NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoAntropologija i etnologija
TIA Janus

Dejan Ajdačić

O motivu okamenjivanja u bajkama balkanskih Slovena

Motiv okamenjivanja u narodnoj književnosti potiče iz drevnog, mitskog sloja kulture koji je kroz višestruke preobražaje izgubio prvobitna značenja. Zbog toga se poreklo ovog motiva u pripovednom folkloru balkanskih Slovena može tumačiti zavisno od pretpostavke da li su prvobitni elementi vere u okamenjivanje sačuvani, izgubljeni, ili zamenjeni elementima koji zamagljuju predstavu o celovitosti, izvornosti i funkcionalnosti onih starih. Motiv okamenjivanja u različitim žanrovima se razlikuje po tipu individualizovanosti aktera, vremeprostora, svojstvima radnje i njenog ishoda, odnosa pripovedača ili pevača prema tekstu. Osobenost okamenjivanja u posebnim žanrovima svedoči o različitim mogućnostima i intencijama korišćenja istog narodnog verovanja o preobražavanju. U hrišćansko moralizovanim baladama okamenjivanje je privremena ili večna kazna za sagrešenje, najčešće nezahvalne dece. U predanjima, demonska bića trajno okamenjuju ljude i životinje [1]. Okamenjenost u bajkama je privremena, budući da žrtve, nakon zabranjenog ulaska u demonski vremeprostor ili kršenja propisanog načina ponašanja u njemu, oslobađa glavni junak koji nadvladava demonsko biće.

Vera u magijsku moć prizivanja smrti okamenjivanjem postoji u kletvama u kojima se klevetniku, izdajniku ili nezahvalniku želi pretvaranje u kamen. U traganju za magijskim značenjem kobnih događaja u bajkama, međutim, valja imati u vidu, da one pre prikrivaju, no što otkrivaju obredno poreklo. U radu o kamenu-stancu Milivoj Pavlović je ukazao na verovanje da se kamenom vezuje duša mrtvog ili živog bića (Pavlović 1953-54). Ljubinko Radenković govori o medijalnom položaju kamena između neba i zemlje, zemlje i podzemlja. Privremena ili trajna vezanost duše za kamen predstavlja stanje između života i smrti koje kažnjeno biće svojim moćima ne može da promeni. Spas okamenjenom može da donese samo neko drugi čija moć još nije potčinjena demonskim silama.

Dok u predanjima raznovrsni demoni okamenjuju ljude i životinje, dotle su u bajkama to najčešće babe, demonske stare žene. Predanja koja opisuju okamenjivanje ljudi ili životinja ukazuju na konkretno mesto događaja, dok se u bajkama, naravno, ne sreću konkretni toponimi. Još je Potebnja uočio htonske odlike babe, a Prop je uz obilje primera komparativnim postupkom potvrdio da su to veštice (Prop 1990: 86 id). Neki elementi postupaka zaštite od veštica mogli bi da se nalaze u usmenim pričama i pesmama. Bajke čuvaju trag kršenja nekoliko tabua - junak, uprkos zabrani ulaska na demonska mesta, dolazi u šumu, na vrh brda, u demonsko vreme - noću, i ne poštuje način ponašanja koji bi ga štitio od demona.

Tumačenje motiva okamenjivanja kao kazne za prekršaj u demonskom vremeprostoru zavisi od izbora interpretativne metode koja se primenjuje. U knjizi o bajkama Ljubomira Parpulova piše: Okamenjivanje se javlja kao rezultat neuspešnog kontakta sa nadprirodnim bićima Okamenjivanje je predstavljeno kao metafora smrti (Parpulova 1978: 150). Psihoanalitičko tumačenje vidi u liku veštice kastrativni lik, a u okamenjivanju oduzimanje erotskih moći. Ženski demon privremeno oduzima oplodnu moć muškom principu. Po arhetipskom tumačenju veštica bi bila htonska anima, neosvešećeni a razorni deo neindividualizovanog muškarca. Ritualni pristup bi motiv pretvaranja živog bića u kamenu figuru istumačio narativno preobraženim magijskim postupcima nekog od muških inicijacijskih obreda kojim junak ulazi u zajednicu posvećenih, ili tragom žrtvenih obreda. Primoravanje veštice da oslobodi prethodno okamenjene moglo bi da bude inicijacijski tumačeno kao trag osvajanja izvesnih moći izlečenja i podsticanja životnih sila. Druga mogućnost ritualnog sagledavanja ovog motiva, veoma udaljena od njegovog bajkovnog oblika, bila bi zasnovana na ishodu sukoba junaka i demonske žene. Staru zlu ženu, sa nadprirodnim svojstvima, mladi junak na kraju ubija. Ukoliko se kao jedno od mogućih načela ritualnog tumačenja pripovednih tekstova prihvati mogućnost da oni u manje ili više preobraženom vidu opisuju određeni, u ovom slučaju žrtveni obred - onda bi opis rituala ubijanja starica bila polazna pretpostavka za razumevanje sukoba babe i junaka. Tada bi moralo da bude objašnjeno kako je došlo do demonizacije lika žene koju junak ubija. Tako bi krug žanrova u kojima se po zaključcima Natalije Velecke nalaze tragovi o ritualnom ubistvu staraca, pored kalendarskih i pogrebnih pesama, i poslovica (Veleckaja 1978) bio proširen i na bajku, u kojima se okrutni obred "slanja na drugi svet" nalazi veoma preobražen. Baba, čije se ime nalazi i u nizu obreda, bila bi putem dugotrajne demonizacije preobražena predstava o staroj ženi predoređenoj na bude ritualno ubijena. Vatra iz bajke bi predstavljala lomaču u koju su bacani najpre ljudi, a kasnije kao njihove zamene, spaljivane lutke u ženskom odelu. Ritualno ubijanje staraca-starica, po predanjima, izvodilo se na vrhu brda ili pod drvetom, kao i ubijanje babe-veštice u nekim pričama [2]. Ubistvo se vršilo radi pojačavanja sila rasta, čemu u bajci odgovara oslobađanje zatomljene životne sile.

U Vukovoj pripoveci "Tri jegulje" (br.29) baba, u čudnovatoj gori, sedi na kamenu stancu sa štapom i travom. Ona uvodi junaka u avliju, a on omutavi i okameni se. Okamenjenog junaka spasava brat blizanac. Kamen stanac i avlija ograđena kostima nedvosmisleno pojačavaju demonska svojstva čudnovate gore kao prostora demona smrti. Braća otmu babi travu i namažu okamenjene ljude dok ovi ne ožive. Pripovedač iz Boke kotorske naslojava i pojačava različita mitska i magijska značenja. U pripoveci iz užičkog kraja Čajkanovićeve zbirke (br.24) car upozorava junaka da ne ide u lov, a ako ode, da nipošto ne ide do kruške i kamenja, i da ne ubije zeca. Neoprezni lovac prekrši sva upozorenja, pusti babu koja ga pljuje da se ogreje, primi tri dlačice, i tada ona dodirne žabom skoro pečenog zeca koji skoči i pobegne. Lovac se okameni. Glavni junak bajke je sestrić koji traži i spasava ujaka, što upućuje na avunkulat - prelaznu vrstu između matrilinearnog i patrilinearnog odnosa rodova [3]. Sestrić dolazi do carice i, kad se spusti noć, stavlja nož između sebe i nje kao magijsku zabranu za odnos sa ženom koja pripada majčinom rodu, i ženom za koju junak sumnja da je demonskog porekla. U ritualističkom tumačenju konkretnog motiva sa stanovišta srodničkih odnosa, daje se očigledna prednost sestriću kao osobi koja uspeva da savlada inicijacijska iskušenja. Nesposobnost prvih iskušenika da ispune zahteve opasne inicijacije i obredno je utvrđena simboličkim klasifikatorima (ovde srodničkim odnosom, drugde totemima, pravilima nasleđivanja, sklapanja braka itd.), čime se zaprečava uključivanje određenih članova, a potvrđuje dostojnost izbora drugih, posvećenijih članova.

U jednoj priči iz Valjavčeve zbirke (varaždinska okolina) najmlađi brat, tražeći braću koje je veštica okamenila, naiđe, kao i oni, na babu koja od njega traži da se ogreje, ali on na nju nagoni hrte (Valjavec: 33, br.8) koji je rastrgnu. Ne izbegavajući zabranjene vremeprostore, on se u njima ponaša na način koji ga štiti od okamenjivanja. U drugoj bajci iz iste zbirke baba okreće na ražnju žabu, a treći brat nagoni na nju konja i psa, i primora je da travama oslobodi njegovu braću (Valjavec: 125). I u ovoj priči se javlja motiv postavljanja noža u postelju kao u pripovetkama Vuka i Čajkanovića.

Po narodnom verovanju koje se odražava u pričama i pesmama, biće koje je okamenilo čoveka može da ga i oživi. U bajkama se slepa destruktivnost demonskog bića može, kroz psihološko očovečenje demona, preobraziti u naklonost i ljubav koje vode i oslobađanju okamenjenog bića. U bajci "Tri sestre" Đul Jordana otkameni okamenjene ljude kada je junak, koji joj se svideo, izmoli da ih oslobodi (BNT, 9: 397). U drugoj priči, junak našavši samovilu, bude okamenjen do kolena, ali pošto samovila zaželi da se uda za njega, ona ga poljubi i oslobodi (BNT, 9: 522).

Pri ulasku u demonski vremeprostor junak može da se spase ukoliko se ponaša na način koji ga štiti od dejstva demonskih sila. I u bajkama balkanskih Slovena sreće se savet junaku da se ne okrene i pored zastrašujućih izazova koji će ga zateći u demonskom prostoru. Ta preporuka može biti trag davnih zabranjenih radnji u magijskom ponašanju. U jednoj Vukovoj pripoveci (Zla svekrva, Vuk, br.10), starac, sa osobinama demonskog bića, baca, najpre dvojici braće, a potom njihovoj sestri koja ih traži, gvozdenu balotu na mesto gde bi trebalo da budu tica što zbori, drvo što pjeva i voda zelena. Kada kugla padne na zemlju nastaje vika i graja iz hiljadu glasova, ali se niko ne vidi - braća se okrenu, i pored upozorenja da to ne smeju, i okamene se. Starac ima protivrečna svojstva pomoćnika i demona.

Upozorenje starca u jednoj srodnoj varijanti još je razvijenije - starac govori junaku da će na mestu gde padne lopta da ugleda kamenje i čuje hiljade glasova oko njega da viču: Dršte go, ubijte go, mavno so sabjata, probodi go! (SbNU, 19: 88). Mladić ne posluša upozorenje koje otkriva opasnosti: Tije ne se kamenje, tije se site junaci - ko tebe, i biva okamenjen. Inicijacijski obred u kome je trpljenje obavezujući deo obrednog iskušavanja omogućuje razumevanje magijske suštine zabrane osvrtanja. Magijska logika poštovanja smera kretanja posebno je jaka u vezi sa ponašanjem u svetu demona i mrtvih. Od junaka-mladića se traži da bude gluv na zastrašujuće pretnje smrti i prebrodi privremeno zlo ne dozvoljavajući mu da ga dotakne njegov strašni sadržaj. Iskušenje se u slučaju dvojice braće pokazuje neuspešno, dok u trećem pokušaju braću najčešće oslobađa najmlađi brat ili sestra. U bajkama se elementi inicijacijskog obreda stapaju sa elementima sećanja na lapot.

Ćutanje je jedan od načina onemogućavanja demonskog zla u nizu obrednih radnji. Kršenjem zabrane govora omogućava se komunikacija čoveka sa demonom, i ukida zaštita od njega. U bajkama je ova obredna obaveza izgubila vezu sa konkretnim obredima i pretvorena je u motiv iskušavanja. Vreme trajanja zabrane prošireno je u duhu poetike žanra u niz godina. Dvanadestorica braće, da bi spasli dvanaest ukletih devojaka, ćuti skoro sedam godina, ali jedanaestoro ne održi zakletvu i okameni se; dvanaesti brat tri puta umre, savlada zmaja, baci jaje na kristalnu goru, i spase braću (Valjavec: 155).

Okamenjivanje u bajkama nije nužno izazvano strahom, neobazrivošću ili nestrpljivošću junaka. Požrtvovani junak odagnava nesreće od svog prijatelja naizgled nerazumnim potezima, ali kako zna da će on biti okamenjen ukoliko ga na njih unapred upozori, on izbegava da govori. Kako ga prijatelj nagovori da objasni svoje postupke, on se okameni (Valjavec: 179). Okamenjenog prijatelja može da spase samo krv deteta, te njegov "dužnik" uzvraća žrtvu sopstvenim detetom i oživljava svog spasioca. Dete je žrtveni objekt koji svojom nevinošću obezbeđuje čistotu žrtvenog dara i snagu koja omogućava povratak sila života.

Motiv okamenjivanja u bajkama, kao višestruko estetizovan, ima složeno poreklo i razvoj. Zaboravljeni i preobraženi ritualni temelj motiva se otkriva u obredu ubijanja starih ljudi. U cikličkom mitu smenjivanja rasta i propadanja pripisuje se starim ljudima moć zaustavljanja života. Da bi se očuvala sila života trebalo je uništiti bića koja oličavaju njihovo slabljenje. Mitološko opravdanje obrednog ubistva se nalazi u demonizaciji babe ili starca kao zastupnika smrti. Pri tome nema opasnosti od kazne ili osvete za učinjeno ubistvo, jer se i u moralnoj i u mitološkoj ravni žrtva pretvara u nasilnika koga treba da sustigne zaslužena kazna. Duboko usađeno u mitsko magijsko poimanje sveta, obredno ubistvo starih ljudi se nije u potpunosti izgubilo u žanrovima usmene tradicije, ali je u bajkama ponajviše prikriveno.

Drugi osnov okamenjivanja u bajkama je vezan za iskušavanje junaka. U ovom tipu okamenjivanja naglašena je zavisnost stradanja od kršenja zabrane. Prekršaj zabrane okretanja u demonskom vremeprostoru, ili zabrane govora koja nije nužno vezana za opasnosti koje proizilaze iz blizine demona u lirskim pesmama, baladama, i nekim predanjima je i psihološki uslovljen, ali u bajkama on nije prikazan u svetlu ličnih motiva budući da se sukob dva sveta odigrava u okviru ispunjenja junakovog zadatka. Moć junaka u suočenju sa neprijateljskim bićima koja okamenjuju ljude, u bajkama se okončava pobedom nad demonom, milošću demona ili naknadnom žrtvom koja oslobađa nastradalog junaka njegove nesretne sudbine.

Napomene

  1. Biblijski elementi u okamenjivanju kao kazni vezuje se u različitim vidovima moralnih prekršaja i grehova. Svetac (sveci) okamenjuje rđave sinove, a njihove žene pretvara u zmije kada oteraju majku od kuće. Majka, katkada, moli opraštaj za njihov greh: Karadžić-Vrčević 43 (majka moli Boga da deci oprosti grehe, delija na konju oživi stene i kukavice); MH I, 38 (Petar i Mikula na plač majke ožive najmlađeg sina i snašicu). Epizovanje motiva okamenjivanja kao kazne omogućava se smeštanjem u epski siže i (pseudo) istorijski kontekst - npr. kuma se okameni što izda kuma Turcima: Vuk III, 45; Šaulić 90. Za velikog grešnika nije dovoljna kazna dugo bolovanje, već se umirući pretvara u kamen (Kašiković II, 2; Dumba Jovanović IV, 1; MH V, 148).
  2. Radenković 1980: 210, ubijanje starih ljudi se vezuje za odvođenje u goru. Zahvaljujući se Iliji Nikoliću na građi o lapotu koju mi je privremeno ustupio, ukazujem samo na one tekstove u kojima se sačuvao trag odvođenja u planinu - Prvanović 1964; Đorđević: str. 536, br. 4, 5; Filipović 1929: 489; Vukanović 1986, 1: 229. Tragovi odvođenja u šumu zabeleženi su u radovima: Đorđević 1900: 131; Trebješanin 1966.
  3. Vlahović 1956; Boreli 1958; Detelić 1986: 40.

Literatura

  • Boreli 1958 - Rada Boreli: Tragovi avunkulata kod Srba, Glasnik Etnografskog instituta, 7, 1958, str. 71-85.
  • Detelić 1986 - Mirjana Detelić: Modeli epskog i obrednog prostora u Ženidbi Dušanovoj, Književna istorija, 19, 1986, 73-74, str. 33-43.
  • Parpulova 1978 - Ljubomira Parpulova: B'lgarskite v'lšebni prikazki, V'vedenie v poetikata, Sofija, 1978.
  • Pavlović 1953-54 - Milivoj Pavlović: Kamen stanac i vezivanje duše, Glasnik Etnografskog instituta, 2-3, 1953-54, str. 611-661.
  • Prop 1990 - Vladimir Jakovljevič Prop: Historijski korijeni bajke, 1990.
  • Trebješanin 1966 - Radoš Trebješanin: Tragovi lapota u predanju i pripovetakam južne Srbije, Narodno stvaralaštvo-Folklor, 5, 1966, 20, str. 1474.
  • Veleckaja 1978 - Natalija Veleckaja: Jazyčeskaja simvolika slavjanskih arhaičeskih ritualov, Moskva, 1978.
  • Vlahović 1956 - Petar Vlahović: Tragovi avunkulata u južnoslovenskoj narodnoj poeziji, Glasnik Etnografskog muzeja, 19, 1956, 205.
© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
На Растку објављено: 2007-06-20
Датум последње измене: 2007-08-04 05:32:22