Зоран Стефановић

Земља се распада. Ја потрчах до трагова.

Белешка о даровима Дејана Богојевића

У туђем свету а нашим временима, међу људима, поновљеним данима од којих је сваки патолошки заморенији него и најдревнији дани, радови Дејана Богојевића имају ефекат као кад у гесту клецавог детета добијемо муњевити моменат просветљења, дајући олакшање којем никад нећемо знати ни разумети порекло.

Дејан је шаман. У томе је цела прича.

И не верујте вицкастим ликовним или књижевним критичарима који ће покушати да вам кажу исто то, помажући се аналогијама из разних уметничких области и појединачних опуса да би нас некорисно поучили како је дошло до Дејановог бескрајно несамосвесног и тихо изненађујућег споја миријада ововековних авнагарди, класичних источних уметничких метода, алтернативног стрипа и једног оностраног (дакле, "не-уметничког") сентимента, којем само неки од нас помало препознају географски или антрополошки језик.

И то је све што би неки од нас знали и хтели да изјаве о овом случају. Све остало је јасно и прејасно, необавезујуће за даље дефинисање, ако се има и зера респекта за физички осећај који се има у првом судару са цртежима и речима доведених до самог језгра свога смисла, а често и сурово дубље од њега. А потписник ове белешке је довољно блазиран да би знао да цени крајњу спорадичност таквих догађаја.

Дакле, као што је речено:

Баш као што је наводно наше и парче космоса што нам се смеши осмехом детињег бића којег још не срећемо, али нам је Дејан барем донео мирис ваздуха тог дана.

Зоран Стефановић

У престоном Београду, на св. Василија Острошког 2000.