Класици српског стрипа

Слободан Ивков

Момчило Мома Марковић

Уредници предратних часописа који су публиковали превођене стрипове, углавном америчке и само повремено италијанске и француске, ову графичку дисциплину примењене уметности поштовали су двојако. Са једне стране, као сензационална иновација у новинама и часописима, доносила је велике паре од радознале публике, а са друге, представљала је својеврсну мистерију, бар што се процеса њеног настанка тиче. У "широким народним слојевима" и данас још влада мишљење како стрипови настају као продукти неких необичних америчких штампарских машина.

Стога, објављивање радова домаћих српских аутора, бар у часописима који су држали ниво релативно високих уређивачких стандарда, штампајући и пробране авантуристичке и хумористичке стрипове из иностранства, било је својеврсна привилегија. Један од ретких стрипара који је уз Ђорђа Лобачева нашао место у међуратном Политичком Забавнику био је и Момчило Мома Марковић. Аутор једног од најпопуларнијих српских стрипова између два светска рата "Риста Спортиста" рођен је 1902. године у Београду. У Паризу је студирао на Ecole Nationale des Arts Decoratifs. Дипломирао је око 1933. и вратио се у Београд. Заједно са, такође француским студентом, Драги Стојановићем и још неким савременим цртачима (Ђука Јанковић, Ђорђе Лобачев...) модернизовао је српски стрип и илустрацију ускладивши их са тада актуелним европским и светским токовима. Поред креирања стрипова, илустровања књига, бавио се и сликањем. Био је од 1932. до 1935. уредник и илустратор београдског часописа Југословенче. У раздобљу од 1935. до 1941. стрипове је објављивао у Политикином Забавнику и до тада најбољем српском сатиричном листу Ошишани јеж (после рата обновљен је као Јеж). У првом је био омиљен његов рад "Риста Спортиста", а у другом "Стојадин". Сценарија оба серијска остварења у наставцима осмислили су Мића Димитријевић и позната београдска глумица Љубинка Бобић. Модел приче "Риста Спортиста" по којем су београдски дечаци у трци за фудбалском лоптом упали у неприлике и тиме активирали авантуристички сиже, после Другог светског рата у југословенском стрипу биће често коришћен, само са различитим актерима и местима радње.

"Стојадин" је духовити стрип о просечном Србину који живи у Београду. Цртач га је овако дефинисао: "Стојадина срећемо свуда: у животу, на улици, у политици, у продавници, у кафани... свуда. Он је наш типични "мали човек" који је домишљати весељак, увек оптимиста и — опортуниста". У оба најпопуларнија Марковићева стрипа, у опозицији са духовитим и сатиричним, често благо ласцивним сценаријима, налази се школован, реалистички цртеж врсног илустратора. Поред аутентичног израза и препознатљивог цртачког стила, очигледни су и неки утицаји од 1934. до 1941. у Србији објављиваних стрипова и њихових цртача. Иако су у издањима компаније Политика редовно били објављивани сви Дизнијеви стрипови гротескне стилизације, ипак су међу српским ауторима, па и код Моме Марковића, били најомиљенији цртачи реалистичке стилизације: Alex Raymond, Clarence Gray, Hal Foster, Lyman Yang, Ray Moore, Allen Dan, Charles Flanders, Jim Gary, Walter Molino...

Марковић преферира ликове и текст, док је сценографија поједностављена и коришћена само онолико колико је неопходно да би оснажила оквир у којем се одиграва радња. И поред своје дискретности, ентеријери и екстеријери су занатски коректни. Он, као превасходно реалистички цртач, гротескност ликова и радње код "Стојадина" не постиже деформисањем пропорција ликова (на пример, односа величине главе и тела) већ, као и Ђука Јанковић, пренаглашавањем покрета и израза лица актера.

За свој рад у 1939. примио велику српску награду коју је додељивала Академија седам уметности.

Током Другог светског рата немачки фашисти су га, пошто су окупирали Београд, послали на рад у аустријски затворски камп. Сматран је потенцијално опасним пошто је пре рата био у служби југословенске владе (дизајнирао је марке, хартије од вредности и признања, државне дипломе, у Државној маркарници). После неколико неуспелих покушаја бекства из логора, ипак је успео да побегне и пребаци се у Италију, на ослобођену савезничку територију. Извесно време је био у служби Royal Air Forces као уредник магазина RAF–а. Пред крај рата пребачен је у Штаб британске армије која је издавала војнички лист The Union Jack. После рата није желео да се врати у комунистичку Југославију. Чак је у Падови 1950. године имао самосталну изложбу.

У Канаду је емигрирао 1951. Тада му се догодила породична трагедија. У покушају да му се придружи и илегално пређе преко границе, убијен му је син Зоран који је за време рата остао у Београду. Супруга је доживела нервни слом и смештена је у болницу. Ово је умногоме одредило Марковићево даље стваралаштво. Упркос свему, у Канади је у почетку покушао да настави своју уметничку каријеру започету у Србији. Четири године се са пољуљаним ентузијазмом и у тешком психичком стању, трудио да ствара као слободан уметник. Коначно је, резигниран, изгубивши вољу да се бави уметношћу, 1955. прихватио понуду Државног одељења за путеве и железнице покрајине Онтарио. Запослио се прво као цртач у Министарству за путеве (Ministry for Roads), а затим као млађи цртач (assistant illustrator) у Министарству шумарства (Ministry of Forestry). Слике које је израдио за потребе министарства (70 слика у уљу, на тему развоја путева и железнице: Сеча дрвећа; Рибарење...) биле су изложене на изложби у Монтреалу поводом VI Светске конференције железница. Награђен је медаљом за професионални допринос развоју железница. Из ове државне службе отишао је у пензију.

Скромни подаци о Моми Марковићу налазе се и у књизи Serbs in Ontario, Toronto, Canada 1987.

Мома Марковић се никада није потпуно интегрисао у канадско друштво. Између осталог, није објавио више ниједан стрип, није излагао на колективним изложбама канадских уметника, нема га у каталогу National Gallery in Otawa... Умро је 1977. године. Три године после његове смрти, 1980. само су његове слике, не и стрипови, били изложени у оквиру обележавања јубилеја развоја железнице у Онтарију. По затварању изложбе, слике су враћене у просторије Министарства.

Извесно је да нам до данас ни ови основни подаци не би били доступни да до већине њих великим залагањем није дошла Весна Лакићевић-Павићевић, годинама припремајући велику ретроспективну изложбу Моме Марковића као илустратора. Уз кратку белешку о стрипу "Стојадин" који је Здравко Зупан осамдесетих објавио у магазину Yu стрип, овај текст Павићевићке у каталогу "38. златног пера" једино је сведочанство о делу и животу овог великана.