Весели вандрокаш (1938–1940)

„Весели вандрокаш“ се појавио 5. октобра 1938. године у Загребу. Покренули су га седамнаестогодишњи Валтер Нојгебауер и његов четири године стањи брат Норберт У првом броју Валтер се потписао и као издавач, а Бранко Ковач као уредник. Лист је имао 16 страна и мало већи формат од њему сличних издања: 23×31,5 цм. Прва и последња страна штампане су у две боје, а преостале у црно-белој техници. „Весели вандрокаш је излазио два пута месечно и продаван је по цени од 1 динар.

Први број листа мало је личио на једно стрип-издање. Наиме, готово све стране испуњавали су текстуални прилози, роман „Гусарске ноћи“, укрштенице и слично, а будући садржај листа наговестила су само два хумористичка стрипа Валтера Нојгебауера: „Гусарска оставштина“ и „Цик и Цак“ у епизоди „Паклени јахачи“. Већ у следећем броју, Валтер Нојгебауер се јавља са два нова хумористичка стрипа. На насловној страни излази стрип о антропоморфним инсектима „Весели вандрокаши“, а на последњој стрип с темом из скаутског живота „Згоде Дика извидника“. Сада је у импресуму стајало да је власник и издавач листа Конзорциј „Весели вандрокаш“.

Валтер Нојгебауер

Норберт Нојгебауер (карикатура Звонка Ленарда објављена у „Веселом вандрокашу“ 1939)

У трећем броју је завршен стрип „Гусарска оставштина“. Истовремено, почео је да излази Марк Твенов роман „Том Сојер“.

Постојећем репертоару хумористичких остварења у четвртом броју придружују се и два реалистична стрипа Валтера Нојгебауера, оба рађена према популарним делима омладинске литературе: „Винету“ по роману Карла Маја и „Јахачи румене кадуље“ према роману Зејна Греја. Сценаристичку обраду за обе сторије, као и за све остале Валтерове стрипове, припремио је Норберт Нојгебауер. У деветом и десетом броју објављена је по једна табла „Божићне симфоније“, од Валтера Нојгебауера и Бранка Ковача.

Једанаести број се појавио 3. јануара 1939. године с редним бројем један. Као уредник поново је потписан Бранко Ковач, док је функцију одговорног уредника први пут обављао М. Заставниковић.

Почев од четвртог броја, на насловној страни се поново појављују цртежи уместо стрипа. Два броја касније, Валтер Нојгебауер објављује прве каишеве стрипа „Три лијенчине“. Његов нови рад „Ја сам смрт“ почиње у десетом броју, истовремено кад и роман „Човјек, који се вратио“. Већ у следећем броју неуморни Валтер стартује новим реалистичним стрипом „Музеј воштаних фигура“. „Три лијенчине“ су окончане у 14. броју, а замењује их хумористички стрип браће Нојгебауер „Пуж бескућник“.

У 28. броју завршава се Валтеров стрип „Ја сам смрт“, а у наредном је приведен крају читав низ стрипова: „Пуж бескућник“, „Музеј воштаних фигура“, „Винету“ (први део) и „Згоде Дика извидника“. Истовремено, уредништво најављује низ нових изненађења за читаоце.

По свему судећи, то се односило на стрипове Валтера и Норберта Нојгебауера: „Тајна фараонове гробнице“, „Још живи Робинзон“ и „Нова пустоловина Дика извидника“, сви хумористичког карактера, као и реалистични: „Гусарски бог Птаа“, и други део стрипа „Винету“. Реалистички стрип „Мртвачка рука“ (други део стрипа „Ја сам смрт“) Валтер је реализовао са Бранком Ковачем. Сви поменути стрипови почели су у 30. броју „Веселог вандрокаша од 25. јула 1939. године.

Од 36. броја лист почиње да објављује течај енглеског језика. Уреднички посао од Б. Коваца преузео је у 41. броју Норберт Нојгебауер. Одговорни уредник и даље је М. Заставниковић.

 

Насловна страна „Веселог вандрокаша“ (1938)

„Згоде Dicka извидника“ Валтера и Ноберта Нојгебауера („Весели вандрокаш“, 1938)

„Винету“ Валтера и Ноберта Нојгебауера („Весели вандрокаш“, 1939)

„Јахачи румене кадуље “ Валтера и Ноберта Нојгебауера („Весели вандрокаш“, 1938)

„Три лијенчине “ Валтера и Ноберта Нојгебауера („Весели вандрокаш“, 1939)

„Пуж бескућник “ Валтера и Ноберта Нојгебауера („Весели вандрокаш“, 1939)

„Божанство прашуме “ Валтера и Ноберта Нојгебауера („Весели вандрокаш“, 1938)

Хумористички стрип „Тајна фараонове гробнице“ окончан је у 43. броју, а у следећем га замењује ново остварење браће Нојгебауер „Божанство прашуме“. Три броја касније, по сценарију М. Павера, Валтер Нојгебауер почиње да црта реалистичну сторију „Украдени нацрти“. У овом периоду текстуални прилози осетно доминирају над стрипом.

52. број „Веселог вандрокаша“ изашао је 26. децембра 1939. године. Следећи број се појавио 2. јануара 1940. године и редакција опет почиње нумерацију од редног броја један У трећем броју најављена је реорганизација листа, чије резултате уочавамо два броја касније. Претходно су, у четвртом броју, завршени стрипови „Гусарски бог Птаа“, „Божанство прашуме“, „Украдени нацрти“ и „Још живи Робинзон“. Поменути, пети број „Веселог вандрокаша“ заиста је изашао преуређен. Прва и последња страна биле су штампане у више боја, а унутрашње у плавој или црној боји. У заглављу листа отиснут је цртеж буба-маре. У импресуму листа потписан је само Валтер Нојгебауер, а дошло је и до повећања цене на 1,50 динара. Објављен је почетак нових стрипова „Зачарана фарма“ (нова епизода „Цика и Цака“),“Необична баштина“ и „Велики излет малог Дика“, сви су настали под руком неуморног Валтера Нојгебауера.

Од 7. броја браћа Нојгебауер репризирају „Насрадин Хоџу“ из листа „Око“, а у деветом броју се појављује први увозни стрип „Човјек с бразготином“. То је уједно био и први стрип у „Веселом вандрокашу“ који није цртао Валтер Нојгебауер.

Прво најављена а затим и спроведена реорганизација листа није донела очекиване резултате и са 13. бројем од 1. априла 1940. године „Весели вандрокаш“ се опростио од својих читалаца. Ниједан од стрипова објављених у последњем броју није био завршен.