Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

CRNOGORCI

Crnogorci takođe već dosta dugo čine integralni deo šaljivog usmenog stvaralaštva s etnički podeljenim ulogama. Paralelno s kratkim narodnim pričama o Ciganima, Turcima, Bosancima ili Čivutima, humorističke tvorevine u kojima su Crnogorci glavni akteri mogu se naći među građom koju je skupio, priredio i u drugoj polovini devetnaestog veka objavio Vuk Vrčević.[1] Kad je reč o tradicionalnom folklornom stvaralaštvu, prva asocijacija koja se rađa u svesti na spomen crnogorskog imena sigurno su crnogorske junačke anegdote - literarna vrsta koja po svojoj suštini nije komičnog karaktera. Međutim, i pored njihove nesumnjive ozbiljnosti, spona između tih anegdota i šala tipičnih za Crnogorce svakako postoji. Herojski patos toliko svojstven junačkim anegdotama morao je imati znatnog udela u formiranju kasnijeg komičnog karaktera Crnogorca, bivajući nepresušnom inspiracijom za parodiranje i razne druge humorističke interpretacije.

Mada poznat od starine, kao junak priče Crnogorac se ne javlja podjednako često kao Lala, Cigani ili, u svoje vreme, Jevreji. Istina, šaljive priče i vicevi o Crnogorcima kontinuirano se prepričavaju u svim razdobljima dvadesetog stoleća, samo što sižejne varijante nisu toliko raznovrsne ni razgranate. Poput drugih etničkih tipova, Crnogorci se ne prikazuju ni sasvim dosledno ni korišćenjem jedne te iste tehnike. Zahvaljujući srazmerno dugom vremenskom opstanku i upotrebi ovog lika, menjan je ugao posmatranja tako da se zapažaju varijacije u karakternim osobinama koje su fokusirane. Za razliku od potonjeg razvoja, na početku veka njegove tipske crte nisu precizno definisane, ustaljene, ni razrađene do sitnih pojedinosti: najlakše se prepoznaje po jeziku kojim govori. Generalno uzev, Crnogorac je oličenje gorštaka koji, sišavši sa svojih zabitih planina, dolazi u kontakt s pojavama i stvarima o kojima pre toga nije imao ni elementarnog znanja. On je prolaznik, neko ko se sticajem okolnosti obreo u sredini čiji su običaji i nazori dijametralno različiti od njegovih. U narodnim pričicama često ga vidimo u ulozi stranca i u situaciji kada je prispeo na odredište koje je nekad imenovano a nekad i nije. U svakom slučaju, na tom odredištu nailazi na razne neobične stvari i pojave, iščuđava se i, suvim jezikom karakterističnim za gorštaka, iskazuje svoje utiske. Ipak, Crnogorac je samo delimično tuđ kulturi u kojoj se sticajem okolnosti našao. On je dođoš s kojim nije problem razumeti se, mada ne baš u svemu i dokraja, najviše zbog toga što ima sopstveni, učvršćen pogled na svet i što neguje vlastiti, originalni način razmišljanja. Crnogorčevo ophođenje je uvek spontano, neposredno i krajnje direktno. On je začuđen razlikama u ponašanju i u običajima, ali je retko kad smeten - naprotiv, uvek je rešen da protera svoj stav. Gde god da se zatekne, uglavnom se kruto drži svojih principa i svojih davno stečenih navika; ni na um mu ne pada da je možda baš on taj koji bi trebalo da učini iskorak i da se prilagodi novoj i većinskoj okolini. U njegovoj neadaptibilnosti, u tom tvrdokornom stavu i egocentričnom očekivanju da upravo njegovi pogledi budu ti koji će svi prihvatiti, kao i u dosledno nepokolebljivom pouzdanju u ono što je jednom u životu usvojio, leži komika najvećeg dela šala o Crnogorcima.

Crnogorac i papagaj
Crnogorac prolazeći nekom ulicom, spazi na prozoru jedne kuće papagaja u kafezu, pa kako dotle nikada nije video papagaja, priđe bliže kafezu. Ali papagaj naučen da govori, viknu: “natrag”... “natrag”... “natrag”. Crnogorac se izmače, pa skamenjen od čuda, reče: - Oprošćavaj. Ja mišljah da si ptica!”

(Brka, 31, 30. VII 1906.)

Crnogorac u Sarajevu
Došao Crnogorac u Sarajevo pa na Vaskrs otišao u crkvu. Kad se služba pusti i svet poče razilaziti, pred crkvom stajahu dva reda prosjaka, s obe strane puta. Sarajlije deljahu prosjacima kom paru, kome dve, a nekoga i mimoiđoše. Crnogorac, videći to, stade i on darivati prosjake: pa da bi se napravio bolji od Sarajlija, on nehte proći ni jednoga prosjaka, već davaše svima.
Ali gle čuda! Kad bi do kraja, pogleda u kesu a ono nije ostalo za njega ni pare. Šta će, kud će sad? Brzo se doseti, smače kapu sede među prosjake i viknu Sarajlijama:
-Daruj, čoče!

(Kića, 12, 18. III 1907.)

Crnogorac na pijaci
Doselili se i nastanili Crnogorci u našem kraju, pa jedan zašao, pazarnog dana, po pijacu da kupi kuruznog brašna.
-Pošto daješ brašno? - pita on jednog.
-Po trijes’ i dve pare kilo - odgovori seljak.
On prođe malo, pa upita drugog:
-Šta cijeniš to brašno?
-Po trijes’ i četiri pare kilo.
Crnogorac prođe još malo, pa upita trećeg:
-Pošto bi dao to brašno?
-Po trijes’ i tri pare kilo - odgovori ovaj.
Crnogorac stade i zagleda se u vreću i prodavca:
-Božja mi vera, čudni ste ljudi, vi Srbijanci!
Ni dvojica ne velite jedno! Grdan, čoče, ne znam ti ja kile i pariće, no bili ti meni dao sto oka za sto groša kuruznoga brašna?

(Kića, 3, 15. I 1912.)

Pa dokle stigne
Došao Crnogorac berberinu da se ošiša, pa kako je imao svega dinar i po, zamoli berberina da mu samo malo skrati kosu. Ovaj mu objasni da jedno šišanje staje četiri dinara.
Crnogorac se počeša, pa će reći:
-A nu, čoče, ćeraj za dinar i po pa gdje stigne!

(Jež, 1972, 15. IV 1977.)

Uporedo s citiranim, bezličnim i manje-više neutralnim pričicama o kontaktu kulturnih suprotnosti, postoje šale s okosnicom koju čine standardizovane predstave o ustrojstvu i o vrednostima crnogorske kulture - plemensko uređenje, ratničko umeće, čojstvo i junaštvo. To su elementi koji su vešto ukomponovani u razne vrste tema, ponajčešće, kako to obično biva, u popularne motive svog vremena: recimo, podmetanje purgativa u kafani - tipična smicalica na početku veka - ali i u zgode s ratišta, takođe. U folklornom opticaju kružile su mnoge šale koje za predmet imaju naviku Crnogoraca da ratuju, kao i njihovu hipertrofiranu potrebu da se ovenčaju slavom u boju, da snagom, junaštvom i srčanošću budu ispred ostalih. Prošlost ispunjena stalnim vojevanjem s Turcima, kao i tradicionalna plemenska zajednica su dva činioca koja su presudno delovala na to da se veoma rano formira folklorni i literarni tip Crnogorca ratnika. Kao što smo već rekli, mnogobrojne ratničke anegdote dale su doprinos finalnom uobličavanju i živopisnom izgledu ovoga tipa. Što se tiče vojničkih zasluga i afirmacije, Crnogorac je, na prvom mestu, tašt. On je veliki zaljubljenik kako odlikovanja tako i svih ostalih počasti; to je nešto što konstantno iščekuje. Gord je i samosvestan, osobine koje često prelaze u hvalisavost, ili u krajnje komičnu, grotesknu, nadmenost.

Kako ih je rasterao
Crnogorci, besposličari, skupljaju se u mehani. Pitaju se ko je od kog plemena. Kelner kaže da je od Vukotića, hoće da ih časti pivom, stavi sredstvo za čišćenje. “A poganoviću, nisi ti Vukotić no Nikogović!”

(Kića, 7, 10. II 1908.)

Šala u ratu
Nosili bolničari ranjenog Crnogorca iz borbene linije, a u tome ga trevi drugi Crnogorac pa će:
-Grdan Vuko, u šta te krvnik pogodi?
-Ujede me pas za leđa - jauknu ranjenik.
-A otkud baš za leđa?
-Otud brate, što sam se sve molio Bogu: “Spasi Bože grešnu dušu” a na’ put mi dođe na um da mu se pomolim za grešna leđa.

(Zvono, 284, 2. X 1910.)

* * *

Komandir postrojio četu i hoće da je razbroji, pa komandova:
-Na parove, razbroj se!...
Vojnici počeše da viču:
-Prvi!
-Drugi!
-Prvi!
Dok dođe red na jednog Crnogorca koji je trebao da kaže: “drugi” a on reče: “prvi”.
Komandir viknu:
-Pazi ti, Todore, šta govoriš; nisi ti prvi već drugi. Reci, dakle, drugi, pa produžite razbrojavanje.
-Ne ja, gospodine, svetoga mi Petra! Svagđe sam bio prvi pa moram i ođekana - odgovori Crnogorac.

(Kića, 13, 25. III 1912.)

Preterivanje u ponositosti, paradiranje junaštvom i podvizima ostvarenim u prvim borbenim linijama lako su se preneli na mnoge druge situacije u kojima Crnogorac na sličan način reaguje. Ne samo u ratnim okršajima, u svakoj životnoj prilici on hoće da se pokaže kao heroj, da bude bolji od drugih, najsnažniji, najhrabriji. Disproporcija između ambicioznog htenja i malenkosti ostvarenja, između visokoparne reakcije i više nego trivijalne situacije, između retorike i gesta stalno su pri ruci kao materijal za humorističke ciljeve. U jednom broju primera, crnogorska retorika ismeva se kao puko hvalisanje, tačnije, laž. U drugim, pak, akcenat je za nijansu manje oštar, pa je ona utilitarne prirode - služi kao pomoć za izvlačenje iz neprijatnosti i čuvanje dostojanstva. Katkad se tim šalama poentira ako ne glupost, onda ograničenost mentalnog usmerenja.

* * *

Putujući iz Novog Sada za Beograd zatekoh se u kupeu zajedno sa dva Crnogorca. A Crnogorci, malo stariji ljudi, kao Crnogorci, razgovaraju o boju.
-Znaš li ti, čoče, reče jedan, da sam ja pošjeka dvadeset glava u jednom boju, a bi li ti, bolan, mog’o toliko?
-Toliko ne bi mogo pošjeć’ al’ slagati bi mogao više, oružja mi, bi.

(Vesele novine, 2, 11. I 1925.)

Crnogorac na ispitu
Došao jedan stari Crnogorac na Cetinje da sazna je li mu sin položio ispit u oficirskoj školi.
Đuro se susrete sa sinom i upita ga:
-Jovo, jesi li položio ispit?... jesi li mi osvetla obraz među Crnogorcima?
-Ne, nijesam ti ga položio, nego sam pao na ispitu! - odgovori mu sin Jovo.
-A zašto, crn ti obraz bio?! ljutnu se Đuro.
-Pa kako ću ga položiti, čoče, što zboriš? Ja samo sam polažem a njih šest u komisiji pitaju i navalili na mene ko na bijelu vranu!... ne bi ga položio ni Marko Kraljević, a kamo li ja! - odgovori mu Jovo.

(Zvono, 79, 5. I 1924.)

* * *

U vozu za Novi Sad vozi se jedan Crnogorac, a dva obešenjaka prečanina odlučila se da s njim isteraju šalu. Šaputaše ljudi nešto, dogovoriše se, pa će tek jedan stati ispod onog plombiranog zvonceta za uzbunu i kao početi da vuče. Upinjao se, tobož, upirao obema rukama, ali ne ide.
Na to mu priđe i onaj drugi, te i on. Ne ide. Onda počeše udruženim snagama. Vuku, vuku, ali sve ništa.
-Ne može, brate! - dokonaše ljudi, pogotovu očajni.
-Kako to ne ide? Kod nas bi to izvukla i poslednja ženetina! Viđite, kako Crnogorac vuče!
I trže levom rukom.
Kad je stao voz i dojurio vlakovođa, da vidi u čemu je stvar, Crnogorac se udari po prsima i podviknu:
-Ova dvojica vukla ceo sat, pa ništa: a ja sam, pa još lijevom rukom zaustavio sam cijeli vlak! Da šta!...

(Vesele novine, 22, 31. V 1924.)

Na moju, vala, ostade
Hvalio se neki Crnogorac kako se hrabro držao pred skadarskim pašom, pa će:
-Paša jednu, a ja dvije, paša dvije, a ja četiri; paša četiri, a ja osam. Naposletku paša: sikter! a ja napolje.
-Pa na čiju ostade, upitaše ga prisutni?
-Na moju, vala, odgovori ponosito Crnogorac.

(Ošišani jež, 170, 2. IV 1938.)

Crnogorac i berberin
Šišao berberin Crnogorca tupim makazama, tako da je to ličilo više na čupanje nego na skidanje kose s glave. Crnogorac škrgutao zubima ali junački podnosio, jer nije hteo da se pokaže slabić pred berberinom. U jedno vreme berberin mu zakači makazama vrh od uveta i Crnogorcu poteče krv. Sad se najzad i Crnogorac naljuti, skoči sa stolice i unese se u lice berberinu.
-Što nijesi, nikogoviću jedan, reka’ čim sam uljega’ ovđe da izađemo na junački megdan a ne da me tako štrpkaš i sjeckaš ka’ glavicu kupusa.

(Ošišani jež, 175, 7. V 1938.)

Crnogorsko narečje i sklonost ka deklamatornom, pompeznom izražavanju mogu biti upotrebljeni kao samostalni objekat humorne razrade. S druge strane, isti taj jezik i osoben način izražavanja ponekad oličavaju filozofski stav prema svetu. U nekim starijim primerima šala, Crnogorci su predstavljeni kao ljudi koji u dokolici razmišljaju i diskutuju o iskonskim pitanjima ovoga i onoga sveta.

Crnogorsko poeli.
I vi Crnogorac - O, Andro!
II Crnogorac   - Čuješ Niko!
I Crnogorac - kad si iz čaršij ne znadeš li koja je ura?
II Crnogorac - ne, tako mi svetog Petra, no ja iz Cetine, a on sa tornja: coki, coki, te četrnajest...

(Figaro, 20, 14. V 1922.)

Crnogorčeva uteha
Došao Crnogorac kod bolesnog komšije, koji beše pri poslednjem času i prevrtaše očima: ovaj kad to vide, razvika se na bolesnika: A da grdan Mićo, šta ti je? Zar umreti kod onaka trapa krompijera, i tvoja dva ljuta jatagana?... Ne beči oči, ne plaši decu, nećeš umreti.

(Zvono, 115, 13. IX 1924.)

Pobrisao tavan
Jednom na Cetinju padne sneg u proleće i Crnogorci, sedeći u biljardi, razgovaraju o tome i čuđahu se što je sad pao. Dok će reći jedan:
-Znao sam ja, Bogume, da ga Bog neće zadržat na svome tavanu, već da će ga pobrisat, čoče...

(Kića, 16, 18. IV 1926.)

Ko je bio Adam
Sjedelo nekoliko Crnogoraca, pa o svačemu muhabetili, dok će jedan zapitati:
-Ma, vjere vi, ljudi božji, eda li praotac Adam bješe Crnogorac?
-Nije, duše mi, Mićane, i ne d’o bog! Da je bija Crnogorac, ne bi se on dao iz raja išćerati, već je on otuda odnekle išprijeko.

(Jež, 2520, 6. XI 1987.)

Naporedo s ključnim pojmovima čojstva i junaštva, crnogorskoj kulturi pečat je dao tradicionalni, izrazito patrijarhalni socijalni sistem, koji muške uloge i muške vrednosti rangira daleko iznad ženskih. Zna se da ženama nije bio dozvoljen pristup javnom životu koji se u u Crnoj Gori ponajviše ceni. Njima je sudbina namenila da žive život u večitoj senci muškaraca, neumitno skrajnute u sporedni plan. Proklamovani mačizam crnogorske kulture obezbedio je još jednu neiscrpnu, više nego zahvalnu tematsku oblast za razne vidove humorističke eksploatacije. Crnogorce srećemo u mnoštvu naširoko popularnih šala čiji su predmet muško-ženski odnosi. Njihova specifičnost sastoji se u odbacivanju ženskog stanovišta a priori, u tanušnom prividu muške superiornosti, u odnosu prema deci koji se formira zavisno od pola deteta i sl. Pomenuti tip šala koje se tiču Crnogoraca kontinuirano se prenosi od prvih decenija dvadesetog veka pa sve do skorašnjih dana. Naravno, u  novije vreme u opticaju je kudikamo veći broj motivskih varijanata, s obzirom na to da se uklapa u seksualni humor koji se, po masovnosti i po primatu koji je danas stekao, ne može meriti ni sa jednom drugom tematikom. Intimni život Crnogoraca oduvek je bio atraktivno polje za zbijanje šala, budući da ima široke mogućnosti za dodavanje raznih humorističkih začina. Grubost u ponašanju prema suprotnom polu, izostanak lepih manira i nepoštovanje konvencija koje zahteva žensko društvo centralno su mesto nekih ranih humorističkih tvorevina takođe.

Intimne stvari
-iz crnogorskog života-
Ona: A da miči se jadan dosta ni je đece.
On: A da muč jadna, opet će ni manjkat: neki u Ameriku, neki opet u Srbiju, a trebaće štogođ i svjetlom gošpodaru!

(Zvono, 179, 3. VII 1910.)

Nesporazum
Došao Crnogorac svom sinu da se vidi s njim. Istog dana sin pozvao nekoliko drugova sa gospođama na večeru. Posle večere zapodeo se razgovor o tome koliko ko ima godina.
-Koliko biste dali meni godina? - upita jedna starija dama Crnogorca.
On je odmeri, pa će:
-A što da ti i’ dajem, jadna ne bila, kad ih imaš i bez toga dosta.

(Ošišani jež, 239, 29. VII 1939.)

* * *

Istukla žena Crnogorca i on pobegao pod krevet.
-Izlazi! - viknula je ona.
-Ne, jadna, dok je u meni srca junačkoga ne izlazim ispod kreveta.

(Jež, 1621, 30. VII 1970.)

* * *

Čuvao jedan siromašni Crnogorac ovce pored puta. Uskoro naiđe kraljica Milena i upita ga:
-Zašto čuvaš ovce pokraj puta?
-Nemam svoje livade - odgovori on.
-Teraj bolan u našu kraljevsku livadu.
-Ne, Boga mi, zareka sam se da nikad neću poslušati ženu.

(Jež, 1621, 30. VII 1970.)

Srećni otac
Dok je srećni Crnogorac, dobivši najzad sina posle sedam kćeri, čašćavao društvo u kafani, pitaju ga:
-A na koga mali liči?
-E, nemam pojam! Jer, još ga nijesmo pogledali u lice!

(Đetići, Ježev humor - vic, 1978.)

Pored lažnog mačizma, još jedna značajna tema, ili osobina s kojom se tipično identifikuju Crnogorci jeste lenjost. U konkurenciji sa ostalim etničkim junacima znanim u našem humornom stvaralaštvu, Crnogorcima je pripao trofej neprevaziđenih lenjivaca. To se uzima kao manje-više permanentna osobina njihovog karaktera, no, kad je reč o literarnom stilu i o tehnici kojom se ona opisuje, uočavaju se razlike u zavisnosti od istorijske epohe i uopšte hronologije. Prvobitno, šaljive pričice ne stavljaju akcenat na lenjost samu po sebi, već je ta mana kombinovana s nekim drugim motivskim dodacima. Naime, radnja tih pričica obično je višesmislena, nije jednodimenzionalna, te se tako tek na završetku, iz celokupnog konteksta, izvlači zaključak da je u osnovi reč o lenjosti. Kod izvesnih šala, na primer, naglasak na paradoksalnosti i komičnosti završne replike potiskuje doživljaj stereotipne lenjosti, dok se kod nekih ostalih, opet, ista ta osobina stavlja u šematski sklop nadmetanja, gde se jedan učesnik izvlači od posla na štetu drugog partnera:

Crnogorac
Pogodi se Crnogorac sa nekim trgovcem, da mu metar drva iscepa za trideset dinara. Po svršenoj pogodbi reče gazdi da ga malo pričeka - ide da potraži sekiru. Ali Crnogorac mesto da potraži sekiru, pogodi jednoga Cigu da mu za dvadeset dinara iscepa drva, a on se pod jednu krušku izvali. Izađe gazda da vidi cepa li Crnogorac drva, kad ga spazi pod kruškom, viknu:
-Je li, bre, šta tu radiš?
-Eto, nadžiravam, - odgovori ovaj.

(Promaja, 5, 4. X 1931.)

Divan posao, ali...
Našao se Crnogorac s nekim rentijerom pa počeo da ga zapitkuje šta radi i kako živi. Rentijer mu priča da ima svoje tri kuće i da živi vrlo dobro. Najzad će Crnogorac:
-Sve mi se to dopada i, da rečeš, divan je to posao kad je čovjek rentijer, al’ samo da nije još toga da čovjek mora ustajat’ kad mu kiridžije donose mjesečnu kiriju da otvara vrata i da, o jadu radi, brojeći pare.

(Ošišani jež, 167, 12. III 1938.)

Crnogorac i Lala na poslu
Radio Lala i Crnogorac na državnom putu, pa se Crnogorac s vremena na vreme izgubi i nema ga po čitava dva časa.
-A šta ti, moliću fino, zabušavaš, zašt’ ne radiš?
-Umukni, Lalo, dok te nijesam ožega’ ovom tojagom. Ja ti nijesam nikad zabušava; no moram Lalo i da se odmorim, koju uru-dvije, i da ispušim koji cigar duvana, da se porazgovaram ka’ čovjek s ljudima, pa velim da mi to, vaistinu, ni nadžirant neće zamjeriti.
A onda se okrene nadzorniku, držeći ruku na revolveru, pa upita:
-Je l’ tako, gospodine nadzorniče?!
-Tako je, odgovori ovaj gledajući Crnogorčevu desnicu na vatrenom oružju.

(Ošišani jež, 173, Uskrs 1938.)

Druga polovina dvadesetog stoleća donela je jednu strožu, tačnije rečeno - uprošćenu i daleko grublju šematizaciju humorističkih likova, te je u raspodeli ne tako velikog broja uloga Crnogorcu pripalo u nadležnost da igra lenjivca. To je ne samo najvažnija, već, možda, i jedina uloga koju ovaj junak igra u današnje vreme. Štaviše, izuzme li se sporadično prisećanje na ljubav prema počastima i odlikovanjima, to je jedina karakteristika s kojom se kao lik identifikuje. Crnogorčeva nesklonost prema radu tek je u savremeno doba postala zaista poslovična. Motiv se preneo iz ruralne u urbanu sredinu, u kancelarijski milje i u nedavni istorijski kontekst udruženog rada i samoupravnih radnih odnosa.

Radna nedelja
Dogovaraju se u jednom crnogorskom preduzeću kako rasporediti radnu nedelju i dogovore se.
Subota i nedelja su vikend.
Ponedeljkom se odmaraju od vikenda.
Utorkom se pripremaju za rad.
Sreda je radna.
Četvrtkom se odmaraju od posla.
Petkom se pripremaju za vikend.
I usvojili bi oni takav raspored da se nije javio jedan radnik i upitao:
-Izvinite, a je l’ svaka sreda radna?

(Đetići...)

Čudo od radnika
-Je l’, Blagota, čujem dobili ste novog šefa? Kakav je radnik?
-Ne možemo još da procijenimo... Pre mesec dana smo mu zakucali fioke i još nije primjetio.

(Đetići...)

Vajdica
Zaputio se neki Vukašin niz Balkansku ulicu, pa sve po dva metra u koraku. Susrete ga prijatelj Boro, pa se uzdivi:
-Ama, kud juriš, Vule?
-Na stanicu.
-Putuješ?
-Jok, idem da zaradim koju paru.
-A kako je misliš zaraditi?
-Čuo sam, znaš, da se tamo plaća ležarina.
-Da pođen onda i ja?

(Đetići...)

* * *

Išao Crnogorac i vodio puža. Nailazi lepa dama i kaže:
-Ala imate lepog puža!
-Imao sam ja i ljepšeg pa mi je pobjegao.

(Jež, 1748, 29. XII 1972.)

U svakom slučaju, najnovije, savremene, šale koje su svedene na formulu pitanje-odgovor lenjost tretiraju samo pojmovno, apstraktno, što znači da nam uskraćuju mogućnost da tražimo finese unutar osnovnog značenja: da li je težište stavljeno na izvrdavanje, zabušavanje, nastojanje da se život provodi u uživanju i dokolici, ili, pak, na nameru da se namagarči onaj drugi (kako bi ujedno odradio i svoje i tuže), nije izvodljivo s preciznošću definisati. Smisao savremenih šala uglavnom je u totalnom humorističkom preterivanju. Međutim, uporedo s tim šalama sasvim u duhu moderne epohe, s vremena na vreme i u savremenim izdanjima se mogu naći osvežene i prilagođene starinske anegdote, odnosno tradicionalne šaljive pričice o Crnoj Gori i Crnogorcima. U Ježevim sveščicama posvećenim etničkim junacima, objavljeno je nekoliko takvih anegdota koje su tradicionalne po svom tonu i karakteru, premda su stilski i pripovedno adaptirane za uho današnjeg čitaoca. Te rane forme i nadalje su građa odakle se crpi inspiracija i pozajmljuje skelet koji će držati i neke novije humorističke motive. Dosta često, u njima se prepliću iskonstruisane folklorne crte mentaliteta, to jest kolektivnog karaktera koji se pripisuje Crnogorcima, i savremeni politički motivi. Crna Gora se predstavlja kao mala zemlja koja krajnje nadobudno umišlja da ima politički značaj u svetskim razmerama. Uobraženost, individualizam i žudnja za prestižom - što su uobičajene oznake etničkog identiteta Crnogoraca - poistovećuju se u tim šalama sa Crnom Gorom u celini. Jedan broj savremenijih formi kao motiv koristi tobožnju ravnopravnost Crne Gore s velelepnim, prostorno i populaciono gigantskim državama sveta, superiornim političkim silama poput Amerike, Kine i Rusije. Komični efekat ostvaruje se neskladom između iluzije i htenja, s jedne, i objektivne realnosti, s druge strane.

Mapa
-Šta to crtaš? - pita Crnogorac sina đaka.
-Mapu Evrope. Ovo je Francuska, ovo Nemačka, ovo Italija.
-A đe je Crna Gora?
-Evo, ovđe.
-Zar samo tolišna, jadan ne bio?
-Pa tako nam je pokaza’ profesor.
-Ne zna ništa taj tvoj nikogović profesor! već ti, il’ proširuj Crnu Goru, ili cijepaj tu đavolju kartu!

(Đetići...)

Briga
Pričaju dva Đetića:
-A, boga ti, jesi l’ čuo da smo zaratili sa Kinezima?
-Ih, majku mu! A đe ćemo ih tol’ke pokopati?

(Đetići...)

Gde su odseli
Razgovaraju dva Kineza.
-Jesi li čuo da su nam Crnogorci objavili rat?
-A koliko ih ima?
-Pa, negde oko milion.
-A u kojem su hotelu odseli?

(Đetići...)

Jezik i istorija Crne Gore sačinjavaju podlogu na kojoj su se - u oblasti humorističkog folklora - jasno, živopisno, a odnedavno i uprošćeno tipski uobličili Crnogorci. Ipak, zahvaljujući dugoj tradiciji, ovaj etnički tip sačuvao je lokalnu obojenost i veliku dozu asocijativnosti. To je jedan od nekolicine tipova koji su uspeli da premoste prošlost i sadašnjost, čineći ih jedinstvenom celinom. No, i u ovom etničkom slučaju, izostalo je formiranje individualizovanog folklornog junaka. Fizički i karakterno, lik Crnogorca je osoben i upečatljiv. Slično Lali, on se često prikazuje i crtežom u karikaturi, međutim, to je uvek nacionalni tip etničkog Crnogorca. Radi živosti kazivanja, u cilju obeležja i postizanja veće individualizacije junaka, povremeno se navode vlastita crnogorska imena: Vukašin, Đuko, Joko, Milo, Radul, kao i niz drugih, međutim, nijedno od njih nije ustaljeno kao standardni simbol za Crnogorca. Najčešće je u upotrebi etnonim Crnogorac, ili skupni nadimak za sve Crnogorce - Đetići.[2]

Ipak, značajnija od toga jeste okolnost da je etnički tip Crnogorca u dugom nizu godina zadržao svoje mesto u folkloru pretrpevši neke, ne mnogo bitne, izmene: od sirovog gorštaka postao je više urbani tip, iz seoskog folklora preselio se u gradski, od statusa relativno bliskog tuđinca s početka veka napredovao je do najprisnijeg domaćeg junaka. U skladu s hodom vremena, patrijarhalni moral i ratnička strana njegove prirode odgurnuti su u drugi plan, ali ne tako da bi se izgubili iz kolektivnog pamćenja. Mada je danas primarna asocijacija pri šaljivom spomenu Crnogorca nesumnjivo lenjost, potencijal mogućih asocijacija svakako je širi i lako se aktivira kad god to šala zahteva.

Napomene

1. Videti: V. Vrčević,  nav. dela.
2. Prema Vukovom Rječniku, u hercegovačkom govoru pojam đetić označava muškarca, preciznije oženjenog muškarca; u drugoj varijanti trebalo bi da ga shvatiti kao sinonim za muškost, mušku snagu - latinski vir, vir fortis. Vuk daje i odgovarajući primer: “Namjeri se đetić na đetića”.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]