„Vreme Strip“ (1939)

Prvi broj strip revije „Vreme strip“ pojavio se 17. juna 1939. godine u izdanju beogradskog dnevnika „Vreme“. Vlasnik, izdavač i odgovorni urednik bio je Dušan Glišić. List je štampan na formatu 28×38,5 cm u crno-beloj tehnici, s izuzetkom prve i poslednje strane koje su otiskivane u zelenoj boji. Ukupno je imao 16 strana. „Vreme strip“ je izlazio svake druge nedelje, a prodavan je po ceni od jedan dinar.

List je startovao s nekoliko poznatih humorističkih stripova: „Porodica Tarana“ Džoa Mak Manusa, „Gile i Rile“ Bada Fišera, „Slavko čupavko“ Frenka Ovena i „Kamenko i Kremenko“ V. T. Hamlina.

U trećem broju u list su dospela i dva realistična stripa „Riđi Bari“ Vila Gulda i „Radio patrola“ Čarlija Šmita.

Međutim, i pored dobrog sadržaja, „Vreme strip“ nije dugo izdržao konkurentsku borbu na tržištu. Poslednji, šesti broj lista pojavio se 26. avgusta iste godine.

„Gile i Rile“ Bada Fišera („Vreme strip“, 1939)

___________________________________________________

U periodu apsolutne dominacije beogradskih listova „Politikinog zabavnika“, „Mike Miša“ i „Mikijevog carstva“, zagrebački nedeljnici „Oko“ i „Mickey strip“ zapali su u ozbiljne materijalne i organizacione teškoće iz kojih su izlaz potražili u međusobnom spajanju i daljem izlaženju u obliku jedinstvenog lista pod nazivom „Mickey strip – Oko“. Novi list, međutim, nije bio samo formalni spoj dva izdanja; on je i suštinski odražavao nastojanja izdavača da uskladi dve različite uređivačke koncepcije. Za razliku od dominantne zastupljenosti stranih autora u „Oku“, odnosno od isključivosti u oslanjanju na domaće snage kod „Mickey stripa“, novi nedeljnik već u prvom broju miri ova dva koncepta, počevši sa četiri domaća i tri inostrana ostvarenja. Najzastupljeniji autor bio je Ferdo Bis, koji se odmah javlja sa tri stripa u realističkom maniru. Tvorac četvrtog rada domaćeg porekla, Ivan Kušanić, veoma uspešno nastavlja crtanje dogodovština poznatih Nojgebauerovih junaka iz „Mickey stripa“ – Džeka Džeksona i Bimba Bambusa.

Naslovna strana „Vreme stripa“ (1939)

Početkom 1940. godine, Bisu i Kušaniću pridružuje se i Andrija Maurović, predstavljajući se ovoga puta storijom „S poslednjim metkom“. Na žalost, naziv Maurovićevog stripa metaforično je predskazao i sudbinu samog lista. Naime, bilo je očigledno da je izdavač angažovanjem velikog stvaraoca poslednji put pokušao da izvuče izdanje iz krize u koju je ponovo zapalo, ali uprkos neosporne vrednosti Maurovićevog ostvarenja, kao i solidnog izbora uvoznih stripova („Tajni agent X–9“ Ostina Brigsa, „Inspektor Vejd“ Lajmena Andersona, „Popaj“ Elzija Krislera Segara, „Tarzan“ Reksa Meksona), list više nije uspeo da se oporavi i definitivno će prestati da izlazi posle tridesetak izdatih brojeva.