Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

MAKEDONCI

Makedonci, ili barem makedonski jezik, vrlo rano su se našli u sferi interesovanja humorističkih listova u Srbiji, kao predmet šaljivog poigravanja s primarnom svrhom da se razonode i nasmeju čitaoci. Šale s makedonskim protagonistima štampaju se na stranicama humorističkih žurnala od samog početka veka, što znači pre no što su te oblasti bile oslobođene od turske vlasti i pripojene Srbiji. Iz tih davnih primera vidi se da je humor s Makedoncima dosta blizak domaćoj publici, sviknutoj kako na njihovo etničko ime tako i na jezički idiom južnih krajeva uopšte. Zapravo, etnički tipovi s juga Balkana utemeljili su svojevrsnu tradiciju na širokom području humora i satire. U istom kontekstu, raznovrsnosti radi, s vremena na vreme su se mogli naći i Makedonci - na primer, u listu Raketla iz 1909. godine kao komentator i nosilac istoimene rubrike pojavljuje se Mlekadžija Mitko od Prilep. S druge strane, Makedonci su upoznati i iz bogate tradicije šaljivih narodnih priča, među kojima je svakako najomiljenija i najviše puta štampana Tatko i magare. Motiv iz te priče povremeno je korišćen u kombinaciji s drugim motivima da bi se stvorile neke malo svežije, delimično modernizovane forme. Uporedno korišćenje i pomešanost starijih i novijih, narodnih i popularnih motiva čini prepreku da se uopšte pravilnosti i izdvoje crte koje daju nekakvu stalnost ili osobenost etničkom tipu Makedonca. Lik Makedonca nikad nije dobio neki samosvojan, karakterističan profil. Njegova specifičnost ispoljava se jedino u sporadičnom navođenju socijalnih činjenica vezanih za rad - odlazak u pečalbu ili zidarski zanat. Retkost je takođe da se makedonskom junaku nadene ime, kao što je to slučaj u sledećem dijalogu koji najviše podseća na skeč:

Nobl čovek
Spiro: Moljem vas za jedna željeznička karta za Nju-Jork.
Zastupnik: (mlad gospodin sa ofarbanom kosom, mačorskim brkovima i cvikerom); Mi vam t.j. ja vam ne mogu t.j. direktno dati kartu za Nju-Jork, no indirektno preko Bremena. Feršten-zi?
Spiro: Moljem fino ne sam razumeo. Ja ne tražim kartu za indirektno, nego go tražim za Nju-Jork. Znajte tamo su naši Makedonci u pečalba.
Zastupnik: Uf, uf! Ovo je da čovek poludi. G. Dumbalakov molim vas svršite, “es ekelt mih” od ovih Makedonaca.

(Brka, 20, 8. V 1905.)

Zubi kao u pasa
Sastala se dva Makedonca.
-Ela, bre, jednu čašu!
-Neću bre! Lipsaja mi tatko!
-Lipsao ti tatko?... A zašto bre?... Nemaše, valjda zobi da jadi?
-Kako nemaše zobi?... more imaše zobi kako pas, tebe da pojede, ama ne imaše šta da jadi!...

(Zvono, 190, 14. VII 1910.)

Makedonski mladoženja
Venčavao se Makedonac, i kad pop, po običaju i obredu, htede da zapoji tri put mladence vinom, uz ono lepo: “Vjenčasteja rab božji... vo imja oca, amin i Sina...” i kad podnese čašu s vinom mladom ženiku, ovaj odbi rukom, govoreći:
-Dedo pope, ne sum za vino; sum za raćijata...

(Vesele novine, 19, 9. XII 1923.)

Maćedonski pandur
Pisar Grgur zove sreskog pandura Mitu i predaje mu jedno pismo.
-Ovo ćeš pismo, Mito, odneti na poštu i predati ga kao preporučeno. Jesi li razumeo?
-Hubavo, gospodin Gligur! - odgovori Mita, primivši pismo i pare za poštarinu.
Malo posle Mita se obraća žandarmu konjaniku Simi, koga je zaustavio u hodniku načelstva.
-Aj bre, Simče, ščo kje da prajim? Gospodin Gligur dade mi ova kniga da go frlim na poščata. Negu razbraf kag će go davam, pre ručak ili posle ručak.

(Vesele novine, 20, 16. XII 1923.)

U školi igranja
Učitelj: Vi ćete igrati sa onom lepom damom u beloj haljini što stoji do ogledala.
Igrač (Makedonac): Nekem damu, sakam devojku!

(Kića, 9, 1. III 1925.)

Majstor i zidari
Majstor, Makedonac, viče na svoje zemljake zidare:
-A, bre, deco, vi mnogo jadite?
-Pa gazdo, mora me, muži sme!
Docne malo, viknu im:
-A, bre, deca, vi malo rabotite?
-Pa ne možeme, gazdo; deca sme!

(Kića, 11, 15. III 1925.)

Zapravo, za Makedonce je skoro isključivo rezervisan jezički humor. Zbog komičnog potencijala makedonskog jezika - koji tako reći autentično sadrži elemente smešnog kako u leksici tako i u gramatičkoj strukturi - predstavnici ovog naroda se naročito rado koriste u onom tipu sažetih humorističkih oblika u kojima jedno lice daje lično viđenje, vlastiti prikaz neke pojave, nekog izuma, događaja ili situacije, što takođe može biti izneto i u formi pisma, svojevremeno jako omiljenoj:

Pismo bratu u vojsci
Neki Makedonac koji je imao brata u vojsci, pisao mu je ovako:
“Dragi bratko, Mitko. Da znaeš kako si znaeš, doma da si dojdeš, pobrgo. Tatko ti je na konac (na samrti) i mamka ti pološo. Starija sestra Persa udala se - hajd sa zdravje - a mlađa Petrija stigla za nišan (za prsten). Kako si znaeš pobrgo da dojdeš, a paričke da si doneseš!”

(Kića, 11, 14. III 1926.)

Među decom
U nekom selu u Makedoniji, postave za učiteljicu jednu Šumadinku.
Jednoga dana ne dođe joj u školu jedan od učenika i sutra dan upitaće ga učiteljica:
“Gde si bio juče, i zašto nisi došao u školu?”
“Me mili!” (izmivali me) odgovori učenik.
Ova ga pogleda začuđeno neznajući šta treba ovo da znači.
Njegov drug dodade:
“Ga mili!” (izmivali ga)
Učiteljica se još većma začudi, tražeći ispitivački pogledom značenje ovih reči:
“Su ga mili” (izmivali su ga) - odgovoriše u jedan glas nekoliko njih.

(Kića, 3, 17. I 1926.)

Ko će govoriti
Posle proboja solunskog fronta došao Makedonac kući iz vojske i zatekne kod kuće prinovu, t.j. sina od dve godine, dok on nije bio kući četiri. Kako su se po Makedoniji vitlale čete sviju naroda to on zaprepašćen poče da grdi ženu:
“Aman bre, zašto takoj napravi. Koj te gazija, gazija, ama koj će sega so dete da govori i sporazumevava?!

(Dert, 29, 6. VII 1928.)

Humoristička popularnost Makedonaca nalazi se na vrhuncu baš u prvim decenijama dvadesetog veka, da bi nedugo potom oni skoro u potpunosti bili uklonjeni iz folklorne komunikacije. Tridesetih godina, u intervalu kad se obnavlja sećanje i kad se nanovo publikuju šale u vezi s ljudima i krajevima koji ulaze u sastav Kraljevine Jugoslavije, Makedonaca više nema, čak ni u jezičkim varijantama humora. Zanimljivo je da se folklorna uspomena na njih nije obnovila ni u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, pa makar to bilo samo iz razloga kompletiranja: neokrnjenog simboličnog predstavljanja toliko isticanog šarenila ravnopravnih naroda i narodnosti. List Jež objavio je 1974. godine jedan usamljeni primer prerade starog motiva koji je bio vezan za Lalu, ali i za druge etničke tipove: to je izveštaj seljaka koji se slučajno obreo u luksuznom hotelu, pa, zadivljen, priča kako je tamo video dugme na čiji jedan pritisak dolazi lepa devojka. Primer je jezički neutralan, a dva Makedonca koji čine lica u ovom šaljivom dijalogu nose imena Kirčo i Dimčo.

Povlačenje Makedonaca iz šire folklorne upotrebe moglo bi se objasniti zamenom. Mesto koje su oni zauzimali u sferi jezičke komike prisvojili su drugi tipovi: prema nezaobilaznom, nepisanom pravilu, i ovoga puta stanovnici južnih krajeva Srbije. To su Nišlije, Leskovčani i, u najnovije vreme, Piroćanci - po popularnosti ubedljivo ispred svih ostalih. Po svojim jezičkim karakteristikama, dijalekat kojim oni govore blizak je makedonskom. Nišlije i Leskovčani spominju se od početka veka i to ne mnogo striktno, uglavnom sa sličnim humorističkim ciljevima kao Makedonci. Za razliku od njih, kasnije proslavljeni Piroćanci konkretnije su određeni u karakternom i motivskom pogledu. Oni nose trofej i titulu najvećih srebroljubaca, najštedljivijih štediša i najpromućurnijih posednika trgovačkog talenta. U stvari, Piroćanci su na sebe preuzeli veliki deo tipskih karakteristika i tipskih sadržaja koje su prethodno nosili Jevreji, odnosno Cincari - još jedan narod čija se postojbina nalazi na jugu Balkana.

Nišlijska savremenost
Narednik (na zabavi u Nišu prilazeći jednoj gospođici)
-Gospođice, molim jestel’ angažovani?
Ona: (okrenuv se majci koja seđaše kraj nje):
Majke-e-e, pituva me ova mangupina (pokazujući na narednika, koji stojeći kraj nje čekaše odgovor) ne li sam gažena?

(Brka, 19, 1. V 1905.)

Voz-voz
Jedan seljak iz okoline Pirota vadi kartu treće klase Pirot-Beograd. Ali umesto u treću, on se pope u prvu klasu.
Dolazi kondukter i videći njegovu kartu, kaže mu:
-Izvoli, prijatelju, u treću klasu, ovo je prva!
-Glaj si rabotu! - odgovori seljak. Voz - voz! Koletija - koletija! Ako popre stignem, ja ću doplatim.

(Jež, 1971, 8. IV 1977.)

<< NAZAD NAPRED

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]