Четврти део
Научно истраживачки рад о Соко-граду

фото: Милинко Стефановић

"Остаци града Соко леже на западној страни висоравни Рожањ, у присоју Соколских планина, на три сата хода југозападно од варошице Пецке. Локација града административно припада селу Лазе, општина Крупањ, а практично се може рећи да је град смештен на тромеђи општина Крупањ, Љубовија и Осечина, на надморској висини од 660м. Северно од Рожња и Соко града, на каменој стени назиру се остаци порушеног града зв. Петру, односно Петрц или како се уобичајено каже Петрина Стена. Град Соко је Саграђен на некадашњем римском кастелу на једној високој стени која се скоро вертикално уздиже изнад реке Грачанице и стеновитог калкана. Са три стране окружен литицама дубоким и до 200 метара, а једини прилаз имао је са северне стране. Смештен на оваквом терену личио је на соколово гнездо, па српски назив сликовито, обележава његов положај. Међутим, по народном веровању Соко Град је саградила Сока, сестра српских жупанских кћери Петре и Косе, које су по истом предању подигле суседне замкове Петрц, Косановац и Костајник. Турци су тако тврдо веровали да је Соко неосвојив да су га називали "цура султанова" (султанова невеста).

Соко град је у релативно добром стању које је приказано на слици. Спољни зидови су очувани до приличне висине. Данашњи остаци некад снажног упоришта део главне капије, доње и горње куле, северни одбрамбени зидови, јужна подзида, доња - Пчелика капија, остаци џамије са минаретом и калдрма главне улице, омогућавају да се опише његов некадашњи изглед, који је нацртао Каниц, а који се види на слици.

Град се практично делио на тврђаву Сокол и подграђе. Подигнут је на високој стени која се скоро вертикално диже над реком а на источној страни се ослања на природни плато, који је такође делом опасан зидом. Најстарији део града је на самој стени, прилагођен је терену, обезбеђен са свих страна и вероватно је био самостално утврђење. На вишем делу стене, на њеној источној страни, означено на скици са "А", види се основа куле неправлиног облика. Та кула са северним, нешто повијеним зидом, спојена је са највишом тачком града, са округлом, можда "донжон" кулом, која се налази двадесетак метара северозападно од ње. Са стене се силази поред дужег зида "Б", подигнутог над самом провалијом, на нижу терасу која се пружа према западу. Са десне стране постоје правоугаони темељи, вероватно цистерне. Нижа издужена тераса стене је била према провалији обезбеђена вишом подзидом, која је на једном месту висока 20м, а са северне стране надзидом утврђеним зидом. Западна страна брањена је једном, а можда и са две куле, означене на скици са "Б", док је са "Г" означен споредни улаз у град. Главни приступ је са утврђеног платоа, који је опасан зидовима и вероватно касније прикључен на тврђаву. То показује терен и начин на који је при градњи утврђен (равна површина ограђена правим зидовима без ојачања). Осим мале куле код улаза, зидови су дебљине 0,80 м. За разлику од масивних зидова горњег дела града, што потврђује каснију градњу. Зидови су од изломљеног тесаног кречњачког камена. У овом делу на два места сачуване су рушевине неких грађевина. На самој стени на којој се налазио град, испод источне куле, усечена је мања тераса, утврђена зидом, у којој су са једва приступачне стене остављена полукружно завршена врата. Народ у околини ово место назива Пчелиња капија.

Куће и други објекти су се налазили са леве стране главне улице и по околним брежуљцима северне стране. Један део града је био лоциран на стрмој падини изнад леве стране Лазанског потока. Град је имао две улице, главну и споредну која се одвајала од трга и низ брдо силазили у реку Грачаницу, даље се из ње пењући на Калкан и још даље према реци Љубовиђи, где се коначно спајала са главним путем Босна-Хум-Србија. На путу од Крупња према Соко граду налази се добро очувана траса турског калдрмисаног пута, можда још и старијег, средњовековног. Исти такав пут налази се и са друге стране Соко града идући ка реци Љубовиђи, где му се траг губи. На овој траси постоји и леп стари турски мост, којег овде називају Римски мост.

Сам град Соко је био у неком погледу независан од тврђаве. Може се рећи да је град више личио на две дугачке уличне колоније са доста збијених кућа које су претежно рађене од камена и чатме. Поред кућа за породични смештај било је доста занатских радњи и механа, као и две џамије са минаретима. Трг или пијац се налазио на месту где се раздвајају две улице. На тргу је својевремено било три чесме из којих је текла бистра планинска вода, која је довођена са Рожња, водоводом од глинених цеви. Извор који је напајао водовод и данас се налази стотинак метара од куће Перић Татомира испод вашаришта.

У историјском смислу Соко-град треба посматрати као утврђење које никада није освојено и које је због тога увек играло значајну улогу у текућим историјским догађајима. Као што је већ речено Соко-град се делио на тврђаву Соко и Подграђе. У тврђави су пребивали само војници док је у Подграђу било цивилно становништво, већином војничке породице.

фото: Милинко Стефановић

Тврђава Сокол је у почетку турске власти представљала једну од многобројних фортификација које су они подизали за очување својих нових граница. Нема сигурних података о томе када је овде успостављена војна посада, али се са великом вероватноћом може претпоставити да је то било непосредно након пада деспотовине. Први подаци о постојању посаде су већ из 1476, када се у турским изворима помиње. Кемал диздар тврђаве Сокол, што значи да је у то доба већ постојала, али се њено бројчано стање још не зна. Следећи податак о посади соколске тврђаве је из 1516. године, када се помиње џемат мартолоза са 10 чланова (војника), од којих су петорица били хришћани, а петорица муслиманске вере. Мартолози, плаћеничка (удуфецијска) војска, задржали су се у тврђави отприлике до средине XVI века. Године 1525. се као посада и даље наводе мартолози. Било их је такође 10, али сада је јасније да су улфеџије, јер се наводи висина плате: Мартолоз-бан је имао плату од 4 ачке дневно, буљуг-бан 3 ачке, а остали обични војници по 2 ачке. Податак да су у Соколу служили плаћеници, показује да је ова фортификација била погранична, а то значи да је и цео овај крај до у прве две-три деценије XVI века представљао крајину (серхад). Након тога су од стране Турака извршени многи дубљи продори ка западу и северозападу, па се губи гранични карактер овог краја. То се види по структури посаде из 1559. године, када у тврђави бораве мустахфизитимарници, што значи да је то стална посада која обезбеђује објекат. Чланова те посаде било је укупно 15, а старешина им је био Диздар. Међу посадом се помиње и имам, Џафер, што говори да је у тврђави постојала и џамија.

Када је реч о Подграђу, данас у близини Соко-града нема села са оваквим називом. Међутим, извесно је да јо оно под тим називом постојало и да је представлћало, у правом смислу подграђе тврђаве Сокол. У почетку турске власти то је било обично сеоско насеље, чији су се становници бавили земљорадњом, али сам назив Подграђе или Подград упућује да је још у средњем веку овде било подграђе (субкаструм) средњовековне соколске тврђаве, што ће званично постати у турско време. Године 1476. подграђе је имало 14 хришћанских домаћинстава и два удовичка домаћинства. Међутим, већ 1516. године подграђе се званично назива варош тврђаве сокол. Њени становници су ослобођени плаћања ушура и испенџе, као и разних државних намета, због тога што су вршили оправке на тврђави. Варош је у то доба већ имала 43 домаћинства, од тога 37 хришћанских, а остала су била муслиманска. Исти статус становништва је задржан и касније. 1525. године било је 43 хришћанска домаћинства, 3 удовичка и 14 муслиманских, а сви су били ослобођени наведених давања из истих разлога и раније. Касније се укидају раније уведене повластице за становништво вароши Сокол. Повећава се број становника муслиманске вере, а опада хришћанског. Муслимани су плаћали половину рајинског пореза (ресм-и-чифт), а хришћани такође половину хришћанског рајинског пореза (испенџа).

У време аустријско-турских ратова Сокол су често нападали Аустријанци. Највеће разарање је доживео у време последњег аустријко-турског рата када га је 1788. године тукао топовима аустријски генерал Лаудон са Рожња и Петковог виса.
Почетком ХIХ века, а нарочито по избијању Првог српског устанка Соко-град постаје главна војна база за стационирање свих турских војски које су ш Босне прелазиле Дрину, проваљујући према Ваљевској и Крупањској нахији. Оне су увек биле прве на удару. У време Првог српског устанка на висоравни Рожањ је стога било доста шанчева које су држали српски устаници, спречавајући Турке да упадају на српску територију. Главни шанац је био Мрчко и на њему је вођено више крвавих окршаја са Турцима. Уједном од тих окршаја изгубио је руку кнез Јаков Ненадовић из Бранковине. Шанчеви су се као активни задржали и после Првог српског устанка, а у једном од њих је Мијаило Недић из Осечине проглашен за Буљуг-башу.

фото: Милинко Стефановић

На Соко-град почетком 1806. долази Хаџи-паша са својом војском и одмах удара на Ваљевску нахију, али бива поражен. Већ у априлу исте године на Соко стиже Џора Осман са 5.800 војника, улази у Ваљевску нахију, али бива потучен на Чучугама од устаничке војске. Погинуо је заједно са 2.800 својих војника. Преживели део Турака потераше до села Скадар, Милић Кедић кнез Подгорски и Миаило Недић четовођа из Осечине. Од села Скадар потеру прихвати свештеник цркве скадарске Мића Поповић, из Осечине и пола Турака побије до Соко-града а стале утера у сам град. Почетком јула 1806. са Соко- града креће Хаџибег сребренички и стиже до села Братачића. Ту их је дочекао Прота Матеја Ненадовић и у крвавој бици зауставио. Том приликом се истакао Мијаило Недић који је са двеста момака успео да превари Турке и запали њихово село Петрц.

Соко-град после Првог и Другог српског устанка проживљава свој привидни мир. У јесен 1867. године кнез Михаило Обреновић добија тражени хати-шериф од султана, на основу кога наређује Турцима да напусте Соко-град и оду у Босну. Након одласка Турака на Соко стиже одред српских војника и минира град са тврђавом, што представља његов крај."

Предмети истраживања
у време археолошког испитивања на локалитету Соко-града

* Средњевековна бојна секира, - веома ретка. Сматра се да су је користили Германи и Византинци. Они су били плаћена војска код Немањића.

* Средњовековна два турска јатагана. Срби су га звали дуги нож. Воде порекло из седамнестог века. Гравирани украшени сребром.

* Посребрен бодеж на коме се налазе симболи ислама, са три полумесеца и звездице. Воде порекло из средњег века, носили су га турски коњаници.

* Тучана топовска ђулад разних калибара - 6 комада, која су испаљена из топова аустријског фелдмаршала Лаудона, аустријског пуковника Грина и аустријског фелдмаршала Капрареа са Петковога виса на Соко-град.

* Цев од турске пушке тзв. "шишане" која се појавила крајем 16. века.

* Аустријска чутура за воду из времена 18. века.

* Неколико чибука и турских лула од печене глине.

* Турски новчић "Аспра" - ситан новчић.

* Механизам за окидање од кубуре - пиштоља.

* Турски сач из 18. века који је служио за печење хлеба, пите и баклава.

* Турски мандал са ризнице и велики кључ око 30 цм.

* Бакарни прстен из 1811. године.

* Пар новчића римских, бакарних.

* Три ком. керамичких цеви од водовода Соко-града са извора тзв. "Јеринина вода" која се налази на Рожњу-Вашариште.

Сви поменути предмети данас чувају се у музеју Друштва истраживача у Осечини

// Епархија Шабачко-Ваљевска / Манастир Соко //
[ Актуелно | Историјат | Устројство | Владика | Светиње | Духовност | Историјска библиотека]
[ Промена писма | Мапа | Претрага | Контакт ]