|
|
 |
Gordana LjubojaEtnički humor XX veka u humorističkoj štampi SrbijeDoktorska disertacija, Beograd 2000.
UVODU oblastima koje pokrivaju humanističke discipline jedva da se mogu naći teme za koje bi se bez dileme i oklevanja moglo izjaviti da ne pružaju otpor grubom uopštavanju, teme koje nisu u protivrečnosti sa egzaktnošću i isključivostima naučnog postupka. Međutim, ima tema koje su u ovom pogledu čak delikatnije od drugih. Po nekom čudnom, nepisanom pravilu, uglavnom su to sadržaji koji se odnose na probleme iz domena svakodnevnog, običnog, svim ljudima dostupnog iskustva, na predmete koji se čine bliski, neproblematični i sami po sebi razumljivi. Ubedljiv dokaz za to jeste humor. Verovatno nema čoveka na ovom svetu koji ne bi bio u stanju da odmah, bez imalo dvoumljenja saopšti svoja lična gledišta, teorije i zaključke u vezi s tim predmetom. Svako od nas nebrojeno puta u životu bio je u prilici da sluša šale, pa i one čiji su glavni junaci pripadnici različitih naroda, nacija i etničkih grupa. Ipak, ma koliko da nam taj fenomen ne izgleda sporan, pokušaj da ga preciznije, u naučne svrhe definišemo suočiće nas na prvom koraku sa ozbiljnim teškoćama, od kojih su neke, po svemu sudeći, nepremostive. Već u samoj terminološkoj odrednici etnički humor spojena su dva neizmerno široka i sveobuhvatna pojma, a jedino što izvesno zajednički dele jeste subjektivnost shvatanja, neuhvatljivost sadržaja i neograničena mogućnost interpretiranja. I o jednom i o drugom pojmu ispisana je zavidna količina naučnih radova, rasprava, eseja, filozofskih ogleda i popularnih štiva. Oba su promatrana iz perspektive različitih, često sasvim oprečnih uglova i smeštana u aktuelne metodološke matrice zavisno od trenutno vladajućih teorijskih postavki i od istorijskih predodređenja. Oba pojma su neprekidno izlagana kritičkim procenama i ideološkim kvalifikacijama. Kad se na humor i etnos nadoveže i treći član iz istog, maglovitog pojmovnog reda, a to je folklor, stvari poprimaju više nego zamršen izgled. O pojedinim aspektima humora, etnosa i folklora rečito govore čitave biblioteke publikovanih knjiga. Ali, time ne samo da nisu rešeni elementarni problemi, nego ni izdaleka nisu iscrpene relevantne teme - svaki put iznova načinju se ista, centralna pitanja i otvaraju nove nedoumice u vezi s primarnim određenjem ovih pojmova. Humor, folklor i etnos spadaju u kategorije fenomena čije koordinate nije lako fiksirati ni ponaosob, a kamoli u situaciji kada su razni slojevi njihovih značenja međusobno povezani, ispreplitani i stopljeni. Na neki neodređen način, svaki od ova tri fenomena sažima u sebi i ono egzistencijalno i transpoziciju egzistencijalnog; u nekoj beskonačnoj tački perspektive dotiču se samog bila vitalne energije, one plodotvorne žile-kucavice koja daje impulse kako raskošnom bujanju ljudske kulture tako i čovekovom životu kao jedinke. Koncizno rečeno, ispod površine tih ključnih pojmova stoje ona nerešiva problemska pitanja koja se kao Arijadnina nit provlače kroz celu istoriju čovekovog bivstvovanja na zemlji. Razume se da pojmovi te vrste predstavljaju najjači izazov za istraživače: upravo oni nagone na to da se stvore zaokruženi teorijski sistemi kojima će biti uporište i oslonac. Stoga uopšte ne čudi što je tako veliki broj filozofski i naučno opredeljenih mislilaca u raznim razdobljima prošlosti svoju pažnju skretao ka takvim razmišljanjima. Oni su uložili puno truda na nezahvalnom poslu uopštavanja zakona i sistematizacije osnovnih načela. Fenomen humora zaokupljao je ljude još od prastarih vremena. U manjoj ili većoj meri, u tajnu humora pokušavali su da proniknu filozofi od antike pa sve do današnjih dana. Spisak čuvenih imena koja su dala obeležje našoj civilizaciji započinje s Platonom i Aristotelom, nastavlja se s Dekartom, Hobsom, Kantom, Šopenhauerom, Spenserom, a u novije vreme upotpunjuje Frojdom i Bergsonom. Svi ti mislioci bili su zaintrigirani večnim problemom humora i deo svoje stvaralačke energije posvetili uobličavanju osnovnih konceptualnih postavki: u stvari, oni su iscrtali konture unutar kojih se i dan-danas kreće misao o humoru. Naročit uticaj izvršile su teorije Hobsa, Frojda i Bergsona, koje, s minimalnim varijacijama, prožimaju tako reći sve što je dosad napisano u vezi s tom temom. Ali, kad se izbliza sagledaju baš te, najprominentnije, teorije o humoru, vidi se da one ne odstupaju previše jedna od druge, bez obzira na različitost u akcentima i izabranim uglovima posmatranja. Interesantno je takođe da su oslobođene istorijske dimenzije, odnosno izgleda kao da nisu uslovljene epohom u kojoj su ponikle. Skoro sve dele isto zajedničko mesto: da bi izašle nakraj s kompleksnom višeznačnošću suštinskog pojma, i da bi ga učinile koliko-toliko operativnim, uglavnom poistovećuju humor sa smehom. Nakon toga, traže i ispituju uzroke koje stvari, pojave ili situacije ljudima čine smešnim. Svrha celokupnog ambicioznog napora jeste jedna sadržajna, zaokružena i sveobuhvatna definicija humora. Nažalost, na toj stepenici najpre se razotkrivaju slabosti, štaviše, potpuna bespredmetnost i uzaludnost nastojanja da se problemi sintetizuju i teorijski uopšte. U konačnom ishodu neminovno se pokazuje da su takve generalizacije samo osiromašene i nikom korisne redukcije, da su odraz subjektivnih poimanja i krajnje ličnih procena šta je zapravo u životu smešno.[1] Srž problema zatvorena je u apstraktnosti pojma koji se, zbog svoje delikatne unutarnje prirode, opire i teško podnosi konkretizaciju. Naime, s humorom se pravi iskorak u najslobodniju sferu čoveka; ulazi se u oblast duha koji ne podleže uobičajenim kategorijalnim ni logičkim ograničenjima, niti dozvoljava stezanje čvrstim kalupima. Duboki smisao humora (a to se odnosi i na fenomen estetskog uopšte), leži u pomaku od otvorene eksplicitnosti, izbegavanju suvišnih obrazloženja i u bežanju od direktne jasnoće verbalnog izričaja. Dorečenost je upravo ono što nepogrešivo uništava nepostojanu supstancu humora. Stoga, jedino delotvorno rešenje u bavljenju tom temom jeste držati se intuitivnog prepoznavanja i ne sabijati misao u šematizovane postavke toliko oprečne njegovoj biti. Istraživanje ovog fenomena ostaje prilično jalov intelektualni napor ako se zaustavi na uopštenim teorijskim pitanjima. Zato, zainteresovani istraživači skoro da nemaju drugog izbora nego da se zadovolje pojedinačnim studijama oblika u kojima se humor kao takav manifestuje. Ali, ni to nije kraj problema, jer tu počinje drugo polje koje je izvan okvira naših moći sažimanja: široko i nepregledno polje folklora. Folklor je koncept možda ništa manje složen od humora. Međutim, za razliku od tako reći očigledne nemogućnosti fiksiranja fluidne strukture humora posredstvom bilo kakvih definitivnih određenja, naučne definicije folklora predstavljaju konstantni izazov za sva vremena. To je zadatak kome folkloristi pristupaju s mnogo ambicija, uporno i prilježno, svaki put s novim očekivanjima i novom nadom u uspeh. Potreba da se pod okriljem jedne smislene kategorijalne celine obuhvate svi oni raznorodni elementi koji se uobičajeno zovu folklorom nametnula se od časa kada je lansirana ova nimalo određena kovanica, no nije zadovoljena sve do danas; reklo bi se i da nema mnogo izgleda da se to ikad dogodi. Sigurno je da Toms (Thoms), engleski ljubitelj antikviteta, nije ni slutio koliko će zbrke i koliko mučnih nedoumica izazvati taj vispreno sastavljen neologizam po kome je ostao čuven. Njegova namera bila je jednostavna: da označi, izdvoji, a, pre svega, da brizi ljudi preporuči jedan nesistematičan konglomerat raznih starina, materijalnih predmeta, predanja i primitivnih običaja koje je smatrao čudesnim i neobičnim, dovoljno egzotičnim i dovoljno atraktivnim za onovremenu kulturu Zapada, sklonu kolekcionarstvu i muzeologiji.[2] Međutim, kako tad, tako ni tokom kasnijeg razvoja folkloristike, nije bilo moguće stići do nedvosmislenog, još manje, konačnog rešenja te Tomsove nehotice nabačene enigme. U saglasnosti s dinamikom modernih teorijskih pravaca i naviranjem novih ideja u društvenim disciplinama, jedna za drugom, nizale su se teze i različiti pogledi na folklor. Definicije kojima se opisuje i sumarno zbraja ono što bi moglo da bude predmet neposrednog empirijskog istraživanja postepeno su ustupile mesto definicijama koje akcentuju ukupni kontekst, ili neke krupnije aspekte problema. Definicije sačinjene od prostog ređanja pojedinačnih stavki zamenjena su funkcionalnim, strukturalnim, psihoanalitičkim, komunikacijskim i raznim drugim. Ipak, prvobitno pitanje šta je to folklor nije dobilo finalni odgovor, niti je postalo iole jasnije. Jedino se suma raznorodnih definicija umnožila do te mere da je sve više folklornih pregalaca koji javno izražavaju svoju skepsu i obeshrabrenost što se tiče mogućnosti makar kakvog, nerelativizovanog određivanja ovog pojma.[3] To što se priznaje da je pitanje identiteta mutno nema direktnih posledica na stepen važnosti koja mu se pripisuje. Naprotiv. U očima analitički raspoloženih istraživača folklor je za vrlo kratko vreme prevalio put od kuriozuma s margina civilizovanog čovečanstva do legitimiteta jedne zajedničke ljudske delatnosti koja je opšta i koja se očituje na svim, za čoveka značajnim planovima: kulturnom, socijalnom, političkom i psihološkom. Od misterioznih, skrajnutih neobičnosti za koje su se ljubitelji egzotike zalagali da budu opisane i, ako je moguće, smisleno protumačene, došlo se do opšteprihvaćenog shvatanja kojim se ističe suštastvena funkcija folklora za čoveka kao jedinku, društveni sistem i kulturu uopšte. U skladu sa savremenim trendom ekspanzije strogo specijalizovanih naučnih pogleda na svet, folklor je prestao da bude obećana zemlja za radoznalce i istraživače-amatere. Danas se o folkloru raspravlja isključivo naučnim žargonom, a za tu oblast zadužena je institucionalizovana naučna disciplina, folkloristika. Pa mada i dalje niko nije u stanju da zasigurno, ili bezrezervno, kaže čime se ona bavi, isto tako niko ne može da ospori da iza te discipline ne stoje brojni zavidni rezultati. Na situaciju sasvim nalik ovoj nailazimo pri susretu s pojmovima etnos, etnička grupa. Isto kao folklor, etnos označava ideju nepostojanog sadržaja. To je pojam koji je dobio značaj tek u novijim vremenima, našavši se iznenadno u fokusu živog interesovanja, podarivši ime mladoj humanističkoj disciplini - nauci o narodu. Isto kao kad je o folkloru reč, najveća razmimoilaženja poslenika ove discipline i dan-danas su vezana za najelementarniju teorijsku konstrukciju, zapravo, za način poimanja same ideje. Dovoljno je da se krene od etimologije tog, iz grčkog jezika pozajmljenog pojma, prisetiti se koliko je različitih, ni najmanje srodnih značenja izvorno pokrivano tim terminom, pa da nam pukne pred očima sva težina zadatka njegove naučne identifikacije.[4] Uprkos tome, etnos spada u red primarnih kategorija, najosnovnijih principa na kojima se zasniva klasifikacija ljudskih grupa i zajednica. Šta čini etnos, predstavlja večiti kamen spoticanja ne samo etnoloških i socioloških već i političkih teorija. Pri utvrđivanju osnovnih koordinata ovoga pojma, kao i prilikom odluke o vrsti naučne argumentacije, nesumnjivo uticajnu ulogu ima ideologija, zapravo prethodna, odranije usađena ideološka opredeljenja. U većini naučnih radova i razmatranja etnosu se daje samo privid egzaktnosti, pošto svako bira postulate i dokaze oslanjajući se na lične, ili na zvanično podržane ideološke predstave. Varijacije u tumačenju pojma etnos kretale su se u ideološki podeljenom prostoru čije su krajnje tačke Istok i Zapad - osciliralo se od neposredne biološke do socijalno koncipirane determinacije.[5] Jedni su etnos shvatili kao fatum, genetski uslovljenu kategoriju, drugi kao arbitrarni princip organizacije zajednica. Te divergencije u shvatanju proizvele su čitav niz lančanih implikacija i na akademskom, naučnom, i na javnom, političkom nivou. No, bez obzira na činjenicu da li se etnička grupa poima kao grupa za čije stvaranje su presudni faktori zajednički jezik, zajednička teritorija i poreklo, ili se uzima da je uzrok nastajanja faktor iz uže kategorije pragmatičnih, socijalnih činilaca, u etničkom ustrojstvu čovečanstva kao da se nazire jedan princip koji je izvan diskusije i univerzalan: Čini se da je pretežan deo etnologa saglasan u tome da je krajnji smisao podele na etničke grupe u različitosti, to jest u samoj podeli. Isticanje različitosti kao takve upravo je ono što uspostavlja vlastiti identitet zajednice u odnosu prema susednim, mada i svim ostalim grupama. Različitost bilo koje vrste je ono što zadovoljava čovekovu potrebu za posedovanjem sopstvenog osobenog bića; no, isto tako i potrebu da šematski organizuje svet u kome živi, potrebu da klasifikuje, da postavi granice i odeli celine u kojima može da se ogleda njegovo kolektivno ja.[6] Dakle, čak i površan pogled, letimice usmeren na tri tačke oslonca bez kojih se ne može ni zamisliti istraživanje etničkog humora, dovoljan je da ukaže na sve zamke i svu delikatnost problema koji se postavlja pred nama. Ono što trenutno pada u oči je izmešanost ideja i misaonih područja koja se kod ove teme sjedinjuju zajedno. Istorijat svakog od tri navedena ključna pojma sastavljen je od nasumičnih napipavanja, manje ili više zahtevnih analiza, sinteza, misaonih konstrukcija i dekonstrukcija, drugim rečima, od intelektualne radoznalosti i teorijske zaokupljenosti ljudi. Do danas je utrošeno već toliko mnogo zajedničkog napora u to da se problemi na neki način zaokruže, da se na postavljene dileme odgovori kakvim-takvim celovitim rešenjima, da bi svaki novi pokušaj s istim ciljem mogao da izgleda kao nadobudna pretencioznost, u najmanju ruku, kao žaljenja dostojna i smešna lakomislenost. Ipak, kad okrenemo malo ugao gledanja, stvari mogu da deluju i drugačije. I pored zasićenosti različitim interpretacijama, neograničeno prostranstvo koje obuhvata ova materija takve je prirode da svaki put iznova mami da se uzme učešće u istoj neiscrpnoj intelektualnoj igri, da se kaže i svoja reč, i za jedan korak dalje protegne to beskonačno i permanentno traganje. Kao što smo rekli, etnički humor je tema kroz koju se prelamaju vrlo različiti pojmovi - tri velike, neegzaktne, teško odredljive ideje koje se tiču različitih sfera ljudskog života. Međutim, uprkos činjenici što taj odnedavno iskovan pojam po sebi nije ni precizan, ni dovoljno eksplikativan, ni nezavisan, a možda čak nije ni opravdan, pretpostavljamo da ipak može biti upotrebljen za jednu obazrivu analitičku upotrebu, kao sredstvo koje je nužno da se barem donekle opredmete i operacionalizuju apstraktne teorijske postavke. Prilikom proučavanja etničkog humora, suočavamo se s problemima koji su svojstveni ovoj folklornoj pojavi, ali neminovno i s raznim, divergentnim stavovima o humoru, folkloru i etnosu. To zamršeno klupko bilo bi gotovo sasvim izvan domašaja naučnog metodološkog pristupa kad ne bi postojala mogućnost uzajamnog konfrontiranja mišljenja - provere jednih hipoteza u kritičkom odrazu onih drugih. Zbog osobina tog konceptualnog spleta, teorijske postavke koje se odnose na jedan od uključenih pojmova biće od najveće saznajne vrednosti ako se primene kao korektiv u razmatranju drugih, što je ogromna pomoć u situaciji kad se pred nama nalaze maglovite kategorijalne celine, pa se lako izgubi orijentacija u slobodi interpretacije koju one dopuštaju. U tim uslovima, jedini pouzdan način da se zaobiđu opasnosti jeste uporedno posmatranje, neprekidno proveravanje iz više uglova i s više strana, preispitivanje i ponovno suprotstavljanje hipoteza. Samo na taj način ima nade da se dođe do koliko-toliko validnih uvida, da se u jasnijem svetlu sagledaju standardna teorijska čvorišta i otkriju slabosti važećih hipoteza. Konkretna naučna pitanja zahtevaju konkretan naučni postupak. I, ukoliko se do adekvatnih odgovora ne može stići pojedinačnom diskusijom, analizom postavljenog problema isključivo s jedne tačke gledišta i s jednog teoretskog stanovišta, nije nerealno očekivati da se do cilja dospe na osnovu uzajamnog poređenja, povezivanja i kombinovanja činjenica iz različitih teoretskih pristupa. Ideja-vodilja ovog rada je saznati gde su dometi, dokle se prostiru mogućnosti jednog takvog, višestrukog, komparativnog pristupa. Njegova konkretna svrha je odgovor na pitanje koliko se relevantnih podataka za naučne discipline kao što su etnologija i folkloristika može sakupiti proučavanjem humorističke građe. Za potrebe tako koncipirane studije odabran je korpus materijala koji je publikovan u humorističkim listovima u Srbiji od početka do pred sam kraj dvadesetog veka. Taj bezmalo stogodišnji period dovoljno je dug da ukaže na pravac promena - folklornih i istorijskih - i omogući analizu uslovljenosti jednih od strane drugih. Istorijski rakurs u ovoj vrsti istraživanja naročito je značajan pošto je istorijska pozadina ta koja obezbeđuje faktografiju bez koje je nezamislivo svako iole opravdano empirijsko istraživanje. Sagledavanje folklornog materijala u dijahronoj perspektivi treba činjenično da pokaže koliko fokusirani tip humornog stvaralaštva zavisi od spoljašnjih uslova - od političkih i istorijskih događaja, na primer - a koliko od vanvremenskih, strukturalnih zakonitosti inherentnih stvaralaštvu uopšte. Ciljevi našeg rada su, pre svega, etnološki: nastojanje da se na osnovu razmatranja ključnih karakteristika folklorne građe, posmatrane u jednom definisanom kulturnom, istorijskom i socijalnom kontekstu, da odgovor na pitanje o prirodi korelacije humornog folklora i socio-kulturne stvarnosti. Da li je sadržaj folklornih oblika u kojima se ispoljava etnički humor direktno i neposredno uslovljen društvenom, kulturnom i istorijskom situacijom? Ili je, možda, podređen pravilima nekog drugog reda, recimo, opštim estetičkim pravilima koja rukovode svim vidovima umetničkog stvaranja? Od odgovora na to najvažnije pitanje zavisi kako ćemo tumačiti ostala pitanja užeg obima, - pitanje funkcije, vremenske i prostorne rasprostranjenosti i varijabilnosti tipova etničkog humora, da pomenemo samo neka od njih. U krajnjoj liniji, zanima nas da saznamo koliko je etnički humor upotrebljiv kao izvor za otkrivanje i rekonstruisanje etničkih i istorijskih procesa. Da bismo stigli do željenih objašnjenja i utvrdili koji je stepen uzajamnosti etničkih i folklornih fenomena, jedini put je vratiti se u prošlost. Jer, jedino istorijska perspektiva pruža adekvatan, dovoljno bezbedan raspon za evidentiranje, komparaciju i analizu onih živih, struktuiranih, žanrovskih oblika u kojima svaki humor, pa i etnički, nalazi izraz i otelotvorenje. U prilog štampi kao nalazištu istorijske građe govore vrlo određeni, praktični razlozi. Budući da se radi o primerima folklora koji se uobičajeno emituju usmenim putem, koji se prenose u spontanom, neformalnom i nekontrolisanom saobraćanju ljudi, to je verovatnoća da se čuje, a potom i pribeleži zadovoljavajuća količina šala jako smanjena i uglavnom se svodi na onaj najkraći, savremeni period vremena. Posebna izdanja leksikona, antologija i sveski trenutno popularnog humora oznaka su modernih vremena, te i zbog toga izlazi da je štampa jedinstveno i zato nezamenljivo izvorište materijala kojim raspolažemo. Ujedno, to je medij najbliži spontanim strujama direktne komunikacije, po prirodi stvari prikovan za aktuelni trenutak; novine bez odlaganja reaguju na sve što se događa i što se menja neprekidno, iz dana u dan. Usto, to je i prilično iscrpan izvor: tu nailazimo na mnoštvo zapisanih humornih tvorevina, koje svojim kvantitetom mogu da garantuju merodavnost istraživanja. Sticajem srećnih okolnosti za nas, u srpskoj humorističkoj štampi za sva vremena ostala je konzervirana bogata riznica usmene građe. Pred nama je, dakle, izvestan broj kratkih tekstova čija je zajednička odlika, koja ih svrstava u istu kategoriju - humor. Glavni junaci, učesnici ovih manje-više sažetih formi imenovani su kao pripadnici različitih etničkih grupa i naroda. To je materijal uzet za analizu, pri čemu ne mislimo isključivo na kvalitativnu analizu sadržaja teksta već i na strukturnu, uporednu analizu žanrova u kojima se javlja što starija što novija folklorna građa. S obzirom na napred spomenutu zamisao ovog istraživanja, metod koji nam se čini koliko podesan toliko i nužan jeste komparativna analiza osnovnih žanrova kroz koje se na ovim prostorima očitovao i još se očituje etnički humor. Jer, najbolji, ako ne i jedini, način da se bar približno odredi jedan žanr je ravnopravno odmeravanje svojstava sa ostalim, njemu najbliže srodnim žanrovima. Kako težišni stub istraživanja obrazuju zapravo različiti vidovi naracije u humorističkom folkloru, prvi zadatak koji se stavlja pred istraživača je razvrstavanje građe prema tim vidovima, odnosno prema odgovarajućim žanrovima; nužno je, makar globalno, te žanrove definisati i, tamo gde je izvodljivo, pobrojati skupove razlika koje ih čine odvojenim i distinktivnim folklornim formama. Ta vrsta sistematizacije ima važnost i zbog toga što polazimo od pretpostavke da je relacija: stvarnost - žanrovska interpretacija suštinsko pitanje koje odražava i šire filozofsko-egzistencijalne upite čoveka; kod svakog žanra interpretacija sveta je drugačija, pa makar to bilo na nivou sitnih pojedinosti, na prvi pogled jedva uočljivih finesa. Kombinacijom, s jedne strane, folklorističkih, a s druge, etnoloških i socioloških pogleda na problem zaokružuje se u celini fenomen o kome je reč. Obostranom primenom literarno-folklorističkih i etnoloških spoznaja, konfrontiranjem zakonitosti žanra sa elementima analize sadržaja folklorne građe koja je tokom stogodišnjeg perioda nagomilana u humorističkim listovima Srbije, želeli smo da iz jednog sveobuhvatnijeg ugla osvetlimo problem, problem koji je pobuđivao više pažnje u svetskoj nego u domaćoj stručnoj javnosti. Kao predmet neobaveznih rasprava i razgovora ljudi, etnički humor je uvek bio atraktivan, međutim, danas privlači pažnju i u daleko nezahvalnijoj funkciji naučne teme. Ne tako mali krug humanističkih disciplina izučava tu problematiku teorijski i eksperimentalno; shodno različitim disciplinarnim i metodološkim pristupima, pojmovne i koncepcijske divergencije su više nego upadljive. Iz tog razloga, kao i usled specifične postavke i ciljeva ove studije, nije bilo produktivno opredeliti se na samom početku za neku od već ustanovljenih odrednica pojma etnički humor. Smatrali smo da će biti celishodnije ako, pre nego što se upustimo u izvođenje generalizacija i opštih zaključaka, kritičkom sudu podvrgnemo ono što je dosad s tim u vezi rečeno. Ipak, jasno je da se bez elementarne radne definicije ne može napraviti ni prvi korak u naučnom istraživanju, a to je identifikovanje i sabiranje građe. Stoga smo se odlučili za jedno labavo, mada pragmatično rešenje: pod pojmom etnički humor podrazumevamo sve one varijante kratkih humorističkih formi u kojima su glavni karakteri etnički ili nacionalno profilisani tipovi; vrstu humornog izraza koji ne pripada nedvosmisleno drugim, relativno jasno razgraničenim temama ili tipovima humora - erotskom, političkom ili makabričnom, na primer. Naravno, uprkos nepreciznosti i širini postavljenih kriterijuma, u mnogo slučaja nije bilo ni najmanje jednostavno presuditi da li je to primer koji treba uvrstiti ili izostaviti iz kategorije etničkog. Uz sav pritisak dileme šta prihvatiti kao etničko, a šta odbaciti kao geografsko, regionalno, ili socijalno obeležje, valjalo je oformiti inicijalni korpus građe za ispitivanje i pomiriti se s neminovnim neujednačenostima i propustima. Konačno, u nedostatku jasno izrečene definicije šta čini temu kojom se bavimo, dužni smo da saopštimo kakav je naš odnos prema osnovnim konceptima na kojima se zasniva ova studija: folklor, etnos i humor, to jest da kažemo koje su bazične pretpostavke od kojih polazimo u našem etnološko-folklorističkom radu. Pojam folklor uzimamo i koristimo u najšire shvaćenom smislu kolektivnog stvaralaštva. Iako većina savremenih teorija o folkloru - u nastojanju da ne izgube korak s idejama koje su uzele maha u trenutno modernim humanističkim disciplinama - akcenat stavljaju na druge momente, a zanemaruje ovo, rekli bismo, originalno značenje folklora, smatramo da nijedno od ponuđenih tumačenja nije u stanju da zadrži traženu samosvojnost i koherentnost datog pojma; nijedno drugo određenje folklora nema tu snagu da spreči da se zasebni identitet folklora i sadržaj te ideje ne rasplinu i ne ponište u interdisciplinarnosti naučnih pristupa. Pod dejstvom agresivne dominacije usko stručnih metodoloških pristupa (socioloških, psihoanalitičkih i lingvističkih), u situaciji kad se sve izrazitije fetišizuje metod (kome se daje prednost u odnosu na misaonu slobodu i saznajni potencijal materije), folklor se kalupi u tuđe, tesne, njemu neodgovarajuće matrice, lišavajući se time sopstvenih, individualnih svojstava. Stoga će se - u granicama koje pokriva naša tema - folklor tretirati u prvobitnom smislu, kao kolektivno stvaralaštvo, umeće, kreativna energija, kao “reči upotrebljene stvaralački”[7], premda, najstrože gledano, nije reč o književnom, umetnički priznatom folkloru. Barem ne u celosti, jer jedan deo humorističkog materijala sigurno svojim kvalitetom zaslužuje počast da bude svrstan među vrednovana ostvarenja usmene proze. U stvari, čini nam se da je za gorući problem idejnog integriteta folklora najplodonosnije uzeti onaj aspekt koji se tiče autorstva folklornih dela: prema našem uverenju, presudni značaj za pojmovnu diferencijaciju folklora ima stav ljudi u nekom kolektivu u vezi s autorskim pravima na kreaciju. Ključno obeležje folklora očituje se u slobodi raspolaganja i slobodi manipulisanja gotovim delima. Nije, naime, najvažnije to jesu li u folklornom opticaju tvorevine nama nepoznatih, anonimnih ili grupnih autora. Nije odlučujuće ni to što je, sticajem okolnosti, zauvek ostao nepoznat identitet onih prvih, najzaslužnijih delatnika, niti pak to što - prenoseći i varirajući tekst - članovi zajednice daju svoj skupni doprinos uobličavanju i nadogradnji dela. Suština je u činjenici da svi učesnici u folklornoj komunikaciji dele svest o tome da status tvorca nema nikakvog značaja, i stoga se niko ne osvrće na to. Razlog što i posle izumiranja narodne tradicije folklor egzistira kao pojava za sebe nije ni najčešće isticana anonimnost folklornih dela, ni kolektivnost komunikacije, ni usmeni vid transmisije koji ima sopstvena pravila i sopstvene zakone. Ne, primarno je upravo to što u ovoj vrsti stvralaštva niko ne traži zaštitu svojine i niko nema pravo autorstva, zbog čega svi zajedno mogu da raspolažu slobodom kreativnog korišćenja dela, to jest mogu da ga menjaju i prekrajaju prema vlastitom nahođenju, uz poštovanje jedino žanrovskih determinacija i ograničenja.[8] Takav spontani, lični i kolektivni stvaralački proces, nesputani, koautorski odnos prema proizvodima nečijeg ili nekadašnjeg procesa stvaranja, čini folklor fenomenom za sebe, izdvajajući ga koliko od pasivne recepcije masovne kulture toliko i od uobičajenog, individualnog umetničkog stvaranja. Drugi pojam, etnos, odredićemo podjednako široko, kao globalni sistem klasifikacije ljudskih zajednica, u okviru kojeg prevlast imaju kulturna a ne socijalna obeležja. Samostalni identitet etnosa može se nazreti tek u kontrastu naspram socijalnog plana, gde čovek deluje kao aktivni subjekt. Kao suprotnost socijalnom, osobenost pojma etnos zasniva se na pretpostavci da smisao podele čovečanstva na šire ljudske zajednice i kolektivitete leži u okolnostima koje su izvan čovekovog domašaja, na koje on nema neposrednog uticaja, koje kao takve zatiče; reklo bi se da je ta vrsta svojstava imanentna i prirodno data. Pri obrazlaganju pojma etnos gotovo da nije moguće sačuvati potrebnu distancu: ako se i suviše približimo sociološkom tumačenju, etnos iščezava kao samostalna kategorija; s druge strane, ako se razlozi za samosvojnost traže na suprotnom polu od socijalnog, gubi se čvrsto tle i potpora egzaktnog pristupa i zalazi u neprohodnu šumu razmišljanja koje ne podleže naučnim dokazima. Priroda ovog pojma takva je da se iscrpljuje više u negativnim nego u pozitivnim određenjima. Daleko jednostavnije pronalaze se argumenti za to šta etnos nije nego šta jeste. Iz tog razloga, kao princip selekcije materijala u ovom radu, češće je primenjivan polazeći od negativnog sistema eliminacije, nego od pozitivnog prepoznavanja kulturnih karakteristika istoga reda. Odabir etničkih grupa i tipova morao se rukovoditi samim materijalom, što znači ne baš dosledno, povodeći se za popularnošću pojedinih folklornih likova koji ne zadovoljavaju uvek iste standarde i jedan te isti kriterijum etničkog. Iz ove selekcije izostavljeni su oni etnički imenovani tipovi za koje važi mišljenje da ih treba prvenstveno tumačiti kao eksponente društvenih, staleških, a ne etničkih podela i razlika. Za Eru i Turčina, na primer, neuporedivo značajnija je simbolična socijalna određenost nego pripadnost odgovarajućim narodima. Končno - humor, pojam koji prožima i natkriljuje sve ostale kategorije. Za nas, humor je forma estetskog, a ne sadržina. Zadržaćemo se na stanovištu da humor ne čine konkretni sadržaji smešnog, već da je to posebna vrsta relacije, vid, modalitet, jedan način interpretacije sveta koji je svojstven isključivo čoveku. Jer, čovek je jedino biće u prirodi koje se trudi da bude objektivni posmatrač i da mimo svog ja tumači svet i njegove pojave. Humor pripada intelektualnoj, a ne osećajnoj sferi, sferi objektivnog rasuđivanja, a ne doživljavanja koje je uvek subjektivno i prezasićeno emocijama. Emocije i humor nalaze se na suprotnim polovima i uglavnom se ometaju uzajamno. S druge strane, subjektivnost osećaja za smešno neopoziva je činjenica: to je najmanje pouzdan indikator humora, usled čega ne može biti legitimni oslonac prilikom selekcije i identifikacije humornog materijala. Šta će ko smatrati smešnim, zavisi od slike sveta koju nosi u sebi. Međutim, olakšavajuća okolnost je to što se mehanizmi humora mogu intuitivnim putem raspoznati, čak i onda kad se naš subjektivni osećaj za smešno protivi i kad odbija da prizna kvalitet nekoj vrsti humora. Zbog toga, smatramo da je humor na prvom mestu stvar ideje, stvar ljudskog duha i intelekta, a tek posle i okolnosti. Složićemo se sa objašnjenjem Šklovskog koji kaže da se pretežan deo humora sastoji od formalističke igre semantičkim i logičkim suprotnostima i inkongruencijama, bez mnogo psihološke i sociološke supstance. Kao i sve druge vrste igara, humor može biti i dubok i plitak, to jest pojedine njegove manifestacije su površnije, ili, pak, dublje od drugih.[9] Humor, dakako, ima bezbroj različitih funkcija i značenja za čoveka; čovek-jedinka koristi ga višestruko, na različite načine, u skladu s njemu prirođenim mentalnim sposobnostima, psihologijom, potrebama i situacijom. Međutim, za čoveka kao zajedničkog predstavnika vrste humor ima jedno više značenje, značenje koje je od vitalne važnosti za njegovo bivstvo na zemlji: uvek je, naime, na strani čoveka, jer je čoveku u svakoj prilici nezamenljiva i najbolja podrška. Humor poseduje moć da, makar nakratko, proširi horizonte i da skine okove zemaljskih stega, jer to je jedino što nas “sprečava da postanemo robovi onih kategorija prema kojima je usmeren naš život”.[10] Napomene
napred>>© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija // |