Три угурсуза

Обновљен 7. септембра 1939. године, „Весели забавник“ ће надаље доносити искључиво догодовштине симпатичних Фортонових весељака и обешењака Ћороње, Носоње и Брадоње, „који нераздвојно пролазе кроз живот, доживљавајући врло комичне ситуације које доводе до лудог смеха.“* Овако конципиран „Весели забавник“ имао је 20 страна и продаван је по цени од један динар. На насловној страни поред редног броја један, одштампан је и број двадесет.

 

Насловна страна Веселог забавника - „Три угурсуза“ (1939)

^{* У тексту под насловом „Јуче или колико сам волио стрип“, објављеном 1975. године у 3. броју часописа „Пегаз“, Боривој Довниковић се са носталгијом присећа популарних Фортонових јунака: „ Волио бих сада прелистати који број 'Три угурсуза', да видим у чему се састоји тај загонетни магнетизам који нас је двапут тједно привлачио новоизашлим наставцима. Држим да је ствар била у неконвенционалном садржају и хумору, који су се разликовали од осталих стрипова. Јунаци стрипа били су негативци, неке врсте симпатичних Остапа Бендера, у сталном сукобу са законом. али и са конвенцијама.“}

У почетку је лист излазио четвртком, да би од 11. броја почео да излази два пута недељно: четвртком и недељом. Ову фреквенцију „Весели забавник“ ће задржати све до последњег броја. Од 25. броја, уместо Миодрага Б. Коларића као уредник се потписује Светислав Б. Лазић, који је у то време уређивао и „Мику Миша.“

Унутрашње стране „Веселог забавника“ штампане су у црно-белој, а насловна у четворобојној техници. Међутим, од 37. броја (15. фебруар 1940) корице листа се штампају у две боје. Истовремено, смањен је и број страна са двадесет на шеснаест.

У 94. броју од 1. септембра 1940. године последњи пут су објављене догодовштине „Три угурсуза“. Од тада се овај стрип наставља у матичном листу „Мики Мишу“. „Весели забавник“, међутим, није престао да излази.