Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi SrbijeETNIČKE ŠALE - KATEGORIZACIJA U UŽEM SMISLUKada se ima u vidu šarenilo formi, kao i semantička univerzalnost šala u kojima se kao sudeonici pojavljuju etnički tipovi, s puno opravdanosti iskrsava dilema postoji li uopšte tip šale koja nas izveštava o nečemu što je etnički specifično, šala koja nam, prvenstveno i pre svega, daje informacije o aspektima etničke realnosti? Postoji li makar i jedan oblik šale za koji bismo s velikom dozom sigurnosti i samopouzdanja mogli potvrditi da izlaže sadržaje koji odgovaraju istini, ili barem da je tu reč o socijalno ukorenjenim predstavama, stereotipima koji su vezani za pojedine narode i etničke skupine? Mogu li se, i iz koje vrste savremenih viceva crpsti podaci o kulturi, etničkom životu, etničkim odnosima i etničkom karakteru? Ima li uopšte viceva koje se bave psihološkom karakterizacijom i mentalitetom naroda? Jer, s obzirom na opšti karakter šaljivih sižea, čija je najvažnija osobina prilagodljivost, lako usaglašavanje s vremenom, ambijentom i zahtevima sredine, to bi trebalo da budu specifičnije šale da bismo s dovoljno opravdanosti mogli govoriti o naročitoj vrsti etničkih šala. Drugim rečima, to bi izvesno morale biti šale u kojima etničke i nacionalne osobine, to jest konvencionalno uobličeni etnički protagonisti, ne bi bili u dominantnoj funkciji književno-stilskog sredstva, služili kao instrumenti humorističkog oneobičavanja, pojačavanja i nadogradnje, već bi etnos bio idejno polazište, osnovni razlog za konstruisanje šale. Dakle, to bi bio humor koji se bavi etničkom stranom čovekovog života, isto kao što se seksualni humor bavi erotskom, crni makabričnom, a politički javnom, političkom sferom ljudske egzistencije. Generalno uzev, šaljive narodne priče su afirmisane, poštovane i korišćene kao izvor saznanja o životu naroda. Sasvim je legitimno da se iz tog fonda građe izvlače rekonstrukcije raznih izumrlih običaja, kao i to da se na osnovu njih formiraju sudovi o mentalitetu, karakteru i kolektivnoj psihologiji naroda. U našoj folkloristici šaljive pričice tretiraju se kao ravnopravan i validan naučni izvor: “Kako je, kao što je poznato, humor istorijska kategorija - šaljiva priča je vezana za pogled na svet, istorijski i kulturni razvitak naroda, za jedan ili više društvenih slojeva; uslovljena je civilizacijskom, opšteljudskom i individualnom psihologijom.”[1] Štaviše, smatra se da je to još nedovoljno iskorišćen potencijal, jer upravo ta vrsta građe može pružiti “dragocen materijal za svaku ozbiljniju etnopsihološku studiju.”[2] No, je li to odista tačno i može li se kao pravilo primeniti podjednako na tradicionalni folklor i na novije, zgusnutije humorističke vrste? Na eventualno postojanje šala koje imaju vrednost za etnološka proučavanja ukazuje neznatan broj teoretičara zainteresovanih za ovu problematiku. Autor najopsežnije knjige na temu etničkog humora K. Dejvis, na primer, problemima strože distinkcije etničkih šala ne posvećuje gotovo nikakvu pažnju. U kontekstu jednog omanjeg, ne mnogo ambicioznog članka, Dejvis uzgredno nagoveštava da je moguće naći izvestan, samosvojniji tip šale, koje on naziva “deskriptivne”, međutim, ne konkretizuje šta se u stvari u granicama te kategorijalne celine obuhvata. Dejvis ovu vrstu izuzima kao drukčiju od ostalih, budući da je ona, u većoj meri nego ostale, uslovljena socijalnim i kulturnim činiocima. Ne ulazeći u preciznije objašnjavanje šta se krije pod navedenim pojmom, kratko konstatuje da je takvim šalama dosad malo pažnje posvećeno. Jedino ističe da su to oblici kod kojih je povezanost s društvom i kulturom tešnja nego kod drugih tipova šala, pa, kako se nižu mene u društvu, istovremeno s transformacijama u kulturi i socijalnoj strukturi preobražavaju se i oni, mada sa zakašnjenjem. Etnički stereotipi koji su svojstveni tim oblicima takođe trpe promene, budući da su i oni podložni delovanju istih zajedničkih činilaca.[3] Bez primera i adekvatnog objašnjenja, i suviše je komplikovano izvlačiti zaključke šta taj osobeni tip kulturno zavisne “deskriptivne” šale treba da predstavlja. Neuporedivo eksplicitniji u definisanju distinkcije i mogućeg varijeteta etničke šale jeste V. Reskin (V. Raskin). Reskinova definicija etničkog humora je verovatno jedina koja s više preciznosti i nužnih ograničenja postavlja problem, sužavajući fokus posmatranja unutar određenih, neophodnih limita. U tom pogledu, spomenuti autor čini izuzetak od opštevažećeg pravila. Naime, prava je retkost da se među folklornim pregaocima i istraživačima humora naiđe na ličnost koja uviđa da je problemski čvor etnos - humor kompleksniji nego što se obično misli, te da mu stoga treba prići s više doslednosti, obazrivosti i pažnje; da tip etničkog humora zahteva jaču diskriminaciju od uobičajene površne identifikacije s protagonistima koji nose etnička imena i etnička obeležja. Reskin se kloni uopštenih konstatacija i navodi sasvim konkretne uslove za razlikovanje etničke šale: “Šala je uistinu etnička ukoliko - i samo ako - njena glavna opozicija, ili jedna od njenih glavnih opozicija, uključuje barem jedan zaista etnički predložak (script). Etnički predlošci su skup pseudoenciklopedijskih predložaka koji treba da budu internalizovani pre konstruisanja ili pre konzumiranja etničkih šala... ako je šala zaista etnička, uklanjanje evociranog etničkog predloška čini je nerazumljivom... ciljnu grupu može zameniti samo ona etnička grupa koja sa njom zajednički deli evocirani etnički predložak.”[4] Zapravo, ono što je od suštinske važnosti u ovoj definiciji jeste skretanje pažnje na činjenicu da treba poći od sižejnog ograničenja kao kriterijuma za određivanje i kategorizaciju podvrste etničke šale. Reskin limitira područje etničke šale na taj način što u čvrstu međusobnu zavisnost dovodi tip šale i njen tekst (predložak, siže, ili tematski motiv), s jedne strane, i tekst i etničku grupu na koju se taj tekst odnosi, s druge strane. S obzirom na to uslovljavanje, ovaj autor ne dopušta mogućnost arbitrarnih zamena etničkih grupa: naizmenično smenjivanje raznoraznih etničkih tipova i junaka u istim ulogama, što je inače redovna pojava kada se radi o etničkim protagonistima najvećeg broja šaljivih pričica, viceva i anegdota. Istovremeno, čisto etnička šala isključuje varijante u kojima se etnički junaci spominju u naracijama čija je sadržina nediferencirane, etnički irelevantne, globalne prirode. Nažalost, ni Reskin ne ide dalje od uopštenog teoretisanja, odnosno propušta priliku da gledište koje zastupa učini manje apstraktnim time što će obezbediti konkretne ilustracije, dopune i pojedinosti. Pre svega, centralni pojam koji u cilju definicije koristi - etnički predložak (script) - nije na adekvatan način razjašnjen. Ostaje, naime, nejasno u kojem bi to sadržajnom i formalnom vidu “pseudoenciklopedijski” etnički predložak etničke šale trebalo da se manifestuje. Kako izgleda tekst koji opisuje, ili koji odražava fenomene doista etničke po svojoj naravi? Ukoliko se opredelimo za Reskinovu vrstu analitičke isključivosti, iz kategorije etničkog humora - shvaćenog u uobičajenom, sveobuhvatajućem, nediskriminatornom smislu - odstranjuje se najveći deo građe, pretežna većina tradicionalnih i savremenih šaljivih primera. Tim putem na videlo neminovno izlazi istina da najveći deo etnički protumačenih šablonskih pričica ni izdaleka ne ispunjava zadate uslove. U vicevima, anegdotama, a naročito u modernim ciklusima zagonetnih pitanja, etnički tipovi se po pravilu koriste alternativno, naizmenice smenjujući jedni druge bez posebnog reda, sistema i logike. Takav tretman etničkih junaka uglavnom ne ide nauštrb razumevanja teksta. Istovetni motivi i tekstovi šala cirkulišu po celom svetu, s tom razlikom što svaka kulturna i folklorna tradicija bira junake iz svog sopstvenog, lokalnog fundusa etničkih grupa i etničkih tipova. Ipak, i pored neosporne predominacije primera ovog šire primenljivog, u pogledu izbora protagonista daleko ležernijeg, ne tako rigidnog tipa, brižljivim pregledom naše građe otkrivaju se i takvi primeri humorističkih predložaka koji su uže određeni u spomenutom smislu. Mada ih nema mnogo, već u krajnje ograničenoj, minimalnoj količini, to bi bili primeri koji manje-više ispunjavaju uslov za etničku kategorizaciju. U izvesnom smislu, njihovi sadržaji odudaraju od većine dosad spomenutih, koji nisu indikativni s obzirom na ideju i na koncept etnosa kao egzistencijalnog ljudskog predodređenja. Te šale obrazuju jednu ne baš uniformnu skupinu, pošto se i među njima uočavaju razlike u strukturi i značenju, pogotovu ako analiziramo njihove dublje semantičke slojeve. Interesantno je da su to mahom šale iz starijeg doba, sastavljene ili u razvijenijem, ili u narativno oskudnijem obliku. Svima je zajedničko to da se odnose na poređenje nekoliko različitih etnosa. Međutim, važno je naglasiti da se ne radi ni o kakvom takmičenju: za razliku od mnogobrojnih slično skrojenih varijanti, u kojima se kao takmaci sreću etnički profilisani likovi, u ovim primerima nije reč o uobičajenom rangiranju, nadmudrivanju, ili dokazivanju superiornosti po bilo kom pitanju. Kao merilo za poređenje nacionalnih i etničkih grupa uzima se svojstvo koje se smatra najkarakterističnijim za dotične narode, ono što bi činilo njihovu najupadljiviju kolektivnu odliku. Prednost se daje osobini koja je dominantna i koja, navodno, u potpunosti odslikava osnovni etnički i nacionalni karakter. Slikovito rečeno, te šale predstavljaju male etničke krokije iscrtane jednim jedinim, brzim, humorističkim potezom. Što se tiče njihove formalne konstrukcije, ona je u svakom slučaju višečlana - sastavljena obično (mada ne i obavezno) od jednog tročlanog niza. Za razliku od ostalih prethodno opisanih primera - u kojima su učesnici tipski uobličeni bilo kao folklorni junaci individualizovani i samostalni do izvesnog stepena (Lala, Mujo i Haso), bilo kao tipovi kojima se označava etnos u celini (Jevrejin, Crnogorac, Ciganin) - ovo je vrsta humora u kojoj uloge nisu podeljene literarnim junacima i tipskim karakterima, već stvarnim, integralnim etnosima. Kao akteri tih šala pojavljuju se sami narodi, bez obzira na to jesu li u tekstu simbolično reprezentovani pojedincem, ili su zbirno imenovani kao narod. Komična karakterizacija integralnih etnosa čini predmet takvog tipa šale, njenu suštinu i bit. Težište je stavljeno kako na stereotipno uopštavanje osobina tako i na fenomen različitosti među narodima. Kulturne razlike čine se smešnim već same po sebi, nezavisno od izbora konkretnih osobina koje će se uzeti u obzir za karakterizaciju. U pojedinim varijantama sve narodima atribuirane osobine se smatraju smešnima, to jest karikiraju se svi predstavnici nacija koje su uvršćene u šalu. Međutim, češće je da se postupkom gradacije apostrofira samo jedna, poslednja po redosledu crta mentaliteta kao posebno nedostojna ili posebno apsurdna. I u jednom i u drugom slučaju, poenta je identična - humoristička prezentacija etnosa koji se spominju u datom kontekstu. Prepoznavanje ovako označene kategorijalne vrste etničkog humora izuzetno je delikatno. U pitanju je iznijansirana, krajnje osetljiva semantička diskriminacija između unapred formiranog humorističkog tipa, koji je nosilac određene smehotvorne funkcije, i aktera koji sami po sebi nisu tip; to su simbolični objekti za demonstraciju nekih komičnih stereotipa, tipskih osobina koje se najčešće iskazuju delom, kroz vršenje nekog naloženog zadatka. Obično, u nagomilanom mnoštvu različito sročenih primera tu osetljivu nijansu nije nimalo jednostavno uočiti. Treba imati istančan sluh da bi se čula ona prava nota i pogodilo gde leži dominantni akcenat šale. Kako ko (Brka, 12, 19. III 1906.) Pred Hristovim krstom (Kića, 17, 20. IV 1908.) Etnografsko obeležje (Vesele novine, 4, 23. I 1926.) Gore navedene pričice povezuje to što je komična karakterizacija pojedinih naroda njihov udarni, zajednički motiv. Prevashodni cilj svakoj od njih je da predstavi šta čini individualnu specifičnost uključenih naroda ili etničkih grupa. Prva dva, međusobno sasvim bliska primera u tu svrhu upotrebljavaju rabljene, odavno izmišljene sižejne klišee: u starijim vremenima, prevara, lopovluk i krađa su intenzivno i rado korišćene teme za humorističku razradu. Opširniji, pripovedno razvijen tekst isti motiv maštovito prikazuje kroz parodiju situacije iz Novog Zaveta. Uzgred nabačenim komentarima naratora koji izlaže tok događaja pojačava se utisak spontanosti, prikriva otrcanost upotrebljenog klišea, zbog čega cela priča deluje autentično, a narodima pripisane osobine realno i uverljivo. Za razliku od njih, treća pričica ne izvire iz smesta prepoznatljivog, univerzalnog motiva, jednog od onih bezbroj puta variranih u standardnom repertoaru šaljivih priča. Po izabranom načinu, pre podseća na novinsku reportažu koju i bukvalno podražava: iznosi izveštaj tobože nastao kao proizvod realnog iskustva, koji je satkan od egzaktnog činjeničnog materijala. Usto, poslednja pričica odvaja se i po tome što je koncipirana da bude komična karakterizacija ne svih, već jednog, i to sopstvenog naroda, koji lakonski opisuje kao vulgaran i prost. Ta zamisao ugrađena je u konvencionalnu višečlanu strukturu; ponavljanjem, čija je funkcija da se postepeno pripremi vrhunac, ređaju se scene, zapravo identične situacije sa različitim sudeonicima, kako bi finalni kontrast odjeknuo još silovitije. Namera se otkriva u završnici priče - u momentu kad se konačno stigne do odlaganog eksponiranja pravog subjekta radnje. Obe citirane humorističke varijante služe se tipičnim žanrovskim klišeima uz izvesne dorade. Bave se etničkom karakterizacijom tako što treće lice, lice naratora koji ne učestvuje u akciji, svrstava narode u odgovarajući poredak; u prva dva primera, kriterijumi proističu iz samog motiva, dok se u trećem manifestuje kao ideja koja je slobodna i koja predodređuje priču u celini. Sami akteri događaja uopšte nisu svesni da je posredi neko rangiranje: oni se međusobno ne ogledaju. Njihove sposobnosti, kvalitete i snage odmerava osoba koja je spolja, čije predstave o narodima u šali nalaze svoj formalni izraz. Je li to mišljenje zajedničko mišljenje celog naroda, ili ne tako brojnih anonimnih tvoraca ovih sadržaja, da li se radi o subjektivnom utisku, ili se u svemu može nazreti i pokoje zrnce istine, nije od presudne važnosti za život i sudbinu ispričane priče. Nekoliko internacionalnih šala sličnog tipa navodi i američki folklorista A. Dandes, koji ih ne oklevajući, u skladu sa svojim vrednosno-teorijskim opredeljenjima, grupiše u kategoriju etničke uvrede ili etničke klevete (ethnic slur)._Ove šale predstavljaju najčistiji i u mnogo čemu pogodniji primer za ilustrovanje, budući da njihovo tumačenje nije iskomplikovano uplitanjem stalnih folklornih motiva. Moglo bi se reći da su takve šale prototip etničke šale. Predočavaju nam jedan multietnički skup, paradu nekoliko različitih nacija čiji se predstavnici nalaze u istoj situaciji ili pred istim zadatkom. Razume se, kao što se unapred očekuje, držanje u toj situaciji biće posve različito. Naredni primer upoređuje tipične reakcije supruga raznih nacionalnosti nakon okončanja ljubavnog čina: Amerikanka: Ah, mili, to je bilo sjajno! Drugi klasičan primer multietničke šale, koji takođe beleži Dandes, za motiv ima međunarodnu konferenciju naučnika s temom: različiti aspekti slona. Englez će se predstaviti radom “Lov na slonove u Indiji”; Rus izlaže: “Slon i petogodišnji plan”; Italijan čita saopštenje: “Slon i renesansa”; Francuz razmatra “Les amours des elephants” ili, u nekim verzijama, “L’elephant dans la cuisine”; Nemac govori o “Slonu i renacifikaciji Nemačke” (u drugim verzijama “Vojna upotreba slona” ili “Ein kurze Einfuhrung in das Leben des vierbeinigen Elephanten”); Amerikanac prilaže članak: “Kako podići boljeg i većeg slona”.[5] Navedeni tekstovi dovoljno jasno ukazuju na razliku između najvećeg broja dosad opisanih šala - koje uglavnom koriste opšte, internacionalne motive spajajući ih s tipskim, etnički profilisanim junacima - i šala čiji je osnovni motiv izlaganje stereotipa koji su nesumnjivo rašireni i izvan okvira folklorne građe, a odnose se na nacionalne, narodne i etničke skupine. U tim primerima oni su na najjednostavniji način, tabelarno popisani pošto se smatra da je to samo po sebi dostatno, eksplikativno i smešno da nikakve druge intervencije nisu neophodne. Sasvim je opravdano njihovo prosto nizanje: multiplikacija samo pojačava komični učinak svakog ponaosob. Ipak, i pored pripadnosti istom, zajedničkom tipu, između prvog i drugog primera Dandesove šale ne može se baš staviti znak jednakosti: dok prvi barata stereotipima koji se odnose na mentalitet, na psihološke i karakterne osobenosti pojedinih naroda, dotle, u drugom slučaju, stereotipi proizlaze iz generalizacije izvesnih istorijskih, političkih i ekonomskih iskustava zemalja i naroda koji u njima borave. Ako je prvu klasu stereotipa nemoguće proveriti empirijskim putem, druga zasigurno ima pokriće i odgovarajuću utemeljenost u svetu egzaktnih činjenica. Međutim, čak i ta neosporna prepoznatljivost faktografske građe može biti varljiva: ni ona nije dokraja pouzdan pokazatelj verodostojnosti iznesenih karakterizacija jer ni u drugom, isto kao ni u prvom slučaju, nije moguće ustanoviti koliki je stvarni stepen korespondencije između integralnih kolektiva i onih, s njima spojenih uopštenih predstava, simbola i stereotipnih osobina. Bez obzira na spomenutu manjkavost, najviše opravdanih razloga ima da se šaljivi tekstovi poput ovih izdvoje u zasebnu grupu od ostalih i podvedu pod odrednicu etnički. Sa stanovišta samog folklora, nije od naročite važnosti jesu li folklorne tvorevine odraz realnosti i istine, odnosno pravo ogledalo mentaliteta nekog naroda. Za folklorističke potrebe kategorizacije etničkih šala jedini podatak koji ima značaj je sama činjenica da su to šale koje se neposredno i direktno bave etničkim identitetom kao jednom od manifestacija zemaljskog postojanja ljudskog roda. Na tom širokom fenomenološkom planu simbolizuju se, prikazuju i kompariraju etnosi: naime, etnos se upotrebljava kao humoristički koncept, a ne kao instrument za dokazivanje da je neko bolji, jači, pametniji, sposobniji. U većini slučajeva komparacija je praktično sredstvo, zgodno i jedino pri ruci, da se o toj krupnoj, višedimenzionalnoj i egzistencijalnoj temi na koncizan humoristički način nešto kaže. Ljudska radoznalost, koja se očituje kroz sferu humora, intrigirana je samom pojavom etničke šarolikosti, kao što je oduvek bila intrigirana lingvističkim varijetetima, množinom dijalekata i različitih mogućnosti govornog izražavanja. U poređenju s ogromnom količinom šala koje obrađuju druge aspekte čovekovog života, etničkih šala u užem smislu ima disproporcionalno malo. Iznenađujuće deluje otkriće da spomenutih revijalnih kombinacija etničkih stereotipa nema mnogo ni u našoj, a, po svemu sudeći, ni u folklornoj građi ostalih naroda. Možda je njihovo vreme već isteklo. Vic koji obrađuje multietničke stereotipe - koji opisuje način ponašanja različitih naroda u istoj situaciji, ili pred istim zadatkom - danas se samo sporadično može čuti. No, čak i ako prihvatimo mogućnost da je iz nekih razloga presahlo interesovanje za ovu vrstu šale, ne možemo zanemariti činjenicu da nema indicija koje ukazuju na to da ih je u zamašnijoj količini ikada ranije bilo. Istini za volju, stereotipi i modeli za ovaj tip humora nisu ni mnogo raznovrsni ni mnogo brojni. Kako koji narod izjavljuje i vodi ljubav, pristupa zadacima, vojničkim dužnostima i tome slično, je nešto što se ne može varirati beskonačno. U siromaštvu i nefleksibilnosti predložaka treba tražiti glavne razloge zbog čega se etničke šale nisu bujnije razgranale. Stereotipne predstave koje se vezuju s narodima su skučene i inertne: nisu podložne promenama i u dugim vremenskim razmacima ostaju kakve su bile. Izbor stereotipa, kao i broj odlika od kojih se ti stereotipi najčešće grade jako je ograničen. Kad se tome doda i malen krug nacija koje su u jednoj epohi humoristički relevantne, izlazi da je ponavljanje jednog te istog gotovo sasvim neizbežno, a to je upravo ono što humorni izraz ne trpi. Kao kompenzacija za taj više nego oskudan potencijal etničkog humora, multietničke stereotipe mogu zameniti drugi, kod kojih se ne održava čak ni iluzija zasnovanosti na stvarnim etničkim karakteristikama - na šta pretenduju oni iz napred navedenih primera. Povezanost etničkog stereotipa s kulturom jednog naroda, koja bi - makar i fiktivna - trebalo da služi kao podloga za vic, u najvećem broju primera sasvim je lažna. Stereotipi se pojavljuju u raznim, moglo bi se reći, krivotvorenim oblicima. Psihološke i karakterne crte koje će se pripisati pojedinim narodima uslovljene su pre svega motivom, to jest predstavljaju rezultat zahteva koje iziskuje sama razrada vica. Umesto nastojanja da se na smešan način simbolično prikaže mentalitet, jedinstveni kolektivni karakter naroda, u središte ovih viceva smeštaju su uobičajeni ljudski poroci - rasprostranjene, svim narodima svojstvene mane i slabosti. Te šale koje komiku grade na niskim stranama ljudske prirode zadobile su široku svetsku popularnost. Pa, i pored toga što je svima jasno da su poroci i mane pre karakteristični za pojedince nego za grupe u celini, u šalama su etnički klasifikovani i nacionalno uopšteni. Prilično proizvoljno raspoređeni su između etničkih aktera, s tim što moraju da se uzajamno nadovezuju i da prate logiku radnje. Ako prvi tip “istinskih” stereotipnih osobina nalazi opravdanje bar utoliko što vuče koren i inspiraciju iz naširoko rasprostranjenih predstava o nekim narodima, ovaj potonji zasigurno je lišen i takvog, indirektnog pokrića. Već na prvi pogled očigledno je da su ljudske mane atribuirane bez mnogo razloga i veze. Štaviše, jasno je da nije nužno da budu pripojene uz etničke aktere, jer bi u ma kom drugom rasporedu uloga imale isti smisao i isto komično dejstvo. Zato, uprkos onome što se čini, strukture ove dve vrste šala nisu u potpunosti istovetne: u prvom slučaju, celokupna forma šale podređena je dominantnoj ulozi i nabrajanju stereotipa; u drugom, relacija je obratno usmerena - stereotipne osobine su te koje se nalaze u funkciji motiva koji je semantički naglašen i koji predstavlja čvrst temelj šale. Tipičan primer takvog vica prikazuje izabrane predstavnike nekolicine naroda - obično tri na broju - u situaciji kada je svakom od njih postavljen po jedan lični uslov čije ispunjenje doprinosi da se ostvari opšte, zajedničko dobro. Šala koja sledi interesantna je i po tome što se tipičnim manama, navodno etničkim obeležjima, pojačava privid autentičnosti dokumentarističkom postavkom izlaganja. Pripovedanje nalikuje izveštaju: kazivanje stvara iluziju verodostojnosti veštim umetanjem dnevno-političkih referenci. Šta je razlog (Gedža, 46, 13. V 1928.) Primerom koji smo naveli uspešno je aktuelizovan jedan rasprostranjeni, internacionalni motiv, stavljen u konkretan društveno-istorijski kontekst i prilagođen okolnostima koje su vladale u vremenu kada je korišćen. Kao što smo rekli, poroci koji su uzeti u obzir i u ovom slučaju posve su arbitrarni. Prilikom njihovog izbora i raspodele jedino na šta se moralo misliti jeste sam razvoj priče: iz tog razloga, njih je bilo potrebno međusobno povezati i uklopiti u jednu logičnu celinu. Tako se došlo unapred planirane komične kulminacije: do urušenja zajedničkog pregnuća koje je trebalo da svima donese korist. Umesto toga, na videlo izlaze fatalna tvrdokornost i nepromenljivost sitnih ljudskih slabosti. U modernijim vicevima s istim motivom, osim notorne pohlepe na novac, potenciraju se homoseksualne sklonosti. Sledeći primer iz istog vremena interesantan je s te tačke što se stereotip lakog morala ponovo pripisuje Hrvatici. Tipska karakterizacija etničkih protagonista implicitna je i manje-više sporedna. Umesto otvoreno navedenih ljudskih slabosti, ovde je reč o željama. Kao u mnogim drugim na izgled etničkim šalama, etnička karakterizacija likova je pojava koja ima sporedni, drugostepeni značaj. Mada je iskorišćen standardni interetnički tročlani šablon, primarni smisao šale nije etničke već skrivene seksualne prirode. Sama šala, koncipirana dosta neumešno, aludira na vulgarnost kao kolektivnu karakteristiku koja se redovno pripisuje Srbima: “Srpski Bog” (Gedža, 55, 28. VI 1928.) Prethodno citirani vicevi zanimljivi su najviše zbog toga što je udruživanje Srbina, Hrvata i Slovenca retkost u našoj izobilnoj i raznovrsnoj humorističkoj građi, a ne zato što bi univerzalni stereotipi ljudskih mana u ma kom smislu bili signifikantni za spomenuta tri naroda. Iz zanemarljivog broja takvih primera nije moguće razaznati čak ni to jesu li odraz nekad vladajućih predrasuda, rezultat sklonosti da se baš na ovaj način uopštava slika o dotičnim narodima, ili ne. Gledano iz ugla socioloških teorija koje zastupaju stanovište da agresivna osećanja prema pripadnicima drugih zajednica predstavljaju podsticaj i ključ za tu vrstu humora, intrigantna je takođe i činjenica da je uloga prostaka u šalama ovakvog tipa po pravilu rezervisana za Srbina. Reklo bi se da ta stereotipna predstava ima dosta dugu tradiciju, te da nije - kako bi se na osnovu agonističkog tumačenja etničkog humora moglo očekivati - nametnuta odnekud sa strane. Za njenim izvorištem treba tragati unutar granica srpskog folklornog stvaralaštva, jer je to zaostavština koja je vrlo verovatno potekla iz starije tradicije šaljivih narodnih priča. U narodnoj tradiciji, vodeće mesto uvek zauzima folklorni junak prostog porekla, vispren i bistar, koji nedostatak uglađenosti, učenosti i povremene prekršaje moralnih normi nadoknađuje šarmom svoje spontane i neiskvarene prirodnosti, urođenom snalažljivošću, veštinom, kao i neiscrpnom snagom vitalne energije. Sasvim srodni ili čak podudarni junaci mogu se otkriti u delima literarnog folklora raznih naroda sveta.[6] Shodno ličnom sudu i moralnoj proceni pripovedača, ovako koncipiranom karakteru pripisuje se bilo pozitivan bilo negativan predznak. U narednom primeru, sazdanom očigledno s namerom da se poentira nacionalni karakter Srba, kritički stav je otvoreno, bez imalo uvijanja saopšten. * * *Idem ja onomad od “Londona” ka Terazijama, a sredinom ulice tera jedan seljak puna kola jaja. Korpe u kolima su bile otkrivene pa ih je svako posmatrao i čudio im se. (Vesele novine, 6, 7. II 1926.) Na etničke karakterizacije podsećaju još neki tipovi šala, koje se po smislu razlikuju među sobom. Letimičnim uvidom, uzimajući u obzir samo osnovnu formalnu struktura, a ne i sve finese značenja, stiče se utisak kao da je reč o identičnom obrascu koji je neznatno, iznova, variran. I ovoga puta su to forme u kojima se kompariraju pripadnici više naroda. Međutim, umesto karakterizacije koja proishodi iz motiva i toka priče, umesto navodno objektivnog sagledavanja vidljivog ili nevidljivog naratora, suočavamo se sa ličnom, što će reći subjektivnom procenom aktera o sopstvenim sposobnostima i postignućima. Taj oblik često se služi formulom humora koji se temelji na neograničenom, maštovitom fabuliranju što za podlogu ima ili laž, ili hvalisanje. Bilo da se radi o hvalisavom samoisticanju, ili o egzibicionizmu mašte, suština je u direktnom nadmetanju: nadmetanju idejama, koje su ponajčešće apsurdne; srazmerno retko, u pitanju može biti i uzajamno odmeravanje samih učesnika. Naravno, i ova semantička razlika više je nego delikatna. Mnogo puta nije nimalo lako prelomiti kojoj od spomenute dve vrste nadmetanja dati prednost: da li je primarna ideja koju etnosi u ovom slučaju samo otelovljuju, ili možda sama činjenica pripadništva odgovarajućem etnosu? Koliko je etnički momenat u toj vrsti humora uistinu važan, može se odrediti jedino na osnovu tako subjektivnog merila kao što je utisak koji svako za sebe stvara o tome šta je presudno u datom slučaju. Neosporno je da etnički identitet protagonista čini njihovu bitnu komponentu, premda nije isključeno ni učešće lica koji su izabrani po nekom drugom principu. Zahtevi vremena deluju da najčešće korišćen bude upravo taj, nacionalni princip. Nasuprot primerima o kojima je prethodno bilo govora, u tim tvorevinama etnički identitet ne konstituiše se uobičajenim postupkom atribuiranja odgovarajućih osobina, delikata, ili psihologije, već se očituje u transformisanom vidu nacionalnog i etničkog ponosa. Etnički ponos preuzima funkciju koju u drugim varijantama imaju mentalitet, karakterne i psihološke osobine. Taj ponos ispoljava se kao zbir navodno počinjenih slavnih dela. Lica u ovim vicevima ne samo da reprezentuju svoje nacije, nego ih i eksplicite zastupaju iznoseći njihove komparativne prednosti: osvojene lovorike, sve sama fascinantna ostvarenja, zapanjujuće uspehe koje su postigli u večitoj utakmici s drugim konkurentima. Neobičnim čudesima dokazuje se superiornost nacija koje se nadmeću. U stvari, ono što se ističe jeste velelepnost nacionalnih država. Novije šale redovno koriste Amerikance i Ruse kao simbolične predstavnike dve najmoćnije sile na svetu. Njima je pridružen i treći član, neminovni autsajder, koji će odneti poslednju reč u komičnom nadigravanju. Razume se, njegova pobeda je čista farsa; ona nastupa kao ironični antiklimaks cele situacije. Svi takmaci, a ne samo poslednji, u konačnom ishodu ispadaju smešni. Šala u kojoj se s velikim vremenskim zakašnjenjem oživljava Era, predstavlja jedan od tipičnih primera ove vrste. U njoj je iskorišćena standardna humoristička tehnika kombinovanja bukvalnog i prenesenog značenja pojmova, koja u konkretnom slučaju ima zadatak da obesmisli visokoparne izjave i učini ih apsurdnim. Nesumnjivo je da bi takav tip šale bilo moguće konstruisati i s akterima koji nisu etnički profilisani, no, time bi se izgubilo dosta od dramskog i humorističkog naboja. Smanjilo bi se izobilje raznovrsnih konotacija i nestalo dramske konfliktnosti koja je tako reći prirodna. Iako je motiv ono što je relevantno, i što je važnije od samog sastava tipskih junaka, nužno je da su oni s razlogom gradirani i suprotstavljeni. Ukoliko kompeticija i kompetitivnost učesnika nisu s dovoljno preciznosti motivisane, nema prave opravdanosti u razvoju situacije i razradi vica: Erina posla (Ošišani jež, 1771, 8. VI 1973.) Slično animalnim učesnicima u basnama, akteri ovih šala u izvesnoj meri personifikuju principe. Zbog te osobine i zbog sukobljenosti koja je imanentna te ne iziskuje posebno obrazloženje, većina varijanata s ovom formulom za glavne protagoniste uzima predstavnike određenih religija - sveta lica, crkvene oce i druge verske časnike. Moguće je da su na tipičnu formulu religioznog humora etnički učesnici tek naknadno nakalemljeni.[7] Bilo kako bilo, evidentno je da se prilikom karakterizacije etničkih tipova mnogo više računa vodi o karakteristikama nacionalnih država, nego o eventualnim crtama mentaliteta pojedinih naroda. Osobine koje su pripisane akterima nisu inspirisane ni kulturnim, ni psihološkim, ni moralnim razlikama među ljudima, već razlikama koje postoje među nacionalnim državama. Kod šala kod kojih je osnovni akcenat stavljen na kompeticiju, mnogo govori činjenica da su etnički akteri identifikovani sa svojim nacionalnim državama. Na ovom polju već dospevamo do linije dodira između uže shvaćenog etničkog i političkog humora - granice koja je najmanje razgovetna i koju je najteže odrediti. Usled neizbežnog procesa poistovećivanja naroda i države, politike i kulture, veoma često nailazimo na kombinacije, na delimično ili potpuno preklapanje etničkog i političkog humora. Nacionalne države su jedini nosioci realne sile i moći: Bez obzira na iskazani intenzitet etničkog ponosa, samo one imaju sredstva i snagu da poremete suštastvenu, imanentnu, ravnopravnost različitih kultura i naroda, uključujući faktor sile koja neumitno lišava slobode i dovodi ljude u poredak. Politika i političke mape sveta našle su svoj refleks u gotovo svakoj sferi čovekovog života. To se naslućuje čak i u napred citiranom primeru - za koji se ne bi moglo reći da ima pravu političku tendenciju - gde su Amerikanci i Rusi više u svojstvu simboličnih predstavnika razvijenog, supermodernog sveta i služe kao kontrast za isticanje domaće tehnološke zaostalosti i za intenziviranje implicitne seksualne aluzije. U većini sličnih primera humora, kod kojih politička konotacija nije u prednjem planu, sudeonici se koriste na isti funkcionalan način: za kreiranje groteskne, komične iluzije o partnerstvu i jednakosti, ravnopravnosti u trci za prestiž vodeće sile na svetu. Međutim, osim ovih, postoje i drugi, daleko ozbiljniji primeri šala, u kojima se nadmetanje nacija ne tretira kao bezazlena i groteskna igra. Etnički protagonisti tu nisu s ciljem da budu efikasno, najprikladnije pomagalo za kreiranje komičnog dramskog konflikta. Jer, oni su izabrani prvenstveno sa zadatkom da budu zatočnici i glasnogovornici država koje se bore u ratovima, propagiraju političke ideje, koje kroje sadašnjost i budućnost čovečanstva. U njihovo ime oglašavaju se i ti predstavnici naroda, služeći se istim žargonom pobede i poraza, superiornosti i inferiornosti, nadgornjavajući se i odmeravajući svoje i protivničke prednosti i nedostatke. Tendencioznost u tim šalama više je nego očigledna. Ona proističe iz žestokog antagonizma koji je nastao kao rezultat političkog, ili vojnog sukoba. Etnički predstavnici naroda nastupaju kao borci za političke ciljeve koji su u isto vreme i prioritetni nacionalni ciljevi: Švabo i Banaćanin (Kića, 14, 5. IV 1925.) Ko je pametniji (Kića, 9, 28. II 1926.) Kod navedenih primera politička ideja naznačena je jasno i nedvosmisleno. Etnički protagonisti ne samo što su u položaju zastupnika politički oštro sukobljenih strana, već se ujedno nalaze u totalno neravnopravnom odnosu osvajača i potlaženog. Slično mnogim drugim varijantama rađenim po istom šablonu, potlačeni na kraju zadobija vrednu simboličnu pobedu. Zahvaljujući svom nadmoćnom duhu i veštini da preokrene u sopstvenu korist žaoke oholog protivnika, on će iz borbe izaći kao nesumnjivi moralni pobednik. Za razliku od druge, prva po redosledu šaljiva pričica - sastavljena u formi produženog dramskog dijaloga - pribegava nekim konvencionalnim, opštim mestima iz ciklusa humora o Švabi i Srbinu. Dvojica antagonista prikazani su na isti način, kao komšije iz seoskog susedstva; Švaba govori njemu svojstvenim oskudnim i iskvarenim srpskim jezikom u kojem su ponajviše ispreturani rodovi. Dakle, za političke poruke iskorišćeni su neki odavno postojeći stilski i sižejni modeli, koji su, uz minimalne intervencije, bez problema prilagođeni novim zahtevima. Kada se dugotrajni, izvanredno kompleksni politički problemi poistovete s gorućim nacionalnim problemima, zaista je teško držati se uobičajenih podela i sa sigurnošću reći gde se završava etnički, a počinje politički humor. Za oba citirana primera moglo bi se kazati da se nalaze na međi između jedne i druge vrste humora: etnički simboli dobijaju političko, a politički, etničko značenje, naizmenično. Što se tiče specifične problematike političkog humora, to je humor koji zahvata zbilja ogroman prostor humornog stvaralaštva. No, kao i u drugim situacijama kada je reč o duhovnoj delatnosti, nemoguće je održati doslednost i napraviti klasifikacije koje zadovoljavaju egzaktna i precizna naučna merila. Stoga, sve folklorističke podele humora moraju se shvatiti isključivo uslovno. Deobe na etnički i politički humor, kao uostalom i crni i erotski, kadre su jedino da nam ukažu na one elementarne, široke sadržajne celine koje imaju egzistencijalni značaj za čoveka; koje ga se direktno tiču i pogađaju njegov život. Iz tog razloga, one su stalni predmet njegovih humornih relativizacija. To su nesaglediva područja iznijansiranih značenja, čije tačne konture nije moguće iscrtati. Zato je ličnom osećaju prepušteno da u gomili potencijalnih značenja odabere ono koje se čini dominantnim. Recepcija šale je individualna i vrlo bitna čak i kada se radi o naučnim istraživanjima: kontekst i sluh presuđuju da li je u nekoj šali presudnija etnička, politička, seksualna ili, možda, makabrična nota. Imaju li u prethodnim pričicama veću težinu etnički parametri ovaploćeni u političkim, ili je političko iznad svih ostalih etničkih datosti, u krajnjoj liniji odlučuje svako prema sopstvenim kriterijumima i prema sopstvenom pogledu na svet. Ipak, ako bismo nekako uspeli da etničke sadržaje u potpunosti izolujemo od drugih semantičkih oblasti, sigurno je da bi nam na raspolaganju ostalo zanemarljivo malo materijala. Znači, opet smo suočeni s paradoksom koji je toliko tipičan za humor: Etnička profilacija likova i etnički junaci su omiljeni među ljudima i najčešće korišćeni u savremenim šalama. To su najživopisniji i najpopularniji junaci viceva s neizmerno velikim humorističkim habitusom. S druge strane, šala čiji tekstovi (scripts) govore o fenomenu etnosa i etničkog identiteta u globalnom, egzistencijalnom smislu tako reći i nema. Njihov broj nesrazmerno je mali u odnosu na šale koje pokrivaju ostale sfere ljudskog života. Napomene
<<nazad napred>>© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija // |