NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoAntropologija i etnologija
TIA Janus

Владимир Ардалић: Буковица - Народни живот и обичаји (II дио)

ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИ

Божић. Свак се нада Божићу и весели му се, осим људи, кажу, и тица у гори и риба у води. Пред Божић и за Божић на толико времена свак се стара, како ће га ко боље од другога дочекати и прославити. Обичај је, да крмећу печеницу немало свак прије добро урани. Кад се што уџа закаснити урадити у коме другом послу, а пролази му рок, онда му реку: "Не може се печеница увочи Божића уранити!" Даклен она се рани прије на толико мјесеци за тај дан, да буде добра и да буде на гласу, те по селу да му реку: "Чоче, ала у тог и у тог зор-печенице! Одврга је ље свима (надмашио све)."Осим остале приправе и старања најпрви су и бадњаци, да се старјешина и за њи провидне. На Бадњи дан старјешина около подне са осталијем мушкачинами наоштри сикире па оду, ако имаду, у своје огреде или облоге па усијеку два подебела дрвета ка чоек у пасу, а треће тање, који се зову бадњаци. А ко иј нема да усијече у себе, онда треба да се за њи макар како провиди али да иј купи, па макар да и која у пољу и питома стабла за бадњаке посијече те с тијем штету себи да принесе. Нико му се за то наругати не ће. Отприје, кажу, да су уџавали украсти бадњаке, кад иј ко не би имао, т. ј. отићи обноћ у туђи дут па испилати иј, јер сикиром да се сијеку, чује се далеко.(1) Али саде да ко бадњаке краде, није чути, јер ко то ради, кажу, да је зли удес, да се може на што нагазити, кад се иду красти: на виленско коло, на пасији сугреб и т. д.(2) Кад се бадњаци кући дорену, буду два велика балвана или ћустука, грдна за два чоека, осјечена по деблу са обе стране, а трећи је тањи од исте величине, који стоји у антрешљу за тројство озго свр њи двају, кад се метну на ватру.(3)

Прије Бадњег дана коље се домаћа стока, и вавијек окреће се клање од своје марве к истоку. Женске се врте и мањижају бергајући дробове, кувајући чесницу и крувове остале, јер међу Божиће крув се не кува, осим што на Бадњи дан укувају колач шупаљ у пријесно (без квасца) и на мали Божић прије зоре велики шупљи крув (колач) исто у пријесно. На Бадњи дан чим сунце ограја (ако га има, ако ли га није видити, онда знаду по сињалу неба, која су доба), одма ложе ватру велику и припјечу печенице на ражније, по реду окрећу споради дима, а неки належећи окрећу, да им дим не море наудити. Чим печенице скину с ватре, одма се грми из кубура тако, да све по селу једна другој одговара илити глас даје; то пуцатање значи, да се печенице скидају с ватре.

На Бадњи дан мало се што спрема за ручак, али облице пије, и то зато, јер ко и колико на Бадњи дан попије вина, онолико више крви дође у њ. Дјеца се тући не смију, почимљући од Бадњег дана па све до иза малог Божића, јер ко ће дјецу бити, одма му чири на гуицу (!) доћи.

Сад се већ спрема вечера: уштипци се вригају, а бакалари туку, да стоји лупа по цијелом селу; ко не зна, а да је јесен, би река, да се набијају бадњи за маст. Прије свега и прије вечере у онај колач пријесни шупљи, што га је маја укувала, метну у њ три свјећице (тројицу) од шолде и запале иј, које носе још са чашом вина па онда иду к волма те наздраве волу прваку (који је вавијек најпрви из десна под јармом пред осталијем волма уваћен), а то на примјер реку: "Здрав, зекоња (оли мркоња)! За здравље овог мога вока првака и за здравље нашег старјешине!" Тај колач свјећицами даду послије чобану и чашу опет пуну вина. Тако он наздравља своме овну звонару прваку, кад угоне благо у стан; двоје кућана држе запаљене свјећице на вратије унутра стана, између којије прогоне бројећи благо.

Прије вечере иду из куће по избору два момка оли чоека ожењена по бадњаке; тешки ти буду, да иј једва сам ко може донијети на ватру. Сви кућани стоје око ватре и весело чекају бадњаке. Чим који носећи иј ступи на врата, говори: "Добра вече! На добро вам бадња вече дошла!" (А неки реку: добра вече ја и бадњаче!) Старјешица чека сједећи су оком жита (јечма) у руци те посипље по бадњаку и по ономе, ко носи га, и одговара: "Бог да и с тобом заједно." Тако исто ради се, кад се и други донесе, а онај трећи антрешаљ илити тројство метне се послије на ватру повр оније двају. Тако се послије изнова боље подјари, нека горе. Онда старјешина донесе врећу сламе и поспе добро коло наоколо око ватре.(4)

Кад су се бадњаци наложили, а слама око ватре прострта, онда се ставља сопра (столица) за вечерати, а загрми се из кубура, које је већ знак, да су бадњаци почели горети. Ту се вечера и бенави, весео је свак, све да је ко коме наскоро и умро. Осим шутра на ручку и на палењу свијеће, о чему ће бити ријеч, иза вечере што посно остане, то шутрадан не ваља ести; а да не оде у невар (штету), онда однесу у село којем сиромашнијем, што знаду, да онако није спремио, те му даду да поије с дјецом. Кашње тога по обичају сјете се о' стра и вука, и ако иј сад амо нема, али да он лако море домаглити, те метну му на комад рбине свију оније манџа, којије су имали за вечеру, и озго уштипак, коме мећући на буниште (ђубар) говоре: "Вујо мој, не кољи ми овчице, ево теби сочице! Ево теби твоје, а мируј у моје!"

Није право свијет ни заспао, стоји граја по селу, ђе се дижу и опремају к цркви; јер је обичај посве рано почети појати јутрењу па онда одма иза ње летурђију, да се поп из једније аљина црквеније од јутрење свлачи, а у друге од летурђије проблачи. Тако и ако је посве рано, у цркву наврви мушко и женско од млађарије, па било старо о младо, а за највише дођу цуре од удаје, а момци од женидбе, сви у најновијој роби, момци пак са кубуром за пашњачом. Уџају који пут и ђендари к цркви доћи, јер драго је и њима видити оно, што је лијепо, па макар им од користи и не било. Онда ови, што кубуру имаду, а да је ђендо не припрежа очима, покрију је вацолетом, оли ш њом за леђа, ако немају торбака. Ђендра кад није, онда оружја не крију нико од никога, него је одабељи (т. ј. кубуру), нека се боље види. Те лиш ко још цуру имаде, да се зарека, да ће је узети, дупло му воли, кад му јарак (оружје) за пашњачом види, оли још да пушку шарку о рамену му види, одма ће свака у себи рећи: "Бого мој, нико није ка он, та дика га је под јараком виђети, па да је и најгори, а камоли љîда је и од себе!"(5) Тако кад се народ слегне к цркви и кад излази из ње, онда изађу на влаку (равницу) пред цркву и згледају се; момци стану у ред и грме из кубура. Тако од цркве иде онда свак својој кући праштећи из кубура. То бива друкча у сунце грањивања, а друкча и раније, кад се рано молитве почму отпаривати.

Кад се кући дође, онда млађарија рекне старијему: "Добро јутро! На добро ти Божић доша!" и онда туче угарком по бадњације, те колико варница или сјевалица ш њи полети, говори: "Овлико ти било овчица, овлико козица, овлико коњика, овлико вочића, родила ти дјечица и винена лозица и пребијела шеница!"

Ујутру прије сунца маја смота у округ уже ка обруч и у њ шћука све кокоши на просуто жито. Онда пита дијете (по наговору): "Мајо, ђе ти коке носе?" Она одговара: "У пенџеру више полице у кући." Тако три пута рече се једно другоме. На Божић у сунце грањивања иду у виноград с букаром цијела вина и косјером у руци те обрежу насукрст неколико пања, којима старјешина наздравља, тако и свему своме винограду. Тадај и неколико пања вином залије, а букару кући празну донесе. С тијем гањатају: ко тако ради, да ће му унапријед родити виноград. Судове чела маја кроз вериге пронаша, да буду сретније; тако исто споради чела мора маја тјесњавом руком, т. ј. брашнавом, увалити се за које стабло пред кућом или макар гдје; онда кад се челе роје, за то се дрво увате, отићи не ће саме никуд.

Пришкрбива се (примиче се) маренда, а за њом одма и ручак. Како се народ рано дигао споради ићи у цркву (а мало је баш ко и спавао од весеља), те чим се из цркве врате, вригају џигарицу заједно с јајима, пеку на граделије срца, слезене и остале стегње (крајеве од вришка меса, што иј има напретек од поклане живине). То слатко поједу и затијем се напију ракије, коју пијуцају све до ручка, што томе реку маренда, од које још нијесу изгладњели, а ручак је већ и готов. Подне се не ишчекива, ка код у граду господе, него споради пастира и осталије чобана преши се с ручком за све светковине божићне, јер лежи благо по становма гладно, које ваља гонити у пашу, а у све те дане веселе ваља сви да заједно буду на сопри (столици). Зато рано заједно сви и ручају, па све да и нијесу изгладњели.(6) Прва је ствар на сто да се метне оно, што треба, а то је свијећа и чесница.(7) Неки на мјесто чеснице метну пун варћак пребрана жита (јечма) те у њ задију свијећу, а неки метну чесницу на мјесто жита, а у њу свијећу. На више мјеста задијевају у чесницу около свијеће зелене гранчице, па и повелике, око градова од ловорике, а по селије од маслине, које се зове "борњак".(8) Кад је већ донешена манистра на сто, онда сви се дигну на ноге и скину капе (осим женскије, које су цуре, капе исто имају на главами, али никада ниђе па ни у цркви је не скидају). Старјешина запали, т. ј. ужеже свијећу, осим Божића шуверинма, а на Божић угарком од бадњака, кога зову "брада".(9) Старјешина на комад рбине оли на маши (ожегу) наспе ватру и тамјена те кади около свијеће и чеснице, крсти се и моли се Богу на глас, а за њим сви кућани шапоркају молитве у себи, ако иј знаду, аколи пак не знаду, што иј доста има, онда се моле и заклињу једном по једном свецу: свети Ђурђе, св. Петре, св. овај, свети онај, док старјешина не устакне капу на главу, и онда ала да се мирбожи (љуби), које иде за сунцом. Најприје то почме старјешина са старијем другим људма, па онда тако женскијем те и најмањим дјететом, т. ј. од голема до малена, најприје говорећи: "Мир Божи, Кристос се роди! Во истину роди. Како се год ми грлили и љубили, онако свака наша стока!" Обично три пута се пољубе и за сваким љупцом изговарају горње ријечи; а кад се с ким другим у селу мирбоже, онда не спомињу стоке. Тако кад су се сви изредали мирбожећи, онда се сједа ести манистра, па онда месо лешо, т. ј. заједно друкча сварено, говедима, овновина и тучетина, послије тога купус и крметина, а већ најкашње печеница се реже; из кубура се опет грми, ништа него стоји прасак. Све је ово лијепо и добро, кад су сви у кући на броју, ма ако ли је ко на војсци, у пржуну, оли ко по случају прије на толико мјесеци умро, онда мајци оли сестрици пане на ум, да им неко мањка међу њима на тај весели дан за столом, те куд ће суза те на око; истина да заваћају жлицом и пињуром, а сузе јадној највише старој мајци низ образе четверојструке шикљају, тако да и другом се омичу онда, без да се именује за ким оли што, знаде се. И во кад треви прије Божића крепати, уздишу за њим и кажу, да им није Божић добро дошао. Кад тако заудеси која жалост прије. у оној кући није весеља као у осталије без тог. Веле: "Ко је дужан, на Божић је тужан." Осим куће тужне у осталије је свак весео и једни другом напијају, да не буде квасине. У селу, ђе се нађу комшије добре све, и ако нијесу племештаци, куће оне, у којој је жалост за ким, не ће да пуцају ни да пјевају, не ће да им њиовије рана повређују. Ни ти нијесу толико жалостиви другије дана, као на Божић што су, јер кад виде, да се свак около њи весели и грми из кубура, то је знак, да тијем сва су чељад на броју и здрављу. Ови други около њи кад се веселе, како је речено, тако такну им у срце овим, што им што вали, на које каже се:

Лако ти је пјану запјевати,
А жалосном, брате, закукати,
Пјаној неви пољубит ђевера,
А ђеверу загрлити снашу.

Коме ништа у кући не вали, пјевају се пјанске пјесме, као што се отпјевавају и о крсном имену, а чуо сам и ову кратку:

До Божића три ножића:
Први реже чесницу,
Други реже печеницу,
Трећи реже јабучицу.
Ој Божићу, боже мој,
Ко ће колу вина дати?
Божи кум говори:
"Ја ћу колу вина дати."

Стари људи највише простру мутап око ватре те паре леђа; кад леже, кад сједе, кад устану, да једу и пију, букара им стоји вавијек покрај ватре, пале луле, туку у авану дуван за нос измијешат теке лугом, да им се боље кија. Млађи су на пустоловини (влаками или равницами мало даље од кућа), ђе се коло игра и цурами иде мирбожити. Омањи момчуљци кривају се.(10) Ово кривање и не почимље се него од Божића, па за неколико дана по малом Божићу, већ момчуљци одавна криве сијеку и личе за о Божићу се кривати. Кад прођу ти свеци, они онда ш њоме на ватру. Како на Божић, тако све оне дане пастири макар од које стоке били, вала да заједно са свом чељади једу. Кад пођу к благу, њима је од бир-земана обичај спремити уза њи брашненицу, т. ј. метнути им у торбу најпрво бурачу вина (онога, кога пију у те дане сви кућани), крува и меса од сваке веле по комад у изобиљу. Истина да они нијесу гладни, кад полазе к благу, нити ће изгладнити до мрака, док благо не дорену у стан; али таки ја обичај. Онда се чобана састане доста у кршу и пустињи, па повади сваки своју заиру, те засједу около чесове литице те ала да се чеше и напија за здравље свога блашка; пјевају по два и два своје обичајне пјесме, па тако у кршу добро се напију, да супјани и кући дођу. Кад се растају, запјевају ђекоји:

Ој, ја имадем овна разблудника,
Купит ћу му звоно јадиково:
Куда иде, нека јадикује.

Пети дан Божића великог долазе Младенци. Кажу, да је случај био прије, свак да мало прошиба по селу дјецу. Послије долази мали Божић, који исто се светкује као и велики, само што се на њ не мирбожи, а обичај је мирбожити се све до Богојављења. На мали пак Божић има други обичај, којем се веселе највише дјеца, која као и сви кућани и ако тадај у цркву рано не иду, дигну се прије зоре те износе ону сламу, што је прострта около ватре и бадњака на Бадњи дан, коју носе на гувно те посипљу около стожера па и даље по гувну. Свака маја треба да укува, како је речено, у пријесно (без квасца) крув велики шупаљ, који је сав ишарат неким колами, крижима, куками и т. д. Крув тај носи се натакнути на стожер од гувна, а један старији, па друкча допане ред и старјешине, који се увати за стожер повр натакнута крува десном руком, а за његову се руку увати други старији за њим, а за овим све један до другог, колико иј год има у кући до најмањег оног, што је почео знати о себи. И онако коло наоколо брзо касају до три пута около стожера, да сви узваре у једно грло што игда могу дерући се: "Ајд ајде, коба моја!" Догод не престану, старјешина или они, који се је први за стожер укелечио, он подвикује опет што игда море: "Де! Де! Де!" Тако кад су обиграли, брже боље скидају шупљи крув са стожера те носе у кућу к ватри, камо још тече бадњака, јер не морају да изгоре, него треба да макар само окусак затече малог Божића. Маја треба да овим, што су врли, спреми зоб, т. ј. да напече сувије ђевеница и печеница крмећије, и онај крув шупљи пријесни, што је био на стожеру, да га разломи и да вршиоцима јести. Послије тога испоји иј ракијом, те иду опет врћи без крува, и ка и прије ајдакати, а старјешина да иј ддка. Кад тако сврше, онда сви треба да покупе ону сламу, Што су просули око стожера, и да донесу у кућу, камо опет марендају. Ону сламу послије маја меће кокошима у гнијезда (да не ће ићи носити јаја на другу страну), а при том се не смије никако та слама остављати на гувну, јер да се ш њом сваке чаре могу изводити. Кад ко, док се не изнесе, у кућу дође, имају га на оку, да им како не би сламе те латио.

Како на велики, тако и на мали Божић исто у чесници свијећа се пали: ако се споро ужеже, не примају за добро. Како свијећу жеже, тако треба да старјешина и трне с кришком крува умоченом у чашу цијела вина, коју послије изије. Ако се одма не утрне, чим је из кришке канула кап усред ње, то се прима за радо, те вјерује се, да тај не ће лако умријети, него да ће дуго живити; ако ли се пак одма угаси, чим је канула кап на њу, не што сам себи одма рече, ко е трне, ма и сви остали: "А варен си, доста је више за те!" А овај им од наполак љутине одговара: "Пророку говно об року." Ако се било на Божић оли на крсно име свијећа кити од горећије капница, да се низа њу као мусур објеси, вјерују, да ће родити година и бити напредак кући. Свијећа, како се утрне, онда се остави у ковчег: не дај, Боже, по случају да когод дође до умирања, онда ту му свијећу запале при задњем часу. Ако ли не тако, онда о задушница горе је у цркви намјенуту којем мртвом за покој душе. На Божић се, као и о крсном имену, запали свијећа уљом, те ђе у кантуну гору за покој мртвије. Кад тај дан имаду живи годименат на овом свијету у њеву бившем оџаку, камо су и они узрасли, штоно се каже "од повоја па до покрова", тако нека имаду и они на ономе, јер вјерују, да је свијећа око души, која помаже својом свјетлости оним душами, које су осуђене, да буду у тмини. Коме гођ на сан дођу мртви, одма му пале свијећу, и тако да им виће не ће долазити (осим што и робу мртвога просјакма давају зато, да им на сан не долазе).

Од Божића великог па до малог не смију гњата бравије пребијати, и ако има у њима мозга за цуктити, јер вјерују, да кад се чобан баци каменом за благом, да ће којем пребити ногу.

Кад ко међу Божиће умре, вјерују (тако и међу Ускрсе), да ће спасити се, и онда реку: "Благо ти је души његовој!"

На Крстов дан (увочи Богојављења) свети се водица и крсти, која се носи у судовије кући и дура годину дана. Стару водицу прољевају по вртловије и по судовма чела; то кад иду узимати нову, јер веле, да је гриота велика пролити је штокуда па да се гази.

Св. Сава, звани средозимац, светкује се увелике.

Благочасне вериге није заповједни светац, али светкује се. У прве земане уцјењивали би кога, да се има откупити, да иј има почастити ш чиме год као печеницом и ђевеницами сувими крмећими и колачима. Рекли би којем у кући: "Ако га не ћеш откупити, ми ћемо га погубити."

Св. Тривуна светкују споради миса. Није заповједни светац, али тај дан у некије кућа посте и ништа не спремају на ватри, а и мало диване, да наполак сви у кући муче вјерујући, да им миши не ће сметати ни у кућу долазити, ни по амбарије чинити штете, тако ни по усјеву по пољу.(11) На Св. Тривуна Буковичани сију расод (сјеме од купуса), да им га не ће бувач изјести.

Сирна неђеља (сиропуст). У ове дане, у који се смрзне (следи), у онај дан се море сирити сир и киселити млијеко; иштетити се не ће, али ваља утувити, у који се дан следила вода.

Мученици светац није заповједни, али не ради се ништа. Веле, да мученици муче и дрво и камен и воду.

Месојеђе. Не само да је у кући добро за Божић спремљено, него то је у кућу прибављено за зимницу про све године осим Божића, а највише се годи од Божића па до месније поклада, које се зове месојеђе. Јер још с љета почимљу скупљати од блага смок (сир, масло, јаја, скоруп и скуту у мјешине за зачину), наспу кашуне жита и амбаре, насијецају пуне каце купуса, кумпијера метну по пуне трапове те закопају у сламу, да не промрзну, тако мало помало ваде. Наплету у реште (вијенце) доста лука, љутике, капуле па објесе на черјен (више ватре, да се суши). Затијем набију доста посјека као и другог блага: коза, овнова, старије оваца, које су погубиле зубе, крмака и које говече, као краветину, која се више истелила. Све ово прије уране добро, да буде дебело ка сало, па онда покољу, исијеку на комаде, сложе за неколико у со, па онда на дим ш њиме. Кад се осуши, сложе у ковчеге или у кашуне, а неки и повјешају по којој кући у амбару или коноби, да га не би као у затвору мрмница (мољац) изјела. Вина то тако у свакој имаде га, као и ракије што напеку. Кад им тако рупи месојеђе (у граду кажу крневал), онда највеселије проводе дане па и цијеле ноћи, а најсколи кад се од времена и зиме оштре не може ништа у пољу радити, а прибавили за се зимницу, као и за своју стоку доста сијена и сламе. Е тако докони, кад на очима и под руком имају, онда у то вријеме најслађе и најмасније се једе а најбоље пије: ујутру зачиња се пула са салом и жмарами, за ужину (подне) једу сира мјешног и крува, затијем пију половника, колико ко може, да иј и за очи увати; за вечеру метну прије у лонце, а сад у бронзине пуне купуса и крметине суве, а за највише дебеле сланине. Што сам чуо од тежачкије ећа, која су њима по кончи, и пјесму пјевати, која је ево овака:

Кад се жени пун-гуз ђувегија,
Па он проси тарану дјевојку,
Кума куми боба гузатога,
Старог свата купус на сланини,
А ђевера прдозвека грашка.
Све смокове сазва у сватове,
Не сазвао прдозвека грашка.
То се грашку жао учинило,
Поћерао дјецу око ватре,
Поробио лонце на огњишту,
Само оста купус на сланини:
Преузе га голема врућина,
Распаде се купус на сланини.
Скочише се кићени сватови
Па дозивљу бајалицу проју.
Проја баје, купуса нестаје.
Проговара сомун из наћава:
"Бог те убио, бајалице пројо!
Тебе једу, на мене не гледу

Ови весели дани од месојеђа за свакога су, па кажу, да су неђе и старе баке питали: "Бако, која су ти најдража доба године?" - "Богме, синко, од Божића па до поклада." То је рећи месојеђе, јер у то вријеме најбоље се еде и пије, у ове дане на облажњу жене се највише, и једни у другије у сватове иду, свој к свому опет иде илити у по'оде за више дана.

Уз месојеђе на прелу ђе су гусле, пјевају се пјесме уза њи, приповиједа се, загонеће се, прстењка се, козирокају се. Козирокање (козање или пепелавање): Учине доста некије крижа, стаза и јама по огњишту на лугу и по реду питају се те упиру патрљком по учињеније јамица по реду и говоре: "Товар гре. Куда гре?" Онај, кога је допао ред да погађа и одговара, метне капу на очи, да не види ништа, оли изађе надво те одговара: "Нека гре!" али треба да упанти добро, колико јамица има на лугу, јер све узаманице онај пита: товар гре, куда гре? а овај, што не види, одговара тако исто: нека гре! Онај, што пита, уџа (а и мора, јер друговачије не ваља шала ни игра), кад упитује, прекорачити јамице, јер су изашле из броја; овај, што одговара те ако се превари изговорити: нека гре! више него јамица има, онда наспу пуну жлицу луга, коју му један за држак држи и даје, а он кусало с лугом до по метне у уста и добро ваља да пуне, коме луг немало сав у нос уђе и задими му спријед по звики. - Друга је опет игра пашарање: Изабере се њи добар број, било мушко било женско као и у козању, два обично бивају, што ће један другог питати, а остали, на кога дође ред, ти ће одговарати. Осим овије двају свакоме треба да се надије име, као: вук, лисица, зец, куна, мачка, па треба да имаде на ком и ружније имена, као: магарац, курумлија, пичетина, ћосо и т. д. Од она два један ће: "Пашара мила, пашара драга, ди си?" Онај други му одговара: "На зецу." Зец одговара: "На мени није." Онај ће: "А да ди је?" - "На вуку." Вук ће: "На мени није." Онај тако вавијек пита: а да ди је? а они одговарају: на мени није. Ако ли се који превари одазвати, што није, да јест, као што то мора да буде, па се он чувао о не чувао, онда има да се паличају по дланије по више пута усуканим шударом. Али то паличање су подвргли; воле се пепелавати, т. ј. метнути један другом жлицу луга у уста те пунути као и у козирокању; ако не ће ко је валио испувавати луга, онда мора да изађе на авлију па да зареве ка магарац из свије рамена.(12)

Ове се игре чине уз месојеђе почимљући од Божића па до месније поклада (први дан коризме). О задњије даније месојеђа највише приповиједа се о свачем.

На покладе увече свак спрема добру вечеру. Кад се вечерало, "повезали вјештице" и запретали рог у ватру, онда ђекоји довикују у комшилуку један другом: "О Јоваве, добро свежи кобилу, јер ће ти застранити у село и штету учинити!" То је рећи, да има опаз на жену, да не би летила у вјештице. Крст учине на ватри, кад је запрећу, врата запријече машом илити ожегом па онда иду спавати. У једније кућа дижу се прије зоре па једу оно, што је остало од синоћније поклада, које зову "подранак", па онда опет легу. Кад свануло, опашћају суде и не једе нико ништа баш ни за вас дан, јер кажу, да им се узригива јајевином од јучерашњег и синоћњег ждерања.

Коризма наступа, моли се Бог, исповиједају се, не загонеће се нити се прстењка, све да би млађи или ћели, стари у кући то не даду; кажу, уз пост да је гријота. Има некије старије, који кад су били млађи, ни женами нијесу ћели лежати кроза сву коризму; а сад ови млађи уз коризму уџају се и оженити. У свему и по свему осим поста божићњег, што се трапа (помрсује), ма неки не ће ни да коризме штеде.

Благовијести (по чему се мјесец април назива "благовјештенски") увелике се светкују. Кажу, да је било тај дан меса од три веле: једно говече уломило врат, друго ујела змија, треће помело од подне; зато се светкује, да се не догоди опет тако.

У овоме благовјештенском мјесецу појављује се прољетно цвијеће, као дивије љубице, те чим је ко опази, откине јој главу и поије, вјерујући, да ће бити сву годину млађи и здравији. Тако исто кад опазе спарогу у рано прољеће, брже боље јој реку:

Ој спарога нарога,
Спушти мени два рога,
Ја ћу теби зелен лист,
Кад ми дођу Благовист.

И онда је уберу и у час поију, споради да иј не ће болити глава.

Лазарева субота светкује се, и ако није светац заповједни. Овај дан се вере цвијеће те увече метне у воду. Шутрадан на Цвијети ш њиме се умивају, и нема оне куће, која то не ради.

На Цвијети носе нарамак маслиновије гранчица у цркву. Кад излазе, свак има на прсије задјевене неко двије, неко три те гранчице, а и за капу иј задију. На ђекоме по вас дан су те гранчице. У кући иј објесу, ђе леже, више главе, споради да га не ће тице зобати.

На Велики четвртак и у суботу насађују кокоши. На Велики петак црква допушта радити, али не ради нико, јер он је од злије бесједа и од великије догађаји. Ови дан суше неки по себи (споради змија), а некијем поп то за покору остави. Јаја у петак се броје, у суботу црљене, шарају и варе, на Ускрс се једу и ш њима туца. Неки оставе проносак (најпрво од младе кокоши, т. ј. пилице снешено), да то је тврђе од другога. Кад се туцају јајма, па ко које разбије, однесе му га.(13)

На Ускрс чим се у цркву уђе, одма износе се барјаци, литије и свијеће, те се чини прошишијум три пута око цркве пјевајући поп с ђаком "Воскресеније твоје, Кристе, Боже наш". У цркви нема онога на земљи, ко ће у њој остати, него чим је поп из ње изашао, врата се за собом затворе. Кад се враћају, онда стану пред женскијем вратма сви са попом. Пошто су звона још завезата, а један је испео се на звоник те на команду попову чека, да заслави. Поп чим је запјевао "Кристос воскресе", онај ала да туче у звона, а башка мачкуле (мужари) грме. Онда поп чим је три пута поновио пјесму, крстом у руци три пута крижа по вратије црквеније и тако отвори иј, а народ улази за њим. Кажу, ко би остао тадај у цркви, да би позвекетао (полудио), оли да би маће и красте обладале. Веле опет, да је могуће тељиг од црна вола, на ком нема биљега, три пут пребацити на Ускрс и на Божић преко цркве тамо и амо, да би све вјештице и вјешци објесили се попу о врату. Кушали су, веле, то радити неки, али није могуће никако, да се враћа тељиг натраг. - Тако исто међу Ускрсе и Божиће не перу нико прања нити пракљечом га лупају, споради да не би грьд обио поље.

Осим Ускрса светкује се Свијетли понеђељак и Свијетли уторак. И у те се дане јајма туцају и на њи ваљају, т. ј. њи неколико нађе се те узму комад даске, а на њу своја побиљежата јаја наредају, и онда, ђе је мало низбрдито, потегну даску насе, а јаја се заваљају, па чије се одваља даље, оно носи све.

Од Ускрса до Јурјеве (Св. Ђурђа) има Прикоризмић; то, веле, да је отргнуто од коризме. на пет и на четри неђеље пред Св. Ђурђа долазе Петача и Деветача. Често се чује: "Чувај се Петаче и Деветаче више него ишта." Кад пет неђеља прође, а буде лијепо, онда се веселе. Још очекивају Деветачу у страу. Кад прође добра и она, онда су сасвим задовољни, више се не боје зла времена.

Св. Ђурађ (и мјесец се април по њему зове "ђурђевски"). На ниједан светац толико се не баје и не чара, што на њ. Како он долази у прољеће, кад све разлиста, кажу, да се загрнуо у зелену кабаницу, са припасатом бритком сабљом, и гази зелену траву и зелени лист. Туте се пружила аждајкиња змија, да ће св. Ђурђу коња удавити. Он тргне сабљу, да ће јој главу осјећи, па се обазре: с лијеве стране аждајкиња се уватила коњу за реп, с десне стране гранула даница сјајница. Туте св. Ђурађ зазове св. Петра за кума, св. Павла за прикумка, Огњену Марију за бабу, св. Илију за барјактара, Мироносницу за завицу, св. Пантелију за старог свата. Туте се сваком дар дароваше, а св. Пантелији не истече: св. Петру дароваше жарким сунцем, да грије, св. Павлу да ватром бије, Марији Огњеној да огњом бије, Св. Илији да громом и стријелом бије, Мироносници да миром мириши. Туте се смиловаше св. Пантелији те му дар излишише, дадоше му високе облаке и ведрине да дијели. - На Св. Ђурђа прије сунца једна жена чисти кућу, а друга стоји гола на кући повр шљемена, која пита: "Што то радиш доље?" - "Ево чистим кућу од мува и бува", и три пута ваља да изрече: "Једна жена у кући, једна жена на кући, једна бува у кући и та једна рома оде преко Кома (планине)." А неке изговарају и овако: "Једна жена, једна мува, једна бува и та једна рома оде преко Кома." Онда оно сметљиште носи се, камо се ђе оће: ако се баци у огреду оли окрајак чи, па ако први ко на то ступи ногом, на тога пређу муве и буве, а она кућа свега љета проста од њи; ако ли се то сметљиште баци на њиву чију, од усјева постане љуљ. - Ујутру на Св. Ђурђа прије сунца објесе уже о бајам и на њем се љуљају. То се ради, да иј не боле леђа. - На Св. Ђурђа око куће вуку таву споради змија и миша, пољевају расодом (водом од кисела купуса) што кога велећи им: "Оде ми шарено јуне, не мога, нит ће се вратити." С тијем гањата, да се воли не ће никад поштркљати ни поплашити, кад ору, о били ђе на паши, тако исто бит ће мирни. - На Св. Ђурђа мећу по гранчицу црног трна на свака врата од авлије, па веле: "Кад се насторница (вјештица чинилица оли чаратаница) набола на овај трн, онда ми свако зло учинила." Мећу комад вучије коже под цимер (гвожђе у плугу) па говоре: "Уша вук у паламуду, онда је дојисто у житу бити не ће." (Паламуда је нека бодљикава травина; кад облада усјеве, не могу да расту, загуба иј.) - На Св. Ђурђа прије сунца ваљају се цуре и жене на мравињаку зато, да буду сваком миле, и ваљају се по ражи искласатој туђој голе прије сунца, а и у Кистањами, камо су наполак господа, иду се у исто доба ваљати по ражи, за да иј не буду бољети кости. - На Св. Ђурђа иду рано на бунар купати се, да постану лијепе и здраве; тако исто прије зоре на раскршћа путова иду голе голцате, да косу расплету па баце низ леђа, а узјашу на вратило (мотовило од таре) и вуку. То раде жене за се изговарајући на глас: "Турум-таин-туц!" и још свежу ужом око себе каблић (у што се музе благо), да им виси страга. С тијем кажу, да туђе млијеко присвоје за се.(14) Свијет се боји и чобани вјештица ка и грома, зато у зору на Св. Ђурђа пуцају преко блага у стану из кубура са крупним оловом. Оно, што се неким просуручи млијеко кисело и иштети вареника, да не могу сира да усире, то све збијају на насторнице (вјештице), да су оне узрок, и онда иду од врачарице до балаћа па и до попа. - На Св. Ђурђа осим што неке жене голе јашу на вратилу, да могу туђе млијеко пошешати, ма и цуре исто јашу голе, а друга је као жена, т. ј. стрина оли матер, шиба ужом страг говорећи јој: "Ајде! ове године на вратилу, до године на батину!" Тако више пута заинтачи рећи; с тијем јој урисује, да ће се заувано до године удати.(15)

Св. Марко. Кажу, да ко на њ убије три зелембаћа, посветио би му се мали прст. То је зато, јер све се дане они прије и послије могу наћи доста, а тај дан једног оли ниједног.

Св. Николај љетни није заповједни, али га светкују. Кажу, ко на њ оре, да се поплаше воли и растргну јарам.

Мјесец јуниј зове се "царски", јер долази у њем цар Костантин и царица Елена.

На Дуовске свеце сва три дана не ради се.

У мјесецу јулију, који се зове "петровштак", долази Св. Вратоломије; на њ нико не ради, и ако није заповједни светац. Послије три дана ето Елисеје, коме реку: "Елисије просо сије: иде Виде, да обиђе, које никло, да је никло; које није, да и не ће."

На Св. Ивана, (16) заповједног свеца, ваља ујутро отићи на које брдо прије сунца те глети добро, кад се оно помаља. Кажу, да се сунце на истоку поиграва веселећи се дану Иванова рођења. Увочи њега било од једне вјере оли од друге пале на све стране и брда ватре, зване "свијетњаке"; и по далеким планинами у вечери виђају се ватре. Народ га и зове "св. Иван свијетњак". Те се ватре прескачу; кад највиши пламен пламти, онда се заиграју едан по едан па ђик про ватре. Прије на дан шушња, сламе и кукрике приправи се за запалити. О тије ватра нико не зна ништа казати, него само увочи њега ложити иј па прескакивати.(17) - Увочи Св. Ивана иду ватати сјеме бујади, што не могу никако од стра. - Имају некакве бубице и црвићи, који свијетле обноћ, кад полијећу и кад су на земљи, те се не могу никад видити, него о Св. Ивану. Народ иј зове "ивањске". И цвијећа има, које се по њему зове.

На Светога Прокопија нипошто не смију врћи, осим што се вршаји уџају запалити. Ма приповиједају, да су Турци на њ врли и садјевали сламу около стожине: вршај је изгорио, а гром пукао у стожину, слама изгорела, а стожина остала. Зато да вавијек Турци и дан данас припитивају, кад долази влашки Прокопија.

За овијем послије осам дана долази Огњена Марија; светац није исто заповједни, али светкује се споради огња и ватре, да кога не увати. За овим долазе Мироноснице, које миром миришу.

Св. Илији громовнику (и мјесец август зову по њему "илијштак") посте, што црква не наређива, и ако је заповједни светац, па и завјете чине, да у кога не запали громом. Моја је кућа цико цркве његове, па колико на сајам, кад је он, дође свијета боса к цркви! Кажу, да је он вавијек жив, јер сваком свецу осим њега и св. Аранђела пали се свијећа у кољиву, а овим не; зато да су живи, јер кољиво је за мртве и мученике. Кажу, на њ и на Св. Ђурђа кад се намјести, да ватра сама плане, онда је добро, да се сотона не весели и да не рече: "Ено му се утрнула ватра, ја ћу му је наложити."

Св. Пантелију светкују споради коња, да иј змије не кољу и да поганац на њи не иде.

Прије Преображења не смије грожђа ни смокава нико јести, него на дан њега. Онда исто као да се ко причести. Грожђе носе на пуне кртоле у цркву, да се благосови, окушавају и дају болесницима. На освит тога дана што је год на земљи, све се обрати у благосов.

Великој Госпи (мјесец се август по њој зове "госпојиштак") народ сав православни пости 15 дана и суше ђекоји, да неки ни уљено не једу. Пуно се њој завјетују они, коме се што неповољно догађа. Истина да се боје свију светаца, да иј не би како покарали, а занајвише Велике Госпе и њезина поста.

Светац Пренос убруса Господња није заповједни, нити га народ разумије, него под именом: Образ Мајке Божије, које женске строго светкују.

Усјекованије главе св. Јована строго је заповједни, као необичан светац за рад. И тај дан је пост. Кажу, да су неки што прирађивали и одма им се зло догодило, па како су остали опарени, саде кажу: "Не дирај и чувај се ка и Усјечења!"

Светац Полагање појаса Богородичина народ зове "риза и појас". Није заповједни, али се светкује споради догађаји. Кажу, да је нека жена прала тај дан па рекла: "Ја ћу прати; не бојим се, нека риза ризика, а вериге нека веругају!" И одма да је снашло. Свештавали јој попови масла и водили је под еванђеље, док је дошла на шдст.

По Малој Госпи и мјесец септембар зове се "малогоспојински".

Св. Аћим и Ана нијесу заповједни свеци, али се исто не ради у име догађаји. Више њи св. Ани и посте, највише женске, споради глава да иј не боли.

Покров Богородице светац није заповједни, али народ га светкује споради догађаји злије, завјете му чине и постове, и ако црква не налаже. Овај је светац као сајмени дан у Книну и Бенковцу; па који је год светац, да се чути море да је сајмени, народ иј почтива.

Св. Срђ није заповједни, али се плаше воли на њ, кад се оре; па како су тежаци неписмени, питају, кад долази Срђев дан.

По Св. Петки (заповједни светац) саде лук. Ту неђељу зову "петковача", а мјесец "дмитровски", јер послије мало дана долази Дмитар, светац заповједни, а по овом Св. Милутин, краљ српски, кога народ зове Мратиња. Није заповједни, али на њ не раде у име догађаји. Некијем је и крсно име.

Св. Кузман и Дамјен, рођени близнаци, врачи, Божи љекари, нијесу заповједни, не ради се исто изим догађаји злије.

Св. Ђурђић заповједни није, славе га као крсно име неки; на њ не раде. Да су неки, кажу, пошивали прућом јару, а миши из крша дођу па сву им радњу испрегризивају.

Мјесец октобар неки зову "аранђеловица", јер долази Св. Аранђел, заповједни и живи светац; а неки зову "ваведенски", јер и Ваведеније је у њему, крсно име калуђерско. У манастир носе за завјет новце и гоне благо.

Св. Стевана Дечанскога неки зову и Мратиња.(18)

Св. Ката није заповједни светац, али народ велико се за њу стара, јер сви дугови и уговори од бир-земана склапају се до Св. Кате. Реку, да се њој има китити гендар, кад другоме имаду дуг плаћати.

Св. Јандрија није заповједни, али до њега па до Св. Саве (27. јануара) женске не навијају на тару пређе споради вука.

По половици децембра мјесеца, званог "божићни", долазе три ума свеца: Великомученица Варвара, Сава освећени и Св. отац Никола, задњи заповједни. На "Варварицу" мећу варицу (сочиво) варити, на "Савицу" ладе, а на "Николицу" једу, онда је пост Божићу, па реку: "Варварица вари, а Савица лади, Николица куса." На Савицу дигну се рано женске те носе на бунар варицу просипати, вјерујући, колико око бунара проспу зрна, да ће онолико снопова на свакој ораници наћи.

Св. Даниол (17. децембра) није светац заповједни. Од њега па до Св. Јована (20. јануара) жене споради вука не смију пређе сновати, као ни чобани ножа отклапати ни опанака одспоњавати ни изувати; коња не смију осамаривати. Ко на Св. Даниола мисли ићи на пут, онда увече треба да иј осамаре, а то све раде споради вука, да им не коље блага. И ако сад има година, да вукова нема, али кажу, да то пси раде благу. Кад тако на Св. Даниола раде, онда да вук не може зинути, кад у благо уђе: ништа него упире шуњком у овце и ћула иј.

Материце и Очићи (двије неђеље једна за другом) не светкују се, али на Материце женске дају мушкићма ракију и воћке, као ћуктер, смокве, орасе и бајаме. Тако опет мушкићи плаћају и дају женскијем, кад им дођу Очићи. Јоћ од јесени женске су запћеле ракију и воћку за ово.

На 25. децембра долази Св. Шпиридон, није заповједни. Народ трче у Скрадин на сајам и завјет, да донесу крува његова, што се нарочито тај дан спреми, те га давају благу за здравље.

На Св. Гњатију не раде споради догађаји; кажу, да посрће се.

На Св. Петку луче празове, а на Св. Луку (Лучињу) пуштају. На Св. Тому пуштају прче. Тако мећу женске каницу са себе на благо, да буде женско; а људи мећу свој пас на краву, да буде вола отелити. Овим свецима чобани пале свијеће у цркви.

Младу неђељу (иза мијене) посте, а неки и суше, споради да иј глава не боли, као и о Св. Ани. Неђељом не увлаче у иглу конца споради змије, да благо не коље. Уторак посте за завјет и здравље блага; исти дан соли не дају, него суботом. Кад сипљу со по солилу, говоре: "Десет." У петак сваки ништа не почимљу радити, јер веле, да је сваки петак рђави почетак. У Брибиру и сад не даду у петак радити о виноградије, да иј шкроваче не једу. Субота је најсретни дан.

Била једна, која је послије три мјесеца, нег је довео муж за се, родила му дијете. Он, ка би и сваки други, почео бештимати бога, сунце, мјесец и све остало, велећи јој: "Што је то! како је то! да ти у три мјесеца мени рађаш дјецу?" Онда она почме се бранити: "Богме има, ја да сам дошла за те, 12 мјесеци." Муж јој и кућани ће на њу: "Та пушка светог Илије да те убила! Каквије 12 мјесеци, кад су три!" Удри они број у сваке и чини рачун: излази им, како и веле, а она ће: "Нек сам Богу грјешна, овако се броји: марац-дерац и подерац, април-дапри - и подапри, мај-дај - и подај; је ли иј то девет, а три ваша, што иј и кажете, чини ли то дванајест?" Шта ће кућани да ураде, него уши по себи па мучи. Иста била је и прилијена, а лијепа као пењга. Онда је опет кућани почму бантовати, кога се врага не окрпи и не опере, а не да низа њу дроњци вијају. Онда ће им она осорно: "Кога сте се врага нататаљили са мном инадити! Ја немам докад ни о себи и о вами да радим, сваки ми је дан по светац." Кућани јој веле, да је сапели свеци, и да иде к врагу, колико то она мимо остале своје друге држи светаца. Она ће им: "Ја к врагу не идем, него шаљем. Овако се и свеци броје, је ли: у понедељак први дан, - а у уторак чудотворак, - а у сриједу сјекавица, - а у четвртак спасовица, - а у петак ћу на завјет, - а у суботу на пазар, - а неђеља, друге моје, на помоћи нам била већ и јест. Е онда кад ћу да радим вами и себи?" Није куткамо окануше се је, она њима доби правду у оба пута. Ш њом се ђувегија послије дичио, што је онако јака на зубу међу кућом у пуно чељади, да је послије и на правде слао намјесто себе са прокуром и никакве правде не би ш њом изгубио. Кад би пред судом диванила, би подавила језик и лијепо изговарала као да свилом везе. Тако јој није мога нико на ништо одговарати: нешто се освртали на језик јој, а нешто на љепоту, те увијек правда њезина.

Даље >>

Коментари

  1. Од тога загонетка има: "Да што ми ти је да што: у гори без мозга лаје?" (Сикира.)
  2. Не вељо, да иј није прије било од оније и да иј нема и сад, који би крадена и меса за крсна имена и за Божић приправили, па ти били од једне вјере или од друге; али да ће бадњаке ићи украсти, то не ће.
  3. Како сваком посјеченом дрвету дебелу реку "балван" или "ћустук", тако реку и људма, који не виде даље од носа, т. ј. који су кратки у памети, оли кад што почму казивати, а не знаду, куд му која ријеч окреће, одма га замучкају и реку му: "Ћустуче оли балване, залијепи трнку!" Тако исто реку којој залупатој женској, да је ћуста.
  4. Народ о бадњације у једну мисли овако: Кад се Кристос родио, да је било ледено, па су чобана два донијели сваки по дебели сук и наложили за Криста огријати у пећини, онда и трећи да је донио те рекао: "Нека буде повр вашије и моје дрво тројство." У другу веле, да је овако: Да су се наши стари некад клањали идолма, које би од дрвета дебела затаслачили (скалупили оли збакљали какогод). Чим су примили вјеру Кристову, онда да су те идоле или дрвене имбене богове на ватру бацали, и тако то саде да раде у виду бадњака увочи Божића. - Слама она, што се посипље око ватре, с тијем се каже, да се је наш Кристос на слами родио у јаслије, кога су воли паром својом гријали, зато да је сваки во остао благосовен, да рани чоека и мрава и црва.
  5. У прве земане, кажу, а пантим и ја (јер ја нијесам стар, него пуно ми је година, т. ј. имам иј тридесет и десет, торбу мјесеци, двије године, што сам сису са, и годину дана, што сам босоног ишао), да цура не би ћела ни ићи за онога, који не би кубуре за пасом носио, чарме (!) око главе и поткољеница на ногами, баш под ајдучку. Такога она кад види, дупло му воли у свему и по свему, јер да је то јунак. Увано вато нека јој дођу просци на прошњу два ума момка: један нека је под оружјем, а сиромашнији, а други без оружја, па и пуно богатији, прије ће она отићи за оног под оружјем сиромашнијега.
  6. Сопра је све, на чем се једе, али на маренди божићној није столица или сопра као код ручка: маренда се на ниској, тако званој столици, која је највише на три ноге, а није виша ни од стоца од три ноге, на ком се сједи. Руча се на великом столу од четри ноге, око којега се кућани поредају сви наоколо, па било старо о нејако, слијепо о магањато, о слуга о господари.
  7. Чесница је дебели и велики крув од највише шенична брашна, на копрено сито просијата, која се само кува за Божић и за крсно име те меће на сто. Вјерује се, да се она зато зове чест (чесница) Мајке Божије, и да значи пресвету њезину утробу, из које се Кристос родио. - Свијећа у чесници, што се задијева и пали, вјерује се, да је рођен од пречисте Дјеве Исус, свјетлост спасења нашег, и да живим и горућим пламеном љубави у њега сви вјерујемо.
  8. Веле, да је прилика овога зеленог борњака у сувоме круву задјевена на онај чудни догађај штапа (жезла) Аронова, задјевена у суву земљу, да је процвјетао те дао зелено лишће. С тијем да је пророковато, да ће Кристос из пресвете утробе Дјеве Марије безмужно рођен бити са чудом Духа светога.
  9. Тај угарак (браду) уџају носити у виноград споради шкроваче (завијаче), да га не ће ести. Жито на мјесто чеснице, у ком се пали свијећа, оставља се за усјев, да ће бити сретно и да у њему не ће бити никакве загојати (т. ј. љуља, грашка, кукоља и т. д.).
  10. Кривање је једну врста забавне игре, што њи по пуно у роли буде имајући сваки по одебелу тољагу, на вр'у скучену и плосну; осим тога имају као шака велику дрвену бућу. И тако на неку разлику далечине пуздрцају уздугуљ свак своју криву (тољагу) ископаним јамами, те који прицика ближе, тај кривом гона бућу звану "прасица" и оће да је жестоко удари, па да иде онај за њом, који се је блишкао, а није добацио. Ријетко кад море запасти онога, да прасицу елекне, који се је најбоље јами кривом приближио, јер се појагме едан другом отимати је. Ако коме упане у јаму, онда га узму на шпот и вику, да му се је прасица увалила у масло.
  11. Има код нас људи, који знаду својом басмом ишћерати мише из куће, па и послати у другога. Тако каже мој ујак Мићо Берић из Варивода, да он знаде од миша, те ако се ко не вјерује, да иј он није капац ишћерати из једнога а послати у другога, нека чека, кад снијега буде: тако по трагу море се увјерити, оклен су миши изашли и куд су отишли.
  12. Сјећам се врло добро, кад сам био мали клапац (дјечак), па тревио доћи неки децимар (онај, што ућерава царске дањке) нами на конак (јер је мој пок. отац пуно земана био капитан у селу, коме службеници тако на конак и на савјет иду). Даклен месојеђе је било, па кад су вечерали, по обичају оду к ватри те принесу букару вина. Млађарија ка млађарија, а било је још и радина, да по обичају кад има у кући пити, не отискују се одма, чим вечерају, кући, него се насиђавају да пију. Онда окрене се и у свако напрдање те и у пашарање. Тај шпацко децимар једва дочека, да се уплете и он у пашарање. Казују му: "Не господине, то за вас није; преварит ћете се па ћете нешто морати обршивати" и т. д., а он никако не да се, штоно кажу: ни вилами седлати, него да ће ући у ту ролу и игру. Није вајде, учинише му мјесто, сједе, надише му име, да је вук. У питању кроз мало времена, и ако је он господин, тобоже и још писмен, богме превари се ље поштено, штоно кажу. Е није куткамо, кад је нагиља, прочке (проштења) нема; казаше, што мора да чини ка и сваки други, те оли воли на авлију иза свега гласа ићи ревати оли испувавати луг из жлице. Рече он, да рева није никад, нити је он магарац па да реве. Рекоше му остали: "Ма, господине, ље нијесмо ни ми магарци; али кад кога за што допане ред, мора да и магарећу извршива" и т. д. Није вајде, одабра да воли луг испувавати. Метну му поглавар од игре жлицу луга под нос те рече: "Господине, зините, зубма зађумите и добро пуните." Није напако овај потпуно зна, на што ће изаћи, него отпуну ка из мјешине што игда море, задими луг осим му носа по свој главини (а има је велику), да је осим чела и шкриљак му на глави био побијелио. Ко је гол (!) ту био, није могао од тешког смија да дура. не би се они смијали толико, да је то на коме Влаји догодило се, него на шпацку, што ини кажу сваком, којигод носи растрижене аљине, па све да је он и поп.
  13. Неки јаја пеку у круву, да буде тврђе, а има иј, да га учине од камена те лијепо уравнају и заглаишу па онда оцрљене; онда се ш њиме туцају, да иј силесију однесу. Најкашње закалају се чудити томе јају и почму га питати, да га виде у својим руками, какво е; овај се окаша дати га, јер ако га попизају, бит ће теже него остала. И онда кад га тај не да, закалају погађати о' шта је; једни говоре, да је од орла крсташа, други, да је од вараунке, трећи, да је проносак, четврти, да је у круву печено, а најкашње ће један испобекнути чесов стари, који је био у млада доба лоповина: "Богме је то од тикуле оли од корчулаша (врста камена)." Онда чим то чују боље повјерују и стане иј граја. Истина, да је јаје мала ствар, али је сваком жао на криви дио, те се наполак шале слаптају око тога, да им враћа јаја, а овај шаур баур забаци им варку зу, бу, преврне диван, те пуче ли ком што у репу.
  14. Једна је цурица у нашем селу, кад су је питале женске, казала: "Богме моја бака про греде у кући објеси уже па из њега намузе пун каблић варенике, кад јој год пане на ум." То се потпуно држи да је истина, јер имаде некије, да немају ни 10 до 15 глава блага ситног, а имају доста варенике, сира, млијека кисела, масла, и пуну мјешину опет скорупа и скуте за зиму. Тога не море наћи ни толико онај, ко имаде по стотину глава блага. Кажу, која је тако покрадена вареника, да сва помодри, и сирци су модрушкасти; а кад су таки, то је знак, да оно, што ваља, однијеле су вјештице, а господару од блага остале смућалине. Ове вјештице обично на Спасову цицвару варе па и на Св. Ђурђа, а то од скорупа и кајмака, што су на уже измузле од туђег блага. Кад је варе, нико не смије код ње бити, ни ватре да би ко у лулу смио узети, јер да би онда берићет (шићар) тако у лули с ватром однио. И онда она, што цицвару изварива и изгони масло, на по гласа палаври ово: "Купина купи, грабовина граби, варводе вариле, смрдеље ладиле. Сунце грану, масло бану; село пасло, мени масло; пушти, цицо (цицваро), масло ка моја п..а воду."
  15. Оломлани неки Шарић, момчуљак из Горњег Брибира, лицом на Св. Ђурђа, како му је матер чаратаница, пошаље га, да јој набави 7 репова од зелембаћа, 5 од гуштарица и срце од змије шаруље. Репове је набавио, али му се било занедало да нађе змију шаруљу, превртао је дрвље и камење и налазио је змија, али није шаруље. Кажу: ко тражи, наћи ће, те једва едвице пред почитак сунца награише на поскока (шарена змија и дебела, кратка, најотровнија, са шиљком на глави), нађе је под плочом те убије. Њему се чинило, да је већ крепала, почме да ће је парати, за срце јој извадити, а она ћок у руку. Остави ти он њу, а забави се о себи. Једва кући домакао, ала да се зову оне, што знаду басму, кад змија ћЂ'е8не. Не помаже нико ништа. Ја као шутрадан ишао сам у град Скрадин, кад треви, ђе овога гоне на магарцу попу Сави, да му моли Бога. Мислим сам у себи, баш да је овога покарао св. Ђурађ са свију страна. Казивао ми је поп Милош Кончаревић (жив је и сад), да кад је био за парока у Радучићу код Книна, те да је подранио на Св. Ђурђа отићи једном светити воду на стану, ђе му благо стоји; уза се да је имао торбицу, у њој крст и требник (молитвена књига дебела). Ишао је на ноге, кад у некој пустињи на раскрсница путова чује неку лупу. Ближе то ближе напремаст, спази четри женске голе ка од мајке рођене. каже, да се био препао, да о' стра није знао, ђе је. Питам га ја: "Та је ли, попе, био уза те часи крст и књига?" Вели: "Богме, то ми на ум ни пало није." Најкашње да је штурмао на те четри голе женске, које је одма запознао, да су му биле из комшилука, па онда да је узео бабуљ у руку, а другом да је приваћао, па удри де! једну по едну нако голу шаком и бабуљом, да су га кумиле и молиле, да иј барем не изда, а џаба му бој; да су му обетавале дати свака по чарапе скерлетне. Те тако кад иј се сит намлатио, онда иј пушти. Да су имале свака уза се по уже и каблић велики (стап, у чем се млијеко лучи од масла и скорупа); даклен и ове су на сигурно биле пошле од нечијег блага берићет узети, али им не испали.
  16. Заправо рећи, у нас православније нема Ивана, него Јована, али народ уопће овога свеца зове св. Иван, док у календару стоји: Рождество св. Јована.
  17. Ујак мој Мићо Берић из Варивода казивао ми је, да је он чуо од своије старије ово: Иван је имао сина јединога те био сиромашак, кога је тадај обладала велика потреба. Кад му није ћио нико дати помоћи, бијаше се огласио неђе враг, да је многим у невољи помогао. Кад Иван дошао к врагу, овај му обета, да ће му дати колико год оће новаца и свега, али да му доведе свога јединог сина у залог кашње, нег ће му дати новце. Иван узме новаца и доведе му послије сина, јер су тако били устабелали. Узме га враг за руку па га поведе у другу преграду своју, а Иван сам остане код карата вражије, и његовије либара, у којима је било записато, што су му дуговали и колико је јадније душа праведније на либар јагањчао (криво уписао). Док се враг повратио и сина Иванова намјестио, а овај му запали све карте. Док враг опазио, дотлен ватра отела ма. Ко ће води и ватри дати ака? Напирао се враг из петније жила за трнути, Иван утече, полети за њим и син. Тако је Иван искупио све остале душе, што су врагу дуговале, које би набрзо био догнао под своју папучу. Онда послије тога догађаја да се Иван посветио, те да му зато народ пали свијетњаке и за славу његову да иј прескаче.
  18. Стеван је три дана послије Аранђела. У селу Бргуду имаду племена Матић и Банић; Матић служи крсно име св. Аранђела, а банић Мратињу. Буде, да званице (гости) пију у једније и другије, па реку: "Остај збогом, Матићу! Добра вече Банићу!" т. ј. од једније се дижу, а у другије сједају.

Даље >>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]