„Време Стрип“ (1939)

Први број стрип ревије „Време стрип“ појавио се 17. јуна 1939. године у издању београдског дневника „Време“. Власник, издавач и одговорни уредник био је Душан Глишић. Лист је штампан на формату 28×38,5 цм у црно-белој техници, с изузетком прве и последње стране које су отискиване у зеленој боји. Укупно је имао 16 страна. „Време стрип“ је излазио сваке друге недеље, а продаван је по цени од један динар.

Лист је стартовао с неколико познатих хумористичких стрипова: „Породица Тарана“ Џоа Мак Мануса, „Гиле и Риле“ Бада Фишера, „Славко чупавко“ Френка Овена и „Каменко и Кременко“ В. Т. Хамлина.

У трећем броју у лист су доспела и два реалистична стрипа „Риђи Бари“ Вила Гулда и „Радио патрола“ Чарлија Шмита.

Међутим, и поред доброг садржаја, „Време стрип“ није дуго издржао конкурентску борбу на тржишту. Последњи, шести број листа појавио се 26. августа исте године.

„Гиле и Риле“ Бада Фишера („Време стрип“, 1939)

___________________________________________________

У периоду апсолутне доминације београдских листова „Политикиног забавника“, „Мике Миша“ и „Микијевог царства“, загребачки недељници „Око“ и „Mickey стрип“ запали су у озбиљне материјалне и организационе тешкоће из којих су излаз потражили у међусобном спајању и даљем излажењу у облику јединственог листа под називом „Mickey стрип – Око“. Нови лист, међутим, није био само формални спој два издања; он је и суштински одражавао настојања издавача да усклади две различите уређивачке концепције. За разлику од доминантне заступљености страних аутора у „Оку“, односно од искључивости у ослањању на домаће снаге код „Mickey стрипа“, нови недељник већ у првом броју мири ова два концепта, почевши са четири домаћа и три инострана остварења. Најзаступљенији аутор био је Фердо Бис, који се одмах јавља са три стрипа у реалистичком маниру. Творац четвртог рада домаћег порекла, Иван Кушанић, веома успешно наставља цртање догодовштина познатих Нојгебауерових јунака из „Mickey стрипа“ – Џека Џексона и Бимба Бамбуса.

Насловна страна „Време стрипа“ (1939)

Почетком 1940. године, Бису и Кушанићу придружује се и Андрија Мауровић, представљајући се овога пута сторијом „С последњим метком“. На жалост, назив Мауровићевог стрипа метафорично је предсказао и судбину самог листа. Наиме, било је очигледно да је издавач ангажовањем великог ствараоца последњи пут покушао да извуче издање из кризе у коју је поново запало, али упркос неоспорне вредности Мауровићевог остварења, као и солидног избора увозних стрипова („Тајни агент X–9“ Остина Бригса, „Инспектор Вејд“ Лајмена Андерсона, „Попај“ Елзија Крислера Сегара, „Тарзан“ Рекса Мексона), лист више није успео да се опорави и дефинитивно ће престати да излази после тридесетак издатих бројева.