Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi SrbijeSRBIN I ŠVABAOsim Lale i Sose, vojvođanska ravnica postojbina je još nekih etničkih likova s kojima se susrećemo u usmenoj naraciji, posebno u kratkim, šaljivim pričama vezanim za selo i seoski način života. To su Srbin i Švaba - nerazdvojni par antagonista iz starije humorističke građe. Bilo da je reč o jeziku, ili o drugim aspektima života, Srbin i Švaba nalaze se u konstantnom, latentnom ili otvorenom rivalstvu: kao da je suparništvo te dvojice stvar koja se razume sama po sebi, prirodno i očekivano. U ovim šalama, u kojima je partnerski prikovan za Švabu, Srbin gotovo nikad nije uže regionalno definisan. Prava je retkost da se u okviru tog ciklusa nađu suprotstavljeni Lala i Švaba, iako je reč o prostoru koji upravo njih dvojica naseljavaju i međusobno dele. Unutar celokupnog korpusa sakupljenog materijala, postoji samo jedan takav izuzetak: priča čiji je noseći stub Lala, a radi se o njegovoj gluposti, nesposobnosti ili nezainteresovanosti da posle toliko godina zajedničkog života nauči da pozdravi komšiju Nemca na nemačkom jeziku. Nasuprot Lali, koji je, kako rekosmo, psihološki i karakterno individualizovan folklorni junak, Srbin i Švaba na prvom mestu su nacionalno određeni tipovi. To su junaci koji ne nose svoj lični pečat - to jest, oni nisu razrađeni do finijih detalja budući da koncentrišu relativno malen broj motiva srodnog tipa. Ne kreću se u prostoru razgranatih tematskih krugova, što znači da su prilično jednostrano dati. Glavna okosnica šaljivih priča čiji su spareni učesnici je, najkraće rečeno - sukob. Komika tih tekstova proističe iz neke vrste neuklopljenosti, najčešće iz jezičkog nesporazuma, nepoznavanja prilika i običaja zemlje domaćina, razlika u mentalitetu, ali i direktnog magarčenja protivnika. Humor čiji su osnovni akteri Srbin i Švaba objavljuje se u štampi početkom dvadesetog veka, istovremeno kad i humor s Ciganima, Lalom, Cincarima, Jevrejima i dr. U humorističkim novinama grupisan je najčešće pod zajedničkim naslovom Priče iz Banata. Docnije, tridesetih godina, ciklus ovih šala naglo pada u zaborav, da bi u drugoj polovini veka već bio bez traga izbrisan iz folklorne upotrebe. Razlog za srazmerno kratak interval njihove folklorne trajnosti u dvadesetom stoleću treba tražiti u nejakoj moći prilagođavanja te vrste humora - u lokalnoj ograničenosti i prevelikoj uslovljenosti sredinom i datim istorijskim trenutkom. Tom materijalu nedostaje univerzalnost pošto je tu najmanje onih opštih, vanvremenskih, internacionalnih motiva koji su u stanju da zajamče kontinuitet, odnosno dugovečnost šala. Ovde je pretežno reč o seoskom humoru jedne istorijske epohe, iznetom dosta često u slobodnoj formi zgode iz života koja se navodno desila ili je, barem, mogla da se desi. Švaba predstavljen u šalama je folksdojčer, nemački kolonista u Vojvodini. Zato se u humoru s njegovim učešćem ponavljaju uporno dva momenta: komika iskvarenog jezika i neshvatanje, ili pogrešno shvatanje srpskih nacionalnih simbola i običaja. Smešnom se smatra njegova nesposobnost da nauči jezik sredine u kojoj živi i činjenica da je njegov izgovor uvek nepravilan, da reči iz srpskog prilagođava glasovno maternjem, nemačkom, jeziku. Pored rđavog izgovora srpskog jezika, Švabi manjkaju elementarni pojmovi koji su preduslov za razgovor i međusobnu komunikaciju ljudi. No, ovaj junak je psihološki osmišljen tako da mu njegov hendikep ne smeta preterano: svaki put s puno dobre volje on se trudi da uđe u zajednicu i da nekako objasni prisutnima šta ima na umu. Na kraju u tome i uspeva, mada zaobilazno i s neizbežnim komičnim ishodom. Situacija u ovim primerima sama po sebi nije bitna - većinom je konstruisana namenski, zarad toga da pravi okvir za poentiranje lingvističkog humora. Ipak, ona nedvosmisleno indikuje ruralno poreklo humora, milje sela i seosko gazdinstvo gde ljudi žive od zemljoradnje i stoke. Švabin pevac (Kića, 36, 2. IX 1907.) Švaba i njegova krmača (Kića, 35, 30. VIII 1925.) Švabina hvala (Kića, 1, 4. I 1925.) * * *Vozio se Srbin na kolima pa stigne Švabu, koji je išao peške. Švaba zamoli Srbin da ga poveze, a ovaj pristane. Putem zapita Švaba Srbina, kako se zove, a Srbin pomisli u sebi: sad ako kažem Švabi da se zovem Panta on će kazati Banta, pa kad čuju deca u selu, ostaću celog veka Banta, nego da mu kažem da se zovem Banta, a on će onda izgovoriti Panta - pa tako i učini. (Zvono, 76, 15. XII 1923.) U nekim drugim primerima, Švaba pokušava da nađe izlaz iz neprijatne situacije u kojoj se našao imitiranjem i ponavljanjem onoga što je od Srba čuo, međutim, zbog neupućenosti u idiomatske i žargonske strukture reči, nanovo zapada u greške. Švaba žali komšiju (Brka, 32, 27. VII 1908.) * * *Naiđe Švaba na nakresanog Srbina, te ga zapita: (Zvono, 96, 3. V 1924.) Švabo u srpskoj gostionici (Kića, 22, 31. V 1925.) Međutim, jezik se ne koristi isključivo i baš svaki put radi uživanja u zabavnoj jezičkoj igri. Isto tako, može biti u službi šaljivog etničkog nadmetanja i dokazivanja nacionalne superiornosti. Koji je bolji jezik? (Kića, 30, 20. VII 1908.) S druge strane, u kontekstu jezičkog humora nailazimo na razne folklorizovane varijacije umetničkih motiva koje su bile deo mode svog vremena: na primer, parodije epskih narodnih pesama, ili dela poznatih pesnika s nacionalnom simbolikom koja su prihvaćena jednako kao narodna. U prvim decenijama veka, naročito popularne bile su ponemčene parodije narodne pesme Vino pije Kraljeviću Marko (Rotvajn trinken Kenigzone Marko), i čuvene Zmajeve pesme Deda i unuk.[1] S jedva primetnim razlikama, bezbroj puta se ponavljaju na stranicama humorističkih listova iz tog doba. I u ovim parodijskim tvorevinama akcentuju se ista ustaljena mesta koja čine srž etničke i folklorne karakterizacije Švabe, odnosno uzajamnog odnosa Švabe i Srbina. Iako je lik Švabe vezan za ruralni folklor, u navedenim slučajevima uspešno je prilagođen urbanom folkloru i dominantnim trendovima u humorističkoj štampi u pomenutom istorijskom razdoblju. Kako je Johan Švaba preveo pesmu: (Brka, 39, 18. IX 1905.) Pseudonimom potpisani autori ovih stihova su eminentni humoristi iz tog doba, ali jasno je da su oni sledili opšti zahtev vremena i koristili se načinima, motivima i oblicima stvaralaštva koji su bili i te kako prihvaćeni kako u pisanoj tako i u usmenoj formi, koji su, jednom rečju, činili folklor tih dana. U prilog izloženoj tvrdnji mogu da posluže i mali prozni oblici koji na jedan slobodniji žanrovski način obrađuju pomenute motive. Uopšte, običaj je da se početkom veka najpopularniji motivi uporedo provlače i kroz tipične šaljive oblike proze i kroz kratke stihovane forme. Tekst koji sledi obeležen je nešto kasnijim datumom, što ne znači da takvih primera nije bilo ranije. Švaba i njegov sin (Kića, 6, 8. II 1925.) Između ostalog, rado se smišljaju kalamburi koji po sebi predstavljaju veselu, neobaveznu i besmislenu jezičku igru: razni besmisleni prevodi s nemačkog jezika na srpski. Prevodi s nemačkog (jednog samouka) (Serenisimus, 18, 28. XI 1910.) Drugi značajan tematski krug, koji po brojnosti varijanata ne zaostaje za lingvističkim, jeste odnos Švabe prema srpskim običajima. Tu spadaju šale koje se direktno bave kulturnim i etničkim razlikama između dva naroda. Etničke osobenosti odmeravaju se na nekoliko različitih nivoa: na nivou nacionalnih znamenja, svetinja i simbola, s jedne strane, i na neuporedivo profanijem nivou tobožnjih navika i mentaliteta, s druge strane. U toj grupi šala smeh izaziva Švabino htenje da se i on ravnopravno uključi u običajni i obredni život Srba. Međutim, isto koliko jezik, taj život mu je dalek, nedokučiv i stran. On nije u stanju da prodre u njegove tajne, i ma koliko snažno se trudio da oponaša svoje komšije Srbe, neminovno greši, ispada glup i nespretan. Izgleda da je najveća Švabina zabluda u tome što veruje da se etničke i kulturne razlike mogu prevazići. On ne shvata da će večito ostati stranac i da je smešno to što se petlja tamo gde mu nije mesto i gde ne pripada. U svojim uzaludnim nastojanjima preteruje do te mere da, kad je pijan, počinje bukvalno da se identifikuje sa Srbima, veličajući na komičan način srpske nacionalne simbole i srpske svetinje. Naravno, njemu je srpski način života veoma privlačan, naročito srpska šljivovica, srpska jela i to što Srbi umeju da se vesele. Osim što pijan nazdravlja po birtijama (kafana je jedna od omiljenih tema početkom veka) i što se gosti u srpskim svatovima, Švaba se može videti i u srpskom kolu i na srpskoj slavi. Te kratke crtice uglavnom prikazuju situacije iz realnog života otkrivajući čitav niz etnografskih pojedinosti. Sam način pripovedanja ukazuje na to da je reč o slobodnijim narativnim formama, iako se prepoznaju motivski klišei. Švabina molitva (Kića , 1, 14. I 1907.) Došao i na rep (Kića, 33, 12. VIII 1907.) Iz Tričkove kafane (Kića, 1, 1. I 1908.) Svakoj čaši ime (Kića, 4, 22. I 1912.) Švaba u Srbiji (Kića, 10, 3. XI 1913.) Švaba u kolu (Kića, 3, 17. I 1926.) Švabina zdravica (Kića, 8, 21. II 1926.) Gaja... gaja... (Kića, 14, 4. IV 1926.) Pored, uslovno rečeno, etnografskih motiva, postoje opšti motivi koji dovode u kontakt Srbina i Švabu. Reč je uglavnom o nešto opširnije razrađenim tekstovima, u kojima je do krajnjih granica potenciran antagonizam između dvojice aktera. U njima se čak dvojica učesnika izvode izvan okvira verovatnog i prikazuju u imaginarnom nadmetanju oko nečega - utvrđene opklade ili kakvog god dobitka. Srbin je tu uvek aktivna strana. Lukavstvom, drskošću, prevarom, ili golim nasiljem, uspeva da porazi Švabu koji u takvim zgodama redovno izvlači deblji kraj. Način Srbinovog ponašanja varira od dobroćudnog peckanja i podbadanja, pa sve do grubosti i sile. Ponekad, u ovim okršajima, sudeonici su lišeni pravih ljudskih crta - oni su bezlični protivnici u radnji koja nalikuje na basne sa životinjama, samo bez pouke i didaktičkog tona koji su bitna karakteristika te vrste. Srbin je uvek superioran, dok Švaba često završava kao nevina žrtva, zbog toga što je poslušan i što se, za razliku od Srbina, drži pravila igre. Iako osnovni akcenat nije na neprijateljstvu, Srbin je mnogo puta zlurado srećan kad nepošteno, prevarom, pobedi svog neuporedivo naivnijeg protivnika. On je praktičan i u velikoj je prednosti pošto se kreće po svom terenu, dobro upoznat sa situacijom. Priče u kojima Švaba biva nasamaren, a Srbin izlazi iz duela kao pobednik po mnogo čemu podsećaju na narodne priče o Eri i Turčinu, osim što je kod njih izražena socijalna a ne etnička nota. U svakom slučaju, takve šale bazirane su na radnji i spadaju u tip grubljeg, nerafiniranog narodnog humora. Srbin i Švaba (Brka, 37, 15. IX 1913.) Za kartaškim stolom (Kića 7, 15. II 1925.) Oko kobasice (Kića, 43, 25. X 1925.) Srbin i Švaba (Zvono, 142, 21. III 1925.) Laka pogodba (Gedža, 21, 20. XI 1927.) U celini uzev, Švaba je tup, prostodušan, lakoveran, konvencionalan, nesnalažljiv, škrt, sklon jelu i piću, kućevan, spreman da se prilagodi. Oženjen je ženom koja se po ustaljenom običaju zove Lizi. Ona se retko pojavljuje u prvom planu, kao vodeći protagonista priče, ali se zato njeno prisustvo podrazumeva. Tipizirana je kao neverna supruga u pričama čiji je motiv preljuba. Što se tiče karakternih i psiholoških osobina, etnički tip vojvođanskog Švabe ima nekih podudarnosti sa istoimenim tipom iz nemačkog folklora, koji je kao jedan od najstarijih humorističkih tipova bio poznat već u šesnaestom veku.[2] Nemački Švaba, stanovnik Pruske, junak mnogobrojnih kratkih šaljivih narodnih priča, okarakterisan je kao glup, primitivan, kukavica, proždrljivac, trapav, sirov i neotesan, brbljiv, lenj i lažljiv. No, on je isto tako dobrodušan. S druge strane, Švabice su obično predstavljene kao žene lakog morala.[3] Kao što znamo, folklorne veze su mnogostruke i teško uhvatljive, stoga ne treba isključiti mogućnost da je nemački praizvor imao izvesnog udela i u formiranju našeg tipa vojvođanskog Nemca. * * *Video Švaba da je “komšija rac” poljubio njegovu “Lizi” pa će mu reći: (Kića, 38, 20. IX 1925.) Švabina hvala (Kića, 7, 14. II 1926.) Srbin i Švaba (Brka, 26, 5. VII 1909.) Na osnovu prethodnih primera vidi se da se Švaba i Srbin prikazuju kao najbliže seoske komšije. U nekim, reklo bi se ranijim primerima šala, u međusobnom oslovljavanju koriste etnonime Švabo i Rac. Izgleda da je posle prve i druge decenije veka obraćanje sa “komšija Rac” izobičajeno jer se nakon tog razdoblja ponavlja samo sporadično, kao reminiscencija na vreme koje je već prošlo. Ponekad Švaba dobija lično ime i zove se Sepl ili Johan; Srbin, pak, Pera ili Panta. Ipak, bez obzira na tu povremeno izvedenu konkretizaciju, ostaje činjenica da su ti likovi u osnovi koncipirani kao tipovi bez vlastitih svojstava; udvojeni kao tipski tandem, svojim grupnim etničkim imenima oni su više nego jasno okarakterisani, te nema potrebe da se poseže za još nekom dodatnom individualizacijom. Samim etničkim imenovanjem su čvrsto i nedvosmisleno motivisani razlozi za njihov antagonizam. U svakom pogledu, kulturno i psihološki, oni čine suprotnost jedan drugom. Ako je Švaba tup i nesnalažljiv, Srbin je vispren i okretan; ako je Švaba stegnut i štedljiv, Srbin je ležeran i široke ruke. Prednosti su, razume se, najčešće na strani Srbina. Izuzetno i odista retko, provuče se i pokoja kritika na račun Srbina, odnosno srpske kulture i srpskog načina života u poređenju s nemačkim. Različitost u pogledu na svet i mentalitetu otkriva se indirektno, posredstvom aluzije. Srpska svadba (Kića, 10, 8. III 1925.) Izbor Švabe i Srbina za predstavnike suparničkih strana svakako baca neku vrstu svetla na karakter etničkih odnosa koji su vladali među ovim narodima. Tako, iz pojedinih pričica razaznajemo stepen etničke distanciranosti između dva naroda. U pitanju je distanciranost koja ima emotivnu podlogu. Nesklonost prema strancima naročito se izoštrava u prilikama kada se pojavi mogućnost sklapanja braka. Etnička udaljenost figurira kao samostalan motiv u manjem broju šala koje su prožete blagom ironijom zbog subjektivnosti i uobičajene pristrasnosti ljudskog rasuđivanja. Švaba i Šokac (Kića, 35, 29. VIII 1926.) Nisu se razumeli (Kića, 28, 12. VII 1925.) Drugi primeri, pak, navode na zaključak da je naziv Švaba bio pogrdan: Nema (Brka, 9, 28. II 1910.) Srbin i Švaba (Kića, 28, 9. VII 1922.) Iako najveći broj primera sa Švabom i Srbinom možemo pripisati narodnom šaljenju koje se zasniva na opštim šablonima, bez određenog podteksta i zabave radi, neki primeri nas eksplicitnije informišu o razlozima za postojeći etnički antagonizam. Šale koje uključuju Švabu i Srbina ne iznose samo predvidljive tipske sadržaje nego i reflekse života u kojima se očituju aktuelni politički događaji i situacije. Poslovični rivalitet aktera u toj vrsti priča daleko je ozbiljnije naravi, budući da dolazi kao posledica političke neravnopravnosti koja traje dugi niz godina. Preko ove građe naziremo istorijske uslove i okolnosti koje su uticale na to da Srbin i Švaba budu neprestano konfrontirani: Njihovo neprijateljstvo ima koren u čestim, mnogo puta ponavljanim političkim i ratnim sukobima. U tim stvarnim sukobima uloge su uvek na isti način podeljene: prvi se nalazi u poziciji slabijeg - okupiranog, drugi u poziciji jačeg - okupatora. Poprišta naročito izoštrenog konflikta su Bosna u periodu nakon austro-ugarske okupacije i Vojvodina tokom Prvog svetskog rata. Poštujući načela folklornog stvaralaštva, ni ove pričice nisu oslobođene žanrovskih i humorističkih šablona, ali su situacije i detalji tretirani s više individualne slobode. Njihovu suštinu čini težnja da se istakne duhovna nadmoć slabijeg, njegova moralna pobeda nad jačim protivnikom. U tim skicama Švaba je označen kao večiti neprijatelj, međutim, njegov oponent nije baš svaki put imenovan kao Srbin jer - zavisno od mesta i konkretnih istorijskih događaja na koje se odnosi sadržaj priče - može biti etnički neopredeljen Bosanac, Šokac, ili čak Turčin. Te pričice koriste motive šaljivih narodnih priča iz prethodnog stoleća, koji su modernizovani i prebačeni na skorija politička zbivanja. Tako, na primer, priča Švaba u Bosni sa istim motivom, istim akterima i neznatnom varijacijom u naslovu Nijemac i Bošnjak može se pročitati u zbirci koju je Vuk Vrčević objavio 1884. godine.[4] Iskustvo dugogodišnjeg sukoba oseća se čak i u onim pričicama gde je sve drugo u sporednom planu, budući da je glavni naglasak na komici jezičkog nesporazuma. Bez obzira na to što se ona gradi pomoću igre rečima, iz naznaka koje su u pozadini date naslućuju se odjeci realnog okršaja. Jezička tipizacija Švabe je standard koji se svuda na isti način ponavlja, nevezano od toga koliko se njegov lik u dotičnoj prilici oslanja na šematske crte - na zaostavštinu koju su ostavile za sobom već spomenute šaljive narodne umotvorine. Švaba u Bosni (Kića, 52, 25. XII 1910.) Hotel “Austrija” (Kića, 5, 6. II 1911.) U svojstvu etničkih tipova, Srbin i Švaba nisu nadživeli svoju epohu, niti su se ikako mogli prilagoditi folklornom ukusu i zahtevima novog doba. Mada tu i tamo i dalje srećemo Švabu u ulozi stranca u humoru sad već urbanog karaktera, to ne znači da može biti govora o nekoj produženoj, samostalnoj egzistenciji ovog lika. Nemački doseljenici napustili su Vojvodinu, te Nemci u pređašnjem etničkom smislu više nisu bili relevantni. Kao junaci priča, Srbin i Švaba zadržali su se na granici koja deli tradicionalno, seosko, i moderno, urbano humorističkog stvaralaštva, većim delom okrenuti ka prošlosti. Zahvaljujući toj tradicionalnoj crti i uopštenoj etničkoj tipizaciji likova, u ovoj građi sačuvano je srazmerno više etnografskih podataka nego u drugim šalama. Na osnovu nje stičemo sliku o nekadašnjem seoskom načinu života, o etničkoj distanci, susedstvu i raspoloženju naroda koji su naseljavali isti životni prostor. Za razliku od onih koje će s novim dobom doći, te male zgode obrađivale su teme i događaje vezane za jednu vrstu lokalne zajednice, pa su istovremeno i onim stalno prisutnim univerzalnim motivima dodavale delimično lokalne tonove. Srbin i Švaba odlično su se uklopili u živopisne scene iz seoskog života, međutim, možda baš zbog ove osobine, nisu raspolagali odgovarajućim potencijalom za preobražaj, za adaptaciju na novine koje je iznedrilo moderno vreme. Napomene
<<nazad napred>>© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija // |