Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

CINCARI

Među etničke grupe koje su ostavile traga u humornom stvaralaštvu prvih decenija dvadesetog veka ubrajaju se i Cincari. Cincari su, pre svega, dali pečat angažovanoj formi satire, pošto su cincarski tipovi dugi niz godina figurirali kao neprevaziđeni, duhovito-peckavi komentatori aktuelnih društvenih i političkih zbivanja. Čuveni par kir Dima i kir Sima iz sedmice u sedmicu vodio je razgovore na sve goruće teme koje su u to doba zaokupljale pažnju savremenika. Njihov sočni, simpatično iskvareni jezik s komponentama cincarskog služio je kao instrument pomoću kog su takozvana važna državna pitanja stavljana u perspektivu iskrivljenog ogledala. Istovremeno, upadljivo potencirani staronazorni pogledi na svet dvojice sagovornika stvarali su ironijsku podlogu na kojoj su ista ta pitanja delovala i iščašeno i smešno. No, i izvan ovog opšteg konteksta satire, Cincarin kao etnički tip komponovan je pomoću nevelikog broja istovetnih, jednostavnih sredstava: na prvom mestu dijalekatskih, koji daju živost i specifičnost koliko likovima toliko i sadržajima čiji su oni glavni nosioci. Cincarski likovi bez teškoća se raspoznaju po gramatičkim greškama koje prave, uzrečici džanum, po umekšanom izgovoru srpskog i zamenama glasova (na primer, s namesto š i z namesto ž). Uglavnom nose odgovarajuća cincarska imena a pri oslovljavanju koriste grčku titulu kir. Ponekad se u potpunosti poistovećuju sa Grcima. Sem vlastitim imenima, tipski su određeni zanimanjima koja su kod njih striktno definisana, nepromenljiva i stalna: oni su ili trgovci ili drumske mehandžije. Od karakternih osobina, snažno je naglašen tvrdičluk, a skupa s njim uskogruda pragmatičnost i žilava predanost poslu. Uz naglašenu poslovnost koja im se pripisuje obično idu podozrivost, snalažljivost u neprijatnim situacijama, a naročito brzina u iznalaženju odgovora koji će obesmisliti zamerke klijenta ili gosta. Orijentacija na sebični sopstveni interes, koja se svaki put iznova potvrđuje u poslu, prebacuje se takođe na područje viših, kolektivnih pregnuća i građanskih dužnosti. Cincari nisu lojalni podanici zemlje u kojoj žive: Ne zamera im se baš toliko kukavičluk koliko samoživost - izvrdavanje, odnosno nepatriotsko izvlačenje od obaveza ratovanja i služenja vojne službe.

Slično ostalim grupama koje su našle mesto u humoru tog perioda, Cincari su čest predmet popularnih kratkih epigrama, dužih stihovanih poruga i parodija koje daju obeležje tom istorijskom razdoblju u listovima za humor i satiru.

Peckalice: palanka
U cincarskoj “suknji”
Beše dete prosto,
Od kelnera sad je -
On trgovac posto.
S trgovinom prošo
Ko budala stara
Nesta poverenja
Pa nesta i para.
U vojsku ga traže
Za Kralja i veru.
Ali on se hvata
Za grčku banderu.
Zato opet grešnik
Za polić se hvata:
Jer kuda će “Cinca”
Od svoga zanata.

(Đavo, 12, 18. III 1907.)

Ubojn pesma
(jednog beogradskog Grka)
Dok dočepam sablju, nož
Pa udarim u doboš,
I zatrubim u trubu
Biću na - Ubu
Tu ću kupit kože, loj
Za Kostaći moj

(Brka, 42, 5. X 1908.)

Pesma jednog Cincarina
Ot vilajet kat sum pošo
U Srbija kad sam došo
Ostala mi žena Jula
I sinkot mi Konstopula
Prvo leto pisa Lenče:
Da mu pošljem edno fesče.
Drugo ljeto: dreši ćesa -
Jer sad treba i dva fesa
A na kraju trećeg leta
Iska Lenče tri fesčeta.
Treće leto kad se smiri
Pisala mi za - četiri.
A na kraju petog ljeta -
Tražila mi po tuceta.
Ala bila i selamet
Kat se vrnem na vilajet
Aber će mi doć od Juce,
Da ponesem celo tuce.

(Đavo, 35, 17. VIII 1908.)

Objava ot kir Sima
Zbog nastupajukje rat, isklučivo ot naši cincaraši, ja i moje poštovano ortak, ono magare Dima, skupljame dobrovolni prilog. Imena ot priložnici kje štampame sos zlatna slova u patrijotsko spisak.
Moleme sav cincerski soj ot Fane Bure do Mike “Fure” da si sos prilozi obrate na naša poznata diplomatska firma, a u isto vreme objavlujeme dosadani prilozi:
Sima Baša - ni marjaša
Hadži Fiča - ni parića
Vasa Džanga - jedna štranga
Duma Deda - ni to neda
izjavljujući srdačno blagodarnost na plemeniti darodavci, kličemo i vičemo da si hiljade ovakve patrijote iz Elade.

(Brka, 6, 1. II 1909.)

Iza sna...
Putovao cincarin, kafedžija, u vozu i zaspao na klupi. Kondukter ulazi u vagon, drma ga za rame, da mu da kartu i viče:
-Ustaj, što si zaspao!
-Sta ćes? Oces ides, pa da platis racun? Sotirko, skuvaj jedan kafa na gospodin! - viknu on trljajući oči.

(Kića, 10, 3. XI 1913.)

Dakle, Cincari su stranci koji su došli u Srbiju i to se na razne načine otkriva u pričama. Iz njihovog sadržaja stiče se utisak da su solidno uklopljeni u domaće društvo. Najčešća tema šaljenja na cincarski račun je neznanje jezika, što je inače u saglasnosti s osnovnim humorističkim tendencijama tog vremena. Kao i kad je o Švabi reč, ima dosta šala u čijem su fokusu baš govorne teškoće, nemoć ili, pak, nehaj Cincara da ulože trud i da posle toliko godina provedenih u Srbiji konačno savladaju jezik.

Cincarin u Nišu
Došao Cincarin iz Maćedonije u Niš, bratu kafedžiji u goste. Pošto se pozdraviše i sedoše za sto, domaćin viknu kelneru:
-Hej, kelner, dve kafa!
Na šta će mu brat primetiti:
-Bre, brate, petnajes godine si u Niš, i još ne znaješ srpski.
-Ščo, bre?
-Pa ne se kaže “dve kafa”, već se kaže: “dva kafa”!

(Kića, 24, 12. VI 1911.)

“Rafčun”
Neki profesor za vreme ferja, izašao malo u selo i probavio izvesno vreme u nekoj drumskoj mehani, koju je držao neki cincarin.
Pri polasku zapita: koliko ima da plati?
Cincarin mu donese parče hartije na kome je bilo zaglavlje: “Rafčun za gospodina profesora”
-Nije “rafčun” već račun! - primeti mu profesor čim ga pogleda.
-Niščo ne mari gospodin profesor. Moj tatko tako je pisuvaja, pa je doživel osumdeset godina! - odgovori mu cinco.

(Kića, 1, 4. I 1925.)

Veliki broj šala u vezi s ovim etnosom pripada širokom tematskom krugu kafanskih dogodovština na relaciji gazda-pomoćnik ili gazda (kelner)-gost. Obično je u pitanju verbalna reakcija na opravdano nezadovoljstvo ili ukor gosta, iznenađujuća hitrina u izvlačenju iz sasvim očigledne nezgode. Iz tekstova pojedinih primera mogu se saznati cincarske navike u ishrani, kao i tipičan kafanski jelovnik iz tog doba:

Cincarče nudi goste
Cincarin mehandžija doveo sinčića s vilajeta u Srbiju, da ga izvežba u mehanisanju i nauči srpskom govoru.
Jednom prilikom, kad beše više gostiju u mehani, Cincarin mu reče:
-Ajde bre musko, sto stojis, džanom, zasto ne nudis musterija sas jela? Ela vici: “a’de, gazde, da rucate, ima papazjanija, pecenje na tepsija, ćiselo kupus!”
Cincarče se na to razdernja:
-A’de, gazde, da rucas pas janija, pecena pcetija, i ćiselo kapas! A-de-e!

(Kića, 29, 18. VII 1926.)

Jelo za groš
U staro vreme, kad su cincari bili drumske mehandžije po Srbiji, svrati neki putnik kod cincarina i upita ga šta ima za jelo.
-Imam paprikas, janija i papazjanija - odgovori mu cinco.
-Šta košta paprikaš?
-Gros porcija, gros. Vrlo fino paprikas.
-E pa daj mi jednu porciju, de!
Cincarin mu uspe i prinese. Ali, kako mu je šerpenja bila bušna, te je bio zatiskao parčetom krpe, pačavre, to, pri sipanju jela, uspe i ono parče krpe.
Putnik pojede jelo, a kad naiđe na krpu, dreknu i izdiže je na viljušci:
-Mehandžija, šta je ovo?
-Molim, sta je?... Molim paprikas.
-Krpa! - prodera se mušterija iz sve snage.
-Krpa, krpa, - uzvrpolji se cincarin: - Krpa, pa sta? Oćes svila za gros?

(Kića, 32, 7. VIII 1926.)

U cincarskoj mehani
Ručao gost u drumskoj mehani pa mu posle drugih jela, doneli i prženo pile, koje je na vrućini počelo i da zaudara.
-Mehandžija! - viče on.
-Sta ćeš? - dolazi Cincarin.
-Što ovo pile zaudara na nešto?
-Na nesto? Zaudara na nesto - trlja ruke cincarin: - Pile, džanum, ko svako pile, ludo glava pa mozda je na nesto i nagazilo!

(Kića, 24, 14. VI 1925.)

Veliki deo šala odnosi se na poslovični tvrdičluk Cincara. Škrtost je motivski spojena s Cincarima još u narodnom humoru prethodnog stoleća, koji je po Hercegovini i primorskim krajevima sabirao V. Vrčević. Da je ta vrsta identifikacije starijeg datuma sa svoje strane svedoči i znamenita komedija Jovana Sterije Popovića Kir Janja. U kom stepenu je Sterijino komediografsko delo uticalo na tipske predstave Cincara u najširoj folklornoj predaji, s ove vremenske distance nije moguće ustanoviti, ali je izvesno da je ono moralo doprineti očuvanju i fiksiranju tipa koji nam je poznat. 1906. godine u listu Brka objavljena je šala koja se direktno koristi tim književnim likom.

Na večeri kod kir Janje
Pozove jednom glasoviti cicija kir Janja, na večeru svog starog prijatelja kir Manju. Čim je gost seo za sto, kir Janja nanese pečenu gusku na sto, ali pre nego što je gost mogao i da je dirne, kir Janja je odnese sa stola.
Da čudne guske - reče na to kir Manja, pa dodade - ta i posle smrti - može da odleti.

(Brka, 60, 14. XII 1906.)

Motiv cincarske štedljivosti razrađuje se bez mnogo novih nijansi, uglavnom na istovetan šablonski način: slikovito je hiperbolisan gladovanjem, to jest totalnom askezom, nadzorom i strepnjom da se, prema cincarskim merilima, ne troši i suviše hrane u kući. Preteranu štedljivost ne mogu da ublaže nikakve emocije, jer će Cincarin, isto kao što to čini sebi, i svojoj tek dovedenoj, mladoj nevesti uskratiti normalno jelo. Njegova pažnja nikad ne popušta: U svakom trenutku on budno motri na svoj imetak, uhodi ukućane i služinčad, ne oprašta nikad slučajno napravljenu štetu, pa i onda kad leži na samrti pamti i potražuje stara dugovanja. On je prototip gazde koji i ljude i poslove drži pod čvrstom i neprestanom kontrolom.

Cincarski jelovnik
Oženi se cincarin u Srbiji i uze devojku iz bogate kuće, koja je imala svega u izobilju. Nekoliko dana živeli su lepo i zadovoljno, pa se cincarin pokaza u pravoj boji: poče da tvrduje i štedi, mučeći i samu mladu koja na to nije navikla. Jednog dana požali mu se mlada i reče:
-Ja ne mogu više ovako, umreću od gladi kod tebe!
Na to se cincarin razvika:
-Što, bre, što? Zar kod mene, džanum, da umreš od gladi? Ne li jadiš svaki dan po pet jela kod mene?... Jadiš hleb, pa sol, pa trećo papriku, pa četvrto biber, pa peto luk... I što sakaš još od mene halo ti ženska? Kolik ćeš da jadiš, kakva si!

(Kića, 40, 30. IX 1907.)

Galant
Duso Juco, pili moje, meti celo jaje u čorbu, neka zna dusa sta jede!!!
Cincarin

(Brka, 2, 14. I 1920.)

Pred smrt
Cincarin (na samrti diktira testament): “Mojoj kuvarici ostavljam tri hiljade dinara, ali od toga da joj se zadrži banka, za tanjir, što ga je lanjske godine razbila”...

(Đavo, 28, 15. VII 1923.)

Cincarin i prosjak
Cincarin: “Bezobrazniče jedan, bud sam ti udelio celu kobasicu, ti si još tako bezobrazan da išteš i novine da ti dam, da je zaviješ!”
Prosjak: Oprostite, gospodaru, ali kad vi kome što date, to treba da dođe u novine!

(Zvono, 150, 16. V 1925.)

Iako se tvrdičluk pripisuje Jevrejima takođe, skoro nikad ne dolazi do preplitanja humornih motiva koji se vezuju za ova dva tipa; izuzetno retko se ti etnosi naizmenično koriste u šalama koje govore o prekomernoj štedljivosti. Jedino poslednja citirana šala koja nosi naslov Cincarin i prosjak zvuči kao šala čiji bi možda čak uspešniji učesnik mogao biti Jevrejin. Šaljive pričice s cincarskim akterima karakteriše jedna posebna finesa: jače je u njima naglašeno gazdovanje, način na koji oni vode i obavljaju posao, a slabije sama komična osobina. Između Jevreja i Cincara više sličnosti ima u poimanju rodoljublja i u pristupu ratovanju nego u tome kako se manifestuje njihov tvrdičluk. Tip Cincarina nije široko obuhvatan: on se kreće u jednom posve limitiranom krugu motiva i, bez obzira na slavu i uspeh koji je postigao, retko kad pravi iskorak kako bi preuzeo neki od standardnih, konstantno aktuelnih humorističkih motiva. I obratno, tipični cincarski motivi retko se dovode u vezu sa ostalim etničkim likovima. Pričica Vredan muž koja predstavlja Cincarina u ulozi naivnog muža rogonje je ilustrativna u tom smislu: ona je jedna od najomiljenijih šala u svoje vreme, koja se neprekidno ponavlja u štampi, ali uvek u identičnoj, cincarskoj, varijanti. S druge strane, šaljiva pričica pod naslovom Cincarska bolest predstavlja jedinstven primer da se Cincarin zadesi u priči koja je bezbroj puta rabljena - kroz koju su prošli gotovo svi etnički tipovi s isključivim ciljem da joj udahnu novu svežinu.

Vredan muž
Neki cincarin dobije sina uskoro po venčanju. Beše mu to malo neobično i krivo što se smeje svet, pa da bi se uspokojio pozva jednog dana doktora da ga o tome pripita:
-Gospodin doktur. Molim te za jedan reč!
-Izvolte, gazda.
-Za koliko moze jedna dobra zena rodi sina posle vencanja?
-Za devet meseci, gazda - odgovori doktor.
-A kad je vredan muz, a vredna zena, a? - pita opet cincarin.
-Pa može i za sedam meseci - odgovori doktor.
-Ama gospodin doktur, ali kad je mnogo vredan i aran muz? A?
Doktor se seti u čemu je stvar, pa reče:
-Može i ranije... i za pet meseci...
-A! To sam ja! - pokliknu cincarin i pljesnu se po prsima.

(Kića, 22, 25. V 1908.)

Cincarska bolest
Razbole se Cincarinu žena i on je uputi lekaru na pregled. Kad se docnije vrati, upitaće je muž:
-Džanum, sta kaze doktur?
-Doktur kaze: “imas kantar u stomaku”.
Cincarin metu prst na čelo, zamisli se i sumnjivo reče:
-Razumem da ti đule bude u stomaku, ali otkud citav kantar? I gde ti stane onoliki držak?

(Kića, 23, 4. VI 1922.)

Zbog svoje tradicionalne, sužene profilisanosti, kao etnički i humoristički tip, Cincarin se na izmaku dvadesetih sve više povlači, da bi se već početkom tridesetih godina nepovratno izgubio iz humorističke štampe. Raspon njegove zakasnele popularnosti u dvadesetom stoleću ograničava se, dakle, na prve dve decenije. Nakon tog perioda on prestaje da bude interesantan za tekući folklor. Takav ishod posledica ja napred spomenute motivske isključivosti: zajedno s potiskivanjem starijih priča iz živog folklornog opticaja, zaboravljaju se i njihovi dobro prilagođeni, glavni nosioci. S druge strane, na takav razvoj morale su delovati i promene u srpskom društvu. Pozicija koju su Cincari držali u društvu radikalno je izmenjena, a njihova asimilacija je gotovo dosegla završnu tačku. Naime, u oba smisla - istorijskom i etničkom - položaj Cincara bio je specifičan. Kao začetnici urbanog načina života i pokretači urbanih zanimanja u Srbiji najznačajniju ulogu odigrali su u jednom određenom, po rezultatima važnom, ali ne previše dugačkom intervalu vremena. Oni su se našli razapeti između dva kulturna obrasca, stojeći negde na useku koji odvaja staro patrijarhalno od modernog građanskog društva. Zasluga Cincara je što su pomogli da se napravi istorijski prelaz iz starog u novo, a ta epoha tranzicije je onaj odgovarajući, autentični milje za sve cincarske likove. S napretkom, omasovljenjem, industrijalizacijom i modernizacijom društva, postojeća komična predstava Cincarina gubi svoje realno uporište, a samim tim i upotrebljivost. Ovaj tip se nikad potom nije obnovio u humoru i, premda je imao dosta karakternih crta koje je zajednički delio s mnogim drugim komičnim tipovima, izbrisan je iz kolektivnog sećanja. Jedan deo onoga što je označavao predao je u nasledstvo tim ili budućim tipovima.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]