Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЦРНОГОРЦИ

Црногорци такође већ доста дуго чине интегрални део шаљивог усменог стваралаштва с етнички подељеним улогама. Паралелно с кратким народним причама о Циганима, Турцима, Босанцима или Чивутима, хумористичке творевине у којима су Црногорци главни актери могу се наћи међу грађом коју је скупио, приредио и у другој половини деветнаестог века објавио Вук Врчевић.[1] Кад је реч о традиционалном фолклорном стваралаштву, прва асоцијација која се рађа у свести на спомен црногорског имена сигурно су црногорске јуначке анегдоте - литерарна врста која по својој суштини није комичног карактера. Међутим, и поред њихове несумњиве озбиљности, спона између тих анегдота и шала типичних за Црногорце свакако постоји. Херојски патос толико својствен јуначким анегдотама морао је имати знатног удела у формирању каснијег комичног карактера Црногорца, бивајући непресушном инспирацијом за пародирање и разне друге хумористичке интерпретације.

Мада познат од старине, као јунак приче Црногорац се не јавља подједнако често као Лала, Цигани или, у своје време, Јевреји. Истина, шаљиве приче и вицеви о Црногорцима континуирано се препричавају у свим раздобљима двадесетог столећа, само што сижејне варијанте нису толико разноврсне ни разгранате. Попут других етничких типова, Црногорци се не приказују ни сасвим доследно ни коришћењем једне те исте технике. Захваљујући сразмерно дугом временском опстанку и употреби овог лика, мењан је угао посматрања тако да се запажају варијације у карактерним особинама које су фокусиране. За разлику од потоњег развоја, на почетку века његове типске црте нису прецизно дефинисане, устаљене, ни разрађене до ситних појединости: најлакше се препознаје по језику којим говори. Генерално узев, Црногорац је оличење горштака који, сишавши са својих забитих планина, долази у контакт с појавама и стварима о којима пре тога није имао ни елементарног знања. Он је пролазник, неко ко се стицајем околности обрео у средини чији су обичаји и назори дијаметрално различити од његових. У народним причицама често га видимо у улози странца и у ситуацији када је приспео на одредиште које је некад именовано а некад и није. У сваком случају, на том одредишту наилази на разне необичне ствари и појаве, ишчуђава се и, сувим језиком карактеристичним за горштака, исказује своје утиске. Ипак, Црногорац је само делимично туђ култури у којој се стицајем околности нашао. Он је дођош с којим није проблем разумети се, мада не баш у свему и докраја, највише због тога што има сопствени, учвршћен поглед на свет и што негује властити, оригинални начин размишљања. Црногорчево опхођење је увек спонтано, непосредно и крајње директно. Он је зачуђен разликама у понашању и у обичајима, али је ретко кад сметен - напротив, увек је решен да протера свој став. Где год да се затекне, углавном се круто држи својих принципа и својих давно стечених навика; ни на ум му не пада да је можда баш он тај који би требало да учини искорак и да се прилагоди новој и већинској околини. У његовој неадаптибилности, у том тврдокорном ставу и егоцентричном очекивању да управо његови погледи буду ти који ће сви прихватити, као и у доследно непоколебљивом поуздању у оно што је једном у животу усвојио, лежи комика највећег дела шала о Црногорцима.

Црногорац и папагај
Црногорац пролазећи неком улицом, спази на прозору једне куће папагаја у кафезу, па како дотле никада није видео папагаја, приђе ближе кафезу. Али папагај научен да говори, викну: “натраг”... “натраг”... “натраг”. Црногорац се измаче, па скамењен од чуда, рече: - Опрошћавај. Ја мишљах да си птица!”

(Брка, 31, 30. VII 1906.)

Црногорац у Сарајеву
Дошао Црногорац у Сарајево па на Васкрс отишао у цркву. Кад се служба пусти и свет поче разилазити, пред црквом стајаху два реда просјака, с обе стране пута. Сарајлије дељаху просјацима ком пару, коме две, а некога и мимоиђоше. Црногорац, видећи то, стаде и он даривати просјаке: па да би се направио бољи од Сарајлија, он нехте проћи ни једнога просјака, већ даваше свима.
Али гле чуда! Кад би до краја, погледа у кесу а оно није остало за њега ни паре. Шта ће, куд ће сад? Брзо се досети, смаче капу седе међу просјаке и викну Сарајлијама:
-Даруј, чоче!

(Кића, 12, 18. III 1907.)

Црногорац на пијаци
Доселили се и настанили Црногорци у нашем крају, па један зашао, пазарног дана, по пијацу да купи курузног брашна.
-Пошто дајеш брашно? - пита он једног.
-По тријес’ и две паре кило - одговори сељак.
Он прође мало, па упита другог:
-Шта цијениш то брашно?
-По тријес’ и четири паре кило.
Црногорац прође још мало, па упита трећег:
-Пошто би дао то брашно?
-По тријес’ и три паре кило - одговори овај.
Црногорац стаде и загледа се у врећу и продавца:
-Божја ми вера, чудни сте људи, ви Србијанци!
Ни двојица не велите једно! Грдан, чоче, не знам ти ја киле и париће, но били ти мени дао сто ока за сто гроша курузнога брашна?

(Кића, 3, 15. I 1912.)

Па докле стигне
Дошао Црногорац берберину да се ошиша, па како је имао свега динар и по, замоли берберина да му само мало скрати косу. Овај му објасни да једно шишање стаје четири динара.
Црногорац се почеша, па ће рећи:
-А ну, чоче, ћерај за динар и по па гдје стигне!

(Јеж, 1972, 15. IV 1977.)

Упоредо с цитираним, безличним и мање-више неутралним причицама о контакту културних супротности, постоје шале с окосницом коју чине стандардизоване представе о устројству и о вредностима црногорске културе - племенско уређење, ратничко умеће, чојство и јунаштво. То су елементи који су вешто укомпоновани у разне врсте тема, понајчешће, како то обично бива, у популарне мотиве свог времена: рецимо, подметање пургатива у кафани - типична смицалица на почетку века - али и у згоде с ратишта, такође. У фолклорном оптицају кружиле су многе шале које за предмет имају навику Црногораца да ратују, као и њихову хипертрофирану потребу да се овенчају славом у боју, да снагом, јунаштвом и срчаношћу буду испред осталих. Прошлост испуњена сталним војевањем с Турцима, као и традиционална племенска заједница су два чиниоца која су пресудно деловала на то да се веома рано формира фолклорни и литерарни тип Црногорца ратника. Као што смо већ рекли, многобројне ратничке анегдоте дале су допринос финалном уобличавању и живописном изгледу овога типа. Што се тиче војничких заслуга и афирмације, Црногорац је, на првом месту, ташт. Он је велики заљубљеник како одликовања тако и свих осталих почасти; то је нешто што константно ишчекује. Горд је и самосвестан, особине које често прелазе у хвалисавост, или у крајње комичну, гротескну, надменост.

Како их је растерао
Црногорци, беспосличари, скупљају се у механи. Питају се ко је од ког племена. Келнер каже да је од Вукотића, хоће да их части пивом, стави средство за чишћење. “А погановићу, ниси ти Вукотић но Никоговић!”

(Кића, 7, 10. II 1908.)

Шала у рату
Носили болничари рањеног Црногорца из борбене линије, а у томе га треви други Црногорац па ће:
-Грдан Вуко, у шта те крвник погоди?
-Уједе ме пас за леђа - јаукну рањеник.
-А откуд баш за леђа?
-Отуд брате, што сам се све молио Богу: “Спаси Боже грешну душу” а на’ пут ми дође на ум да му се помолим за грешна леђа.

(Звоно, 284, 2. X 1910.)

* * *

Командир постројио чету и хоће да је разброји, па командова:
-На парове, разброј се!...
Војници почеше да вичу:
-Први!
-Други!
-Први!
Док дође ред на једног Црногорца који је требао да каже: “други” а он рече: “први”.
Командир викну:
-Пази ти, Тодоре, шта говориш; ниси ти први већ други. Реци, дакле, други, па продужите разбројавање.
-Не ја, господине, светога ми Петра! Свагђе сам био први па морам и ођекана - одговори Црногорац.

(Кића, 13, 25. III 1912.)

Претеривање у поноситости, парадирање јунаштвом и подвизима оствареним у првим борбеним линијама лако су се пренели на многе друге ситуације у којима Црногорац на сличан начин реагује. Не само у ратним окршајима, у свакој животној прилици он хоће да се покаже као херој, да буде бољи од других, најснажнији, најхрабрији. Диспропорција између амбициозног хтења и маленкости остварења, између високопарне реакције и више него тривијалне ситуације, између реторике и геста стално су при руци као материјал за хумористичке циљеве. У једном броју примера, црногорска реторика исмева се као пуко хвалисање, тачније, лаж. У другим, пак, акценат је за нијансу мање оштар, па је она утилитарне природе - служи као помоћ за извлачење из непријатности и чување достојанства. Каткад се тим шалама поентира ако не глупост, онда ограниченост менталног усмерења.

* * *

Путујући из Новог Сада за Београд затекох се у купеу заједно са два Црногорца. А Црногорци, мало старији људи, као Црногорци, разговарају о боју.
-Знаш ли ти, чоче, рече један, да сам ја пошјека двадесет глава у једном боју, а би ли ти, болан, мог’о толико?
-Толико не би мого пошјећ’ ал’ слагати би могао више, оружја ми, би.

(Веселе новине, 2, 11. I 1925.)

Црногорац на испиту
Дошао један стари Црногорац на Цетиње да сазна је ли му син положио испит у официрској школи.
Ђуро се сусрете са сином и упита га:
-Јово, јеси ли положио испит?... јеси ли ми осветла образ међу Црногорцима?
-Не, нијесам ти га положио, него сам пао на испиту! - одговори му син Јово.
-А зашто, црн ти образ био?! љутну се Ђуро.
-Па како ћу га положити, чоче, што збориш? Ја само сам полажем а њих шест у комисији питају и навалили на мене ко на бијелу врану!... не би га положио ни Марко Краљевић, а камо ли ја! - одговори му Јово.

(Звоно, 79, 5. I 1924.)

* * *

У возу за Нови Сад вози се један Црногорац, а два обешењака пречанина одлучила се да с њим истерају шалу. Шапуташе људи нешто, договорише се, па ће тек један стати испод оног пломбираног звонцета за узбуну и као почети да вуче. Упињао се, тобож, упирао обема рукама, али не иде.
На то му приђе и онај други, те и он. Не иде. Онда почеше удруженим снагама. Вуку, вуку, али све ништа.
-Не може, брате! - доконаше људи, поготову очајни.
-Како то не иде? Код нас би то извукла и последња женетина! Виђите, како Црногорац вуче!
И трже левом руком.
Кад је стао воз и дојурио влаковођа, да види у чему је ствар, Црногорац се удари по прсима и подвикну:
-Ова двојица вукла цео сат, па ништа: а ја сам, па још лијевом руком зауставио сам цијели влак! Да шта!...

(Веселе новине, 22, 31. V 1924.)

На моју, вала, остаде
Хвалио се неки Црногорац како се храбро држао пред скадарским пашом, па ће:
-Паша једну, а ја двије, паша двије, а ја четири; паша четири, а ја осам. Напослетку паша: сиктер! а ја напоље.
-Па на чију остаде, упиташе га присутни?
-На моју, вала, одговори поносито Црногорац.

(Ошишани јеж, 170, 2. IV 1938.)

Црногорац и берберин
Шишао берберин Црногорца тупим маказама, тако да је то личило више на чупање него на скидање косе с главе. Црногорац шкргутао зубима али јуначки подносио, јер није хтео да се покаже слабић пред берберином. У једно време берберин му закачи маказама врх од увета и Црногорцу потече крв. Сад се најзад и Црногорац наљути, скочи са столице и унесе се у лице берберину.
-Што нијеси, никоговићу један, река’ чим сам уљега’ овђе да изађемо на јуначки мегдан а не да ме тако штрпкаш и сјецкаш ка’ главицу купуса.

(Ошишани јеж, 175, 7. V 1938.)

Црногорско наречје и склоност ка декламаторном, помпезном изражавању могу бити употребљени као самостални објекат хуморне разраде. С друге стране, исти тај језик и особен начин изражавања понекад оличавају филозофски став према свету. У неким старијим примерима шала, Црногорци су представљени као људи који у доколици размишљају и дискутују о исконским питањима овога и онога света.

Црногорско поели.
И ви Црногорац - О, Андро!
II Црногорац   - Чујеш Нико!
И Црногорац - кад си из чаршиј не знадеш ли која је ура?
II Црногорац - не, тако ми светог Петра, но ја из Цетине, а он са торња: цоки, цоки, те четрнајест...

(Фигаро, 20, 14. V 1922.)

Црногорчева утеха
Дошао Црногорац код болесног комшије, који беше при последњем часу и преврташе очима: овај кад то виде, развика се на болесника: А да грдан Мићо, шта ти је? Зар умрети код онака трапа кромпијера, и твоја два љута јатагана?... Не бечи очи, не плаши децу, нећеш умрети.

(Звоно, 115, 13. IX 1924.)

Побрисао таван
Једном на Цетињу падне снег у пролеће и Црногорци, седећи у биљарди, разговарају о томе и чуђаху се што је сад пао. Док ће рећи један:
-Знао сам ја, Богуме, да га Бог неће задржат на своме тавану, већ да ће га побрисат, чоче...

(Кића, 16, 18. IV 1926.)

Ко је био Адам
Сједело неколико Црногораца, па о свачему мухабетили, док ће један запитати:
-Ма, вјере ви, људи божји, еда ли праотац Адам бјеше Црногорац?
-Није, душе ми, Мићане, и не д’о бог! Да је бија Црногорац, не би се он дао из раја ишћерати, већ је он отуда однекле ишпријеко.

(Јеж, 2520, 6. XI 1987.)

Напоредо с кључним појмовима чојства и јунаштва, црногорској култури печат је дао традиционални, изразито патријархални социјални систем, који мушке улоге и мушке вредности рангира далеко изнад женских. Зна се да женама није био дозвољен приступ јавном животу који се у у Црној Гори понајвише цени. Њима је судбина наменила да живе живот у вечитој сенци мушкараца, неумитно скрајнуте у споредни план. Прокламовани мачизам црногорске културе обезбедио је још једну неисцрпну, више него захвалну тематску област за разне видове хумористичке експлоатације. Црногорце срећемо у мноштву нашироко популарних шала чији су предмет мушко-женски односи. Њихова специфичност састоји се у одбацивању женског становишта а приори, у танушном привиду мушке супериорности, у односу према деци који се формира зависно од пола детета и сл. Поменути тип шала које се тичу Црногораца континуирано се преноси од првих деценија двадесетог века па све до скорашњих дана. Наравно, у  новије време у оптицају је кудикамо већи број мотивских варијаната, с обзиром на то да се уклапа у сексуални хумор који се, по масовности и по примату који је данас стекао, не може мерити ни са једном другом тематиком. Интимни живот Црногораца одувек је био атрактивно поље за збијање шала, будући да има широке могућности за додавање разних хумористичких зачина. Грубост у понашању према супротном полу, изостанак лепих манира и непоштовање конвенција које захтева женско друштво централно су место неких раних хумористичких творевина такође.

Интимне ствари
-из црногорског живота-
Она: А да мичи се јадан доста ни је ђеце.
Он: А да муч јадна, опет ће ни мањкат: неки у Америку, неки опет у Србију, а требаће штогођ и свјетлом гошподару!

(Звоно, 179, 3. VII 1910.)

Неспоразум
Дошао Црногорац свом сину да се види с њим. Истог дана син позвао неколико другова са госпођама на вечеру. После вечере заподео се разговор о томе колико ко има година.
-Колико бисте дали мени година? - упита једна старија дама Црногорца.
Он је одмери, па ће:
-А што да ти и’ дајем, јадна не била, кад их имаш и без тога доста.

(Ошишани јеж, 239, 29. VII 1939.)

* * *

Истукла жена Црногорца и он побегао под кревет.
-Излази! - викнула је она.
-Не, јадна, док је у мени срца јуначкога не излазим испод кревета.

(Јеж, 1621, 30. VII 1970.)

* * *

Чувао један сиромашни Црногорац овце поред пута. Ускоро наиђе краљица Милена и упита га:
-Зашто чуваш овце покрај пута?
-Немам своје ливаде - одговори он.
-Терај болан у нашу краљевску ливаду.
-Не, Бога ми, зарека сам се да никад нећу послушати жену.

(Јеж, 1621, 30. VII 1970.)

Срећни отац
Док је срећни Црногорац, добивши најзад сина после седам кћери, чашћавао друштво у кафани, питају га:
-А на кога мали личи?
-Е, немам појам! Јер, још га нијесмо погледали у лице!

(Ђетићи, Јежев хумор - виц, 1978.)

Поред лажног мачизма, још једна значајна тема, или особина с којом се типично идентификују Црногорци јесте лењост. У конкуренцији са осталим етничким јунацима знаним у нашем хуморном стваралаштву, Црногорцима је припао трофеј непревазиђених лењиваца. То се узима као мање-више перманентна особина њиховог карактера, но, кад је реч о литерарном стилу и о техници којом се она описује, уочавају се разлике у зависности од историјске епохе и уопште хронологије. Првобитно, шаљиве причице не стављају акценат на лењост саму по себи, већ је та мана комбинована с неким другим мотивским додацима. Наиме, радња тих причица обично је вишесмислена, није једнодимензионална, те се тако тек на завршетку, из целокупног контекста, извлачи закључак да је у основи реч о лењости. Код извесних шала, на пример, нагласак на парадоксалности и комичности завршне реплике потискује доживљај стереотипне лењости, док се код неких осталих, опет, иста та особина ставља у шематски склоп надметања, где се један учесник извлачи од посла на штету другог партнера:

Црногорац
Погоди се Црногорац са неким трговцем, да му метар дрва исцепа за тридесет динара. По свршеној погодби рече газди да га мало причека - иде да потражи секиру. Али Црногорац место да потражи секиру, погоди једнога Цигу да му за двадесет динара исцепа дрва, а он се под једну крушку извали. Изађе газда да види цепа ли Црногорац дрва, кад га спази под крушком, викну:
-Је ли, бре, шта ту радиш?
-Ето, наджиравам, - одговори овај.

(Промаја, 5, 4. X 1931.)

Диван посао, али...
Нашао се Црногорац с неким рентијером па почео да га запиткује шта ради и како живи. Рентијер му прича да има своје три куће и да живи врло добро. Најзад ће Црногорац:
-Све ми се то допада и, да речеш, диван је то посао кад је човјек рентијер, ал’ само да није још тога да човјек мора устајат’ кад му кириџије доносе мјесечну кирију да отвара врата и да, о јаду ради, бројећи паре.

(Ошишани јеж, 167, 12. III 1938.)

Црногорац и Лала на послу
Радио Лала и Црногорац на државном путу, па се Црногорац с времена на време изгуби и нема га по читава два часа.
-А шта ти, молићу фино, забушаваш, зашт’ не радиш?
-Умукни, Лало, док те нијесам ожега’ овом тојагом. Ја ти нијесам никад забушава; но морам Лало и да се одморим, коју уру-двије, и да испушим који цигар дувана, да се поразговарам ка’ човјек с људима, па велим да ми то, ваистину, ни наджирант неће замјерити.
А онда се окрене надзорнику, држећи руку на револверу, па упита:
-Је л’ тако, господине надзорниче?!
-Тако је, одговори овај гледајући Црногорчеву десницу на ватреном оружју.

(Ошишани јеж, 173, Ускрс 1938.)

Друга половина двадесетог столећа донела је једну строжу, тачније речено - упрошћену и далеко грубљу шематизацију хумористичких ликова, те је у расподели не тако великог броја улога Црногорцу припало у надлежност да игра лењивца. То је не само најважнија, већ, можда, и једина улога коју овај јунак игра у данашње време. Штавише, изузме ли се спорадично присећање на љубав према почастима и одликовањима, то је једина карактеристика с којом се као лик идентификује. Црногорчева несклоност према раду тек је у савремено доба постала заиста пословична. Мотив се пренео из руралне у урбану средину, у канцеларијски миље и у недавни историјски контекст удруженог рада и самоуправних радних односа.

Радна недеља
Договарају се у једном црногорском предузећу како распоредити радну недељу и договоре се.
Субота и недеља су викенд.
Понедељком се одмарају од викенда.
Уторком се припремају за рад.
Среда је радна.
Четвртком се одмарају од посла.
Петком се припремају за викенд.
И усвојили би они такав распоред да се није јавио један радник и упитао:
-Извините, а је л’ свака среда радна?

(Ђетићи...)

Чудо од радника
-Је л’, Благота, чујем добили сте новог шефа? Какав је радник?
-Не можемо још да процијенимо... Пре месец дана смо му закуцали фиоке и још није примјетио.

(Ђетићи...)

Вајдица
Запутио се неки Вукашин низ Балканску улицу, па све по два метра у кораку. Сусрете га пријатељ Боро, па се уздиви:
-Ама, куд јуриш, Вуле?
-На станицу.
-Путујеш?
-Јок, идем да зарадим коју пару.
-А како је мислиш зарадити?
-Чуо сам, знаш, да се тамо плаћа лежарина.
-Да пођен онда и ја?

(Ђетићи...)

* * *

Ишао Црногорац и водио пужа. Наилази лепа дама и каже:
-Ала имате лепог пужа!
-Имао сам ја и љепшег па ми је побјегао.

(Јеж, 1748, 29. XII 1972.)

У сваком случају, најновије, савремене, шале које су сведене на формулу питање-одговор лењост третирају само појмовно, апстрактно, што значи да нам ускраћују могућност да тражимо финесе унутар основног значења: да ли је тежиште стављено на изврдавање, забушавање, настојање да се живот проводи у уживању и доколици, или, пак, на намеру да се намагарчи онај други (како би уједно одрадио и своје и туже), није изводљиво с прецизношћу дефинисати. Смисао савремених шала углавном је у тоталном хумористичком претеривању. Међутим, упоредо с тим шалама сасвим у духу модерне епохе, с времена на време и у савременим издањима се могу наћи освежене и прилагођене старинске анегдоте, односно традиционалне шаљиве причице о Црној Гори и Црногорцима. У Јежевим свешчицама посвећеним етничким јунацима, објављено је неколико таквих анегдота које су традиционалне по свом тону и карактеру, премда су стилски и приповедно адаптиране за ухо данашњег читаоца. Те ране форме и надаље су грађа одакле се црпи инспирација и позајмљује скелет који ће држати и неке новије хумористичке мотиве. Доста често, у њима се преплићу исконструисане фолклорне црте менталитета, то јест колективног карактера који се приписује Црногорцима, и савремени политички мотиви. Црна Гора се представља као мала земља која крајње надобудно умишља да има политички значај у светским размерама. Уображеност, индивидуализам и жудња за престижом - што су уобичајене ознаке етничког идентитета Црногораца - поистовећују се у тим шалама са Црном Гором у целини. Један број савременијих форми као мотив користи тобожњу равноправност Црне Горе с велелепним, просторно и популационо гигантским државама света, супериорним политичким силама попут Америке, Кине и Русије. Комични ефекат остварује се нескладом између илузије и хтења, с једне, и објективне реалности, с друге стране.

Мапа
-Шта то црташ? - пита Црногорац сина ђака.
-Мапу Европе. Ово је Француска, ово Немачка, ово Италија.
-А ђе је Црна Гора?
-Ево, овђе.
-Зар само толишна, јадан не био?
-Па тако нам је показа’ професор.
-Не зна ништа тај твој никоговић професор! већ ти, ил’ прошируј Црну Гору, или цијепај ту ђавољу карту!

(Ђетићи...)

Брига
Причају два Ђетића:
-А, бога ти, јеси л’ чуо да смо заратили са Кинезима?
-Их, мајку му! А ђе ћемо их тол’ке покопати?

(Ђетићи...)

Где су одсели
Разговарају два Кинеза.
-Јеси ли чуо да су нам Црногорци објавили рат?
-А колико их има?
-Па, негде око милион.
-А у којем су хотелу одсели?

(Ђетићи...)

Језик и историја Црне Горе сачињавају подлогу на којој су се - у области хумористичког фолклора - јасно, живописно, а однедавно и упрошћено типски уобличили Црногорци. Ипак, захваљујући дугој традицији, овај етнички тип сачувао је локалну обојеност и велику дозу асоцијативности. То је један од неколицине типова који су успели да премосте прошлост и садашњост, чинећи их јединственом целином. Но, и у овом етничком случају, изостало је формирање индивидуализованог фолклорног јунака. Физички и карактерно, лик Црногорца је особен и упечатљив. Слично Лали, он се често приказује и цртежом у карикатури, међутим, то је увек национални тип етничког Црногорца. Ради живости казивања, у циљу обележја и постизања веће индивидуализације јунака, повремено се наводе властита црногорска имена: Вукашин, Ђуко, Јоко, Мило, Радул, као и низ других, међутим, ниједно од њих није устаљено као стандардни симбол за Црногорца. Најчешће је у употреби етноним Црногорац, или скупни надимак за све Црногорце - Ђетићи.[2]

Ипак, значајнија од тога јесте околност да је етнички тип Црногорца у дугом низу година задржао своје место у фолклору претрпевши неке, не много битне, измене: од сировог горштака постао је више урбани тип, из сеоског фолклора преселио се у градски, од статуса релативно блиског туђинца с почетка века напредовао је до најприснијег домаћег јунака. У складу с ходом времена, патријархални морал и ратничка страна његове природе одгурнути су у други план, али не тако да би се изгубили из колективног памћења. Мада је данас примарна асоцијација при шаљивом спомену Црногорца несумњиво лењост, потенцијал могућих асоцијација свакако је шири и лако се активира кад год то шала захтева.

Напомене

1. Видети: В. Врчевић,  нав. дела.
2. Према Вуковом Рјечнику, у херцеговачком говору појам ђетић означава мушкарца, прецизније ожењеног мушкарца; у другој варијанти требало би да га схватити као синоним за мушкост, мушку снагу - латински vir, vir fortis. Вук даје и одговарајући пример: “Намјери се ђетић на ђетића”.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]