Зоран Стефановић

Портрет једне епохе и кроки долазеће

Изложба "60 година домаћег стрипа у Србији"; комесар Слободан Ивков; галерија Ликовног сусрета, Суботица, 1995.

По неком чудном устројству, скоро целокупан значајнији живот модерног европског стрипа се у овом веку сводио на простор омеђен троуглом Мадрид-Лондон-Београд. Зашто су Шпанија, Италија, Француска/Белгија, В. Британија и бивше Југославије успеле да створе аутохтоне домаће школе, а да су Немачка или неке словенске културе остале креативни патуљци на пољу стрип-уметности? Разлози су великим делом можда и у друштвеном склопу и цивилизацијском наслеђу, али је константа очигледно потврђена.

У набројаној групи аутохтоних стрип-школа, јужнословенски простор (читај - српско-хрватска продукција) је и поред оствареног креативног идентитета, у ствари био у продукцијском и издавачком смислу ружно паче које је морало да мукотрпно и из темеља гради минимални оквир деловања после сваког већег историјског или идеолошког потреса. Стрип је, у модерном смислу речи, на јужнословенским просторима заживео већ половином XIX века под знатним утицајем немачке штампе. Но, "приче у сликама" у издањима Јована Јовановића Змаја очигледно не можемо третирати као "протострипове", јер је реч о избрушеном медијском приступу а не о зачетку форме коју срећемо, рецимо, на скиптарима Лепенског Вира или фрескама византијског круга које су такође покушај нарације и драмске структуре дате кроз сликовни оквир.

Парцијално сагледавани кроз појединачне истраживачке напоре, многи важни чиниоци развоја домаћег стрипа остају потцењени или непрепознати баш као што се, рецимо, у историји књижевности начинио превид са целим проблемом предвуковске фантастике. Темељније разумевање развоја домаћег стрипа добијамо тек преко пројеката као што је "60 година домаћег стрипа у Србији" комесара Слободана Ивкова у галерији Ликовног сусрета у Суботици; изложби која је до сада највећи покушај синтетичког сагледавања истраживачких резултата ретких експерата које имамо (попут Здравка Зупана). Изложбу прати каталог/монографија која представља први прави лексикон "стрипара" (Ивковљев неологизам) који ова средина има. У врло компетентном избору, 250 домаћих аутора заслужило је своје место у прегледу развоја домаћег стрипа. Распон у жанровима, школама и сегментима тржишта је тачно покривен, док су нека питања (попут српског индустријског стрипа или алтернативног радикализма омладинске штампе) по први пут разматрана у ширем контексту.

Поглавље Пионири стрипа у Србији посвећено је периоду од непуних шест година (1935-1941) када се Југославија уздигла у европски врх ове уметности. Поред логичног представљања доприноса руске емиграције, Ивков допуњује слику о "Београдском кругу 1" уврштавањем и Марковића, Јанковића, Перице, Калмаровића и Митровића, дајући шири преглед тадашње продукције. Домети београдске школе по предратној Европи тек треба да се до краја утврде, мада је још слабије осветљен, у домаћој литератури чак и потцењен, послератни период заступљен у поглављу Обновитељи стрипа. Преглед критичног идеолошког периода и жилавости медија показује колико Сулић, Богичевић, Митровић-Кокан, Хецел и други заслужују достојна реиздања (албуме и монографије) и повратак у свест савремених уметника и истраживача.

Поглављима Истраживање и нови путеви у стрипу и Бивши студенти и омладинци (улога омладинске штампе у развоју стрипа) Ивков по први пут врши ревалоризацију једног од најбитнијих сегмената, који због своје распарчаности и хаотичности тек сад у оваквом избору постаје прегледан. За разлику од рањивог главног тока који увек захтева јаку и далековиду продукцијску логистику, алтернативни израз је својим герилским оквиром у Југославији брзо добио зрелу форму, једнако вредну иностраним панданима. Логичан исход је скорашње велико интересовање иностраних издавача за Александра Зографа, а ускоро можда и за Востока, Грабовског, Реџића и друге ауторе из врло апартне школе српског "подземља" деведесетих.

Поглавље Наши аутори у иностранству сведочи о шестдеценијском континуитету иностраног пласмана, али претежно парцијалном и никад довољно организованом. Још крајем тридесетих година, српски стрип је преко Лобачева, Кузњецова, Соловјева и других био значајно присутан, рецимо, по француским магазинима. Та присутност траје до данашњих дана, али је најчешће био у питању појединачни ауторски продор, расут и ризичан, а скоро никад као организован пласман зреле школе. У том смислу, Јањетовљева "Младост Џона Дифула", Керчев амерички пласман или Перовићев рад са Абулијем, можда представљају индивидуалну најаву за оно што ће њихови наследници организовано постићи.

Упоређено са два претходна периода, поглавље Аутори главног тока које представља уметнике етаблиране претежно током осамдесетих, не зачуђује високим стандардима. Да није било деценијског развоја и претходног наслеђа, питање је да ли би познавање специфичности медија, ликовни квалитети и зрела драматургија модерног српског стрипа уопште били могући. Ивков, педантан хроничар масовне културе, увршћује у преглед и самосвојне ауторске личности попут Туцића креативно израслог у Ју стрип магазину, али и серију мање познатих цртача из Дневникове школе ("петпарачка" продукција) да би се увидео дијапазон без којег целовита национална сцена не може да постоји. Последично томе, поглавље Будућност стрипа у Србији показује да је будућност већ дошла.

Најмлађа генерација уметника, стасала у деведесетим - први пут овако предочена јавности као нови талас ("четврта генерација" по Кљакићевој подели?) - јесте далеко најзрелија генерација у новијој историји стрипа у Србији, поређено чак и са "руским периодом".

Довршеност и зрелост младих аутора је на далеко вишем изражајном нивоу него што је то данас француски просек, а и читав круг најмлађих професионалних драматурга равноправно ради и за стрип, поред телевизије и филма, уносећи специфичну ноту у светски тренд "нове наративности". Трагично је да замрло домаће издаваштва вероватно не може још дуго да прати овај генерацијски талас, те је судбина аутора и ауторских група и даље дискутабилна и нимало не зависи од креативне зрелости.

Бастард Истока и Запада, стрип у Србији (заједно са близанцем - хрватским стрипом) завршава своју адолесценцију, и у том смислу пројекат "60 година домаћег стрипа у Србији" затвара једну епоху и најављује следећу која заслужује прилику да се у пуној мери размахне у европском контексту.

Прилику коју већина претходника - због бруталних друштвених ломова - никада, на несрећу, није добила.

[1996]