Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЦИНЦАРИ

Међу етничке групе које су оставиле трага у хуморном стваралаштву првих деценија двадесетог века убрајају се и Цинцари. Цинцари су, пре свега, дали печат ангажованој форми сатире, пошто су цинцарски типови дуги низ година фигурирали као непревазиђени, духовито-пецкави коментатори актуелних друштвених и политичких збивања. Чувени пар кир Дима и кир Сима из седмице у седмицу водио је разговоре на све горуће теме које су у то доба заокупљале пажњу савременика. Њихов сочни, симпатично искварени језик с компонентама цинцарског служио је као инструмент помоћу ког су такозвана важна државна питања стављана у перспективу искривљеног огледала. Истовремено, упадљиво потенцирани староназорни погледи на свет двојице саговорника стварали су иронијску подлогу на којој су иста та питања деловала и ишчашено и смешно. Но, и изван овог општег контекста сатире, Цинцарин као етнички тип компонован је помоћу невеликог броја истоветних, једноставних средстава: на првом месту дијалекатских, који дају живост и специфичност колико ликовима толико и садржајима чији су они главни носиоци. Цинцарски ликови без тешкоћа се распознају по граматичким грешкама које праве, узречици џанум, по умекшаном изговору српског и заменама гласова (на пример, с наместо ш и з наместо ж). Углавном носе одговарајућа цинцарска имена а при ословљавању користе грчку титулу кир. Понекад се у потпуности поистовећују са Грцима. Сем властитим именима, типски су одређени занимањима која су код њих стриктно дефинисана, непроменљива и стална: они су или трговци или друмске механџије. Од карактерних особина, снажно је наглашен тврдичлук, а скупа с њим ускогруда прагматичност и жилава преданост послу. Уз наглашену пословност која им се приписује обично иду подозривост, сналажљивост у непријатним ситуацијама, а нарочито брзина у изналажењу одговора који ће обесмислити замерке клијента или госта. Оријентација на себични сопствени интерес, која се сваки пут изнова потврђује у послу, пребацује се такође на подручје виших, колективних прегнућа и грађанских дужности. Цинцари нису лојални поданици земље у којој живе: Не замера им се баш толико кукавичлук колико саможивост - изврдавање, односно непатриотско извлачење од обавеза ратовања и служења војне службе.

Слично осталим групама које су нашле место у хумору тог периода, Цинцари су чест предмет популарних кратких епиграма, дужих стихованих поруга и пародија које дају обележје том историјском раздобљу у листовима за хумор и сатиру.

Пецкалице: паланка
У цинцарској “сукњи”
Беше дете просто,
Од келнера сад је -
Он трговац посто.
С трговином прошо
Ко будала стара
Неста поверења
Па неста и пара.
У војску га траже
За Краља и веру.
Али он се хвата
За грчку бандеру.
Зато опет грешник
За полић се хвата:
Јер куда ће “Цинца”
Од свога заната.

(Ђаво, 12, 18. III 1907.)

Убојн песма
(једног београдског Грка)
Док дочепам сабљу, нож
Па ударим у добош,
И затрубим у трубу
Бићу на - Убу
Ту ћу купит коже, лој
За Костаћи мој

(Брка, 42, 5. X 1908.)

Песма једног Цинцарина
От вилајет кат сум пошо
У Србија кад сам дошо
Остала ми жена Јула
И синкот ми Констопула
Прво лето писа Ленче:
Да му пошљем едно фесче.
Друго љето: дреши ћеса -
Јер сад треба и два феса
А на крају трећег лета
Иска Ленче три фесчета.
Треће лето кад се смири
Писала ми за - четири.
А на крају петог љета -
Тражила ми по туцета.
Ала била и селамет
Кат се врнем на вилајет
Абер ће ми доћ од Јуце,
Да понесем цело туце.

(Ђаво, 35, 17. VIII 1908.)

Објава от кир Сима
Због наступајукје рат, исклучиво от наши цинцараши, ја и моје поштовано ортак, оно магаре Дима, скупљаме доброволни прилог. Имена от приложници кје штампаме сос златна слова у патријотско списак.
Молеме сав цинцерски сој от Фане Буре до Мике “Фуре” да си сос прилози обрате на наша позната дипломатска фирма, а у исто време објавлујеме досадани прилози:
Сима Баша - ни марјаша
Хаџи Фича - ни парића
Васа Џанга - једна штранга
Дума Деда - ни то неда
изјављујући срдачно благодарност на племенити дародавци, кличемо и вичемо да си хиљаде овакве патријоте из Еладе.

(Брка, 6, 1. II 1909.)

Иза сна...
Путовао цинцарин, кафеџија, у возу и заспао на клупи. Кондуктер улази у вагон, дрма га за раме, да му да карту и виче:
-Устај, што си заспао!
-Ста ћес? Оцес идес, па да платис рацун? Сотирко, скувај један кафа на господин! - викну он трљајући очи.

(Кића, 10, 3. XI 1913.)

Дакле, Цинцари су странци који су дошли у Србију и то се на разне начине открива у причама. Из њиховог садржаја стиче се утисак да су солидно уклопљени у домаће друштво. Најчешћа тема шаљења на цинцарски рачун је незнање језика, што је иначе у сагласности с основним хумористичким тенденцијама тог времена. Као и кад је о Шваби реч, има доста шала у чијем су фокусу баш говорне тешкоће, немоћ или, пак, нехај Цинцара да уложе труд и да после толико година проведених у Србији коначно савладају језик.

Цинцарин у Нишу
Дошао Цинцарин из Маћедоније у Ниш, брату кафеџији у госте. Пошто се поздравише и седоше за сто, домаћин викну келнеру:
-Хеј, келнер, две кафа!
На шта ће му брат приметити:
-Бре, брате, петнајес године си у Ниш, и још не знајеш српски.
-Шчо, бре?
-Па не се каже “две кафа”, већ се каже: “два кафа”!

(Кића, 24, 12. VI 1911.)

“Рафчун”
Неки професор за време ферја, изашао мало у село и пробавио извесно време у некој друмској механи, коју је држао неки цинцарин.
При поласку запита: колико има да плати?
Цинцарин му донесе парче хартије на коме је било заглавље: “Рафчун за господина професора”
-Није “рафчун” већ рачун! - примети му професор чим га погледа.
-Нишчо не мари господин професор. Мој татко тако је писуваја, па је доживел осумдесет година! - одговори му цинцо.

(Кића, 1, 4. I 1925.)

Велики број шала у вези с овим етносом припада широком тематском кругу кафанских догодовштина на релацији газда-помоћник или газда (келнер)-гост. Обично је у питању вербална реакција на оправдано незадовољство или укор госта, изненађујућа хитрина у извлачењу из сасвим очигледне незгоде. Из текстова појединих примера могу се сазнати цинцарске навике у исхрани, као и типичан кафански јеловник из тог доба:

Цинцарче нуди госте
Цинцарин механџија довео синчића с вилајета у Србију, да га извежба у механисању и научи српском говору.
Једном приликом, кад беше више гостију у механи, Цинцарин му рече:
-Ајде бре муско, сто стојис, џаном, засто не нудис мустерија сас јела? Ела вици: “а’де, газде, да руцате, има папазјанија, пецење на тепсија, ћисело купус!”
Цинцарче се на то раздерња:
-А’де, газде, да руцас пас јанија, пецена пцетија, и ћисело капас! А-де-е!

(Кића, 29, 18. VII 1926.)

Јело за грош
У старо време, кад су цинцари били друмске механџије по Србији, сврати неки путник код цинцарина и упита га шта има за јело.
-Имам паприкас, јанија и папазјанија - одговори му цинцо.
-Шта кошта паприкаш?
-Грос порција, грос. Врло фино паприкас.
-Е па дај ми једну порцију, де!
Цинцарин му успе и принесе. Али, како му је шерпења била бушна, те је био затискао парчетом крпе, пачавре, то, при сипању јела, успе и оно парче крпе.
Путник поједе јело, а кад наиђе на крпу, дрекну и издиже је на виљушци:
-Механџија, шта је ово?
-Молим, ста је?... Молим паприкас.
-Крпа! - продера се муштерија из све снаге.
-Крпа, крпа, - узврпољи се цинцарин: - Крпа, па ста? Оћес свила за грос?

(Кића, 32, 7. VIII 1926.)

У цинцарској механи
Ручао гост у друмској механи па му после других јела, донели и пржено пиле, које је на врућини почело и да заудара.
-Мехнаџија! - виче он.
-Ста ћеш? - долази Цинцарин.
-Што ово пиле заудара на нешто?
-На несто? Заудара на несто - трља руке цинцарин: - Пиле, џанум, ко свако пиле, лудо глава па мозда је на несто и нагазило!

(Кића, 24, 14. VI 1925.)

Велики део шала односи се на пословични тврдичлук Цинцара. Шкртост је мотивски спојена с Цинцарима још у народном хумору претходног столећа, који је по Херцеговини и приморским крајевима сабирао В. Врчевић. Да је та врста идентификације старијег датума са своје стране сведочи и знаменита комедија Јована Стерије Поповића Кир Јања. У ком степену је Стеријино комедиографско дело утицало на типске представе Цинцара у најширој фолклорној предаји, с ове временске дистанце није могуће установити, али је извесно да је оно морало допринети очувању и фиксирању типа који нам је познат. 1906. године у листу Брка објављена је шала која се директно користи тим књижевним ликом.

На вечери код кир Јање
Позове једном гласовити циција кир Јања, на вечеру свог старог пријатеља кир Мању. Чим је гост сео за сто, кир Јања нанесе печену гуску на сто, али пре него што је гост могао и да је дирне, кир Јања је однесе са стола.
Да чудне гуске - рече на то кир Мања, па додаде - та и после смрти - може да одлети.

(Брка, 60, 14. XII 1906.)

Мотив цинцарске штедљивости разрађује се без много нових нијанси, углавном на истоветан шаблонски начин: сликовито је хиперболисан гладовањем, то јест тоталном аскезом, надзором и стрепњом да се, према цинцарским мерилима, не троши и сувише хране у кући. Претерану штедљивост не могу да ублаже никакве емоције, јер ће Цинцарин, исто као што то чини себи, и својој тек доведеној, младој невести ускратити нормално јело. Његова пажња никад не попушта: У сваком тренутку он будно мотри на свој иметак, уходи укућане и служинчад, не опрашта никад случајно направљену штету, па и онда кад лежи на самрти памти и потражује стара дуговања. Он је прототип газде који и људе и послове држи под чврстом и непрестаном контролом.

Цинцарски јеловник
Ожени се цинцарин у Србији и узе девојку из богате куће, која је имала свега у изобиљу. Неколико дана живели су лепо и задовољно, па се цинцарин показа у правој боји: поче да тврдује и штеди, мучећи и саму младу која на то није навикла. Једног дана пожали му се млада и рече:
-Ја не могу више овако, умрећу од глади код тебе!
На то се цинцарин развика:
-Што, бре, што? Зар код мене, џанум, да умреш од глади? Не ли јадиш сваки дан по пет јела код мене?... Јадиш хлеб, па сол, па трећо паприку, па четврто бибер, па пето лук... И што сакаш још од мене хало ти женска? Колик ћеш да јадиш, каква си!

(Кића, 40, 30. IX 1907.)

Галант
Дусо Јуцо, пили моје, мети цело јаје у чорбу, нека зна дуса ста једе!!!
Цинцарин

(Брка, 2, 14. I 1920.)

Пред смрт
Цинцарин (на самрти диктира тестамент): “Мојој куварици остављам три хиљаде динара, али од тога да јој се задржи банка, за тањир, што га је лањске године разбила”...

(Ђаво, 28, 15. VII 1923.)

Цинцарин и просјак
Цинцарин: “Безобразниче један, буд сам ти уделио целу кобасицу, ти си још тако безобразан да иштеш и новине да ти дам, да је завијеш!”
Просјак: Опростите, господару, али кад ви коме што дате, то треба да дође у новине!

(Звоно, 150, 16. V 1925.)

Иако се тврдичлук приписује Јеврејима такође, скоро никад не долази до преплитања хуморних мотива који се везују за ова два типа; изузетно ретко се ти етноси наизменично користе у шалама које говоре о прекомерној штедљивости. Једино последња цитирана шала која носи наслов Цинцарин и просјак звучи као шала чији би можда чак успешнији учесник могао бити Јеврејин. Шаљиве причице с цинцарским актерима карактерише једна посебна финеса: јаче је у њима наглашено газдовање, начин на који они воде и обављају посао, а слабије сама комична особина. Између Јевреја и Цинцара више сличности има у поимању родољубља и у приступу ратовању него у томе како се манифестује њихов тврдичлук. Тип Цинцарина није широко обухватан: он се креће у једном посве лимитираном кругу мотива и, без обзира на славу и успех који је постигао, ретко кад прави искорак како би преузео неки од стандардних, константно актуелних хумористичких мотива. И обратно, типични цинцарски мотиви ретко се доводе у везу са осталим етничким ликовима. Причица Вредан муж која представља Цинцарина у улози наивног мужа рогоње је илустративна у том смислу: она је једна од најомиљенијих шала у своје време, која се непрекидно понавља у штампи, али увек у идентичној, цинцарској, варијанти. С друге стране, шаљива причица под насловом Цинцарска болест представља јединствен пример да се Цинцарин задеси у причи која је безброј пута рабљена - кроз коју су прошли готово сви етнички типови с искључивим циљем да јој удахну нову свежину.

Вредан муж
Неки цинцарин добије сина ускоро по венчању. Беше му то мало необично и криво што се смеје свет, па да би се успокојио позва једног дана доктора да га о томе припита:
-Господин доктур. Молим те за један реч!
-Изволте, газда.
-За колико мозе једна добра зена роди сина после венцања?
-За девет месеци, газда - одговори доктор.
-А кад је вредан муз, а вредна зена, а? - пита опет цинцарин.
-Па може и за седам месеци - одговори доктор.
-Ама господин доктур, али кад је много вредан и аран муз? А?
Доктор се сети у чему је ствар, па рече:
-Може и раније... и за пет месеци...
-А! То сам ја! - покликну цинцарин и пљесну се по прсима.

(Кића, 22, 25. V 1908.)

Цинцарска болест
Разболе се Цинцарину жена и он је упути лекару на преглед. Кад се доцније врати, упитаће је муж:
-Џанум, ста казе доктур?
-Доктур казе: “имас кантар у стомаку”.
Цинцарин мету прст на чело, замисли се и сумњиво рече:
-Разумем да ти ђуле буде у стомаку, али откуд цитав кантар? И где ти стане онолики држак?

(Кића, 23, 4. VI 1922.)

Због своје традиционалне, сужене профилисаности, као етнички и хумористички тип, Цинцарин се на измаку двадесетих све више повлачи, да би се већ почетком тридесетих година неповратно изгубио из хумористичке штампе. Распон његове закаснеле популарности у двадесетом столећу ограничава се, дакле, на прве две деценије. Након тог периода он престаје да буде интересантан за текући фолклор. Такав исход последица ја напред споменуте мотивске искључивости: заједно с потискивањем старијих прича из живог фолклорног оптицаја, заборављају се и њихови добро прилагођени, главни носиоци. С друге стране, на такав развој морале су деловати и промене у српском друштву. Позиција коју су Цинцари држали у друштву радикално је измењена, а њихова асимилација је готово досегла завршну тачку. Наиме, у оба смисла - историјском и етничком - положај Цинцара био је специфичан. Као зачетници урбаног начина живота и покретачи урбаних занимања у Србији најзначајнију улогу одиграли су у једном одређеном, по резултатима важном, али не превише дугачком интервалу времена. Они су се нашли разапети између два културна обрасца, стојећи негде на усеку који одваја старо патријархално од модерног грађанског друштва. Заслуга Цинцара је што су помогли да се направи историјски прелаз из старог у ново, а та епоха транзиције је онај одговарајући, аутентични миље за све цинцарске ликове. С напретком, омасовљењем, индустријализацијом и модернизацијом друштва, постојећа комична представа Цинцарина губи своје реално упориште, а самим тим и употребљивост. Овај тип се никад потом није обновио у хумору и, премда је имао доста карактерних црта које је заједнички делио с многим другим комичним типовима, избрисан је из колективног сећања. Један део онога што је означавао предао је у наследство тим или будућим типовима.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]