 |
JEVREJI
Nema sumnje da po broju objavljenih priča, šala, parodija, satiričnih pesmica, kao i raznih drugih sitnih humorističkih formi, Jevreji zauzimaju sam vrh liste etničkih junaka o kojima se moglo čitati u novinama iz prvih decenija dvadesetog veka. Izobilje tog materijala skreće nam pažnju kao svojevrstan folklorni presedan. Specijalizovane rubrike variraju naslove: Jevrejske priče, Iz jevrejskog života, Priče sa Jalije, Jevrejske mudrosti itd. One izlaze redovno i to u listovima različitog profila - humorističkim, zabavnim, informativnim, dnevnim - iznoseći na videlo javnosti ogromno bogatstvo folklorne građe koja se tiče jevrejskog naroda i jevrejskog načina života. U zavisnosti od porekla i tradicije, te takozvane jevrejske priče nekad su uistinu jevrejske, a nekad samo utoliko što su njihovi glavni protagonisti imenovani kao Jevreji. Folklorni lik Jevrejina, pod etničkim nazivom Čivutin[1], nije bio nepoznat našoj folklornoj tradiciji ni pre ovog perioda njihove nenadmašne popularnosti. Poput ostalih dosad razmatranih etničkih junaka, Jevreji spadaju u zaostavštinu devetnaestovekovne narodne tradicije, kao i odgovarajućih usmenih vrsta koje su u to doba bile negovane. Razume se, zastupljenost tipova koji su okarakterisani na etnički način bila je neuporedivo slabija tada nego u kasnijim vremenima, pa se samim tim i lik Jevrejina u starinskim humorističkim formama sreće samo sporadično.
Rasprostranjenost i izuzetna omiljenost jevrejskog humora iz epohe s početka dvadesetog stoleća ni u kom slučaju ne predstavljaju pojavu koja je izolovana i ima lokalni značaj. Naprotiv, ta pojava nastala je kao proizvod jednog snažnog talasa internacionalnih strujanja koja su zapljusnula i naše krajeve, osetivši se u punoj meri i u ovdašnjem folklornom životu takođe. Izvanredna popularnost koju je ova originalna i po mnogo čemu specifična vrsta humora dostigla u internacionalnim razmerama kulturološki je fenomen sam po sebi - fenomen koji je zasigurno morao imati uporište u konkretnim istorijskim okolnostima. Prema Bentonu (Benton), jevrejska šala kakvu mi danas poznajemo prvobitno je, tokom devetnaestog veka, razvijana u različitim nacionalnim oblicima, paralelno s pokretom za emancipaciju Jevreja u Evropi. Bila je prepoznatljiva po svom karakterističnom sarkazmu, nemilosrdnoj ironiji, ali, pre svega, po osobenoj i sasvim jedinstvenoj žici samoironije. Jevrejski humor imao je velikog uticaja na humorno stvaralaštvo širom sveta, a posebno značajno je delovao na politički humor, u čijim temeljima je uzidan kao centralna, ključna komponenta.[2] Ne samo humor, jevrejski folklor uopšte ostavio je neke, možda ne na prvi pogled uočljive, no, u svakom slučaju dalekosežne tragove u pojedinim delovima sveta: “Jevrejski folklor i religija vršili su uticaj na tradicionalnu kulturu slovenskih i baltičkih seljaka od početka jevrejskog naseljavanja u istočnoj Evropi. Čitave rečenice iz Talmuda inkorporirane su u lokalne jezike u vidu poslovica. Za vreme radikalnog pokreta, u periodu do Revolucije 1848. godine, jevrejske šale širile su se centralnom Evropom. Krajem devetnaestog veka, zbirke jevrejskih šala bile su omiljeno štivo među nejevrejskom čitalačkom publikom u Beču i u Berlinu. One su dale ton mnogim humorističkim publikacijama koje su otprilike u to vreme pokrenute u Austriji i Nemačkoj. Eho tih šala osetio se na pozornici, u kabareu i u literaturi takođe.”[3] Razume se, jevrejske šale nisu osvojile samo Evropu. Prešavši Atlantski okean, za kratko vreme stekle su popularnost i na američkom kontinentu. Izdavanje zbirki i antologija jevrejskog humora počev od dvadesetih u punom je zamahu u zapadnoj Evropi; s neznatnim zakašnjenjem ovaj trend će se docnije produžiti i u Sjedinjenim Američkim Državama.[4] Istovremeno, kod nas se skoro svakodnevno publikuju mnogobrojne šale o Jevrejima, što znači da je svetski pohod jevrejske šale sinhrono obuhvatio i naš kulturni prostor. Po svemu sudeći, u Srbiju su stigle iz obližnje Austrije, ili iz susednih zemalja.
Naravno, u našim listovima nisu izlazile samo one šale čije je ishodište u tradicionalnom jevrejskom folkloru. Bilo je tu i mnogo drugih humorističkih oblika za koje se ne bi moglo kazati da imaju veze s jevrejskim izvorima. I jedni i drugi, mogli su se čitati otprilike sve do izbijanja Drugog svetskog rata, događaja koji je presekao ustaljene tokove života i na najsuroviji način obeležio sudbinu jevrejskog naroda. Kod nas, ovaj svetski sukob znači prekretnicu i u folklorističkoj egzistenciji Jevreja: po njegovom okončanju, reklo bi se da su najpre svesno izostavljani iz šala, da bi potom bili potpuno zaboravljeni.
Jevreji, nekadašnji žitelji Beograda, predstavljali su najomiljeniji izvor inspiracije humoristima s početka veka, koji su po jednom ustaljenom obrascu sastavljali svoje blago podrugljive stihove, uzimajući za okosnicu pesme ritmično nizanje jevrejskih imena, kao i neka od uobičajenih zanimanja kojima su se mahom oni bavili. U tim prvim prikazima ponajviše vezanim za lokalni beogradski ambijent, Jevreji su opisani kao telali, siromašni, ali zato preduzetni staretinari koji otkupljuju i preprodaju iznošene stvari, kao sitni trgovci s malim, neuglednim radnjama i uglavnom vrlo bednom zaradom. Iz naslova šaljivih rubrika i pesmica saznaje se da su koncentrisani na prostoru Jalije i Dorćola, koji se uzimaju kao njihove gradske četvrti. Imajući u vidu zajednički model urbanog načina ćivota i zajednički, pre svega merkantilni tip zanimanja kojima se bave, Jevreji se s vremena na vreme poistovećuju s Cincarima. Dodeljuju im se neke od tipično cincarskih uloga u humoru, kao što se i pojedina cincarska ili Cincarima pripisana obeležja prenose na njih.[5] Pre svega, to se događa s jezičkim idiomom. Iako nema nikakvog realnog opravdanja za to da beogradski Jevreji govore bilo kakvim dijalektom, po svoj prilici iz humorističkih razloga nametnut im je iskvaren jezik sasvim sličan onom koji se stavlja u usta Cincarima. Uz jevrejska imena prišiva se cincarska titula jasno određene konotacije kir ili ćir, a izgovor se degeneriše tako što se ubacuje samoglasnik u tamo gde mu nije mesto. Docnije, taj nazovi jevrejski način govora gradi se nešto drugačije - otpočinjanjem svake fraze veznikom i, poštapanjem u govoru, otezanjem i upornim ponavljanjem ovog istog glasa, neslaganjem roda, broja i padeža, što je inače stereotip za sve strance, bez razlike. Na početku i tokom prve dve decenije veka, ta utvrđena lingvistička formula se intenzivno primenjuje, da bi nakon tog klimaksa počela da jenjava i postepeno pada u zaborav. Što se tiče uvezenih jevrejskih pričica, nekad se koristi a nekad ne, zavisno od vrste novina i od revnosti urednika u prilagođavanju materijala domaćim folklornim navikama.
Evrejski zbor na Dorćolu
Drema Cevi. Spava Levi.
Samo zeva kir Mošiku.
A Šemaju digo graju:
“Da mu damo “La-patiku”.
Ko zna šta bi jošte bilo
Od ovoga krasnog skupa.
Kad jednom od nekuda
Poče doboš da zalupa.
Kad viknuše: “Mira”, “Mira”
“Brzo da se licitira”!
Jurnu Cevi
A za njime trči Levi.
Albahari uzjašio Alfandari.
A Medina? -
Nos zabio u ledina.
I siroma naš Šemaju
U Perlino korpa pau
I slomio pet-šest jaju!
A dira ga malo Moni:
“O! Šemaju - dal ot jaju
Žute ti se pantaloni?!!”
(Brka, 24, 6. VIII 1903.)
Aktiva i pasiva
Kad je bankrotirao neki Čiva
Kad je ćir Avram Penhaz bankrotirao,
počeo je ovakav bilans svoje radnje:
Deset satu ravno bije
Kad se diglo sa jalije
Žensku, mušku, staru mladu
I kjosavo i sos bradu.
Tu je došlo staro Ozer-
I Šosberger staro klozer.
I Mošiku
Što prodaji “pititiku”.
I kir Penhaz kod “tri ticu”
Što prodaji malu cicu
Anziz-karte i menicu.
Tu je Bokor staro šakter
I Alamar šalabakter
Što prodaje staro kace.
I Medina “mesečina”
Što za “pashe” peče mace.
I još drugi: Cevi-Levi.
Alfandari - Albahari-
Što prodaje stare stvari.
I Šemaju i De-Maju
Pa i Perla
Što prodaji taze jaju!
Neki stoje. Neki sede.
Jedan pije a svi glede.
Alfandari zbor otvori
I ovako progovori:
“Bojnus-dijas kir Šemaju.
Ma kakvo je toj belaju???...
Ama ovaj “pištolj” Mita-
Nešto s’mnogo na nas rita!
Golo “pištolj” okje paru...
A ja nemam ni krajcaru.
Što ti kažiš-deli-jozu?
Da mu damo edno kozu?
Ili malu “pipitiku”?
Šta ti veliš kir Mošiku?
A naš Moni
Etno novo pantaloni
I još edno kaput stari-
Šta ti veliš Albahari?
1-vo Aktiva
Deset metru novog cicu
I tri kila od vunicu.
Dva kutiju špajh sapuna
Jedno prazna, drugo puna
Jedno tuce maramiku
Pola kilu - pipitiku.
Jedna četka, dva rešetka,
Na dno kace malo mace.
Jedno zvoncu i tri loncu.
Žena Luča i - sin Kuča.
(što se tiče “pasive” - ona se sad prepisiva.)
(Brka, 9, 29. II 1904.)
Mošiku i Avramiku
Mošiku:
I kaku je Avramiku,
Nevideh ti davno lice.
Kako ide poslu, radnja
Drmaju li telalnice?
Kupuješ li prodaješ li
Avramiku stare stvari;
Da li ima Avramiku
Da se što god na njih ćari?
Avramiku:
Pos’o ide dobro Mošu,
Telalnice dobro rade.
Pantalone, kaput staru,
Prodaje se dobru sade.
Sve jevtino ja kupujem,
Bilo stvari nove stare;
Za jevtinu kupim novce,
A za skupu prodam pare.
Po celome Beogradu,
Stare stvari kupim zbiram.
A kad toboš negde lupne
Tu ja odmah licitiram.
Ja kupujem još i kože,
I sirove razne stvari.
I od toga Avramiku
Vrlo dobro sada ćari.
Sve je dobro i jeftinu;
Samo mast je gušča skupa.
Da prekinem sad razgovor,
Čuješ, toboš negde lupa.
(Brka, 23, 13. VI 1904.)
Novo - slovo
(što je držao Moša Cevi kad je umro Moša Levi)
Tužno zbore!
Otišlo je Mošo gore
Kot Isaku i Jakovu
I Jehovu...
Nije bio čovek lošo
Naš ćir Mošo...
Po malo je svakom dao,
A po više za se - krao.
Kud je pošo, svud je stigo,
Što je mogo svud je digo.
Ot njegovo pamet vešta,
I sat kuka Beč i Pešta.
Jer tamo je espap biro,
A ovde je bankrotiro.
O ćir Mošo...
Zbogom pošo.
I pozdravi na Mojseju
I na Jude Makaveju
I još pazi -
Da se nađeš s Eškenazi.
Pa na Jakov i na Saru,
Da na zajmu daješ paru.
Ali neka ti nije prosto
Ne uzmeš li šeset od sto.
(Brka, 23, 14. VI 1909.)
Osim trgovinom, Jevreji se bave svim mogućim novčanim transakcijama: u istom periodu, u pesmicama, predstavljeni su kao menjači novca - takozvani sarafi. Čest humoristički motiv u to doba je bankrot u poslu:
Posmrtna lista
pokojnog Moni, što je prodav’o napoloni
Juče naš je umro Moni
Bilo mu je vrlo žao
Što je kurs na napoloni
Tako strašno, brzo pao.
Naš je Moni telal bio,
Sve je staro gvožđe biro
Nit je jeo, nit je pio,
I opet je bankrotiro.
Pa trgovac kod “tri ticu”
Firma: “Mošo i Demaju”.
Grozno j’ krao na vunicu,
P’ opet pao pod stečaju.
Najposle je naše Moni,
Biu “saraf” sve do juče.
Menjo banke, napoloni,
Pa predao Bogu ključe.
I sad, eto mrtvo leži,
Niti mrda nit govori
A za njime suze liju -
Neutešni kreditori.
(Brka, 45, 14. XI 1904.)
Za razliku od ovih poluparodijskih-polusatiričnih autorskih tvorevina čije je vreme ubrzo prošlo, najveći deo folklornog materijala koji se odnosi na Jevreje - kao i na ostale etnose - anonimnog je porekla i proznog karaktera. Oko Jevreja grupisani su brojni ciklusi šala koje variraju već ustaljene, standardne motive. Ponekad su to adaptirani motivi iz tradicionalnog jevrejskog folklora, a ponekad trenutno popularni, univerzalni motivi koji se iz nekog razloga poistovećuju s jevrejskim etničkim tipom. Strastan trgovački duh, lažljivost, sklonost ka prevari, škrtost i pohlepa na novac predstavljaju zbir opštih karakteristika koje se od najranijih vremena u književnom stvaralaštvu vezuju za ovaj narod. U prva tri primera, te navedene jevrejske osobine prikazane su u interetničkom srpsko-jevrejskom kontekstu, što je inače retkost:
Nemogućan greh
Razgovarao seljak sa svojim sveštenikom o raznim gresima, pa će ga, naposletku, upitati:
-Da li je greh prevariti Jevrejina?
Pop odmahnu glavom i reče:
-Nemoj uzalud mućkati glavom i o tome misliti. Naravno da bi bio greh prevariti ga, ali to se, nikad ne može dogoditi, sinko.
(Kića, 35, 24. VIII 1908.)
Srbin i Evrein
Srbin: (Evreinu): Misliš li skoro za Palestinu - vašu državu?
Evrein: Ja ne!
Srbin: E! a zašto?
Evrein: Zato što tamo nebi imao koga da lažem.
(Brka, 38, 28. IX 1919.)
Kad Jevrejin dođe u kafanu
Došao Jevrejin kod “Đerdapa” pa reče gazda Živku:
-Donesite nam jednu kafu.
-Molim, za koliko vas? -upita gazda Živko.
(Brka, 27, 8. VII 1912.)
* * *
Gospođa Rebeka sretne gospođu Saru i sa čudom vidi da je Rebeka u crnini.
-I, gospa Rebeka, vi ste imali nesreća u porodica?
-I jeste. Muž mi je umreo.
-Kako, Mošiku umreo?
-Da.
-Od čega, i od čega?
-Onomad, u sinagozi, neko je bio ispustio na pod jedan zlatnik, i moje Mošiku je bio ugušen u gužvi!...
(Vesele novine, 24, 13. VI 1926.)
Mošina opreznost
Moša dolazi svojoj ženi i viče oštro još s vrata:
-Saro, Saro!
-I šta je, Mošo?
-Nemoj danas da kupuješ ništa kod našeg komšije bakalina.
-I zašto, Mošo?
-I zato, što sam mu dao onu našu vagu da se s njome danas posluži.
(Ošišani jež, 175, 7. V 1938.)
Orijentisanost na materijalna dobra u životu, preterivanje u štedljivosti, sračunatost kao podsticaj za akciju, posmatranje situacija i međuljudskih odnosa isključivo kroz prizmu novca, dovitljivost u praktičnim stvarima i hladnokrvna racionalnost u sagledavanju trenutnih okolnosti - tipične su humorističke odlike psihološkog i nacionalnog karaktera Jevreja. To su crte koje se stavljaju u fokus najraznovrsnijih šala: ima ih u tužno-smešnim pričicama iz jevrejskog folklora koje govore o običaju provodadžiluka i o izboru odgovarajućeg bračnog partnera, o umirućem koji se poslednjim atomima snage obraća članovima porodice okupljenim oko njegove postelje za tu priliku, a zatim i u svim ostalim šalama koje tretiraju srodničke odnose, prijateljstvo, bračno neverstvo, partnerstvo u poslovima i mnoge druge teme, čak se na njih aludira i u pojedinim pričama o mudrom rabinu. Pa, iako bi nas to moglo navesti na pomisao kako i ovoga puta pred sobom imamo univerzalni tip tvrdice koji je zajedničko mesto i vekovno nasleđe u literaturi, pokazuje se da humorno uobličavanje karakternih osobina sadrži dosta individualnih posebnosti kad su Jevreji u pitanju. Nema sumnje da su oni predstavljeni kao ljudi čiji je i spoljni i unutarnji svet orijentisan ka novcu i sticanju, groteskno štedljivi i jedva spremni da potroše pokoji dinar, međutim, sve je to samo generalni plan koji ih još uvek ne čini istovetnim s klasičnim tipom tvrdice zatvorenih vidika, koji drhti nad svakom svojom parom. Reklo bi se da je za tu drukčiju nijansu značenja zaslužan prvenstveno jevrejski folklor, koji je odnegovao jedan delikatan, samo njemu svojstven duh priče i koji je stvorio sopstvene, više nego živopisne tipske likove. U većini jevrejskih šala preči je sam način razmišljanja nego potenciranje komičnih crta i karaktera: prednost uvek ima rafinirano, na izgled uvrnuto, ali u svakom slučaju logično zaključivanje koje ide u pravcu istančanog odmeravanja datih mogućnosti, vaganja i razdvajanja štete od koristi. Dakle, kad je o Jevrejima reč, veću težinu od ljubavi prema novcu ima sam pristup rešavanju problema, umešnost koju ispoljavaju u finansijskim kalkulacijama i trgovačkom poslovanju. To je sposobnost koja je njima ne samo svojstvena nego, kako izgleda, genetski usađena, pošto se u velikom broju primera slični motivi ponavljaju u kombinaciji s decom.
Iz škole
Učitelj Avramiku (pita malog Mošiku):
-Je li, Mošon, umeš li dobro da menjaš glagol?
Moša: To ne umem, ali forinte, da.
(Brka, 42, 8. X 1906.)
Gotova stvar
Provodadžija Icig preporučuje jednome mladiću divnu priliku pa veli:
-Devojku je zdravo lepu, zdravo pametnu, izobraženu, muzekalnu i ima mnogo nofce, zdravo mnogo, samo...
-Šta samo? pita mladić.
-Samo, ćopavu je u jedan noga.
-Ćopavu devojku neću da uzmim, veli mladić. Ali provodadžija Icig ne popušta već razvezao:
-Ali molim vas, šta vas vredi da uzmite devojku sas zdrave noge? Posle svadbe, ona će da padni niz basamaku i oće da slomije nogu! I onda imati vi da se uplašite, vaše ženu da istrpi veliku bolovi, morate da platite doktori, oće mnogo nofce da uzmi i apoteku i opet će da vam žena ostani ćopav. A ovako brez plašnju, brez bolovi, brez doktoru, brez apoteku i brez trošku imate gotovu stvar.
(Zvono, 260, 30. X 1910.)
* * *
Ujedinio gospod u raju katolika, protestanta i Jevrejina. Hoće da im da sve što žele.
-Šta ti želiš?... pita protestanta.
-Moć.
-A ti? pita katolika.
-Sve zlato zemaljsko.
-A ti, Jevrejine?
-Gospode, ja ti tražim samo adresu ovoga katolika!...
(Vesele novine, 16, 18. IV 1926.)
Briga na samrtnom času
Stari čiča Samuilo, bogati trgovac iz čaršije, nalazi se u agoniji.
Cela porodica je okupljena oko njegove samrtne postečlje.
Svakome on kaže po neku uzbudljivu reč. Već u pola nesvesan, on zove sve po imenu:
-Ti si tu, Rebeka, draga moja ženo?
-Jesam, Samuilo!
-A ti, Ida, i ti, Estera, drage moje ćerke?
-Da, tatice, i mi smo tu.
-A ti, Rafailo, i ti Leone, dragi moji sinovi?
-Da, tata, tu smo.
-I vi, Baruh, moj stari delovođo?
-Da, gospodine Samuilo, i ja sam tu!
Na to se samrtnik ispravi u pola i zapita jačim glasom:
-E pa, ko je, onda, ostao da čuva radnju?
(Zvono, 203, 22. V 1926.)
Zna on šta je mondenstvo
Isak Blum šeta se na plaži u Bijaricu. Sretne ga jedan prijatelj i upita:
-Otkuda ti ovde Isak?
-Oženio sam se, pa sam sad na svadbenom putovanju, ponosito odgovori Isak.
-Šik. Čestitam. A gde je gospođa?
-Ostala u Zagrebu.
-Šta kažeš? U Zagrebu?
-Nego! Treba čuvati onu radnju!
(Dert, 13, 20. V 1927.)
Zna Bog šta radi
-Moric, i ja ću da umrem!..
-Koliko ti je godina, Mošo?
-85...
-Pozajmiće ti Bog život do 100 godina!..
-Ti si lud, Mošiku!..
-I zašto?
-Misliš ti da je Bog budala da me uzme u sto godina kad može da me ima u osamdeset i pet?..
(Vesele novine, 20, 16. V 1926.)
Nadgrobno slovo
Isak Kojen umro a žena mu ode rabineru i reče:
-I gospodin rabin, i ja bih želela da čujimo lepo slovo na pratnja od moje suprug Isak, I šta ći to da košta?
-Razno, odgovori rabin. Ima i za pedeset dinara a ima i za dvesta. Od trista dinara pa na više ja već govorim vrlo uzbuđenim glasom.
(Vesele novine, 35, 29. VIII 1926.)
Mošin vikend
Napravili Moša i Moric vikend do Smedereva. Ali pre nego što će krenuti na pristanište zamoli Moša svoga prijatelja Morica da mu pozajmi svoje odelo.
Moric mu dade teškog srca odelo i, pošto se Moša brzo presvukao, on ga zapita:
-Reci, Mošo, zašto ti je trebalo moje novo odelo?
-Ti znaš da ja ne umem da plivam, ti si odličan plivač, pa ako počnemo da tonemo biću siguran da ćeš me spasti.
(Ošišani jež, 162, 5. II 1938.)
Vanserijska poslovna logika otkriva se čak i kod najbednijih stvorenja, prosjaka bez igde ičega; oni su takođe sposobni da na ravnoj nozi diskutuju sa svojim neuporedivo uspešnijim sunarodnicima, predstavljajući kao objektivan zahtev ono što je samo njihova subjektivna želja i potreba. Folklorni tip drskog siromaška ima dugu tradiciju i jedan je od nekolicine ključnih u jevrejskom narodnom stvaralaštvu[6]. Prvih godina ovog veka, u novinskim šalama često se spominje ime čuvenog milionera Rotšilda. Rado se varira pričica o pomenutom ubogom Jevrejinu, koji od Rotšilda prima milostinju, međutim, mimo svih normi ponašanja koje bi se očekivale u takvoj situaciji, nastupa samouvereno, potražujući novac kao nešto što njemu po pravu i po regularnom poslovnom ugovoru bezuslovno pripada:
Svakom svoje
Jedan poljski čivutin dođe na blagajnu bogatog Rotšilda i zatraži milostinju, i blagajnik mu da jednu marku. Idućeg dana dođe ovaj opet i dobije opet marku. Tako je on nekoliko dana uzastopce dolazio i primao po jednu marku, dok to ne pade u oči blagajniku i kad čiva opet dođe a on mu dade samo pedeset pfeniga. A šta je to? Zar Rotšild nema više novca? Upita čiva ljutito. Pa znate, reći će mu blagajnik smešeći se, Rotšild udaje sad ćerku pa mora da štedi... Kažite vi Rotšildu, prekide ga čiva, da sam mu ja Hajm Parhop iz Kolomeje poručio kad već oće da udaje ćerku neka je udaje sa svojim a ne mojim novcem.
(Brka, 48, 4. XII 1904.)
Broj maštovitih varijacija na temu zarade i mogućnosti da se dođe do novca gotovo da je neiscrpan kad su Jevreji u pitanju. Novac je cilj, sadržaj, podstrek i motivacija za apsolutno sve akcije u životu. Misao o novcu prisutna je kod njih u svakom trenutku. Ona ne napušta Jevreje nikad, čak ni u najneverovatnijim, po život opasnim, crnohumornim situacijama.
Zvučnije
Saro, šta veliš da našem mališi nadenemo ime Isidor?
-Kakav Isidor, nazvaćemo ga Lujdor.
(Satir, 1, 1. IV 1902.)
Nema računa
Sara: “I Mošu trči kod doktoru.”
Moša: “I zašto?”
Sara: “I naš mali Bukus progutao groš.”
Moša: “E nije nego, da dam na doktor četir dinaru da izvadi jedan groš, nemam računu.”
(Serenisimus, 18, 28. XI 1910.)
Svakad isti
Nekakav menjač Jevrejin naiđe, putujući nekud, kroz šumu. Na jedan mah ispadnu pred njega dva razbojnika i podviknu: “Stoj! Vadi pare!”
-Dobri ljudi - promuca menjač uplašen, “nemam kod sebe više od trista dinara.” “Odmah daj i to trista dinara!” - povikaše razbojnici. “Ako zbilja ne imadneš više, pustićemo te. Ako si slagao, ubićemo te!” Jevrejin izvadi kesu pa dršćući izbroji dvesta devedeset četiri dinara. “Ehe! a kamo još šest dinara?” upita jedan od razbojnika. “Pa za boga” odgovori menjač “i ja moram uzeti svoj procenat: dva od sto! Treba da i ja zaradim što!”
(Starmladi, 5-6, 16. III 1911.)
Šta je bolje?
Jevrejče: I otac! Kako je bolje kazati: šest na sto ili šest od sto?
Jevrejin: Mošuliku, najbolje je kazati sedam na sto!
(Figaro, 10, 5. III 1922.)
* * *
Zamisli Samu, kakav mi se maler desio! Juče sam pozajmio od Arona Goldberga novac a danas se on izvrnuo i otegao papke.
-I to je tebi maler?!
-Kako da nije kad sam uzeo na zajam - malo!
(Zvono, 107, 19. VII 1924.)
Dvadesetih godina veka, najupadljiviji su ciklusi humora koji govore o menicama, poslovnim aranžmanima, kreditnim transakcijama, bankarstvu i bankarima s kojima se ovaj narod neizbežno identifikuje. Progres u društvu je brz, Jevreji više nisu sarafi, već moderni poslovni ljudi i bankari. U to doba, kao i nešto ranije, često korišćen motiv je lažni stečaj - tipično sredstvo spasavanja od ekonomskog kraha kome Jevreji, iskusni lovci u mutnom, pribegavaju redovno, po pravilu u više uzastopnih navrata. Uz to obavezno idu i razne špekulacije s osiguranjem imovine - ređaju se ideje o podmetanju požara u sopstvenoj kući, ili u firmi, kao i drugi domišljati napori čiji je isključivi cilj da se izvuče finansijska dobit i spase makar delić od nepovratno propalog preduzeća. U ovoj epohi, smešnom se čini neregularnost u poslovanju - nelojalnost, nevraćanje duga, nepoštenje i krađa. Mnoge šala u naslovu sadrže pojam koji znači posao: gešeft ili kšeft.
Samo žurno
Jedan Jevrejin dođe u jedno društvo za osiguranje i htede da osigura svoju kuću. Videlo se pak - da mu je mnogo žurno. Činovnik za osiguranje umoli ga da pričeka jedan trenutak, jer ima neki započeti posao da dovrši. Jevrejin insistira na tome da osiguranje odmah sklopi.
-Molim vas, zar je zaista tako žurno? upita ga činovnik.
-Dabome - odgovori Jevrejin - kuća već gori.
(Zvono, 92, 5. IV 1924.)
To ne razume
Dva Jevrejina se sretoše na ulici. Jedan pričaše drugome da se osigurao od požara i grada.
Dobro - reče drugi - protiv požara razumem, ali reci mi, kako ćeš da izazoveš grad?
(Zvono, 101, 9. VI 1924.)
Svi smo počeli.
Bankar Fišl putovao je sa svojim sekretarom radi trgovine. U vlaku jedan poljski Jevrejin izvukao mu je iz džepa svilenu maramu. To je spazio sekretar bankarev, zato je obratio pažnju svoga šefa na Jevrejina.
-Ostavite ga samo na miru, rekao je bankar Fišl, svi smo mi počeli sa malim krađama!
(Zvono, 106, 12. VII 1924.)
* * *
U kafani kod “Grčke Kraljice”
za jednim stolom razgovaraju o Jakovu Eškenaziju.
-Šta misliš, čudi se Binja Nahmijes, Eškenazi je menjao deset branši i ni jedan put nije pravio bankrot.
Ostali za stolom se čude:
-I to ne može da bude... i onda od kuda mu toliko pari?
(Vesele novine, 2, 11. I 1925.)
* * *
Došli Avram i Moša iz Niša u Beograd i otišli jednom grosisti da pazare. Razume se na poček.
Onaj im iznosi, pokazuje, prevrće, opet iznosi, a ona dvojica probiraju li probiraju. I još: Moši je svaka stvar skupa, preskupa i očajno se cenjka.
Dosdilo se to pogađanje čak i Avramu, pa će, u jednom trenutku kad su ostali sami:
-I čujiš, Mošiku, i šta si cenjkaš toliko, kad ne misliš da plaćimo, i kad ćemo da pravimo nagodbu.
A Mošiku će, pun saučešća:
-I znam, ali Pavlović jedobar čovek, i neću da tako mnogo izgubi!...
(Vesele novine, 9, 1. III 1925.)
Rđav gešeft
Viki: Naki, ti si okretan čovek, do sada si napravio dobre špekulacije i pazare - sad bi trebalo da se oženiš kad si se toliko obogatio!
Naki: Vaj! Šta kažeš da se ženim? A ti ne znaš da kad se čovek oženi postaje jedno telo, od dva bića stvori se jedno - a to je očevidan gubitak od 50% - i ti misliš da bih ja pravio takav gešeft?
(Zvono, 96, 3. V 1924.)
Dobra partija
“Pomisli Isače” pričaše Isidor svome prijatelju, “juče je umrla bogata udovica milionera Almuzlija, koja je htela još jednom da se uda.” “Šteta” uzdanu Isak - “beše još juče to jedna dobra partija.”
(Zvono, 130, 27. XII 1924.)
U poređenju s tako konkretnim i opipljivim finansijskim stvarima, emocije su ponajmanje bitne i zato se, ispreče li se ikad kao problem, tretiraju kao nepoželjne nus-pojave koje štete koliko poslovima toliko i životu uopšte. Ako se postavi pitanje osećanja, na komično-ironičan način objašnjava se njihov besmisao i apsurd. Na primer, u nekim šaljivim pričicama namerno se zatvaraju oči pred onim što je više nego očigledno, a to je odvratnost bogate, do krajnosti hendikepirane udavače, i hvale njene fizičke mane koje se, virtuoznom logičkom akrobatikom, preobraćaju u prednosti. Generalno uzev, Jevreji se slikaju kao ljudi lišeni čula i neosetljivi na čar lepote. Jedan od tipičnih motiva humora je nakaznost i rugoba jevrejske žene. Davnašnji komični lik, često opevan i u epigramima, je nepodnošljivo ružna Jevrejka po imenu Sara, izuzetno Rebeka. U otrcanim humorističkim situacijama koje prikazuju bračni trougao, jevrejski junaci opet reaguju shodno svojoj neemotivnoj prirodi i svojim nazorima, što će reći suprotno od norme i za tu priliku uobičajenih očekivanja. I u trenutku kad se uvere da ih žena vara, oni ostaju uzdržani i racionalni kalkulanti. Kontrast između hladne ili, bar, prisilno racionalne mentalne reakcije i situacije u kojoj se očekuje pravi izliv emocija je nepresušan izvor komike i smeha.
Molba jednog švapskog Čivutina
O libe Jehova
Čuj mi molba ova:
Daj mi ženu Saru
I uz Saru paru
Pa za ljubav staru
Ostavi mi paru
A džaba ti Saru.
(Brka, 38, 27. IX 1909.)
U morskom kupatilu
Sara (matora i gadna Jevrejka): I Aron, pogle samo kako me nežno talasi obgrljuju.
Aron: Pa to je poznato stvar da morsko voda vrlo rđavo ukus ima.
(Brka, 2, 6. I 1913.)
Pojam o sreći
Stari Jevrejin govorio sinu o ženidbi.
-Mošo, za tebe imam jednu dobru partiju: devojka je vrlo bogata.
-I... prestani jednom otac... Ti znaš da ja volim gospođicu Saru... Pa i da nema novaca, ja bi s njom srećan bio...
-I kad sreću imaš kakvu imaš vajdu od to? - veli mu otac.
(Kića, 16, 20. IV 1914.)
Nije anđeo
Jedan jevrejin pokaza svome sinu jednu bogatu naslednicu, s kojom treba da se oženi. Ali, otac, ona mnogo ramlje - Pa šta joj smeća? Valjda je nećeš uzeti za pismonošu, već za ženu.
-Ali oče, nema jedno oko. Stim bolje, neće ti videti tvoje mane.
-Ali oče, kolika joj ono grba na leđima!
“Pa, Bože moj, pa zar ni jednu grešku da nema. Pa ona nije anđeo.”
(Brka, 22, 31. V 1915.)
Zna on zašto
Moreno Tajfl vrati se iznenada s puta i iznenadi svoju lepšu polovinu u nezgodnoj situaciji s njegovim sekretarom.
Ljut kao ris, zazvoni za knjigovođu. Kad ovaj dođe, on ga upita: ona svinja sekretar koliko, ima da primi?
-Četiristo dinara, odgovori knjigovođa.
-Dobro otpusti ga odmah; isplati mu trista dinara, zadrži mu sto dinara i reci mu da on zna zašto je to zadržano.
(Zvono, 86, 23. II 1924.)
* * *
-Naki, pa ti kupio gusku, koliko si pare dao za nju?
-Sto dinara, ali na moja Sara će da kažem sto pedeset.
-A zašto-o-o?
-I znaš od sekiraciju, ona neće ni parče da jede zato što sam je preplatio!
(Zvono, 117, 27. IX 1924.)
Balkon
Levi kupi jednu vilu, pozove odmah preduzimača i naredi mu da skine balkon. Na to će reći preduzimač: “Ako to učinite, naružićete kuću, jer balkon je glavni ukras?” - “Kako ukras?” - reče Levi - “ako balkon ostane, sedeće moja Rebeka sa kćerima po ceo dan na balkonu i naružiće mi celu fasadu.”
(Zvono, 141, 14. III 1925.)
Natan u nedoumici
Natan se žali rabinu kako mu je prišao jedan čovek i rekao: “Ja sam ludo zaljubljen u vašu ženu. Razvedite se i ja ću se njome oženiti!” Natan mu je na to odgovorio: “Za to treba pitati moju Saru, a ne mene.”
Saslušavši priču, rabin upita Natana:
-Pa šta tražiš od mene?
-Da mi kažeš, rabi, šta da radim , ako ga Sara ne bude htela?
(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)
Plašljivost, uzmicanje i oprez su ostale karakteristike koje se obično pripisuju Jevrejima. U svim situacijama koje zahtevaju direktnu fizičku konfrontaciju, Jevreji se povlače - radije će primati udarce nego što će se usuditi da ih vrate. Jedan broj starijih šala o tome govori sasvim izričito: Jevrejin ostaje pasivan čak i onda kad ga bez ikakvog razloga šamaraju, ili je njegov protest samo verbalan, u neumesno ublaženoj formi:
Junak čiva
U međusobnoj svađi jedan poteže te opali šamar drugome.
Ošamareni: “Jeste li me vi ozbiljno udarili”
-”Boga mi ja baš ozbiljno.”
“Sreća vaša što je to bilo ozbiljno, jer takve šale nikada ne trpim.
(Brka, 18, 27. IV 1908.)
Samikino strpljenje
-Znaš, reče Samika Moši, ako Izrailo još jednom pokuša da učini ono što mi je učinio malo pre ja ću, Boga mi, izgubiti strpljenje.
-Zašto, čoveče? Pa šta je učinio?
-Zamisli samo, ovakav bezobrazluk: posle ručka je došao u moj stan, udario mi dva šamara, okrenuo se i izašao bez ijedne reči.
(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)
S druge strane, u sižejnom krugu šala koje se odnose na vojnički život i na ratne borbe, sagledavanje sad već objektivno opasne situacije intonira se na prvom mestu kao kukavičluk, a potom i kao izbegavanje patriotske dužnosti. Za razliku od domaćeg stanovništva, Jevreji su prikazani kao nepopravljivo rđavi vojnici. Rame uz rame s Cincarima, svrstani su u red strašljivaca, nerodoljuba i egoista. Ipak, ni kod ovog tipa pričica akcenat nije stabilan niti uvek isti. U izvesnom broju varijanata jače je naglašena prirođena nesposobnost da se ovlada ratnom veštinom i tako postigne ravnopravnost s drugima nego sam kukavičluk. Pomanjkanje ratobornosti, izbor da radije otrpe bol i sramotu nego da izazivaju i onako nemilu sudbinu odgovarajući na napad istom merom, tradicionalne su komponente mnogih priča iz jevrejskog folklora. Odatle pa do etikete strašljivaca i do podsmeha zbog nedostatka istinske vojničke srčanosti - posebno u vreme burnih ratnih zbivanja - samo je malen korak.
Junak Moša
Priča Moša Levi kako će u budućem srpsko-austrijskom ratu da bude junak, kao što je bio i za vreme srpsko-bugarskog rata.
-Da si ti samo vidiu, kaku sam si kao lafu boriu. Na jedanput sam jurišao na jedan bugarski vojnik i od jedno put sam mu otseku obadve nozi.
“Ih” reče Avram Mešulam, “Zašto baš nozi a ne glavu?”
“Zatu, što je glava već bila odsečena!” odgovori Moša.
(Brka, 6, 1. II 1909.)
Za otadžbinu
Za vreme rusko-japanskog rata otišao je u boj i Hajim Levinski i posle kratkog vremena pisao je svojoj majci između ostalog i ovo:
“Dragu mama,
Tvoju dva sinu, ja Haim i drugi Mošu, morali sme sa caru i Otadžbina da dođimo u ovu ratu. Sad ti javljam: da sme ja hvala bogu zarobljen, a tvoj drugi sin leži u bolnica, i ja tebi želim da budiš tako zdravu kao on.”
(Zvono, 274, 13. XI 1910.)
* * *
Dva galicijska Jevrejina za vreme rata čučali su u rovu. U tome jedan od njih rekao je:
“Ti, Nisime, ja sam mrtav!”
“Kako si mrtav kad govoriš?”
“Jeste, ali ja već počinjem da smrdim.”
(Zvono, 123, 8. XI 1924.)
Mošin maler
Pitali Mošu sarafa:
-Otkud to da ti ostaneš miran za vreme rata, da te ne uzeše u vojsku?
-Moj maler, gospodine - odgovori Moša: kad god me pozovu pred vojnu komisiju, ja se opkladim sa lekarom za sto dinara, da sam zdrav i da će me uzeti u vojsku. I... maler, gospodine, uvek sam opkladu izgubio!...
(Kića, 16, 18. IV 1926.)
Uz Jevreje ide i opsežan ciklus šala čiji je predmet nečistoća tela. Čini se da je vrhunac popularnosti ovaj ciklus dostigao u intervalu dvadesetih, jer uglavnom iz tih godina potiču sve naše zapisane šale. U njima, Jevreji su predstavljeni kao prljavi i smrdljivi ljudi koji nimalo ne poštuju higijenske navike, štaviše nemaju pojam o tome da se treba kupati, prati i menjati rublje redovno. Oko sebe šire nesnosan zadah koji njima lično ne smeta jer ga ne primećuju. Puni su gamadi - vaški, buva i stenica - na koje su se odavno privikli, pošto je to uobičajena, svakodnevna pratnja njihove mizerne egzistencije. Razlozi za prljavštinu Jevreja (ostali narodi gotovo da se ne mogu videti u istoj ulozi) su dvojaki: najčešće su prljavi zbog siromaštva, prostote i neznanja, ali katkad i stoga što nisu voljni da troše novac na javna kupatila. Naime, kroz krug ovih nacionalno specifičnih šala o prljavštini provučena su oba standardna jevrejska tipa: dobrostojeći poslovni čovek koji pripada višim klasama društva i siromašni Jevrejin, izgnanik iz zajednice, bednik koji svoj život provodi na dnu. Ipak, bez obzira na tu mešavinu, izvorno deluje samo drugi tip, čuven još iz starine i iz folklorne baštine istočne Evrope. Te gorko-smešne šale mnogo puta i izričito spominju poljske, galicijske, Jevreje, za koje se može pretpostaviti da su domaćoj čitalačkoj publici postali nešto bliži tek nakon Prvog svetskog rata i surovih ratnih okršaja koji su se odigrali u tom delu Evrope. Nema sumnje da najveći deo tih pričica vuče svoj koren iz tradicije jidiš folklora. Naravno, mnoge od njih su pojednostavljene, banalizovane i svedene na sasvim trivijalnu komičnu formu koja nije okupirana tananim nijansiranjem smisla i značenja.
Često se kupa
Kupao se Jevrejin i, kada se vratio kući, bio je sav očajan, jer mu je u kupatilu nestao prsluk. Posle godinu dana, vraćajući se iz istog kupatila, on uzviknu još s vrata:
-Ženo, raduj se! Našao sam prsluk!
-Gde si ga našao?
-Prošle godine, kada sam se kupao, obukao sam ga slučajno ispod košulje...
(Vesele novine, 10, 7. X 1923.)
Sad će da dođe
U kafani kod “Štuke” sedi jedan gospodin. Jedan poljski Jevrejin sede za isti sto.
Posle kratkog vremena gospodin ne mogade da se uzdrži i reče:
-Do đavola, šta to tako smrdi?
-To je moj pas - reče poljski Jevrejin.
-Ali, dopustite, gde je tu pas?
-Sad će odmah da dođe!
(Zvono, 101, 7. VI 1924.)
* * *
Osladilo se Moši Kikiriku kupatilo i kupanje i dve godine posle prvog kupanja ponovo se odlučio da ode u kupatilo.
-I molim jedna karta za kupanje? - traži Moša... i šta košta?
Kasirka mu kroz prozorče odgovara:
-Tri dinara basen... Ako uzmete kartu za deset kupanja onda imate kupanje u pola cene; košta vas tada jedno kupanje dinar i po... Hoćete li kartu za deset kupanja?
Moša čisto zaprepašćeno posmatra kasiricu:
-I deset kupanja!... I šta vi mislite, i vi mislite da ću još da živim pedeset i sto godina!
(Vesele novine, 14, 6. IV 1924.)
“Ljubitelji” kupanja
Polok je doznao da je njegov najbolji prijatelj Vaserfogel pomerio pameću. On to ne može da veruje i stoga ode u stan Vaserfogela.
Sluškinja mu otvori vrata i sažaljevajući reče:
-Gosp. Vaserfogel je u kupatilu.
Polok mahnu žalosno rukom i reče:
-Nesreća, dakle zaista je lud!..
(Zvono, 102, 14. VI 1926.)
Čudo Bože!
Kopol i Singer su u jednom čuvenom kupatilu. Slučajno su morali da se svuku u jednoj kabini:
Najedanput reče Singer Kopelu:
-Ala ti imaš prljave noge!
-Čudo Bože! Zar ja nisam pet godina stariji od tebe?
(Zvono, 102, 14. VI 1926.)
Zli rođaci
Čiva se češe, a drugi čiva će ga zapitati.
“Što se češeš? Valjda nemaš vašiju?”
-A, ne - odgovori - imam samo jednu bolesnu!
“Pa bolesne vaši su mirne!” - reći će opet drugi čiva.
-Da, ali kod bolesne dođu svi njeni rođaci pa onda zlo!
(Kića, 15, 11. IV 1926.)
Moša na izložbi
Na izložbi insekata okupili se profesori i naučnici iz cele Evrope. Na ulazu u izložbene prostorije stoji Moša. I on bi hteo da uđe, ali ga vratar ne pušta.
-Pokažite mi ulaznicu! kaže on Moši.
Moša turi ruku u nedra, počeša se i pruži vrataru u jednoj ruci vašku, a u drugoj buvu, rekavši:
-Meni ne treba ulaznica. Ja nisam posetilac, već izlagač.
(Ošišani jež, 202, 12. XI 1938.)
Autentičnom jevrejskom folkloru pripadaju takođe mnogobrojne priče o mudrim rabinima. Rabin i rabinova žena spadaju u najkarakterističnije jevrejske tipove, intenzivno korišćene u jevrejskoj folklornoj građi. Kroz usta rabina, u specifičnom, relativizujućem duhu Talmuda, govori se o najširem spektru kako laičkih tako i religijskih pitanja, odnosno saopštavaju se iznenađujući, paradoksalni filozofski zaključci koji se tiču i profanosti svakodnevice i uzvišenosti verskog života. Većina takvih pričica odiše atmosferom suptilne ironije i humora koji je zasnovan na dubokom razumevanju protivrečnosti života.
Rabinerova mudrost
Leon Baruh dođe rabineru i upita ga:
-Rabi, smem li na Šabesa (subotu) da ubijem buvu?
-Naravno da smeš u Šabes da ubiješ buvu! odgovori rabiner.
-A smem li Rabi, da ubijem na Šabes jednu vašku?
Rabiner se zamisli, pa tek odgovori:
-Na Šabesa ne smeš da ubijiš vašku.
-Kaku to, rabi! Buva smem a vaška ne smem da ubijim! Kaku to?
-Taku to, jer na Šabesa buva može da skoči i utekni, a vaška ne bega ni na Šabes.
(Zvono, 263, 2. XI 1910.)
Može i ne može
-Je li, rabineru, šta biva kad jedna hrišćanska devojka upadne u mleko?
-Mleko je neminovno nečisto i ne može se upotrebiti, ali devojka se može još uvek upotrebiti.
(Zvono, 102, 14. VI 1924.)
Očit primer.
Rob Salme Pfeferminc, veliki talmudist, hoće da se razdvoji od svoje valjane, zaslužne žene, zbog čega ga njegovi prijatelji kore.
Ukoreni skine svoju cipelu, podnese je onima koji su ga koreli i reče: Pogledajte samo kako je lepo načinjena, međutim vi ne znate na kome mestu me ubija.
(Zvono, 86, 23. II 1924.)
Mudri rabin
Kod rabina čudotvorca došao je jedan učenik rabinata s pitanjem koje mu nikako nije dalo mira.
-Veliki i učeni rabi, reci mi, kada čovek umire da li onda duša izlazi iznutra napolje ili ulazi spolja unutra.
Rabin čudotvorac je dugo razmišljao. Zatim je rekao, ozbiljno i svečano:
Sine moj, pošto me tako iskreno i s poverenjem pitaš, moram ti reći: tako je!
(Ošišani jež, 185, 16. VII 1938.)
Ne samo rabini, već i obični mali ljudi, predstavnici jevrejskog naroda, nastupaju kao protagonisti u šalama čija je globalna tema religija. Uopšte uzev, postoji nekoliko tipova i scenarija ovakvih šala. Šale tročlane strukture, u kojima se crkveni velikodostojnici različitih konfesija takmiče između sebe hvaleći prednosti sopstvene veroispovesti u poređenju s drugima, čine deo zajedničkog kulturnog nasledstva rasprostranjenog u svim zemljama i svim vremenima. U domenu religijskog humora, za nas su najinteresantnije one šale koje direktno konfrontiraju Jevreje i nejevreje: Njihov podtekst nedvosmisleno ukazuje na delikatan položaj Jevreja u većinskom hrišćanskom okruženju. Pretežan broj tih tekstova govori o propalim pokušajima verske mimikrije, o samoinicijativnom napuštanju vere praotaca i o pokrštavanju čiji je cilj neprikriveno pragmatične prirode. U ogromnom mnoštvu različitih varijanata ponavljaju se uglavnom isti ustaljeni motivi. Nekad su oni smešteni u prepoznatljiv domaći okoliš, osenčeni lokalnim beogradskim koloritom i uklopljeni u lokalnu tradiciju prikazivanja ovog naroda.
Neposredno
Umirao Moša Levi a došao rabiner Haham dela Meka da ga teši.
Haham: Ja sam došao kao sluga Božiji da s tobom govorim.
Moša: Nije nužno. Kroz koji čas govoriću lično sa vašim principalom.
(Brka, 12, 21. III 1910.)
Da se ne zna poreklo
To je čudo, Arone, reče katolički sveštenik, da ste pre kratko vreme prešli u protestante, a sada hoćete da pređete u krilo jedine spasavajuće crkve, što niste odmah prešli u katolike.
To ima svoga uzroka, odmah bi mi se znalo poreklo, jer danas ko me zapita: “šta ste”, “Katolik”, a: šta ste bili pre? Protestant.
(Zvono, 24, 10. V 1923.)
* * *
Na Jaliji posvađala se dva Jevrejina:
-I ti si dopustio da tvoj Nisim promeni vera kao kaput... I kad umriš i dođeš pred Jehova a on će da ti kaži: Moše Eškenazi, ti si dopustio da tvoj sin postane Hrišćanin... I kad on to tebi pita, i šta ćeš ti da mu kažiš?
-Ja ću da mu kažim: - Gospodin Bog i vaš sin zar nije to isto uradio.
(Vesele novine, 5, 1. II 1925.)
Pokrštenjak
U staro vreme kad su Jevreji bili mnogo osetljiviji kad se neko od njih pokrsti, beše jedan mlad Jevrejin prešao u pravoslavnu veru. Čuvši to, dođe mu nekoliko starih Jevreja i napadnu ga:
-Zašto da uradiš to Isak? Zašto da posramiš svog mrtvog oca? Znaš li da se on zbog toga u grobu prevrnuo!
-Ništa nemari - odgovori im Isak: - jer i moj brat sutra prelazi u pravoslavnu veru, pa će se otac opet prevrnuti i povratiti kao što je ležao.
(Kića, 5, 1. II 1925.)
* * *
Stari Isak je na samrti. Odjednom se prene i naredi ženi da zove sveštenika.
-I popa, Isaak!.. I ti si lud!..
-I kžem ti: idi traži popa!..
-Znači da hoćeš da promeniš veru! I posle 70 godina koje si proveo kao dobro Izrailj!.. I to je nemogućno, drago moje Isaku!..
-I idi, Rebeka, kažem ti!..
Rebeka izlazi i dovede popa. Ovaj krsti Isaka i pričesti ga. Kad je otišao, Rebeka otpoče kroz plač:
-I Isaaak!.. Zašto si to učinio?..
-Ćuti, Rebeka; bolje je da umre jedan odvratni hrišćanin nego jedan dobar Izraiiil!...
I ispusti svoj dah.
(Vesele novine, 29, 18. VII 1926.)
Slično tradicionalnom folkloru drugih naroda, na osnovu jevrejskog usmenog pripovedanja mogu se dobiti neke informacije o običajima i načinu života ovog naroda. U kratkim šaljivim pričicama, na primer, često se spominje proslava Pashe, a naročito Šabata. Jevrejska kultura odviše je specifična, u sebe zatvorena i samosvojna, te to u svakom pogledu izaziva radoznalost suseda. Iz tona i načina na koji su pojedine šale koje govore o Jevrejima sročene, može se izvesti zaključak da se Jevreji doživljavaju kao manjinska grupa, u socijalnom i kulturnom smislu jasno markirana, koja tvrdoglavo odbija da kod sebe bilo šta menja i koja ni za dlaku ne odstupa od svojih običaja i davno ukorenjenih nazora. Jevreji su uvek i svuda obeleženi svojom tradicijom i svojim navikama: ukoliko se ne radi o jevrejskim praznicima i običajima, jevrejska imena, zanimanja i adrese stana služe kao pouzdani indikatori njihovog identiteta i njihove posebnosti. To se ne odnosi samo na našu sredinu; šala koja nabraja baš tu vrstu karakterističnih podataka u vezi s Jevrejima poznata je daleko izvan skučenih granica domaćeg prostora.
Iz škole
U višoj ženskoj školi u Beogradu, jedna učenica Mojsijeve vere, još u četvrtak reći će profesorki:
-Gospođice! U subotu neću moći doći u školu!
-Zašto?
-Boleće me stomak!
(Brka, 30, 30. X 1920.)
Još jedna briga samo
Pred bogatim svojim prijateljem jedan siromašan Jevrejin tužio se ovako:
“Silnih brigi imam. Zamisli samo, sutra će pasha a ja sve lupam glavu kako da ishranim porodicu za vreme od tih osam dana praznika.
-Pa, reci mi šta ti sve nedostaje, a ja ću beležiti!
Predosećajući spas siromah poče: “Pashalni hleb bez kvasca, toliko; guščije masti, toliko, i sve tako...”Sabravši sve, bogataš je triumfovao. “Sve u svemu sto rubalja.”
-Jesi li video, dodade on, od svih briga, ostala ti je još samo jedna: naći stotinarku.
(Vesele novine, 33, 15. VIII 1926.)
Nepotrebno pitanje
Moša došao da traži pasoš.
-Vaše ime i prezime? pita činovnik.
-Moša Eškenazi.
-Zanimanje?
-Prodajem i kupujem stare stvari.
-Stan?
-Rige od Fere ulica.
-Veroispovest?
-Slušajte, planu Moša, ovo je suviše. Rekoh vam da se zovem Moša Eškenazi, da kupujem i prodajem stare stvari, da stanujem u Rige od Fere ulici - pa nisam valjda budista?
(Ošišani jež, 223, 8. IV 1939.)
Srećom, i pored očigledne etničke distanciranosti prema Jevrejima, ipak je zanemarljivo malo onih otvorenih, bez imalo sumnje tendencioznih - antisemitskih šala; retka dva primera preuzeta su iz nedeljnika Zvono:
Zašto? za to
Kad je Abraham Lević bio đak u školi, upita ga učitelj:
-Je li Abrahame, zašto se bog naljutio na Jevreje pa ih raselio po svima narodima na zemlji
-Ne! - reče Abraham, Bog se naljutio na sve narode na zemlji pa je za to rasturio Jevreje po celom svetu.
(Zvono, 192, 16. VII 1910.)
* * *
Jedna jevrejska porodica došla iz Varšave u Karlsbad na lečenje. Gospođa Adanja otišla je jednom restorateru da poruči ručak.
-Znate li šta, gospodine Floriman, na ručak će doći porodica koja se sastoji od pet dama, četiri gospodina i dvoje dece. Samo gledajte da nam dovoljno jela skuvate.
Gostioničar Floriman: Ne brinite se, gospođo. Spremiće se ručak za jedanajest osoba.
Mali Isak: Gospodin restorater, sa nama će ručati i naš pas.
Gostioničar Floriman: To ne mari ništa - bilo jedno pseto manje ili više!
(Zvono, 107, 19. VII 1924.)
Nasuprot tome, u jevrejskim šalama antisemitizam je prilično često eksploatisan kao humoristička tema. Veći broj njih obrađuje upravo taj problem, a ugao iz kog se posmatra varira u zavisnosti od motiva koji je izabran.
Ako nećeš kuvano, jedi ga pečeno!
U rukama jednog Jevrejina nalazila se menica nekog barona, i pošto o roku nije došao da je reguliše, a da istu ne bi protestvovao, ode baronu da je naplati, misleći da je ovaj zaboravio na rok. - “Napolje se vucite!” reče baron. “Valjda nisam lud da Jevrejinu plaćam!” “Dobro” reče Jevrejin! “po vašoj želji sutra ću vam doći kao protestant!”
(Zvono, 131, 7. I 1925.)
* * *
-Oprostite, moje je ime Levi.
O, molim. Opraštam.
(Vesele novine, 14, 4. IV 1926.)
Papagaj antisemita
Porodica Gabaj iz T. kupi na licitaciji jednog papagaja. Papagaj koji je bio naučen da govori, nije nekoliko dana progovorio ni jedne reči. Ali, jedne večeri, baš kad je u kući Gabaja bilo dosta gostiju, papagaj stade da viče: “Dole Jevreji, dole Jevreji!”
Svi su bili zapanjeni, a naročito Gabajeva žena koja reče:
-Nisam nikad mogla pomisliti da se s takvim nosem može biti antisemita.
(Zvono, 203, 22. V 1926.)
Ko je kriv?
Kupe je pun. Tu je i jedan Jevrejin. Vodi se razgovor. Neki putnik veli:
-Za sve zlo u svetu krivi su Jevreji.
-Ne, odgovori Jevrejin, nego biciklisti.
-Kako to biciklisti? upita onaj prvi.
-A kako to Jevreji? upita Jevrejin.
(Ošišani jež, 180, 4. VI 1938.)
Gde nema Jevreja
Jedan čovek putuje drugom klasom. Ulazi u kupe Jevrejin i seda preko puta njega. Putnik je nezadovoljan.
Bruka jedna, ne može čovek da kroči a da ne sretne Jevrejina.
Jevrejin ćuti.
-Dao bih 1000 dinara onome ko bi mi mogao reći mesto gde uopšte nema Jevreja.
Zaista gospodine, odgovori Jevrejin. Dajte mi 1000 dinara i ja ću vam odmah reći gde nema nijednog Jevrejina.
Putnik obeća nagradu.
-Na hrišćanskom groblju, gospodine.
(Ošišani jež, 242, 19. VIII 1939.)
Rasprostranjenost importovanog jevrejskog humora, ali i humora u kome su glavni učesnici označeni kao Jevreji bila je izvanredna u svoje vreme. Njihova popularnost iznikla je na tlu koje je bilo unapred pripremljeno za to: tipski, Jevreji su od ranih vremena zastupljeni u našem usmenom pripovedanju. No, uprkos tim činjenicama, nije se desilo da se u liku Jevrejina pojavi neki individualizovan folklorni junak nalik Lali, na primer. U pozamašnom broju humorističkih tvorevina vidljiva je, doduše, težnja da se postigne jedan stepen individualizacije likova - to se pre svega ispoljava u neumornom i pedantnom navođenju vlastitih imena, ili, kompletnije, i imena i prezimena. Ništa slično tome ne zapaža se u slučaju ostalih etnosa, pa bi se moglo zaključiti da su u tom pogledu Jevreji apsolutno jedinstven slučaj. Onomastičko šarenilo upadljivo u ovom humoru ima više funkcija: sem što junake čini individualnijim, ono je zamena za dijalekat; dočarava egzotiku strane kulture i uopšte - čini šale sočnijim. Da taj fenomen ne dolazi kao rezultat masovnog publikovanja jevrejskog folklornog materijala, odnosno nastojanja da se upotrebljeni materijal nečim i osveži, vidi se na osnovu već spomenutih šaljivih epigrama s početka veka, koji jednako rado, za svoje ciljeve, koriste ritam i muziku nabrajanja jevrejskih imena. Neobična zvučnost tih reči skoro da ima magnetsku moć:
Sud dobrih ljudi
Obrazovan je sud dobrih ljudi u koji su ušli i ovi isti Šumadinci:
Josif Albahari
Bukus Alfendari
Bokor Cevi
i Sofija Levi.
(Brka, 27, 8. VII 1912.)
Između svih jevrejskih imena na raspolaganju, najviše eksploatisano, naročito u intervalu na prelomu vekova, je ime Moša. Čini se da to ime nosi najveću dozu simbolike i asocijativnosti. Jevrejin Moša najbliži je onome što bi se moglo nazvati zasebnim folklornim junakom. Njegova možda još popularnija i češće korišćena alternacija jeste mali Moša. Ovaj fiktivni mališan u sebi spaja tipizirane jevrejske crte i humor takozvanih dečjih usta, koji ima svoje standardno mesto u svim vremenima. I Moša i mali Moša obitavaju u krugu starije, više tradicionalne humorističke građe koja isto tako obrađuje univerzalne motive, ali se može raspoznati po svojevrsnom načinu izlaganja, usaglašenom sa već uveliko odumirućim stilom narodnog kazivanja.
Polaže ispit
Prof. Mošo, kako se zvao onaj francuski car što je izgubio bitku na Sedanu?
Moša: (ne može nikako da se seti imena Napoleona)
Prof. No, Mošo, oću li već dobiti odgovor?
Moša: Si zvau, si zvau, dvajest dinaru i sedamdeset paru!
(Brka, 21, 13. VII 1903.)
Mali čiva
Kad su malome Moši saopštili da mu je mati rodila brata, uzviknuo je ljutito:
“Oh, majn got. Opet jedan konkurent!”
(Brka, 49, 27. XI 1905.)
U školi
Učitelj: Mošo! Kako je preveo Mojsije Izrailjce preko Crvenog mora?
Moša: Žedne!
(Brka, 58, 3. XII 1906.)
Mošin račun
Učitelj pita malo jevrejče.
-Kaži, Mošo, kad tvoj otac popuši dnevno tri cigare, koliko će popušiti nedeljno?
-Osamnajest, gospodine.
-Kako to?
-Tako, tri puta šest jesu osamnajest.
-Ali nedelja ima sedam dana.
-Molim, gospodine, ali moj otac subotom ne puši - objasni Moša.
(Kića, 24, 12. VI 1911.)
Moša na pazaru
Izišao Moša na Niški vašar pa se šetka i razgleda što se prodaje. Dok iztrči pred njega ciganin, džambas, i stade hvaliti svoga konja.
-Pogledj ga... lep ko devojka, jak kao mečka, brz kao tica... Bođi duša, gazda Mošo, pojaši ga pa za sat da odeš u Derven.
Moša ne može da ga se otrese pa će reći:
-Dobro, dobro, da se promislim.
Posle četvrt sata eto ti cige opet pred njega.
-Šta si se domislio, gazda Mošo?
Jevrejin sleže ramenima:
-Mislih, mislih, pa nikako ne mogu da smislim: kakva bi posla imao ja u Dervenu!
(Kića, 18, 30. IV 1922.)
Ulučio priliku
Mali Moša: I, tate... daj mi dvajes pare, napolju je jedan prosjak, da mu udelim deset...
(Kića, 49, 3. XII 1922.)
Kada su se po završetku Drugog svetskog rata jevrejski junaci konačno povukli s naše folklorne pozornice, za neko vreme njihovo mesto su zauzeli prostorno udaljeni Škotlanđani, koji su, isto kao i Jevreji, doživeli internacionalnu svetsku slavu. Ipak, iako im je renome štedljivih, zaradi okrenutih, pragmatičnih i bezosećajnih ljudi zajednički, ne bi se moglo kazati da su ti tipovi u potpunosti identični. Izvestan broj jevrejskih šala prebačen je na Škotlanđane, međutim, mnoštvo motiva koji su tesno srasli uz Jevreje nije bilo moguće s uspehom prilagoditi novonastalim promenama, te su oni izbrisani iz opticaja i sećanja. Neprimećen, jevrejski humor produžio je život pod okriljem stalno aktuelnog političkog humora: Reklo bi se da se njegov smisao i duh ponajviše podudara s duhom i smislom jevrejskog humora.
Generalno gledano, etnički tip prvo Čivutina, potom Jevrejina u našoj kulturi nosi obeležje jednog značenja koje se nije menjalo tokom mena kroz koje je, sticajem istorijskih i folklornih okolnosti, ovaj tip morao da prođe: za razliku od većine drugih etničkih likova čije je poreklo ruralno, tip Jevrejina oduvek je simbolizovao urbani stil života, urbane profesije i urbanu kulturu. Jevreji su kosmopolitski narod. Humor čiji su oni nenadmašni protagonisti, čak i kad je obojen jarkom lokalnom paletom, u biti je uvek kosmopolitski. O tom humoru napisani su tomovi i tomovi knjiga, međutim tajna njegove osobitosti, prijemčivosti i svetskog uspeha ni izdaleka nije rešena.
Napomene
- U prvim godinama veka, naziv Čivutin se koristi naizmenice s etničkim imenom Jevrejin ili Evrejin, da bi se docnije sasvim izgubio iz upotrebe.
- Benton, koji je problemu političkog humora prišao na retko studiozan način, objašnjava da je sovjetski politički humor (u stvari, tip humora koji je u opticaju svuda gde su na snazi slični politički režimi - prim. G. Lj.) u svom stvaranju pretrpeo mnoge folklorne uticaje: od jermenskih zagonetki, gruzijskih zdravica, do tradicionalnih seoskih priča i poslovica, ali da je ključnu ulogu u tome ipak odigrao jevrejski humor: “Za sovjetski politički humor uticaj koji je do te mere fundamentalan da ga je moguće trenutno uočiti jeste uticaj jevrejskih šala.” G. Benton, The Origins of Political Joke, u G. Paton, C. Powell (prir.) Humor in Society, Resistance and Control, Macmillan Press, Basingstoke 1988. 42.
- Isto, 43.
- D. Ben-Amos, The “Myth” of Jewish Humor, Western Folklore 32, 1973, 120.
- Na primer, jevrejski par Jajteles i Juda (Gedža 1928., Besna glista 1935.,U-A-A-A 1935.) nastavio je za neko vreme satirično-humorističku tradiciju kir Dime i kir Sime.
- Osnovni tipovi u jevrejskim šalama, prema A. Dandesu i drugim autorima, su: šnorer - simpatično-drski siromašni staretinar koji traži milostinju bez dužnog iskazivanja poštovanja, mojl - Jevrejin koji se bavi obrezivanjem muške dece, provodadžija, rabin i rabinova žena. Svi ovi tipovi sreću se i u pričicama koje donosi naša humoristička štampa. Videti: A. Dundes, The J.A.P. and the J.A.M. in American Jokelore, Journal of American Folklore, 98/390, 1985, 456; N. Katz, E. Katz, Tradition and Adaptation in American Jewish Humor, Journal of American Folklore 84/332, 1971, 217.
// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma
| Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
