Класика српског стрипа

Слободан Ивков

Ђука Јанковић - Својим путем

• Како је изгледао?
• Живот му још није стрипован...
• Тако се више није могло
• Сарадња са Бурима
• Авантура, забава...
• ...Али и српска средина, књижевност, традиција, ликови
• Култни, па заборављени Максим

Једном од двојице најзначајнијих предратних стрипара, рођених и одраслих на овом простору, донедавно се није знало ни крштено име. Тренутно се, у оквиру "Златног пера", у Галерији "Цвијета Зузорић" по први пут код нас, двадесет и три године после смрти уметника, одржава његова самостална изложба.

Ђука Јанковић је несумњиво један од двојице, поред Момчила Моме Марковића, најзначајнијих домаћих аутора међуратног стрипа рођених и стасалих у Србији и један од неколико релевантних илустратора српског порекла из тог периода. Наравно, подразумева се да је између 1934. и 1941. у Србији, поред талентованих руских емиграната који су се, чешће из нужде, а ређе само из задовољства или чисто уметничког порива, али увек са много страсти, упустили у рад на стрипу, тада тек у повојима графичкој дисциплини примењене уметности, постојало мноштво стрипара овдашњег порекла. Да набројимо само оне најистакнутије: Властимир Белкић, Драган Калмаревић и Жика Митровић. Но, Мома Марковић и Ђука Јанковић су се квалитетом јасно издвајали од осталих.

Животни пут и онај део опуса који се дотиче рада на илустрацији Момчила - Моме Марковића, по први пут је стручно обрађен, описан и представљен јавности тек 1996. године. Захваљујући историчару уметности Весни Лакићевић Павићевић, ови, до сада расположиви, драгоцени подаци су нам постали доступни у каталогу тридесет и осме по реду манифестације "Златно перо Београда" (стр. 14 - 15). Дакле, 53 године од престанка рада овог уметника на домаћој илустрацији и стрипу, те 21 годину после његове смрти.

Само делимичну Јанковићеву биографију, колико се она у датом тренутку према тада познатим подацима могла реконструисати, објавио је Здравко Зупан у првом тому "Историје југословенског стрипа" ("Форум Маркетпринт", Нови Сад, 1986, стр. 141), написаном у коауторству са Славком Драгинчићем. Колико ми је познато, још само једна белешка од десетак редова о овом, у сваком погледу особеном уметнику, постоји у књизи Весне Лакићевић Павићевић "Илустрована штампа за децу код Срба" (УЛУПУДС, Београд, 1994, стр. 50).

Како је изгледао?

Колику је мистерију представљао у великој мери запостављени уметник, говори и то што у стручној литератури није постојала ни једна његова фотографија. Случајно сазнавши да је истраживач домаће журналистике, деведесетогодишњи, помало намћорасти Жика Јовановић венчани кум Ђуке Јанковића, од њега сам затражио било какву Јанковићеву фотографију. Иако није пристао да ми је позајми за штампарско репродуковање, а још мање да ми је евентуално поклони, успео сам да је у року од четврт часа колико је дозволио да њоме располажем, наравно уз остављену моју торбу и личну карту као гаранцију да ће му она у договореном периоду бити враћена, у драматичним околностима копирам на ксерокс апарату у једној копирници. Њеним објављивањем у каталогу пете тријеналне смотре графичке културе, тј. суботичке верзије изложбе "60 година домаћег стрипа у Србији (1935-1995)" представљене почетком 1995. године, дакле, репродукованом фотографијом са фотокопије у, с обзиром на описане околности надам се сасвим оправдано, не баш технички савршеном облику, коначно је многима омогућено да по први пут сазнају како је Јанковић изгледао. На жалост, Жика Јовановић више није жив, а његова архива је у великој мери декомпонована и јавности више скоро потпуно, надајмо се не и заувек, недоступна.

Овако оскудни подаци о животу и раду и малобројни аутентични артефакти, разумљива су последица начина на који је Јанковић водио свој живот и пута који је после Другог светског рата изабрао, а о којем се донедавно скоро ништа није знало. Његова боемска и слободољубива природа, али и не мања жеља за светском афирмацијом одвели су га десетинама хиљада километара одавде. Блиских рођака у Београду, бар колико ми је до тада било познато, није имао. Тако ми је преостало да за конципирање до сада најкомплетније Јанковићеве биографије публиковане и јавности доступне на 11. стр. каталога изложбе "60 година домаћег стрипа..." користим два једина, већ поменута извора (Зупан/Драгинчић и Лакићевић Павићевић).

Тек при крају београдске поставке изложбе "60 година..." (Музеј примењене уметности, октобар 1996), на завршној свечаности доделе Ђорђу Лобачеву најугледније српске награде за животно дело "Максим" (чудна коинциденција: назване баш по најпопуларнијем стрипском лику Ђуке Јанковића), дискретно се појавила и аутору овог текста представила Љиљана Јанковић, уметникова ћерка. И тако смо изненада, после скоро пола века, дошли у прилику да овде коначно, малтене из прве руке, сазнамо нешто поуздано о судбини великог мајстора. Штавише, госпођа

Јанковић ме је даље упутила на Марјану Војнович, сестру друге по реду Ђукине супруге. Госпођа Војнович, која живи у Љубљани, ми је током преписке врло љубазно ставила на располагање не само податке које је поседовала, већ, заједно са госпођом Јанковић и породичне фотографије које су у великој мери расветлиле карактер и његову судбину. На жалост, неки периоди Јанковићевог живота, промене места боравка и фазе школовања остали су недовољно разјашњени. Испоставило се да се неки одговори налазе и код његових, у приличној мери недоступних потомака у Јужноафричкој републици у коју се Јанковић преселио и где је после смрти 1974. сахрањен. На поставци посвећеној Ђуки Јанковићу нашло се нешто више приватних фотографија него што је то за ликовне изложбе уобичајено, али је то неопходно, баш због упознавања јавности са његовим до сада непознатим начином живота, а и самим физичким изгледом.

Надамо се да ће овај приказ уметничких активности Ђуке Јанковића комплетирати слику о, бар по броју актера, у односу на потоњи послератни период, релативно оскудним стрипским активностима овде рођених уметника.

Живот му још није стрипован...

Ђорђе Јанковић је рођен 25. априла 1908. у сремском селу Јазак које се налази у близини Ирига и Руме, отприлике 50 км северозападно од Београда. Прецизну напомену о локацији родног места Јанковића сматрам важном због тога што је село толико мало да се најчешће и не налази на географским картама. После само годину-две, родитељи му се селе у Ириг, а затим у Сремску Митровицу. У овом граду је одрастао и школовао се. Није утврђено када је тачно добио надимак Ђука, али он се толико усталио да су многи његови поштоваоци у заблуди око крштеног имена. На пример, у поменутом првом тому Драгинчић-Зупанове "Историје југословенског стрипа" у биографији му се нигде не помиње право име. Доселивши у Сремску Митровицу, отац, иначе трговац, почиње веома успешно да се бави прометом стилског намештаја. Посао га је често одводио и у иностранство. Ипак, идилу квари Први светски рат у који отац одлази и чак бива заробљен. Негде после краја рата породица се из Сремске Митровице пресељава у Београд. Прво су живели у купљеној кући у Раковици, а пошто је између 1920. и 1921. дошло до неких спорних финансијских потраживања и великих губитака, 1938. су били принуђени да продају кућу у Раковици, купе петособни стан у згради у центру града, спрат изнад знамените крчме "Домовина" и пређу да ту живе. Изгледа да је пресељавање било последица пристанка Ђорђевог оца да буде финансијски гарант (жирант) неким несавесним дужницима, па је стога морао да сноси њихове, а тиме и своје велике губитке. Но, најзанимљивије је да Ђорђе у то време већ није живео са родитељима. Неки наговештаји сугеришу да се веома рано, можда већ са 15 година, због конфликта одвојио од породице и почео самостални живот.

Неспорно је да је студирао на београдској Ликовној академији и да, по свему судећи, студије није привео крају. Током студирања почео је да се бави илустрацијом. То је чинио веома успешно, па је постао професионални илустратор београдског дневног листа "Време". Први свој стрип "Тајне абисинских гудура" почео је као двадесетдеветогодишњак да објављује у наставцима од броја 80 (16. март 1937) најчувенијег међуратног стрип часописа "Мика Миш", власника Александра Ј. Ивковића. Била је то адаптација истоименог популарног романа у свескама, такође издања власника Ивковића. Палп-роман је публикован у продукцији "Цинко Руса" (Ивковићев надимак), а име аутора текста (пре ће бити да се ту ради о псеудониму неког домаћег писца) је Џемс Турк. Ивковић је био у тесној вези са интернационалном агенцијом за дистрибуцију стрипова "Универсум Пресс" из Париза. Постоје чак индиције да је био њен сувласник или власник. Преко ње је у иностранство пласирао дела неких домаћих аутора (Лобачев, Соловјев, Кузњецов...), но до данас није познато да ли је овим каналом у другим земљама објављен и неки Јанковићев стрип.

У војсци је био, закључујемо по једној датираној породичној фотографији, током 1936.

Судећи по томе што је већ у 1937, дакле првој години бављења стрипом публиковао чак девет комплетних прича и започео једну коју је довршио 1938, извлачимо два закључка: први, да се, највероватније, известан период пре повратка из војске и наступања у јавности, подуже и темељно припремао (писао сценарија, правио скице, карактеризације и сл.) и други, да му је стрип као једном упознато и освојено средство изражавања веома одговарао. Природа карактера и раскошан, психолошким и малограђанским комплексима неоптерећени таленат овог свестраног уметника, захтевали су за своје графичко испољавање један модеран, динамичан медијум. То је сасвим логично када се зна да је, поред студирања и илустровања, свирао у неколико инструмената (чело, виолина, мандолина, контрабас, већ када је шта било потребно; било на концертима озбиљне музике, било на славама, приватним забавама и по кафанама), бавио се скулптуром (један од узора у овом послу био му је Арно Брекер), техничким уређивањем у редакцијама и штампаријама, цртањем реклама и многим другим пословима.

До почетка Другог светског рата Јанковић је у 3 српска стрип магазина ("Мика Миш", "Мали забавник - Мика Миш" и "Весели забавник") и 1 дневном листу ("Време") премијерно објавио 21 стрип дужи од 1 табле. У "Забавнику - Мика Миш" репризирана је једна, већ раније у "Мика Мишу" публикована прича ("Максим у Београду").

Тако се више није могло

За време Другог светског рата није желео да се бави стрипом, нити је на било какав начин колаборисао са немачким окупатором; илустровао је дечје књиге са бајкама, тек толико да би преживео. Поново се активирао крајем 1945. Наиме, многи предузимљиви људи у Србији су, не схватајући природу нове југословенске комунистичке власти, после ослобођења од Немаца наставили, као што су то чинили и пре рата, са издавањем приватних часописа за стрип, наивно верујући једној, демагошко-утопијском идеологијом заслепљеног режима који се свим средствима борила за укорењивање и опстанак у нашој средини. Уредници и аутори су били убеђени да се бар на пољу забаве и стрипа ништа није променило. Тако је Живко В. Рајковић уочи Божића 1945. покренуо недељни стрип часопис "Врабац". Јанковић је креирао свих 5 стрипова (4 реалистичка и 1 гротескни) који су до почетка 1946. излазили у наставцима. Може се претпоставити да је, иако непотписан, био творац и свих 5 текстуалних предложака за ова врло добра остварења. Већ после 3. броја, средином јануара 1946. године, нова комунистичка власт је "Врабац", као уосталом и све стрипске часописе, једноставно, као тобож штетне и капитализмом затроване производе, декретом дефинитивно забранила.

Проскрибовање стрипа као "капиталистичке творевине" трајало је све до 1950, када су поједини стрипови били објављивани, прво у омладинским часописима који су били под контролом комунистичке власти, а затим од 1951. и у поново легализованим специјалистичким стрип часописима. Поред дугогодишње традиције стрипа у овдашњој јавности, либерализацији је евидентно допринео и идеолошки сукоб Југославије и Совјетског Савеза 1948. године. Размимоилажење руководстава 2 државе довело је до постепеног окретања култури Запада.

На жалост, дубоко разочарани Јанковић, не сачекавши промене, још 1950. године, као и Мома Марковић нешто раније, илегално емигрира у Италију. До одласка је у дневном листу "Политика" радио као илустратор и технички уредник.

На једној од међуратних породичних фотографија видимо Јанковића како се строго држи православних обичаја - у овом случају откида од славског колача. Одан српској традицији и препун иницијативе, вероватно је веома тешко примио долазак нове комунистичке власти која је крајем 1945. и веру и традицију и приватну иницијативу прогласила потпуно непожељнима, те их потиснула у илегалу. Резултате оваквог, идеологијом оптерећеног приступа најбоље осећају данашње генерације.

Јанковић се венчавао неколико пута. Пресудну улогу у одређивању његове даље судбине одиграла је трећа животна сапутница, Словенка из Љубљане Милена Виршек. Њоме се оженио 1948. Наиме, подстицан од супруге која је изузетно снажно поштовала његов таленат, а и сам незадовољан окружењем, те крајње редукованим могућностима за усавршавање и афирмацију, одлучује се на опасан, илегалан бег из земље. Револт инициран 1946. године судбином "Врапца", пројекта у којег је полагао велике наде, експлодирао је 4 године доцније. Са Миленом која је већ била у другом стању, поневши само оно најнеопходније за живот и неколико својих слика, Јанковић ноћу аутомобилом, без укључених светала, испраћен пуцњавом наших граничара, возећи скоро наслепо, за разлику од многих, успева једним од споредних шумских путељака - шверцерских канала да жив и неповређен пређе у Италију. Упућени у овај драматични догађај данас тачан датум одласка не могу тачно да одреде, али је потпуно извесно да се пребег одиграо током 1950. године, у сваком случају пре 1. децембра 1950.

Присетимо се, при једном оваквом ризичном преласку, у жељи да се придружи оцу који се иначе већ налазио у иностранству, погинуо је и син његовог колеге Момчила Моме Марковића.

После тога, Марковић, не само да се никада више није вратио у отаџбину, већ никада више није ни креирао стрипове, протраћивши, помирен са судбином, свој таленат и меланхолични остатак живота у чиновничком раду на канадским железницама.

Већ 1951. у избегличком логору рођен је син кога је револтирани Јанковић крстио именом Мајк. Штавише, што из озлојеђености према, чинило му се непоправљивом, новом стању у отаџбини, што из жеље да започне нови живот, што да заметне траг из страха да га можда још увек тражи југословенска обавештајна служба, а што из убеђења да би му српско име и презиме отежавало успон у каријери, он прво узима уметничко име које звучи англосаксонски и које је изведено из његовог правог имена - Џорџ Џекоби (Георге Јацобy), а затим псеудоним и озваничава. Од тада, у свим личним документима, па чак и на гробу, стоји уписано ово име и презиме. Вероватно је описана промена збунила неке историчаре уметности који су, изгубивши дотадашњи Ђукин траг, закључили да је мртав или нестао већ после рата.

Убрзо се из сабирног логора трочлана породица премешта у Рим. Колико нам је познато, боравећи тамо од 1951. до 1957. године, Јанковић је живео само од сликарства. Породична фотографија која га приказује уз један његов рељеф из приватног стана у овом граду сведочи и да се вероватно спорадично бавио скулптуром и унутрашњом декорацијом, можда и илустрацијом. Наиме, постоји фотографија, као и један недатирани пожутели исечак из неких новина који говоре о његовој изложби слика, пејзажа са мотивима из Израела. Изложба је одржана у галерији "Панелла" (улица Маргутта) негде током 1955, а најзанимљивије је да уметника новинар најављује као "професора Џекобија , нашег сарадника и пријатеља".

Сарадња са Бурима

У Риму упознаје неке Буре (становнике холандског порекла) из Јужноафричке републике који га позивају да се пресели у Јоханесбург и сарађује као илустратор и карикатуриста у њиховом листу. Јанковић/Џекоби пристаје и од тада, па све до своје смрти ради у магазину "Перс Корхаан". Поред тога, изузетно успешно слика. На основу неколико аматерских породичних фотографија ентеријера његовог јоханесбуршког стана, подразумева се направљених за приватне потребе, те репродукција из поменутог часописа, закључујем да су хиперреалистички призори афричких пејзажа и животиња, настали испод његове четкице, фасцинантни.

Колико су револт према измењеном поретку у отаџбини и страх од Удбе били дубоко укорењени говори не само то што никада више, чак ни када се режим овде у приличној мери либерализовао, није дошао у Југославију иако је био страни држављанин, већ и то што је све до краја крио своје право порекло и идентитет. Тако, у некрологу који му је написао близак пријатељ и дугогодишњи колега, па га објавио у угледном "Корхаану", стоји да је "Оом Јацоб" дошао из Мађарске, где је живео само од свирања циганске музике, као и још неколико података који не завређују коментаре.

Умро је у Јоханесбургу 24. новембра 1974. године. Да трагедија буде већа, то се догодило само два дана пре отварања његове велике ретроспективне изложбе у "Боyс Тоwн Галлерy" у "Цраигпарк Центре" (Јан Смутс Авенуе, Цраигхалл Парк). Његова супруга је преминула 1991. (?), а син 1995. године. Наследници су продали уметнички атеље и данас се не зна шта је са његовим илустрацијама и сликама.

* * *

Занимљиво је да је Јанковић, за разлику од већине других међуратних стрипара који су деловали у Србији, креирао само за једног издавача. Александар Ј. Ивковић је, заједно са својим стрип часописом "Мика Миш", издавао још два: "Мали забавник Мика Миш" и "Весели забавник". Јанковић је сматрао да је, поред редовних обавеза у "Времену", то за њега сасвим довољан простор, био је изгледа и задовољан третманом и хонораром, па је код Ивковића једино и објављивао своје стрипове. Преседан се догодио када је у свом матичном листу "Време" током 1940. представио псеудоисторијски стрип "Ђурађ Смедеревац". Чврстина његовог опредељења огледа се и у томе што је, чак и када је почетком 1939. главни и одговорни уредник магазина "Мика Миш" Милутин С. Игњачевић, после конфликта са власником Ивковићем, заједно са групом аутора напустио редакцију и основао свој лист "Микијево царство" (први број појавио се 28. фебруара 1939. године), остао фанатично веран Ивковићу. Није се предомислио ни када се прашина слегла, па су неки аутори радили за оба магазина.

Авантура, забава...

Почео је као аутор чисто авантуристичког жанра реалистичке стилизације. Први стрип из марта 1937. "Тајне абисинских гудура" цртан је круто и помало невешто. Уметник који се тек вратио са одслужења војног рока, до тада само сликар и илустратор, био је више под утицајем авантуристичких филмова са Рудолфом Валентином ("Шеиков син"...) и фотографија из савремених модних магазина, него неког иностраног цртача. Зна се да је , као и Видић, Лобачев, Марковић и Соловјев, и Јанковић такође био фанатични посетилац велике мреже београдских биоскопа. Други ("Тоша као детектив", 1937), трећи ("Обешењак Кића", 1937) и четврти (прва епизода серије "Џунгла Вед", 1937) стрип се још увек морају сматрати почетничким радовима. У последњем набројаном стрипу се осећа снажан, премда не и успешно усвојен, утицај Фостеровог "Тарзана" и Рејмондовог "Џима из џунгле".

Веома лако се уочава да је у жанровском погледу шаролик.

Ова почетна развојна фаза карактеристична је и по томе што уметник не избегава да у приче и графички израз унесе комичне тонове, па је то храбро испољено, чак јеретичко суочавање јавности са забавом и цртаном гротескном причом у нашем међуратном стрипу, окренутом претежно авантури у најстрожем смислу, инспирисаној филмовима који су пунили биоскопе, представљало освежење. Евидентно, и инострани комични филмови су одушевљавали публику, али наши уметници, стасали у овдашњој, крутој и суровој средини у којој се духовитост сматрала непотребним луксузом, превеликом опуштеношћу, увредом, понекад политичком провокацијом (када је била у облику карикатуре), те знаком евидентне, патријархалном друштву непримерене незрелости (сетимо се само есеја о карикатури Исидоре Секулић), нису могли да се довољно опусте и препусте успешној креацији овако интонираних дела. Јанковићева бунтовна и боемска природа није зазирала од сукоба са околином, а са патријархалном ригидношћу је, као што смо видели на примеру његовог односа са породицом, одлучно раскинуо још у раној младости.

Као што видимо, он је у почетку истовремено креирао по неколико серија или засебних прича различитих жанрова. У једном периоду, у првој половини 1937. Јанковић је током дужег интервала у бројевима "Мике Миша" имао по 4 своја стрипа у наставцима: 3 жанровски одређена као реалистичка ("Тајне абисинских гудура", "Џунгла Вед" и "Потера за милионима") и 1 хумористички ("Тоша на летовању"). Активности нису прошле незапажено, па успех код публике није изостао. У броју 190. "Мике Миша" публикована је листа састављена на основу анкете проведене међу свим читаоцима омиљеног часописа. "Џунгла Вед" је по популарности био на 14. месту. После претходног образложења сензибилитета публике, није потребно аргументовати појаву да се на листи не налази ни један стрип гротескне стилизације, па чак ни једна иоле хумористички оријентисана графичка сторија, ако изузмемо реалистички стилизовану адаптацију Нушићевих "Хајдука". Неке ће збунити што сам Јанковићевим успехом прогласио 14. место на топ листи. Само да кажем да су иза њега остали "Флаш Гордон", "Тајни агент X-9" и још неке у свету веома популарне серије.

"Флаш Гордон" иза "Џунгла Веда"???

Ништа чудно. Овде се пре Другог светског рата, у најширем слоју народа, већином веома слабо образованом, од суптилног хумора једино више зазирало од науке и технике које су "негде тамо", по дефиницији мрачне и опасне већ самим тим што су ван овдашњег увида и контроле, доживљавале невиђену експанзију. О њима се мало знало, а и представе које је о научним достигнућима имала, обична публика је стицала на основу наглашено популарно, на граници ваљане аргументације, а понекад и истине, писаних, превођених и накнадно компонованих чланака из дневних и недељних новина, журнала са фотографијама и магазина са сензацијама. То све се неминовно одражавало и на, ретко пред другима из своје најближе околине отворено, у сваком случају не масовно, умерено уживање у цртаним причама научнофантастичког жанра и тек благо и појединачно идентификовање са проблемима ликова из њих. Несумњиво да су "Флаш (наравно, исправнији изговор би био "Флеш", но и то сведочи о знању енглеског језика наших тадашњих преводилаца, о којима носталгичари данас испредају легенде) Гордон", "Брик Брадфорд" и "Бак Роџерс", дакле сви антологијски инострани СФ ликови, били запажени и читани, али пре као некакво чудо ко зна одакле пристигло, као испразна фантазија од које је једино хумор био неозбиљнији и бескориснији, него као омиљено штиво о којем се расправља. Када се све ово, што иначе креира тражњу на тржишту и тиме зарађени новац, искомбинује са затеченом компетентношћу самих стрипара за жанр научне фантастике, јасно је због чега од стотина и стотина пре Другог светског рата одштампаних стрипова свега неколико њих, који се сви могу набројати на прсте једне руке, припадају жанру који је код нас праву експанзију доживео тек после рата. Ни Ђука Јанковић у погледу СФ-жанра није био изузетак и стога одсуство овако обојених радова из његовог опуса историчаре уметности не треба да чуди, иако је карактеристика више него уочљива.

...Али и српска средина, књижевност, традиција, ликови

Наредни његови стрипови, "Потера за милионима" (1937), "Тоша на летовању" (1937), "Црњина освета" (1937) и "Џунгла Вед" (друга епизода из 1937) су евидентно виши степен његове креативне еволуције, али тек "Пут око света" (1937), дело настало по истоименом књижевном предлошку Бранислава Нушића, и "Два цванцика" (1937) са нехајно или намерно, ко ће га знати, датим, но евидентно контрадикторним поднасловом "народна приповетка у стиховима", дакле тек ова 2 стрипа искусном оку наговештавају све његове потенцијале и тек напола испољене квалитете, посебно у специфичном гротескном цртежу који прати комични текст. Занимљиво, осим романа "Пут око света" који је за овај облик графичког изражавања адаптирао Бранко Видић, за све остале радове, бар судећи по изостанку туђих имена у потписима остварења, Јанковић је сам писао сценарија. Већ после само годину дана, током 1938. он је оформљен цртач стрипова. Трећа епизода серије "Џунгла Вед" показује изванредне особине комплетног аутора, али је јасно да му врста реалистичке стилизације која је предуслов авантуристичког жанра не лежи у потпуности и да ће му требати још много времена да се, борећи се против своје шеретске природе, дисциплинује, "уозбиљи" и издигне изнад просека у овом приступу послу. Из потоњег опуса се истичу жанровски слично оријентисан "Тајанствени возач бр. 13" (1938) и комични стрип "Кића" (1938). Потпуно се, као већ искусан стваралац, опушта тек 1939. и 1940. Тада прекида са жанром западњачки конципиране авантуре (серија "Џунгла Вед"), па се готово потпуно посвећује хумористичком стрипу и еластичније дефинисаној авантуристичкој причи. Тако, "Ага од Рудника" (1939) смењује подједнако духовите "Три бекрије" (1939). Несумњиво врхунце креације Ђуке Јанковића представља 5 последњих предратних, чак повремено и по данашњим стандардима урнебесних стрипова и шести, у сваком погледу особени "Ђурађ Смедеревац".

Прво дело у најефектнијој серији била је обрада још једног класичног, и данас изузетно популарног (2 филмске адаптације, 3 ТВ серије, безброј позоришних извођења...) хумористичког прозног дела Стевана Сремца "Поп Ћира и поп Спира" (1939/40), док су 4 преостала представљала циклус прича о можда првом српском антијунаку, губитнику Максиму (премијерно публиковање започето је у магазину "Мика Миш" бр. 366 од 8. децембра 1939. године): "Максим у Београду" (1939/1940), "Максим на Западном фронту" (1940), "Максим као Тарзан" (1940) и "Максим као детектив" (1940).

Максим је кратковида београдска шепртља која због своје неспретности упада у неприлике. Са друге стране, безуспешно покушава да се приближи својим идолима (на пример, иако крхке физичке конституције, опонаша Тарзанов начин живота). Слабо стојећи са стварношћу, он моралише или се наглашено цивилизовано понаша на потпуно непримереним местима, тамо где се то од њега не очекује (на пример, усред окршаја на линији фронта или у разговору са криминалцима). Ови контрасти у комбинацији са београдским жаргоном доводе до крајње бизарних међуодноса и ситуација. Но, треба признати да је "Максим у Београду", са више страна посматрано, очигледно унеколико слабије остварење од наредних авантура све популарнијег лика.

У цртачком погледу, за Јанковића важе сличне оцене као и за већину савремених међуратних уметника стрипа. У почетку свог бављења "деветом уметношћу" он, слично осталим колегама пристиглим из других ликовних дисциплина, има тешкоћа да се навикне на језик стрипа. Композиција појединих кадрова у првој половини 1937. му је још увек статична, фигуре и њихов однос у различитим кадровима неуједначених пропорција (на пример, главе и тела истог лика на 2 призора или величине истог лика у односу на најближи објекат у 2 суседна кадра итд), глобална

композиција табле наивна и некохерентна, измена угла посматрања спора, нелогична или неповезана, позадина недорађена или нефункционална, ентеријери и екстеријери готово на нивоу стереотипа, шрафура неизрађена... Ипак, дужни смо да закључимо како су ове оцене, иначе потпуно оправдане са данашњег становишта и по данашњим стандардима, за ондашње прилике и мерила у нашој земљи и иностранству, када је модеран стрип био у својим повојима, изузетно строге.

Култни, па заборављени Максим

Касније, развијајући таленат и стичући искуство, било да је користио реалистичку било гротескну стилизацију, почео је веома брзо да суверено барата препознатљивом иконографијом која је била редукована само на основне елементе задатог жанра; готово ничега сувишног. При томе, много више пажње је посвећивао фигури (гримаса, гест, динамика...), костиму, тексту и мизансцену, него сценографији (ентеријер и екстеријер). Студиозност и минуциозност дочаравања реалистичког амбијента Фостеровог "Принца Валијанта" су му биле сасвим стране, иако их је познавао и њима био фасциниран. У односу на, у Србији тада веома популарни стрип "Тарана" ("Брингинг Уп Фатхер"), Јанковићеви гротескни радови су личили на сјајне, до краја изведене, али само - крокије. Савременици су тврдили да је до тога долазило због интензивне и обимне продукције. Но, то не значи да је Јанковић био немаран. Као да је, поготово у периоду 1939/40. фасцинантним детаљима желео да демонстрира потребно знање које поседује, али као и да једва чека да саопшти поруку, постигне жељени ефекат код читалаца и започне нову епизоду. И баш ова, одмах уочљива супериорност га, као и малобројне његове колеге, издваја од осталих, мање више просечних креативаца рођених на овом простору. Његов сведени, на контурне линије и тек назначене детаље редуковани цртеж који је могао да представља визуелни ризик, па и недостатак одавајући лаицима утисак извесне празнине, недовршености и недоречености, накнадним штампарским набацивањем растера на стрипове које је започело са "Поп Ћиром и поп Спиром" и "Максимом", претворио се у ефектну предност. Сиви полутонови су "Максима" дефинитивно фиксирали као култни стрип који је, поготово у 2 последње сторије, имао тадашњи светски ниво. Што се сижеа тиче, наша публика је била одушевљена препознавајући свој идиом у нечему што је личило на стрипове из иностранства, а "Максим" је имао такав "шмек". Јанковић је умео да од почетка створи ишчашену атмосферу, па у овом процесу онеобичавања није ни много околишио ни оклевао. На пример, у једној причи, већ на првој табли он полази авионом (!) у Бању Ковиљачу, а већ на другој табли аутор га избацује изнад ратишта на Западном фронту.

Када се бавио хумором, тешко се одлучивао да одступи од закона условно реалистичке визуелне презентације. Речју: гротеска - да, али умерена и комбинована са реалистичким приступом. У предратном опусу, себи страном је сматрао "Дизнијевску стилизацију", нарочито антропоморфне ликове као што су то, на пример, били "Боеми" Кузњецова. Пропорције ликова је остављао готово реалистичким, али је редуковао број линија, сенки, тамних површина и густину шрафуре. Покрет је као код убрзаних филмова динамизовао, но само изузетно ретко користећи "швунгове", а изразе лица поједноставио, нагласио, мало искарикирао и учинио експресивнијима. Поступак се добро примећује већ код "Два цванцика". Посматрачу његових стрипова најчешће није јасно да ли је до тога долазило нужно, због оскудице времена током обимне продукције, намерно, у жељи да се са мање графичких елемената постигне више, или несвесно, а у складу са нестрпљивом природом уметника. Свеједно, али сценографију је евидентно сматрао мање важним аспектом визуелне презентације идеје. Тамо где је постављао сценографију, она је углавном била сасвим на месту. Могло му се тако, јер његово цртачко знање демонстрирано 1940. године нико не може да доведе у питање. Вредноћу и стрпљивост - повремено може.

После Другог светског рата он нас у листу "Врабац" (1945/46) изненађује. Од 5 стрипова, у једином гротескном ("Насрадин Хоџа") Јанковић по први пут користи поменуту "Дизнијевску стилизацију" (глатка, мека, чиста линија, заобљене фигуре и екстремитети, редукован број прстију, површине без шрафуре, фигуре потпуно интегрисане у бајколики, "заслађени" и до краја цртачки разрађени екстеријер...) Он сада ради нешто слично ономе што је пре рата реализовао Нојгебауер или после рата Морис 1947. у француском магазину "Спиру". Последње четири приче из "Врапца" ("Колумбо", "Мали Радојица", "Василиса Прекрасна" и "Питекантропус са острва Јаве") су такође напредак у односу на предратни опус. Због у почетку текста наведених разлога приче нису завршене, па никада нећемо сазнати до чега би све довео даљи рад овог класика српског стрипа.

О неуништивости овдашњег предузимљивог духа говори и то што, са запрепашћењем, почетком педесетих, само што је са стрипа скинута анатема, у импресуму новопокренутог стрипског часописа "Весели Забавник" наилазимо опет на име ко зна како ратне тегобе преживелог Александра Ивковића. Он сада, разумљиво с обзиром на карактер подржављене имовине, нема више функцију власника, већ техничког уредника листа. И, први одиста потпуно домаћи стрип који у магазину срећемо уз дело "Три угурсуза" које је по Лују Фортону без икаквог ауторског права креирала екипа наших стваралаца (Милорад Добрић, Саша Мишић и Војин Ђорђевић), је реприза Јанковићева "Два цванцика", затим следе "Поп Ћира и поп Спира", па "Максим у велеграду" (ко зна због чега је измењен оригиналан наслов "Максим у Београду"), па "Максим у Другом светском рату" (наравно, реприза приче "Максим на Западном фронту") и тако даље.

Већ скоро пола века ниједан српски издавач није у свескама поново објавио авантуре ликова овог запостављеног уметника...

У Београду, 23. децембра 1997. год.