Gordana Ljuboja, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije

TIPOVI VICA I ŠALJIVOG PITANJA

Kriterijumi na osnovu kojih se prave tipologije i sistematizuju vicevi uglavnom su vrlo jednostavni. U specijalnim izdanjima novinskih sveščica, kao i u neuporedivo ambicioznije zamišljenim leksikonima, vicevi se grupišu ili prema sadržaju, ili prema glavnim akterima: na primer, vicevi o neverstvu, braku, školi, ili vicevi o malom Perici, Škotlanđanima, lekarima, ludacima, kanarincima, lopovima, siledžijama, rogonjama, marsovcima, mucavcima, profesorima, advokatima, ribolovcima, kockarima, trgovačkim putnicima, studentima, stjuardesama, kaubojima, taštama... - i tako dalje, bez nekog reda, unedogled.[1] Izbor tema, odnosno mogućih učesnika komične radnje gotovo da je neiscrpan. Za razliku od motiva čija je količina ipak limitirana, broj potencijalnih delatnika koji bi u nekom trenutku mogli da se zadese u humorističkom trendu i dobiju mesto u popularnim vicevima ne može se ni sagledati. Skoro svaka vrsta profesije, svaka društvena, etnička, ili statusna grupa, ljudi, životinje, pa čak i fizički predmeti imaju šansu da se barem nakratko nađu u fokusu ove vrste humornog diskursa. No, ti i takvi nesistematski, ovlaš urađeni popisi aktera i tema ne kazuje nam ništa posebno o tipu pričica, odnosno o samoj koncepciji pojedinih viceva. Na žalost, u tom pogledu bitno različite nisu ni one ozbiljnije, na naučnim temeljima postavljene sistematizacije folklorističke građe, čiji zacrtani ciljevi prevazilaze okvire raspoređivanja i taksativnog nabrajanja materijala koji je svojevremeno bio, ili koji trenutno kola u tekućem folklornom opticaju.

L. Rerih, već spominjani autor integralne studije o vicu, grupisao je kriterijume na osnovu kojih se najčešće izvode klasifikacije ove literarne forme u nekoliko skupina s nejednako definisanim sadržajima: 1) poimence ili grupno navedeni glavni protagonisti - Mala Erna, Fric, razbojnici, žabe velikih usta, slonovi itd; 2) stvarni i izmišljeni kreatori vica - deca (dečja usta), lovci, ribolovci, pokondireni novi bogataši, dođoši i sl; 3) osnovni sadržaj i oblast - politički, konfesionalni, seksualni, skatološki, koji pričaju laž, san; 4) kriterijumi koji saopštavaju nešto o tehnici, formi i strukturi kojom se koristi vic - verbalni, u slici, u mimici, definicija, omaška, račun, nadmetanje adutima, vic koji uništava poentu; 5) kriterijum koji uzima u obzir ton i opšti utisak - crni, morbidni, neslani; 6) etnički ili regionalni kriterijumi - jevrejski, pruski, škotski itd. Objašnjavajući bliže ovaj način klasifikacije, Rerih precizira da su njime obuhvaćene dve kategorije: ili su to vicevi o dotičnim etničkim grupama, ili, pak, vicevi koje su smislili pripadnici tih grupe. 7) prema funkciji ili snazi tendencije - agresivni, neuljudni, tendenciozni, antiklerikalni, bezazleni itd; 8) prema mestima odigravanja - školski, iz kasarne, kazina, ispovedaonice, s pustog ostrva itd.[2]

Redovna je pojava da se prilikom sistematizovanja građe uporedo koristi nekolicina spomenutih principa. Šarenilo tih kriterijuma, kao i njihova neizbalansiranost kada se ima u vidu ravan opštosti, logička doslednost i ugao iz kog se posmatra raspoloživa građa, predstavljaju zajednički problem manje-više u svim folklorističkim radovima ove vrste. Sve je u igri kada se čine pokušaji da se unese red u jedan do te mere nepregledan, raznorodan i, iznad svega, obilat humoristički materijal: od subjektivnih parametara kao što su ocene kvaliteta i preovlađujućeg tona priče, arbitrarnih tumačenja podteksta i navodno prikrivenih tendencija, od prostog apstrahovanja likova ili mesta gde se odvija radnja, do kategorizacija sižea i stvaranja globalnih tematskih tipologija. Ipak, od svih mogućnosti koje stoje na raspolaganju, čini nam se da je za razumevanje suštinske prirode žanra, kao i njegovih razvojnih stadijuma i faza, jedino celishodno odabrati pristup kojim se u središte pažnje stavlja stilska i strukturalna koncepcija priče, način na koji se gradi i ostvaruje specifičan doživljaj humora. Analizirajući neke od tipičnih oblika u kojima se ispoljavala ova minimalistička narativna forma - koji su s vremenom trpeli preobražaje u skladu s preobražajem opšteg smisla za komično - stičemo mnogo određenije predstave o izražajnim rasponima ove vrste. Naime, jedino se takvom vrstom tipologizacije mogu izneti na videlo bogatstvo i raznovrsnost formalnih struktura u kojima se može javiti vic; osim toga, moguće je napraviti kakvu-takvu periodizaciju kada su upražnjavani, odnosno imali prevlast odgovarajući tipovi humora. Istovremeno, time se jasno pokazuje koliko su folklorne pojave, pa dakle i humor, povezane s istorijskom epohom, koliko su plastične, koliko podložne preoblikovanju koje je neumitni diktat vremena.

Pregledom šaljivih pričica koje su ne gubeći kontinuitet objavljivane u humorističkoj štampi Srbije tokom istorijskog i vremenskog razdoblja dvadesetog veka - reklo bi se ujedno i zlatnog veka ove folklorne forme - stiče se dosta verna slika o kapacitetu stilskih i strukturnih mogućnosti ove oblasti stvaralaštva. Međutim, to nikako ne znači da je ta vrsta tipologizacije oslobođena slabosti koje su prateći deo drugih. I u ovom slučaju, kao i kod svih ostalih, logička doslednost je princip koji nije moguće ispoštovati dokraja. Kao sve druge, ta podela je uslovna: ona nije u stanju da sledi uvek istu logičku nit upravo zato što obrasci na osnovu kojih se sastavljaju šaljive pričice ne pripadaju istom području i istom krugu pojmova. Polazeći od datih primera, moguće je izvršiti samo provizornu kategorizaciju, to jest identifikovati jedan broj tipičnih modela po kojima su se u svoje vreme gradili, ili se možda i nadalje grade neki vicevi. Kad je o humorističkom folkloru reč, pedantno izvođenje klasifikacija naprosto nije izvodljivo zbog toga što je u toj oblasti stvaralaštva ljudski duh ponajmanje sputan, opire se i prkosi svim odviše stegnutim kalupima. Od jedne do druge kategorije susrećemo se s graničnim ili protivrečnim primerima koji opovrgavaju šematska pravila i umanjuju preciznost svake sistematizacije. Kombinacije više različitih strukturnih modela su uobičajena pojava. Stoga je za interpretaciju i razvrstavanje građe od primarne važnosti proceniti koji od modela nosi prevagu, koji je glavni, a koji su sporedni; drugim rečima, treba razlučiti ono što čini kičmu i osnovni smisao šale od onih ne toliko značajnih dodataka i ukrasa.

Hronološki presek materijala odslikava sve vladajuće tendencije u razvoju humorističkih vrsta o kojima je dosad već bilo govora. Na prelasku iz jednog u drugo stoleće još su jaki uticaji tradicije: deo humorističko-satirične štampe u srazmerno velikom broju publikuje narodne umotvorine koje se smatraju tradicionalnim i koje odišu duhom prošlih vremena. Međutim, to je samo poslednji refleks onoga što je baštinio devetnaesti vek, izbledeli i zakasneli odsjaj nekadašnje snažne struje kupljenja i konzerviranja usmene narodne tradicije. Interesovanje za tekovine iz prošlosti i za izdavanje folklora iz devetnaestog stoleća sve očiglednije slabi i primiče se svom konačnom kraju. Paralelno sa još uvek prisutnim narodnim pričicama pojavljuju se neki moderniji kratki oblici za koje bi se danas bez mnogo oklevanja moglo kazati da spadaju u oblast vica. Da ta sažeta, verbalno škrta forma predstavlja novost za čitalačku publiku naviklu na daleko podrobniji literarni izraz, vidi se iz obazrivog načina njihove novinske prezentacije: uredništva smatraju da nije dovoljno da takve šale izađu u svom integralnom tekstualnom vidu; ona smatraju da je neophodno da tu i tamo, u zagradi, dodaju pokoje uputstvo za lakše razumevanje, da diskretno intervenišu obrazlaganjem motivacije, postupaka i izjava u tekstu koji sledi. Bez obzira na kratkoću naracije, obavezan je naslov pre početka teksta, kao elementarna, na prvi mah uočljiva indicija da je reč o određenom sižeu i o pripovednoj vrsti. Naslovom se tematski definiše sadržaj i daju naznake za pravilno tumačenje: kod viceva koji su sastavljeni od nekoliko rečenica i koji se u velikoj meri oslanjaju na aluziju svrha naslova je da pažnju čitalaca usmeri na odgovarajući kolosek, da pripomogne da se dokuči ideja koja nije tako eksplicitna kao u tradicionalnim, srazmerno sporim narativnim formama. Oseća se bojazan da publici koja je odgojena na razuđenijim literarnim formama podtekst vica neće biti odmah shvatljiv, pogotovu ako se radi o vrsti apsurdnog humora, koji u tom ranom periodu nije bio mnogo rasprostranjen, a kamoli onako dominantan kao na kraju veka. Funkcija naslova je da pruži pomoć u čitanju teksta, da učini jasnijim dijalog koji je prividno lišen smisla, kao u sledećem primeru gde se apsurd, koji zacelo tvori srž šale, objašnjava željama Cigana koje nikada nemaju racionalnu podlogu. Ciganima se, po običaju ustaljenom iz starih vremena, pripisuje različita, isključivo njima svojstvena logika, detinjast i malo uvrnut odnos prema svetu:

Ciganske želje
Sin (svome ocu cigi): Čuvaj se ti tata bre, oće te pogazi konj.
Ciganin: A gde je bre konj?
Sin: Pa sad ću da idem na vašar i da kupim.

(Brka, 8, 16. II 1903.)

Mnogo češće naslovi su u službi globalne identifikacije žanra. Oni su formulisani tako da budu nedvosmislena orijentacija u pogledu samog karaktera teksta, prva naznaka o tome o kakvoj vrsti je reč. Da je u pitanju šala, ili bar jedan specifičan tip šale, govore skoro istovetni naslovi koji se neprekidno, iz broja u broj ponavljaju: Nasadio ga, Doskočio mu, Nisu se razumeli, Krivo ga razumeo, Dvosmisleno, Milo za drago, Dobar odgovor, Dobro odšalio, Šala u ratu, Nesporazum, Dosetka, Dosetljivost, Cigina dosetka, Bukusov vic, Cigin vic itd. Zanimljivo je da je u poslednjem po redosledu primeru noviji termin vic već primenjen na skraćenu, neznatno modernizovanu verziju omiljene narodne priče, mnogo puta varirane, koja obrađuje standardni motiv prevare:

Cigin vic
Došao ciga u zimu kod gazde i moli ga da mu da jedno breme sena. Gazda se poče ustezati, a ciga pritače:
-Daj, gazdo, živ bio, imaš dosta seno, što će ti toliko...Sad će sveti Sava, nova trava.
Gazda pristade i dade mu ga. Ciga uprti breme, pozdravi se i kad izađe iz kotora viknu:
-A, bre gazdo. Čuvaj seno... sveti Sava sredozimac, a Božić je jesenji svetac.
I uhvati maglu.

(Kića, 10, 4. III 1912.)

Vicevi koji ne nose naslov predstavljaju izuzetak, naročito u prve dve decenije dvadesetog veka. Po svoj prilici, na takav način objavljuju se u onim retkim prilikama kada se čini da je smisao sadržaja sasvim jasan i nedvosmislen, to jest kada se radi o varijantama raširenih, nadasve tipičnih i ko zna koliko dugo rabljenih motiva. Docnije, tokom dvadesetih i tridesetih godina, češće se događa da ovakve pričice budu štampane bez spomenute uvodne reference, pod uslovom da su grupisane u sklopu ustaljenih, samo za njih predviđenih rubrika. Ukoliko su protagonisti viceva neki odomćeni, naširoko prihvaćeni tipski junaci, već uveliko srasli sa samim žanrom, u tom slučaju oni su dovoljni kao asocijacija i zamena za naslov kao putokaz. Nesumnjivo je da spomen Lale ili Jevrejina usmerava direkciju na pravu žanrovsku stranu.

* * *

Hajduk: (iz žbunja) - Pare ili život?!
Jevrejin: Uh, ala taj ima trgovačkog duha?!

(Brka, 26, 28. VI 1915.)

* * *

Aron Levi bogati kožarski trgovac umiraše. Skupiše se oko njegove postelje sva tri sina Avram, Isak i Moša.
Najstariji poče da predlaže da sarane oca prvom klasom.
Isak, srednji sin predlaže da je dovoljno ako prirede pratnju III klase jer je otac uvek bio vrlo skroman.
Moša koji je bio najmlađi reći će:
Isak je u pravu, otac je bio veoma skroman, i ja sam uveren da će on biti potpuno zadovoljan i na onom svetu, ako ga saranimo poslednjom klasom kao najvećeg siromaška.
Na te reči, probudi se samrtnik Levi iz agonije i reći će poslednjim dahom:
“Ne, ne, draga deco, hvala vam, ja ću otići peške na groblje.”

(Gedža, 6, 7. VIII 1927.)

Interesantna je i obrnuta pojava da se u novije doba, a to znači nakon svršetka Drugog svetskog rata, u vreme kada je vic već dugo vrsta s kojom su se svi srodili, u štampi još mogu naći vicevi s ispisanim naslovom. Najčešće su to vicevi koje redakcijama upućuju sami čitaoci. Takvi primeri rado se zaokružuju u jednu upotpunjenu literarnu ili misaonu celinu i na ovaj način. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, vicevi se uglavnom štampaju na stranicama koje su posebno izdvojene za to - bez naslova, jer su oni do ovog vremena gotovo sasvim zanemareni. S druge strane, nasuprot ovoj prihvaćenoj obezličenoj prezentaciji, bez ikakvih značenjskih indikatora, novinska uredništva izdaju posebne edicije sveščica koje su namenjene masovnoj publici, u kojima su vicevi iznova obeleženi odrednicama u vidu naslova. Od starijih primera razlikuju se utoliko što odabrani naslovi ne sadrže više nikakvu informaciju s obzirom na žanr, nego prosto saopštavaju temu. Ako neku temu nije baš jednostavno formulisati na koncizan način, odnosno ako je završna replika upečatljivo i spretno verbalizovana, ulogu naslova preuzima jedan njen fragment, ili se izjava ostavlja neokrnjenom, na primer: Najbolje je kad je čovek zdrav, Pravoslavni komunista, Druga kera, Očin sam mog’o, Pitajte muža, Bolja pratnja, Platio kartu i bezbroj drugih, njima sličnih.

Ovakav sistem naslovljavanja karakterističan je ponajviše za tip vica s okosnicom koju sačinjava komična replika ili dosetka. Ta replika može biti sročena na stilski različite načine, u vidu neke neobične sintagme, paradoksa, slikovite metafore, visprene aluzije i tome slično. Dosetka je ono što se naglašava, svi ostali elementi radnje, situacije i opisa nalaze se u direktnoj funkciji njene duhovitosti, i služe isključivo za to da je pojačaju, ulepšaju i za jednu dodatnu nijansu istaknu. Neretko, u izvesnim naročito uspelim primerima, ova samostalna i srazmerno nezavisna komponenta oslobađa se tesnih ograda narativne forme i, kao poslovični i aforistički izraz prelazi u živu, svakodnevnu konverzacionu upotrebu. S druge strane, moguć je proces u obrnutom smeru: spontano nastale jezičke dosetke koje su naišle na široko dopadanje smeštaju se u čvršće kalupe žanrovskih struktura, čime se konzerviraju i uokvirene u tom obliku rasprostiru dalje od granica koje je unapred bilo moguće sagledati. Na postavljeno pitanje šta je prvobitno, dosetka ili vic, najčešće nije izvodljivo dobiti pouzdan odgovor. U određenim primerima vica, više nego u drugim, čini se da je dosetka tek naknadno uzidana u njegovu formalnu strukturu. Između ovog oblika vica i tradicionalne šaljive priče nema nikakve razlike kad je o samostalnosti izjave reč: replikom koja čini sadržinu vica i poentiranom završnicom šaljive priče manipuliše se na potpuno identičan način. I jedna i druga izjava su u istom stepenu nezavisne. Kao u slučaju poslovične upotrebe izreka iz nekadašnjih šaljivih priča, dosetka na kojoj počiva osavremenjena forma komične naracije do te mere je dominantna da može da egzistira nezavisno od ostalog teksta. Mnoge jezgrovite misli iz narodnih priča nastavljale su da kruže i da se citiraju kako bi konačno bile standardizovane kao univerzalni iskaz i fiksne narodne poslovice. Prelaskom u slobodniji konverzacioni folklor, segmenti vica - nalik segmentima nekadašnjih šaljivih narodnih priča - bogate govorni jezik čineći ga življim, sočnijim i živopisnijim.

Bolja pratnja
Gazda Panta pijan, prate ga tamburaši.
Popa: Ej, nesrećniče jedan, zar da te ovi prate?
-Bolje i ovi, nego ti oče proto!

(Okovani jazavac, 2, 31. X 1935.)

Broj dece
Razgovaraju dva Crnogorca:
-Je l’, boga ti, koliko ti djece imaš?
-A što pitaš?
-Onako...
-Imam dvoje djece i tri ćerke.

(Đetići, Ježev humor - Vic)

Platio kartu
Gužva je u autobusu i kondukter moli putnike da se pomere napred. Crnogorac ga pogleda onako ispod oka ali ipak krenu jedan korak. Kondukter opet moli putnike da se pomere napred jer treba da primi još putnika, a Đetić će na to:
-Je li, avetinjo, života ti! Pa jesam li ja platio kartu da se vozim il’ da idem peške?

(Đetići...)

Pravoslavni komunista
Lala, član Partije, slavio slavu i krišom krstio dete. Sekretar partijske organizacije pozvao ga na odgovornost.
-Reci Lalo, kad slaviš slavu i krstiš dete, kakav si ti komunista?
-Pa, druže sekretare, ja mislim da sam - pravoslavni komunista...

(Lala i Sosa, Ježev humor - Vic)

Vic čija se suština iscrpljuje u tome da bude okvir za duhovitu repliku predstavlja samo jedan u nizu mogućih obrazaca humorističkih oblika koji inače postoje. To je relativno labavo koncipiran oblik koja ima širok dijapazon repertoara i kontinuitet trajanja koji ne podleže ćudima mode i vremena. U novije doba to je jedan od preovlađujućih tipova vica, budući da su brojni drugi tipovi zaboravljeni, ili im je iz određenog razloga ponestalo privlačnosti, tako da su se vremenom proredili, ili su sasvim nestali iz govorne upotrebe. Za pojedine, nekad veoma popularne tipove šaljivih pričica možemo pretpostaviti da su iščezli pre svega iz razloga što su prevaziđeni, što su ljudima počeli da zvuče i deluju previše jednostavno, previše naivno. Ljudi koji su uključeni u dinamičan razvoj savremenog sveta rapidno gube smisao za jednostavnost stvari. Gomilanje stimulusa, informacija, iskustava i svakojakih znanja otupelo je sluh za mnoge vidove značenja koja su nekadašnjim, manje sofisticiranim i manje zahtevnim ljudima izgledala paradoksalno, izazivala čuđenje i smeh, pričinjavajući im ogromno zadovoljstvo.

Uzmemo li za ilustraciju ovih procesa uvek atraktivan lingvistički humor, vidimo da jezičke igre rečima vremenom bivaju sve komplikovanije. Na primer, homofonija, sličnost po zvučnosti jezika, koja je na početku veka ubedljivo najpopularniji oblik lingvističkog humora oko koga se vrte razne priče, odavno je prestala da se smatra smešnom sama po sebi. Usledila su razdoblja intenzivnog mešanja ljudi i razvoja komunikacija; u tim uslovima normalno je da dodir sa stranim jezicima nema više čar novine, da gubi svoju komičnu stranu. U savremenom svetu to nije fenomen koji bi privukao ma čiju pažnju. Na tuđi jezik ne gleda se kao na nešto što je neobično i egzotično, niti to ikoga može da čudi: svaki nepismeni seljak već je toliko informisan da bi mu jednostavni jezički nesporazumi mogli delovati atraktivno i komično. Usled tih promena, neizbežno su se morali ugasiti oni oblici lingvističkog humora koji su humor crpeli iz paralelizma dva strana jezika, ili dva načina govora, a svojevremeno su imali ogromnu popularnost i značajan udeo u folklornoj građi. Prvih decenija dvadesetog stoleća učestale su varijante upravo takvih šaljivih dijaloga. Po tonu i po utisku koji ostavljaju, ti dijalozi deluju tradicionalno, te vrlo verovatno vuku nit iz neke još ranije epohe. Spomenuti oblik šale nije orijentisan na neku određenu poentu, već je to mala burleskna komedija: slika se situacija u kojoj su se obrela dva lica koja ne primećuju da s njihovom komunikacijom nešto nije u redu, da svaki govori svojim, drugoj strani nerazumljivim jezikom. U izvesnim varijantama jedan od učesnika je nagluv. U obe varijante, sagovornici se ponašaju kao da ne postoji jezička barijera, kao da je u pitanju razgovor osoba koje se razumeju sasvim korektno:

Nije tuda
Srbin i Mađar koji se izgubio. Nem tudom Serb (ne znam srpski). - E, oca ti švapskog...Sad ja prolazio toliko puta ovuda i ne pogreših, a ti se nađe da mi kažeš da nije tuda!

(Kića, 19, 6. V 1907.)

Gluva Crnogorka
-Pošto, baba, mleko!
-Jes’, pravo veliš, sin mi je Peko!
-Je l’, baba, taze?
-Jes’, osto je kod našeg Laze.
-Ti si babo gluva?
-A?
-Ostarela si pa ne čuješ...
-Đavolja rabota, čoče, jes’...

(Kića, 29, 13. VII 1908.)

Na sudu
Pošao seljak da se žali na sudu kako mu je vuk pojeo ovcu. Sudija je bio švaba pa nije razumevao dobro srpski.
Seljak - Gospodine sudija, izeo mi vuk ovcu!
Sudija - Vas!
Seljak - Nije pas, nego vuk!
Sudija - Varum!
Seljak - Nije varenu nego je živu izeo.
Sudija - A so (praveći se da je razumeo)!
Seljak - Nije solio, već neslanu je pojeo.
Sudija - Marš!
Seljak - Nije bila mršava već jalova...

(Brka, 34, 30. VIII 1915.)

Iako ovi primeri najviše podsećaju na seoske šale i seosku vrstu zabave, gradska humoristička štampa u istom vremenskom periodu neguje istu formu poigravanja rečima. Omiljene su razne varijante blago satiričnih epigrama, napisane u skoro podudarnom stilu:

Iz nemačkog jezika
Lapo zovu “šene”
To zna svako dere
Ali kod nas Srba
Šene samo - kere...
(itd.)

(Brka, 34, 26. VIII 1912.)

Uopšte uzev, verbalne igre predstavljaju jednu od ključnih tehnika i formi humora; one su elementarna osnova duhovitosti. Ako ništa drugo, nezaobilazan su začin svakog tipa humora, bez obzira na prostor ili period iz koga humoristička građa potiče. Skala mogućih poruka i finesa značenja koja se postiže maštovitim i nesputanim baratanjem rečima gotovo da nema ograničenja. Izokretanjem uobičajenog smisla, namernim izigravanjem strogih jezičkih regula, nepoštovanjem uslovljenosti i tvrde obaveznosti jezičkih principa, čovek tako reći nadohvat ruke otkriva jedno neizmerno i dragoceno polje slobode koje mu je prirodno potrebno. Negiranjem jednog etabliranog i institucionalizovanog poretka, on pronalazi uživanje za sebe: ne samo u kreativnom procesu traganja za novim i nenadanim smislom, no isto toliko u subverzivnom osećaju neposlušnosti koju baš niko nije u stanju da kontroliše. Pretežan deo sveobuhvatnog humorističkog nasleđa odnosi se upravo na pomenutu vrstu lingvističkog humora. Početkom veka lingvistički humor zauzimao je mesto bez premca u šaljivom folkloru i razonodi ljudi, međutim, u modernizovanom obliku, jezičke igre imaju aktuelnost u podjednakoj meri i kasnije. Ipak, hronološki gledano, lako se uočavaju razlike. U moderno vreme igre rečima radije se vezuju za besmislicu i apsurd - služe kao adut kojim se dokazuje arbitrarnost ljudske egzistencije i privid svih zemaljskih stvari.

Stotinak godina ranije, uživanje u jeziku bilo je kudikamo neposrednije. Dijalekti, s bujnim potencijalom asocijacija koji takav način govora po sebi nosi, nisu bili samo pomoćno izražajno sredstvo, već su korišćeni kao sebi dovoljan izvor zabave i smeha. Bili su predmet kojim se humor, a naročito šaljiva priča, anegdota i vic izuzetno često bave. Male, popularne humorističke forme koje bismo mogli nazvati komičnim monologom ili komičnom deskripcijom tipične su za ranije epohe u razvoju lingvističkog humora. Te izuzetno živopisne jezičke skice pojavljivale su se u raznim varijantama, raznim trenutno interesantnim, humoristički atraktivnim dijalektima. Danas su takve vrste šala, po svoj prilici, potpuno izumrle. Značaj koji se pridavao jezičkim slikama u prošlosti ogleda se takođe u čestom korišćenju dijalekta na ostalim humorističkim planovima: oni su bili temelj i oslonac humorističko-satiričnih žanrova. U tom, malo pomerenom jezičkom obrascu najlakše su se iznosile ozbiljne kritičke opaske, komentari na tekuće političke događaje i celokupno stanje u društvu. Satirični tekstovi koji su prvih decenija veka predstavljali reakciju na aktuelnu društvenopolitičku situaciju šablonski su pisani na ovaj način, češće u formi dijaloga nego monologa. (Najuspeliji etnički par, rekli bismo, kir Dima i kir Sima.) Bili su to manje ili više duhoviti osvrti s neopozivom, lako uočljivom tendencijom i stavom. Za razliku od njih, napred spomenuti komični monolozi, koji se učestalo ponavljaju u intervalu dvadesetih, u potpunosti su lišeni bilo kakve primese angažovanosti. Tim tekstovima se ne saopštava ništa aktuelno ni važno; njihov jedini cilj je da budu smešni. Oni podsećaju na to da paralelno sa zvaničnom govornom normom egzistiraju njena ne tako ugledna naličja, koja su daleko sočnija, daleko zabavnija, i koja bacaju novo svetlo na okolne pojave i stvari. Takve šaljive crtice obično imaju kao motiv drugačije, alternativno viđenje svrhe i funkcije tehničkih novina. S druge strane, one rečito govore o tome kako stvari - jezičkim sredstvima izokrenute naopačke - gube svoju mitsku auru, dostojanstvo i autoritet; pretvarajući se u smešne i sasvim obične, ne ulivaju više strahopoštovanje koje su do tada ulivale. Upotrebom dijalekta fizički predmeti i razni moderni izumi dobijaju jednu naročitu dimenziju; svode se na njima odgovarajuću, primerenu ljudsku meru i spuštaju za stepenicu niže ispod čoveka. Po svojoj biti, ove forme predstavljaju nešto opširnije, s više detalja upotpunjene komične definicije pojedinih predmeta. One ne govore o ljudima, već o pojavama i predmetima. To će reći, prisustvo dijalekta ne znači automatski ismevanje pripadnika drugih kultura, kako se to u stručnoj literaturi, naročito onoj s anglo-saksonskog govornog područja, dosta često naglašava. Ovakvo gledanje na ulogu koju u šalama ima dijalekat ne odgovara istini baš zbog toga što se previđa notorna činjenica da je jezik prvi i najbitniji instrument svakog oblika humora. Ponekad je funkcionalno, pomoćno sredstvo, ponekad neposredna tema humora - u svakom slučaju, retko kad je u direktnoj službi etničke uvrede i omraze.[3]

Zagorac i zvonce
Video Zagorac kućno električno zvonce u Zagrebu, pa kad je došao kući, a on ovako objašnjava tu napravu:
-Naš preštimani gospo’n grof napravili su nekakvega vroga na vrata. Malega, belega a okruglega. V sredini ma jen crni cecek. Kadi se na on cecek pritisne, tak zgojni, zgojni (zvoni), da nikaj družine treba zvati ni. Em sam pozabil kak se zove. Je tele-grof ili grof-tele.

(Vesele novine, 22, 30. XII 1924.)

Makedonac o bilijaru
Vratio se Makedonac na vilajet pa priča šta je video u Beogradu.
-Ama, bre, u edno kafana što vidaf! Na edan velik astal sas četiri noge, obgrađen naokolo, pustili neki kugli ki jajca. Pa edan sas velik bastun merka go, merka go, dokle ne piknu jajce u trokelce, a trokelce u jajce. Pa edan vika: partijata dvesto dvajes!...

(Kića, 33, 16. VIII 1925.)

Ramadan objašnjava šta je to bioskop
-Ramadane, znaš li ti, biva, šta je to kino?
-Ih, znam. Kako ne bi’ znao!
-E, dina ti, isprićaj mi, ja toga šejtana nikad vidio nisam.
- Eto, to ti je ‘vako. Ispred tvoga oka, po duvaru, trće, efendum, šejtani, ima hin stotine, i pronose sobom sve što zamislit’ moreš. Ti bi rek’o vas se dunjaluk prenio na oni duvar, a da je’no moreš uhvatiti - jok, ne mereš, pa da ti je brada do pasa.

(Ošišani jež, 180, 11. VI 1938.)

Naredna dva primera nisu u dijalektu, ali na sasvim srodan način koriste izvitoperenu smešu domaće i strane leksike. Ovde se takođe radi o formi lingvističkog humora, odnosno o varijanti sadržaja kojim se izlaže komičan opis predmeta ili događaja. Za razliku od prvog, drugi po redu primer iziskuje malo opširniji uvod u situciju koja će dovesti do iščašene upotrebe jezika. Posredstvom onomatopejskog načina izražavanja, tu je jače akcentovana neukost.

Zna pa ume
Došao đak kod Švabe šnajdera, da naruči kaput, te mu ovako tumačio:
-Mahen zi mir ajne fraklijon und da (pokazuje ispod vrata) ajn bombolijon, und da niht knap cu knap, nego knap und varta pisli. Und da šen apšnajden und hinten parć!

(Zvono, 99, 24. V 1924.)

Lala u švapskoj vojsci
Služio Lala u austrijskoj vojsci i nije znao nemački. Jedne noći bude određen na stražu da čuva burad sa nekakvom tečnošću. Kako je bilo zimsko doba i mrazevi jaki, to se prekonoć burad smrznu i popucaju. Sutradan, kad ogranu sunce, burad se počnu kraviti i ona tečnost curiti.
Sad trebalo je to raportirati na nemačkom jeziku i Lala se stade mučiti kako će raport sročiti. Ali u tom bane kapetan. Lala se isprsi, udari petu o petu i raportira ovako:
-Ker kapetan... obrucen popucen, ale vaser vrc, prc, štrc na sve strane...

(Kića, 7, 14. II 1926.)

Dijalekat je izvanredno ekonomično stilsko i narativno sredstvo. Na prvom mestu zato što je u toj meri obojeno i slikovito da ostale ukrase nije potrebno dodavati. Osim neophodne uštede u drugim stilskim sredstvima, dijalekat obezbeđuje da se na lak i jednostavan način lokalizuje priča, da univerzalni motivi postanu začas drugačiji, pojavljujući se u novom, svežem, jezičkom izdanju. Tako priče dobijaju izgled koji najviše odgovara određenom vremenu i određenoj kulturi. Svaka sredina po svojoj meri kroji i razrađuje nasleđem, ili folklornom komunikacijom, preuzet humorni materijal pripajajući mu jednu osobitu, toj sredini svojstvenu nijansu značenja čije se ishodište nalazi u jeziku. Istim putem moguće je osavremeniti i iznova u folklor vratiti humorističke motive koji su iz nekog razloga bili van opticaja, zaboravljeni. Preformulisanjem i jezičkim redigovanjem postiže se utisak autentične savremenosti, te se ne može ni pomisliti da su u pitanju uglavnom krajnje opšti, prastari motivi. Ta prividna vremenska i lokalna autentičnost predstavlja nužan preduslov za većinu šaljivih formi.

No, dijalekat nije jedino sredstvo kojim se ostvaruje približavanje šale domaćim, savremenim slušaocima. Aktuelizacija humorističkih motiva postiže se takođe određenim stilom naracije, odgovarajućim intervencijama u verbalnom izlaganju priče. Ukoliko se želi snažnija iluzija autentičnosti, priča se prikazuje manje fiktivnom, verodostojnijom, tako što se potencira realističnost u narativnom načinu. Često se oseća potreba da se humor potpomogne još i time što će se pozivati na istinitost, ojačati nagoveštajem da komična replika ili zgoda nisu samo kobajagi. Zbog toga se svesno nameće utisak da se ono o čemu se priča zaista odigralo, ili barem da postoji verovatnoća da se tako što na sličan način negde i dogodi. Ova vrsta uverljivosti postiže se pripovedanjem svedoka u prvom licu, što je ređe, ili ubacivanjem konkretnih detalja koji nisu značajni za tok, koji ne menjaju osnovni smisao priče. Na primer, iznose se konkretni podaci o prostoru, ili o vremenu dešavanja, što za konstrukciju ovog žanra nije ni od kakvog suštinskog značaja. U stvari, vic se kazuje na način koji je tipičan za anegdotu. Takav manir izlaganja nije karakteristika neke određene epohe; uočava se čak i u najsavremenijim trendovima humorističkog i folklornog saobraćanja, mada je možda ipak više stvar prošlosti upravo zbog drugačijeg stava prema naraciji i drugačijeg poimanja priče.

Nedaj, Bože, gore
Pralazio Cigo preko leda kad se zimus bila zamrzla Sava, pa kako je bio bos ko pas, da bi ugrejao noge, počeo da igra po ledu. Vide ga neko pa ga upita: Kako je Cigo?
-Nedaj, Bože, gore” reče Ciga.
-A zar i od toga može biti što gore?”
-”Boga mi, ako se led provali, biće mnogo gore” odgovori Ciga.

(Brka, 14, 29. III 1909.)

* * *

Došao sam sa jednim slučajnim poznanikom Nemcem u jedan ovdašnji restoran na ručak. Poručili smo supu, i ja je polako srkućem, a moj ti Švaba sve nešto traži u onoj supi. Najzad, zovnu kelnera i reče:
-Zašto ofde ofa tlaka.
-Ne znam, slučajno, valjda.
Švaba opet nešto vadi, pa će:
-Kelner, ponesi jedan češal, ja očešlala ofa supa.

(Vesele novine, 21, 24. V 1925.)

Moglo je i gore ispasti
U jednoj zagrebačkoj kafani za stolom sede nekoliko Jevreja i vode razne razgovore. Razume se u ovom zlom vremenu nagodaba i stečaja ponajviše se o tome i govorilo. Bilo je razgovora o razvodu brakova, o nekim hapšenjima zbog prevara i.t.d. Svaki od njih davao je svoje mišljenje, samo zgrčeni Moric uvek bi ponavljao! “The, to je moglo i gore ispasti!” Odjednom je doleteo Pflitelštajn i sav uzrujan rekao je: “Zamislite kakava se nesreća dogodila: Majer je zatekao Milera u postelji sa svojom ženom. Majer je gađao revolverom i Milera i svoju ženu, pa na posletku i sebe!” - “The, to je moglo i gore ispasti!” rekao je zgrčeni Moric. Svi se zagledaše. “Kako, Moric, ti to misliš?” - “The, prošle nedelje zatekao me je Miler sa njegovom ženom!”

(Zvono, 249, 9. IV 1927.)

Međunarodna podela rada
I u Bosni se dosta priča o pečalbi i o mogućnostima zarade u inostranstvu. O tome smo zabilježili ovaj dijalog:
-Lijepo se i Suljo snašo u inostranstvu. Otvorio banku!
-Kako?
-Kalauzom.

(Čivija, 16. IX 1968.)

Prvi, treći i četvrti napred navedeni primer variraju popularne motive koji su odavno uključeni u svetsku folklornu i kulturnu baštinu. No, pošto su odgovarajućim konkretizacijama smešteni u domaći ambijent i prilagođeni domaćem krugu čitalaca, njihovu autentičnost, lokalno poreklo i karakter niko ne dovodi u pitanje. Univerzalnost motiva time praktično postaje irelevantna - pričice su ionako dobile svoju osobenu, intimnu, lokalnu atmosferu, one deluju izvorno, kao da zaista odražavaju mentalitet i situaciju isključivo sredine za koju su vezane; na određeni način deluju verovatno, uprkos njihovoj više nego očiglednoj komičnoj fiktivnosti.

S druge strane, na srodnost s anegdotom ne ukazuje samo narativni način nego i određena struktura priče. Postoje vicevi koji po obliku podsećaju na tipičnu anegdotu, na ono što se pod pojmom anegdote obično podrazumeva. To je tip šale koja je sastavljena u celosti od duhovitog komentara, to jest koja se konstruiše samo zato da bi uokvirila neku interesantnu, paradoksalnu ili, prosto, neobičnu izjavu. Razume se, pošto je o vicu reč, takva izjava obavezno nosi nešto ležerno i smešno. Ovaj tip šale veoma je blizak šali koja sadrži duhovitu repliku, ali ipak ih razdvaja jedna osetljiva nijansa značenja: Replika može biti bezlična i više je u duhu vica, dok komentar ima jednu ličnu notu, te je više u duhu standardne anegdote. Komičan komentar može se naći i u vicevima skorašnjeg datuma, iako neuporedivo ređe nego ranije. Problem je u tome što za ovaj model šale ne postoji dovoljno veliki izbor bezvremenih i trajnih folklornih predložaka koje je moguće varirati i adaptirati sledeći ukus sredine i istorijskog doba. Većina komentara spada u domen konverzacionih, fluidnih, brzo prolaznih stvari, koje je teško kalupiti u čvrste formalne stege - jedini način da se oni održe i za jedan duži vremenski period sačuvaju. Te dragocene govorne tvorevine, nažalost, brzo padaju u zaborav, zajedno s izmenom okolnosti i duha vremena koji su im pružili podsticaj. Svakako ih i u današnje vreme ima, ali je njihova sadržina manje neobavezna, rasterećena, bezazlena igra duha; više su to komentari s određenom svrhom, i s povodom koji nije neozbiljan. Zbog toga se mnogo češće prenose posredstvom žanrova koji su bolje podešeni i za to: verovatno najkarakterističniji za naše vreme je aforizam, koji potencira paradoks i po pravilu ima kritički odnos prema društvenoj i političkoj stvarnosti. Ti savremeni oblici, iako srodni po obliku, dosta su udaljeni od nepolitičkih, prostodušnih i zabavnih opažanja koja su nekad bila u središtu pažnje humora. U svakom slučaju, komentari u vicevima odnose se na univerzalne teme, na čoveka uopšte, ili na mentalitet naroda; njihov humor, zavisno od ličnog shvatanja i ugla iz kog se posmatra, zasnovan je ili na pritvornoj naivnosti - nesposobnosti da se prozru stvari - ili na razmišljanju koje odslikava rado ismevanu, komičnu glupost.

Preko reda
Posmatraju Huso i Haso atletsku trku, pa će Huso reći:
-Eto, bolan, što ti je naš čovjek! Svi su dobili brojeve al’ šta to vredi kad trče preko reda!

(Ošišani jež, 1771, 8. VI 1973.)

Spomenuti tip vica po mnogo čemu odudara od patrijarhalne crnogorske anegdote koja u formalnom pogledu takođe predstavlja okvir za datu izjavu. Za razliku od naznačenih viceva, u toj vrsti anegdote iznosi se jedna sasvim drukčija vrsta retorike, pošto se beleži neka herojska, pamćenja vredna izjava koja ima moralnu težinu i koja je dokraja prožeta patosom. Tradicionalna crnogorska anegdota nije namenjena bezbrižnoj zabavi, jer ona treba da bude uzor - da služi kao moralna poduka naraštajima koji dolaze. Jedina sličnost između nje i savremenog vica ogleda se u tome što se i u jednom i u drugom slučaju izjava vezuje za likove koji su personalizovani. Autoritet ličnosti intenzivira literarni i govorni efekat; svojom istinskom, ili, pak, imaginarnom snagom ličnost pojačava izjavu dajući joj dodatnu izražajnost i ubedljivost. Ako je reč o vicu, čini ga još smešnijom.

Ličnosti o kojima se govori u takvim, anegdotskim, varijetetima humorističkih oblika pripadaju svim sferama života. Pod uslovom da su dovoljno markantne i da u datom trenutku znače i simbolizuju nešto u svetu, pripisuju im se najrazličitije vrste vispreno formulisanih istina, izjava, komentara i sentenci. Na početku veka, na primer, internacionalna folklorna figura bio je čuveni bogataš Rotšild. Docnije su se na istoj gomili izmešani mogli naći najrazličitiji likovi - od sportista i glumaca, do plejboja i pomodara. Nasuprot tim individuama, kao fiktivni tvorci citiranih retoričkih bisera pojavljuju se i imaginarni folklorni likovi, koji su do izvesnog stupnja individualizovani, to jest oni tipovi koji su dugotrajnim procesima folklornog prenošenja, selekcije i dodavanja donekle razvili osobenost i karakter. Premda nisu stvarne ličnosti iz stvarnog života, to su junaci koji su se toliko nametnuli svojom sugestivnošću, prepoznatljivošću i svojom originalnošću da ih ljudi prihvataju i doživljavaju isto kao realne osobe. U svakom slučaju, njihove funkcije u okviru žanra potpuno su identične. Za razliku od onih čije su egzistencije stvarne, ti izmišljeni likovi češće se služe dijalektom kao oprobanim sredstvom individualizacije, pojačavanja i komike. Kroz jezik kojim govore ovaploćuju se neosetno i vrlo prirodno. Njihovim govorom zaokružuje se celina i nadoknađuje nedostatak psihologije i karaktera. Ličnostima iz realnog života uglavnom ne treba ta vrsta podrške - one moraju da se izdvoje snagom svog osobenog karaktera. No, s obzirom na to da te ličnosti takođe podležu istim pravilima literarnog stvaralaštva, osnovno je da poseduju dar, da raspolažu kapacitetom za literarno-folklornu tipizaciju. Od klučne je važnosti do kog su stepena sposobne da se uklope u sistem, odnosno koliko su kadre da udovolje zahtevima elementarne tipizacije koju kao nužnost postavlja sam žanr.

U folklornom materijalu s ovog područja, kao protagonisti u naznačenom tipu anegdotskih viceva figuriraju gotovo svi ranije spomenuti etnički tipovi. Crnogorci, možda, više od ostalih, budući da je tradicionalno folklorno nasleđe Crne Gore ostalo duboko urezano u sećanju ljudi i da predstavlja pravi rudnik raznovrsnih aluzija. Zbog toga su Crnogorci zgodan predmet za šale, naročito one kroz koje se diskretno provlače komične inkongruencije. U moderno vreme, u njima se uspešno eksploatiše humoristički raskorak između tradicionalnog patosa, između proklamovanog herojskog ponosa - koje se tretira kao samohvalisanje i paravan - i izgovorene ili učinjene trivijalnosti. Te šale nose jasan prizvuk parodije na crnogorske vrednosti, na gromoglasno crnogorsko čojstvo i junaštvo.

Crnogorac i zec
Sekao Crnogorac drva u šumi, dok u jedno vreme zec, poplašen od nečega, projuri Crnogorcu između nogu. Crnogorac se uplaši pa skoči u stranu koliko je mogao, jer nije znao da je to zec. Kad se malo stišao od uzbuđenja i kad vide da je to bio zec, raskorači se, zamahnu sekirom i povika:
-Lako ti je iz prijevare bilo prolazit’ između nogu Paja Jakoševa, no ako te majka rodila prođi ga sad, kad znam ko si, pa ćeš viđet ko’e Pajo Jakošev!

(Ošišani jež, 171, 9. IV 1938.)

Da je bliže
Izvalio se Mrgud pod trešnju da se odmori. Kad, jedna trešnja mu pade pravo na trbuh. Odnekud slete vrabac i poče da kljuca tu trešnju. Oborio Mrgud oči niz nos, krvnički gleda vrapca kako mu skakuće po trbuhu, a onda najednom srdito prostenja:
-Avetinjo ‘tičija, moli boga što si tako daleko, pa mi je teško da podižem ruku, a da si mi nešto bliže, pokaza’ bi ti ja kako se skače po trbuvu Mrguda Pejova!

(Đetići,...)

Isti djed i otac
Srete stari Crnogorac mladića na putu i upita ga:
-Čiji ti bješe, sokole?
-Ja sam, djedo, sin Iva Krcuna Perova iz Cuca.
-A jesi soko od sokola i jesi junak od junaka: junaci su ti bili i djed i otac, junačke su megdane dijelili i turskijeg se glava našjekli, kako nijedan Crnogorac od Kosova... A, božja ti vjera, Đetiću, imaš li malo duvana?
-Božja mi vjera, djedo, nemam ni truni!
-A jesi niko od nikogovića, rđa od rđe, kao što su ti djed i otac bili: babe i nemrčipuške, koji junačka megdana nigde nijesu ni vidjeli, već se pod ženske skute sakrivali i crnogorsko lijepo i junačko ime sramotili ka’ nijedan Crnogorac od Kosova! Bjež’ pogani od pogani!

(Đetići,...)

U poslednjem primeru jezički izraz je naročito naglašen: Uloga dijalekta je toliko potencirana da nije lako razlučiti šta čini osnovni predmet humora - specifičnost jezičkog iskaza, ili sama sadržina komentara. To je pojava s kojom se dosta često susrećemo u šalama čiji su glavni akteri Crnogorci.

Za razliku od Crnogoraca, Cigani ne raspolažu jednako upečatljivim govorom. Po staroj, uhodanoj tradiciji, njima se u usta stavljaju izjave i misli metafizičke naravi, u kojima se na prividno naivan, detinjast način preokreću uobičajene relacije između čoveka i univerzuma, ili se, u sličnom stilu, izoštrava paradoks u odnosima između pojedinca i društva:

Ostarelo sunce!!!
Vide Ciga jednoga dana, kada je bila magla kako je sunce bledo, pa će reći:
Ej Bože, ostarelo ti je i sunce, pa nas više i ne greje, nego bi bilo dobro, kad bi njega uzeo za mesec, a drugo da napraviš.

(Brka, 30, 26. VII 1915.)

Majčin savet
Uhvatili Ciganina u krađi, a mati ga uči, šta će kazati pred sudom:
“Ako nisi, nisi! Ako jesi, nisi!”

(Kića, 16, 18. IV 1926.)

Kad je, pak, o Jevrejima reč, to je u najvećem broju slučajeva tip vica koji obelodanjuje specifično jevrejsko nasleđe humora, čvrstim nitima isprepletano sa drevnom i sumornom istorijom ovog naroda, s talmudskom logikom i suptilnim, kontemplativnim, relativizujućim načinom razmišljanja o svetu i o pojavama. U svojstvu autora komentara koji odišu tananom ironijom, a ideju saopštavaju svojevrsnim indirektnim putem, pojavljuju se likovi iz tradicionalne jevrejske folklorne baštine, od kojih je mudri rabin svakako najčuveniji i najtipičniji. Kroz izneti duhovito-racionalni komentar odražava se jedan kompletan filozofski pogled na svet, neretko sažet u vidu pobožne molitve ili religiozne propovedi. Naravno, pošto se i u ovom slučaju humor prilagođava ukusu najšire publike, nisu neuobičajena karikiranja, kao ni razne vrste komičnih vulgarizacija jevrejskih pričica, koje mogu biti manje ili više uspele.

Iz pisma jednog melomeda (učitelja)
“Draga moj žena, molim ti pošlji mi tvoje papuče. U stvari ja ne tražim tvoj papuče, nego moj papuče, ali ako ti pišem moj papuče ti oćeš da razumiš tvoj papuče i oćeš da mi pošljiš tvoj papuče. Za to ti pišem tvoj papuče, da tako pročitaš tvoj papuče i da razumiš moj papuče i meni izistinski pošljiš moj papuče.”

(Zvono, 245, 15. X 1910.)

Molitva siromašnog Isaka
Stari Isak, koji ide iz kuće u kuću i kupuje staro odelo, uvek je, kada je od kuće polazio, izgovarao ovu molitvu: “Rabanie šel alam (Gospodaru sveta)! Ti znaš, da ja samo prema tebi imam bitahen (poverenje), ja znam, da ćeš mi ti pomoći! Samo te moram moliti, da mi sve donde pomažeš, dokle hoćeš da mi pomogneš!”

(Zvono, 63, 22. IX 1923.)

Filosofija starog Moše
Sedi stari Moša pred kućom dole na Dorćolu i studira o današnjem svetu: “Bože moj, kako su se vremena promenila pa i običaji! Pre su mladoženje bile srećne i presrećne, kada su mladu odvodili kući svojoj. Ona mu je bila sve blago na svetu; miraz je bio sasvim sporedna stvar. A sad? - Sad je sa svim tumbe. Sada prosioci odmah pitaju za miraz i devojka im je sporedna stvar!...Šta ću ja da radim sa Rebekom, Sarom, Esterom, Bukicom, Reginom i Rufom!...

(Zvono, 63, 22. IX 1923.)

Rabinova propoved
Jedan novopostavljeni rabiner jedne male varoši držao je u sinagozi svoju pristupnu propoved:
“Dragi pravoverni”, otpočeo je rabiner, “ja sam sebi izabrao kao temu za pristupnu propoved: Bratstvo, Jedinstvo i Ravnopravnost. Bratstvo zahteva od nas da mi svakog od nas smatramo kao svoga brata! Jedinstvo zahteva da se svi zajednički držimo a Ravnopravnost - da vi meni odmah još danas isplatite moju platu!”

(Zvono, 108, 26. VII 1924.)

Dužina saopštenja kod ove forme vica može da varira od opsega jedne rečenice do, istina, kratkog, ali zaokruženog teksta monologa. Kao što se iz nekih od prethodno navedenih primera može videti, u poentiranim komentarima često se skrivaju izreke, poslovice, ili aforizmi - fraze koje u sebi sadrže fiksiran stav prema svetu, pojavama i društvu. Danas smo naviknuti na njihovu autonomnu, osamostaljenu prezentaciju - čitamo ih kao misli iza kojih stoji nesumnjivo, individualno autorsko pravo, koje govore same za sebe, imaju svoju vlastitu težinu bez obzira na to kome se pripisuju: bilo da su njihovi tvorci istinski, ili samo tobožnji, junaci vica ili anegdote. U prošlosti su duhovite refleksije češće bile prezentovane pod vidom formalno struktuiranih narativnih celina, kratkih šaljivih vrsta, no, savremenim razvojem, stvari su se znatno izmenile. Pre svega, pada u oči da je tipični obrazac šaljive anegdote koja se sastoji od izvesnog zapažanja, ili od duhovite, paradoksalne opaske kojeg znamenitog čoveka u naše doba skoro sasvim iščezao iz folklorne upotrebe. Nekadašnje, serijski ispisivane rubrike pod zajedničkim naslovom Rekli su... odavno su izgubile zanimljivost, proredile se, ili su preinačile svoj stari profil. Te rubrike ne popunjavaju više univerzalni sudovi koje su neobični ili pametni ljudi uobličili na neobičan ili pametan način. Namesto toga, u novinama se sad štampaju besmislice, plitkoumna i trivijalna mozganja, dnevnopolitičke ispraznosti čije je vreme opticaja beznačajno kratko. Pedesetih i šezdesetih godina, međutim, ovaj klasičan tip humorističke anegdote još se uveliko negovao u našoj štampi.[4] Širom sveta čuveni pisci Mark Tven i Bernard Šo - prvi po svojoj duhovitosti, drugi po intelektualnom cinizmu - predstavljali su omiljene, tipične figure u datom žanrovskom kontekstu. Ali, nisu izostavljane ni mnoge druge slavne persone: Čarli Čaplin, Albert Ajnštajn, Ernest Hemingvej, kao ni sijaset ostalih, njima ravnih lica. Upadljivo, naizmenično korišćenje mnogih internacionalno poznatih imena najverovatnije je imalo funkciju da ukloni jednoličnost od koje se opravdano strepilo, to jest da asortiman ponuđenih izjava čitaocima deluje raznovrsnije. Ubrzo posle ovog perioda, laka, pre svega razonodi namenjena štampa, namesto velikana, počinje da koristi kapriciozne glumice (Brižit Bardo, na primer), kao i ljude koji su svoje ime stekli na estradi. I nadalje se navodne, njima atribuirane izjave uvijaju u elementarnu formu i okvir anegdote, mada ne zadugo, jer ti oblici uskoro sasvim gube važnost. Slavni se fabrikuju, razotkrivaju i približavaju poklonicima posredstvom medija, a ličnost, što će reći neponovljiva osobenost pojave i karaktera, prestaje da čini vrednost sama po sebi - oduzeti su joj draž, autoritet, čak i sama vidljivost. Bavljenje autentičnom ličnošću čoveka-pojedinca ne slaže se s duhom savremenog doba, pa tu treba tražiti i osnovni razlog za postepeni nestanak anegdote. Kao stilska forma na granici između naglašene slučajnosti priče iz iskustva, s jedne strane, i tipske univerzalnosti priče koja za okosnicu ima zajednički motiv, s druge strane, anegdota je zahvatala jedan svakako značajan semantički prostor. Ali, izgleda da je savremeni čovek izgubio potrebu, da mu je ponestalo radoznalosti za taj specifični međuprostor znčenja. Posledica njegove nezainteresovanosti je da ovakvih primera u folklornom opticaju danas ima sve manje i manje.

Ako se poslužimo uobičajenom dihotomijom, osnova na kojoj počiva komika ovih tekstova bila bi u najvećem procentu dictum. Ali, gradivo ne samo za anegdote, nego i za ostale varijante šala takođe je factum, za šta materijal mogu da daju i modifikovane, žanrovskim zahtevima prilagođene dogodovštine iz života. Jednim delom, u tu grupu ubrajaju se situacije ili zadirkivanja u vezi s nekim stvarnim povodom, to jest komični incidenti za koje se može poverovati da su se na takav, sličan način negde odigrali. Ovakve pričice takođe pribegavaju tipskim junacima kao očiglednom žanrovskom referencom; drugim rečima, šablonizuju se i prilagođavaju strukturalnom modelu vica. Moguće je da se razni, u stvarnosti odigrani komični incidenti iznova prepričavaju, zbog lepote i čari priče stilski doteruju, uopštavaju, sve dok ne budu modelovani u kalup koji ni po čemu ne odudara od uobičajenih, fiktivnih šala. Najčešće su slušaoci u nedoumici kako da shvate takvu priču: ne zna se da li je u pitanju neki izmišljeni, univerzalni motiv koji se pripoveda na naglašeno veristički, anegdotski način, ili se događaj uistinu zbio, pa je tek intervencijama na formalnom planu uvršćen u grupu i standardni repertoar humorističkih žanrova. Da li je reč o nekoj varijanti fabulata i memorata, naročito je komplikovano odlučiti u slučaju tradicionalnog materijala, za koji niko ne može sa sigurnošću reći je li u celosti plod mašte, ili, pak, ima neko činjenično ishodište u samoj stvarnosti.

Bilo kako bilo, struktura ovog tipa pričica je otvorenija, budući da je u stanju da istoleriše srazmerno veći broj pojedinačnih detalja, atmosfere i opisa, štaviše određenu količinu psihologije, motivacije i emocija, a da to ne deluje suvišno i žanrovski kontraproduktivno. Te tako reći verističke pričice sačuvale su za nas jednu sumu podataka iz običnog, svakodnevnog života iz prošlih dana. Ništa manje interesantno od toga, iz njih se mogu nazreti pojedine, za datu epohu karakteristične, humorne reakcije ljudi. Za razliku od većine drugih obrazaca šala, koji se grade na standardnim motivima, pretežan deo zgoda ovog, rekli bismo, neformalnog i labavog tipa šale teško da bi preživeo transpoziciju u drugu sredinu, ili u savremeni istorijski trenutak.

Cincarski melanš
Gost: Molim vas dajte mi jedan melanš. Ali topao.
Kafedžija cincarin: (ne znajući šta je to, ode do kelneraja premišljajući vrati se natrag.) Izvinite gospodine nismo još udarili slavinu.

(Brka, 7, 15. II 1904.)

Tima na tramvaju
Banaćanin Tima, kočijaš po zanatu, dobio za konduktera na električnom tramvaju u Beogradu. Jednog dana desilo mu se nešto, te mu tramvaj nije mogao ni maći.
-Ta zvezdu mu njegovu... ta samo da mi je tu moj bič, krenuo bi on - viče Tima publici.

(Kića, 38, 17. IX 1922.)

Crnogorac zida kuću
Na jednom vojvođanskom spahiluku naselili nekoliko ličkih i samo jednu crnogorsku porodicu. Dobili su svi građu i placeve pa Ličani već počeli zidati kuće. Crnogorac, sa ženom i decom, jednako vuče zemlju kolicima i nasipa plac. Ličani već sagradili kuće a Crnogorac još jednako dovlači zemlju. Upitaše ga začuđeni Ličani, kad misli kuću zidati.
-Ma, čekajte bolan! Treba prvo brdo da napravim. Đe ste vi viđeli kuću da nije na brdu?

(Okovani jazavac, 5, 21. XI 1935.)

* * *

-Esi li ti, Dane, čuo za Nikolu Teslu?
-Kako da n’jesam, čoče, ta on mi je rod!
-Nude, a kakav?
-Pa moj se pop oženio iz njegova sela!

(Okovani jazavac, 5, 21. XI 1935.)

* * *

Izišao šjor-Ive ujutru na splitsku rivu, vrti štapićem, fićuka...
-Zdravi bili, šjor Ive! - pozdravlja ga znanac. - A kud ćete u ovu uru rivom?
-A grem učiniti jedan đir (šetnju) da budem popodne slobodan, - odgovori šjor-Ive.

(Ošišani jež, 2591, 7. IV 1989.)

Mentalitet, psihološke reakcije i karakterne osobine ljudi mogu se razotkriti i u oprobanom maniru komedije situacije. Po pravilu, komične situacije odnose se na vrstu seksualnog humora; najčešće tretiran motiv jeste bračno neverstvo i, uopšte, preljuba. Na primer, oduvek se smešnom smatrala neadekvatna reakcija muža na iznenadnu vest da ga supruga vara. Neverstvo je humoristički motiv koji je podjednako aktuelan u svim razdobljima vremena, pa stoga ne čudi što ogromno mnoštvo viceva, u nepreglednom moru varijanata, izlaže upravo ovaj aspekt muško-ženskih odnosa. Kod izvesnog broja spomenutih varijanata, događaj se opisuje na način klasičnog pozorišnog vodvilja, što nas navodi da pretpostavimo kako je inspiracija za vic verovatno proistekla iz ovih golicavo-lepršavih komada, a možda i iz kakvog drugog, razonodi namenjenog štiva. Pod vidom komedije situacije obrađuju se i neki drugi motivi. No, ono što je zajedničko je da je takav tip vica po formi sažetak burleske, odnosno priče u kojoj je radnja prevashodni nosilac komike. Premda je, udovoljavajući zahtevima forme, u pogledu izlaganja dokraja redukovana, radnja je ipak u prednjem planu - u jasnim konturama skicirana, nedvosmisleno dominira svojom bufonerijom. Taj tip vica, u stvari, predstavlja jednu živopisnu crticu koja vrlo plastično, na prvom mestu, vizuelno prikazuje komičnu situaciju. Zbog te osobine, slušaocima nije nimalo teško da zamisle i u mašti predoče njihovu inscenaciju u teatarskoj formi skeča; s razumljivim izuzetkom onih situacija koje su konstruisane kao nadrealne, a koje takođe čine postojani predmet te vrste najpre zabavnog humorističkog izraza.

Ljubomorni čiva
Jedan ljubomorni čiva jurne u svoj stan, da traži ljubavnika svoje žene. Otvori orman pa ga opet zatvori. “Ovde nije!” Otvori vrata spavaće sobe pa ih opet zatvori. “Ovde nije!” U jarosti otvori vrata od špajza. Tu vide jednog gospodina namrgođenog sa revolverom u ruci. U magnovenju zatvori vrata, izvuče ključ i povika: “I ovde nije!”

 (Brka, 18, 3. V 1909.)

* * *

Samuilo se jada Moši:
-I sinoć, Mošiku, uđem u svoja kuća i nađem svoja Sara u intimno razgovor sa ona žandarmeriska poručnik...
-I šta si uradio, Samuilo?...
-Šta sam uradio? Da si samo bio! Toliko sam zalupio vrata za sobom da se sigurno lupa čula do Terazije! I, oni su mogle da osete da nisam ni malo bilo zadovoljan!...

(Vesele novine, 38, 19. IX 1926.)

Ima vremena
Kon igra mirno u kafani šeš-beš. Jedan prijatelj dolazi mu hitno i saopštava:
-Kon, trči kući. Tamo ćeš uhvatiti mladog Bukusa sa tvojom ženom.
-Ima vremena - odgovori Kon hladno. Prijatelj se zgranjava.
-Šta! Ti kažeš da još ima vremena.
-Pa dabome. Ta životinja nikad ne odlazi pre devet sati.

(Dert, 20, 18. V 1928.)

Sirota Sosa
Dođe Lala kući i zatekne golišavu Sosu.
-A što si ti gola? - pita je.
-Nemam, sirota, šta da obučem - žali se Sosa.
-Na to, Lala priđe ormanu, širom ga otvori, prebira haljine i govori:
-Nemoj da te ošinem! Kako nemaš? Gle, ova plava, ova crvena, pa sa cvetićima, pa ova bela, zdravo Panto, pa žuta...

(Vic o Lali, str. 86)

Glupa situacija
Razbolela se Persa, nema ko da pomuze krave. Pozvala Lalu, objasnila mu, a on šta će, mora da radi i ono što zna, i ono što ne voli. U štali uzeo Lala vedro, stoličicu, namestio se, i taman da počne... a krava se ritnula, i njega i vedro oborila. Šta li u takvoj situaciji radi Persa? - misli Lala. Seti se, uzeo štrangu i zavezao kravi nogu za direk. Sa prvim mlazevima mleka izvrnuo se ponovo. Onda joj je privezao i drugu nogu. I kada je već pomislio da će posao dobro da završi, krava ga žestoko ošinula repom po očima. Opsova ružno. Ustade ljutito, prebaci štrangu preko grede, pope se na stoličicu... sad će joj vezati i - rep! Ali, kako je podigao ruke, tako mu spadoše i pantalone i gaće. Osta go, sa podignutim rukama, vezujući kravi rep. U tom trenutku stvori se komšija Panta.
-Zaboga, Lalo, a šta se to spremaš raditi?
-Eto... komšija Panto... spremam s da ‘bem kravu... jer, što god bi’ ti drugo kaz’o, ne bi mi poverov’o...

(Lala i Sosa,...)

Ko će znati
Nosi Lala dve poveće lubenice. Prilazi mu prolaznik:
-Gde je ovde Pere Segedinca ulica?
Misli se Lala, nešto mu je nelagodno, hteo bi da usluži prolaznika, pa će:
-’Oćete l’, mol’ ću fino, da mi pridržite ove lubenice?
Prolaznik ih uzima. Lala uz osmeh širi ruke i kaže:
-Ta ko će znati! Ja, uopšte, nisam odavde.

(Vic o Lali, str. 66)

Druga kera
Lala i Panta ilegalno prelaze granicu na kojoj su razapete žice načičkane praznim konzervama. Sve što prođe i zakači se, zadrma konzerve. One zvone i obaveštavaju graničare.
Prvo prelazi Panta, čuje se zvonjava konzervi, vojnik viče:
-Stoj! Ko ide?
-Av... av... av... - dosetio se Panta i prešao granicu.
Sada kreće Lala. Konzerve zvone.
-Stoj, ko ide? - čuje se opet glas vojnika.
-Druuuga keeera... - otegnuto odgovara Lala.

(Lala i Sosa,...)

Lala padobranac
Služio Lala vojni rok u padobranskim jedinicama. Posle teoretske nastave, došlo i vreme za prve skokove. Lala znao, kao i svi drugi padobranci, da treba da izbroji do deset, pa da povuče ručicu koja otvara padobran.
Skočio Lala, padao, padao, a padobran se ne otvara. Na veliku sreću, tresnuo je na kamaru sena. Spasioci dojurili i čuju sa vrha kamare Lalino brojanje:
-... seeedam,... oooosam,... deeeevet...

(Vic o Lali, str. 142)

Nepretencioznoj zabavi pripadaju takođe vicevi koji su prožeti u celosti invencijom i maštom: sastoje se od poigravanja slikovitim preterivanjima, to jest od neke vrste larpurlartističkog, umetničkog izmišljanja i laganja koje je samo sebi cilj. Daleki praizvor ovih formi mogao bi se tražiti u tradicionalnim narodnim umotvorinama, u kojima pripovedač u prvom licu ispreda priču nanizanu od laži, čija je svrha jedino u tome da slušaoce razonodi, da ih zapanji superiornom moći svoje imaginacije. Zapravo, pripovedač se trudi da sagradi konstrukciju od što fantastičnijih, istini što manje vernih činjenica, i to već čini vrednost dela. Slične pričice mogu se otkriti u tradicionalnom folkloru mnogih naroda sveta[5]; u svedenoj, narativno ogoljenoj, minimalizmu forme prilagođenoj verziji, one su docnije transponovane u vic. U pitanju je ili oblik monologa, ili je reč o međusobnom nadigravanju dva, pa i više takmaca u borbi oko toga ko će izreći veću, luckastiju, nepojamniju, ili ubedljiviju laž. Katkad se isti motiv maštovite laži provlači pod vidom čudesnog sna, mada se racionalno opravdanje za fantastiku, ili za apsurdnu klicu u njihovoj srži, neuporedivo češće nalazi u raširenoj sklonosti ljudi ka hvalisanju. Ovaj tip vica ima više stilskih mogućnosti na raspolaganju, pa je shodno njihovom odabiru i akcenat u tekstu drugačiji. U pojedinim skupinama srodnih primera mogu se zapaziti različite finese značenja: Ukoliko je vic koncipiran tako da liči na konverzaciju koja deluje kao da je istrgnuta iz stvarnog života, reč je uglavnom o komičnom preterivanju. S druge strane, postoje pričice sastavljene od totalno nadrealnih, fantastičnih slika koje se svuda na svetu prvenstveno vezuju za lovce i ribolovce. U svakom slučaju, u ovim formama laganje se tretira kao simbol slobode i kreativnosti, što znači da ne podleže ocenama koje se temelje na moralnim regulama.

Neslano
Kod nas u Drezdu, naslikao je jedan slikar tako prirodno grožđe, da su tice sletele da ga kljucaju!
Amerikan.: Koješta, kod nas u Nju-Jorku, namolovao je tu skoro, jedan slikar, jednu lulu tako prirodno da sam svakog dana dolazio i - pušio na nju.

(Satir, 28, 6. X 1902.)

Bog sve može
Aron Funkelštajn priča u društvu:
-Jedan put sme si puštau nas osam čoveka s jedan saonic niz brdu. Kad sme sletiu dole u ravnica biu ji sneg i ispod ovoga sneg bio ji jezer! Led pukne i mi svi se podavime...
-Pa kako si se ti spasau? - upita ga kon.
-Bog sve može! odgovori Aron. On moži da vam kaže da je ovaj priča jedna velika laž!

(Zvono, 256, 26. X 1910.)

Okrati - otanji
Divanili Banaćani u birtiji, pa će se jedan iz Đale pohvaliti.
-Ta što su nam sad kukuruzi!... Evo ovoliki klip! - i odmeri od šake do lakta.
-A u nas debeli evo ovoliki! - pljesnu se po butini jedan iz Krstura.
Na to će onaj iz Đale uzmrdati usnama oko kamiša, pa opljucnuvši u levo spusti glas:
-Otanji, otanji...
-A i ti okrati, okrati!.. primeti i njemu onaj iz Krstura.

(Kića, 2, 7. I 1922.)

* * *

Judi moji - poče da se hvali Jure koji se vratio sa safarija u Africi - kad sam naiša na tigra, ja ga od prve iz puške skinem. Ma, nisan ni stiga napuniti pušku, kad evo ti lava. Ja nož i prikoljen ga. Nisan se pravo ni okrenija kad sa drveta zmija naočarka. Kad sam joj odvalio jednu pljesku, glava joj je ošla na jednu stranu a naočari na drugu.

(Ošišani jež, 2591, 7. IV 1989.)

Slične zamisli, zasnovane na grotesci i komici preterivanja, iskazuju se u formi tročlane gradacije koja je, prema mišljenju pojedinih folklorista, najkarakterističnije žanrovsko obeležje vica. U toj formi, izjave, odnosno gestovi ređaju se sistemom postepenog pojačavanja: finalni, treći član je uvek najjači, najviše udaljen od važeće, očekivane norme. Ređe, gradacija se može javiti i u razuđenijem obliku, to jest protegnuti se na veći broj stupnjeva nego što su uobičajena tri.

Galantni ljudi
Isidor, Sekal i Majer dogovaraju se šta će pokloniti svom prijatelju Šmulu za rođendan:
Isidor kaže: Pokloniću mu servis za liker za šest persona.
Sekal: Pokloniću mu servis za kafu za osam persona.
Majer: A ja ću mu pokloniti cediljku za čaj za šezdeset persona.

(Zvono, 104, 28. VI 1924.)

Ko bolje
Užičanin. Mislim da se nigde ne živi duže nego u mojoj vamiliji. Stric mi je umro u sto i 10 godina!
Crnogorac. Sto deset godina, to nije ništa! Jedna moja tetka je umrla u 125-oj! (okreće se Lali) A kod tebe?...
Lala. Kod mene je lako... Još niko nije umro u familiji!...

(Vesele novine, 25, 20. VI 1926.)

Daj šta daš!
Dva propala Jevrejina (ako još i toga čuda ima na svetu!) sretnu se i otpočnu ovakav poslovni razgovor:
-Slušaj, Levi, daj mi 100 dinara na zajam.
-Ne dam.
-Daj pedeset.
-Ne dam!
-A deset!
-Ne dam.
-Daj mi onda jednu cigaretu.
-Ne dam!
-I tvrdico! Kaži mi bar onda koliko je sati!

(Dert, 3, 20. I 1928.)

Osiguranje
Agent osiguravajućeg društva došao je Moši. Nudi mu pod veoma povoljnim uslovima osiguranje.
-Kakvi su to povoljni uslovi? upitao je Moša.
-Ako, na primer, padnete pod točkove automobila, pa vam otseče jednu nogu, dobićete 50000 dinara.
-Ako mi otseče obe noge?
-Dobićete 100000 dinara.
-Ako mi otseče još i jednu ruku?
-Pola miliona.
-A ako mi otseče obe ruke i obe noge
-Onda, gospodine, vi ćete dobiti toliko novaca da ćete postati najsrećniji čovek na svetu.

(Ošišani jež, 157, 1. I 1938.)

Naša posla
U jednom društvu hvali se Amerikanac.
-Vi ste svakako čuli za najveću zgradu u svetu - oblakoder u Njujorku. E, to je izgradio moj deda.
Na to će Francuz:
-Nije to ništa. Moj deda je izgradio Ajfelovu kulu u Parizu.
Posle kraće pauze javi se Jugosloven:
-Svakako ste čuli i za Mrtvo more. E, vidite, to je ubio moj deda.

(Ošišani jež, 1751, 19. I 1973.)

Daleko najveći broj primera šaljivog folklora koji se sreću u našoj humorističkoj štampi pripada kategoriji tvorevina orijentisanih na stalne motive. Ti oblici organizovani su u skladu sa strogim žanrovskim pravilima a variraju opšte, šablonske motive, bezvremene i univerzalne po svom značenju. Fleksibilnost stalnih motiva doista je ogromna. Očišćeni od patine, brzo i jednostavno prilagođavaju se okolnostima i zahtevima koje postavlja modernije, drugačije, doba. Put tih motiva možemo da pratimo kroz razne strukturne i narativne oblike, počev od klasične, tradicionalne šaljive narodne priče, preko znatno sažetijeg i savremenijeg oblika vica, pa sve do najomiljenije vrste iz današnjih dana - šaljive pitalice. Utisak koji će ostaviti ti motivi umnogome zavisi od načina na koji su izloženi. Nekad, kad su ispričani u starinskom pripovednom stilu šaljive narodne pričice, oni deluju do te mere izvorno, sraslo sa seoskom sredinom, i autentično da se čini kao da je njihovo osavremenjivanje gotovo sasvim nemoguće. Međutim, koliko taj utisak može da prevari dokazuju njihove kasnije varijante, koje rečito govore o visokom stepenu samostalnosti, savitljivosti i dugom veku opstanka mnogih šaljivih motiva. Takvi, opšti motivi su vrelo odakle se neprekidno crpi materijal za naknadnu, svežu humorističku obradu. Sadržaj šale ostaje istovetan, jedino se način prezentacije modifikuje i iz korena menja skupa sa epohom. U tom smislu, može biti ilustrativan sledeći niz primera:

Neda se Era prevariti
Sreski pisar sretne na putu Eru pa ga zamoli, da ode na poštu i preda pismo, jer je u hitnji zaboravio sam da ga preda. Era uze pismo i ode pravo na poštu.
Poštar turi pismo na vagu, pa ga meri a Era gleda li gleda.
“Ej ti Ero, obrecnu se pisar. “Ovo je pismo teško za marku od dvajes para, treba da prilepiš još jednu marku.”
“Kome ti to” reče Era. - “Ako doturiš još jenu marku, onda će pismo biti još teže, zato bolje ovako kako je.”

(Brka, 37, 20. IX 1909.)

Pismo
Napisao Lala pismo Panti i odneo na poštu.
-Pismo je jako teško, - kaže poštar. Potrebno je da prilepite još jenu marku.
-Smešno! - kaže Lala. - A, zar ondak, neće biti još teže?

(Vic o Lali, str. 44)

* * *

Zašto ne bi trebalo tražiti od pošiljaoca da prilepi još maraka na avionsko pismo koje je prešlo određenu težinu?
Zato što će te marke učiniti pismo još težim.

(Leksikon viceva, pitalica 2857)

Siže narednog teksta potiče iz čuvene narodne priče koja se vezuje za Eru i Turčina; prenesen u skorije vremenski period, pripovedno osavremenjen, predstavlja okosnicu za kratak vic:

Želja
Stoje Bosanac i Švaba i u razgovoru opaziše jedan sprovod.
-Ovaj... šta sam htela kazati... ništa mi nije tako strašno ko gledati srpski sprovod, veli Švaba.
-I meni je tako, ja rađe vidim deset švapskih sprovoda, nego li naš jedan, odgovori brzo Bosanac.

(Okovani jazavac, 3, 7. XI 1935.)

Ukoliko isključimo stil, razvijenost i opseg naracije, vidimo da se mehanizmi pretežnog dela humorističkih oblika mogu svesti na intelektualne, mentalne operacije. Komika i razlozi za smeh obično se pronalaze u neortodoksnom služenju zakonima logičkog rasuđivanja, u njihovoj nesputanoj, proizvoljnoj, slobodnoj manipulaciji. Dosta često pribegava se rigidnom poštovanju logičkog silogizma, s tim što se premise shvataju bukvalno, u doslovno uzetom značenju, pa, shodno premisama, izlazi da su i zaključci čudno uvrnuti. U pitanju je intelektualna igra, svesno manipulisanje kako pravilima tako i pojmovima, koja čoveku donosi uživanje utoliko što mu pruža priliku da sebi, odnosno sopstvenim trenutnim željama podredi ni manje ni više nego fundamentalna, za sve ljude ista, opšta pravila. Nekad se to odnosi na ustanovljene kodekse ponašanja u društvu, nekad na norme jezika, a nekad na tako apstraktna načela kao što su zakoni fizike i matematike. Ta posvemašnja, precizno definisana, čvrsta pravila, na oko objektivna, bezuslovna, kristalno jasna i neporeciva u primeni, tretiraju se na subjektivan način - utilitarno i do krajnosti lično. Iz kojekakvih, uglavnom neočekivanih uglova istražuju se razne alternativne mogućnosti, da bi se na kraju komičnom poentom obelodanilo kako sve pojave u ovom, prividno sređenom ljudskom svetu imaju svoj suprotni, drugačiji aspekt. Isključivo od čovekovog tumačenja zavisi kako će stvari biti shvaćene, koje će od svojih lica svet okrenuti, kada će se koji aspekt naći u krupnom planu. Taj, kako ga L. Rerih naziva, komični konflikt sa logikom[6] je nešto što je svojstveno humoru u celini i zato se, premda ne uvek u istom stepenu naglašeno, pronalazi u mnogim, različitim oblicima šala. Na taj intelektualni šablon nakalemljen je širok registar tema; neortodoksni logički sistem razmišljanja provlači se kroz sve moguće situacije i vrste sukoba. Kakav god da je konflikt posredi između dve ili više suprotstavljenih strana, strana koja reaguje na šlagvort, na inicijalni verbalni podsticaj, koja uzvratno odgovara na provokaciju, služi se određenom vrstom iščašene, manje ili više luckaste logike. Ma koliko na prvi mah izgledalo neprimereno i besmisleno, u uvrnutom odgovoru uvek se skriva jedno malo jezgro mudrosti; ono čini da poenta šale često deluje više vispreno nego glupo. No bez obzira na dubinu mudrosti i dubinu humorne interpretacije sveta, s puno razloga možemo reći da je u kategoriji logičkog humora čovek uistinu jedino merilo svih stvari.

Kao najapstraktnija od svih nauka, matematika je naročito omiljen predmet za humorističko eksploatisanje. Disciplina koja je najviše udaljena od arbitrarnosti, od teško predvidljivih slučajnosti koje karakterišu ljudski život, ona tako reći automatski budi interesovanje za nedogmatsku, subverzivnu, humorističku igru. Velika količina sadržaja raznih žanrova šala može se grupisati pod odrednicu šaljivo primenjena ili, prosto, šašava matematika. (L. Rerih za tu grupu viceva koristi nazive: računski vicevi, vicevi s brojevima i pogrešna, “falš” matematika.) Radnja ovih viceva često je smeštena u školu, a šašavi odgovori u dečja usta. Karakteristično je da se u gomili takvih primera, koji potiču iz prve polovine veka, kao glavni sudeonici navode Jevreji, iako nisu isključeni ni pripadnici ostalih etnosa. Razlog tome najverovatnije je to što se između računanja, s jedne strane, i finansijske spretnosti, kao i prevashodnog zanimanja Jevreja za poslove trgovine, zelenašenja i novca, s druge strane, relativno lako stavlja znak jednakosti. No, mogućnosti matematičkog humora ni u kom slučaju se ne iscrpljuju na planu trgovačke kalkulacije. Vicevi koji govore o nadmudrivanju, gluposti, pijančenju i konfliktnom odnosu polova takođe se okreću oko veselih numeričkih operacija.

Bog vidi obrnuto
Seljak: Koliki interes, gazda Mošo, uzimaš na pozajmljen novac?
Moša: 9%
Seljak: 9%! Pa to je krađa! Zar se ne bojiš Boga?
Moša: Bog odozgo vidi cifru naopako i misli da je 6%

(Satir, 14, 30. VI 1902.)

Ne popušta
Učitelj (malome Moši): Mošo, reci mi, koliko je 2 puta 3?
Moša: 9, gospodine.
Učitelj: Kako to?
Moša: E, pa dobro, 8.
Učitelj: Nije ni 8, Mošo.
Moša: E, ajde 7.
Učitelj: Nije ni 7.
Moša: E, gospodine, više ne mogu da popuštam.

(Zvono, 86, 23. II 1924.)

On je zadovoljan
Natan Frajdengold već dve godine je u srećnom braku - prema njegovom mišljenju. Imao je vrlo lepu ženu. Jednog dana sreo ga je jedan njegov prijatelj i rekao mu:
“Natane, jesi li ti slep ili ne? Ne vidiš šta se radi iza tvojih leđa? Tvoja te žena vara. Ona ima 4 ljubaznika, koje je zanela svojom lepotom.”
“Ako, neka ima 4 ljubaznika! Čudno mi čudo što ima 4 ljubaznika. Ja sam više zadovoljan kad imam 20 procenata od lepe stvari nego kad bih imao 100 procenata od ružne...”

(Zvono, 177, 21. XI 1925.)

Moša i njegov tata
Moša kaže svome ocu:
-Tata, pozajmi mi 10 dinara, ali mi daj samo 5.
-Zašto to?
-Pa tako: ti ćeš dugovati meni 5 dinara, ja ću dugovati tebi 5, i tako ćemo biti kvit!...

(Ošišani jež, 224, 1939.)

Tesno
-Lalo, koliko puta ide 5 u 4?
-Ta ne može ići - odgovori Lala.
-Ta, može, Lalo!
-Dobro, ide jedanput al tesno - odgovori Lala češkajući se po glavi.

(Ošišani jež, 1772, 15. VI 1973.)

Pogodio
U vozu neki šaljivčina propituje glasno zagonetke:
-Brzi voz juri 120 kilometara na sat, relacija Beograd - Vršac, duga je 70 kilometara, vuče šest putničkih i dva teretna vagona, koliko mi je godina?
-Vi mora da imate 42 godine - kaže Lala dok se svi u kupeu slatko smeju. Šaljivčina se uozbiljio.
-Pogodili ste - kaže, i traži da Lala objasni: kako?
-Lako - reče Lala - u Botošu imamo blesavog svinjara. Njemu je 21 godina, a ti si dva puta blesaviji od njega...

(Lala i Sosa,...)

Kako da otkuca nulu
Došao Lala kući, Sosa odavno legla i čuje:
sat otkucava jedan. Pita:
-Lalo, kol’ko je sati?
-Deset.
-Kako deset? Sat je otkucao jedan.
-A šta bi ‘tela? Da ti i nulu otkuca?

(Lala i Sosa,...)

Tačno vreme
-Bolan Mujo, kol’ko j’ sati?
-Haso, 10 i 10.
-Šta me zajebavaš, Mujo, što odma’ ne kažeš 20!

(Mujo i Haso, Ježev humor-Vic)

Za razliku od citiranih “matematičkih” viceva u kojima je, zahvaljujući upotrebi egzaktnih aritmetičkih operacija kao što su brojenje i računanje, mehanizam logičkog zaključivanja namah uočljiv, postoje i takve šale kod kojih je intelektualna postavka ne tako jednoznačne, već kompleksnije prirode. U većini varijanata jezičke i literarne karakteristike su te koje iz vidokruga potiskuju primarnu strukturu zasnovanu na izvrnutoj logici i naopakoj vrsti optike. Suprotstavljanje argumenata koje se nalazi u samom jezgru vica nije trenutno raspoznatljivo pošto se pažnja slušalaca rasipa na razne druge momente - na omiljene tipske junake, prikaz same komične situacije, na hrpu mogućih značenja i konotacija. Ipak, ne treba gubiti iz vida da je to jedna od važnijih žanrovskih odlika koja se implicitno uzima kao uža indikacija za vic. To je kriterijum koji se koristi za žanrovsku identifikaciju pre nego mnoge druge osobine. Akteri i tematika, na primer, predstavljaju promenljive, drugostepene veličine žanra zavisne od trendova koji su u datom trenutku na snazi, i one ništa ne menjaju na planu dubinske strukture. Vic se svaki put gradi na isti način: promovisanjem jedne neortodoksne, drukčije logike, pozivanjem na sistem relacija i pojmova koji odudaraju od uobičajeno prihvaćenih postavki. Tim relativizujućim humorističkim načinom koji dovodi u pitanje standardne načine razmišljanja o stvarima šire se horizonti i umnožava broj opcija u životu, pa makar samo zakratko, dok traje mentalna igra.

Što se tiče kompozicije, vicevi sazdani na logičkom domišljanju javljaju se u nekoliko manje ili više raščlanjenih obrazaca: Najprostija je jednostavna dvodelna šema A-B, u kojoj su sučeljena dva, obično samo konverzaciono oponirana partnera, od kojih jedan provocira, a drugi odgovara na bačenu provokaciju. Drugi antagonista, dakle, reaguje na izazov mimo očekivanih i ustaljenih logičkih šablona, uzvraćajući replikom iz jednog neuobičajenog, atipičnog ugla. Pa, iako je ovde takođe posredi replika, ona je za nijansu drukčija od replika u ostalim vicevima upravo zato što je demonstracija pameti ili alternativno korišćenje logike, a ne duhovitost, njena glavna svrha. Nekada je rezultat tog misaonog procesa lucidan, nekada apsurdan, umobolan, ili nepojamno glup, kao u vicevima koji se bave tupavim, hendikepiranim i mentalno poremećenim osobama. Međutim, čaki i tim na izgled besmislenim, nesuvislim odgovorima zatvara se izvestan logički krug, a razmišljanje o svetu obogaćuje novim aspektima smisla i značenja. Isti taj obrazac moguće je narativno proširiti tako što će se izložiti dve, logikom radnje čvrsto vezane situacije: prva ima ulogu da da obrazloženje za nenadani ishod, da opravda zaključak koji dolazi na kraju teksta. Premda se takav vic ponajčešće ispoljava u elementarnom vidu dramskog dijaloga, direktna verbalna razmena koja je stub dramske forme proširuje se u izvesnim slučajevima zaobilaznijim stilom pripovedanja, što je, kako smo videli, karakteristično za stariji usmenoknjiževni način. Time se ne umanjuje nezavisnost dijaloga - sa ili bez narativnih dodataka, dijalog može da opstoji sam za sebe. Jezičke i stilske figure u tekstu se šablonski, po istom receptu ponavljaju.

Cigin san
-Gospon popo, znaš šta sam sanjao noćas? Sanjao sam da si mi ti dao dinar, a popadija čarape. - reče jednog jutra ciganin pred popinom kućom.
-Ti znaš, cigo, da se u snu sve natraške tumači - odgovori pop.
-Kad je natraške, onda daj ti pope čarape, a popadija dinar. - protumači ciga.

(Kića, 46, 11. XI 1907.)

Moša na pazaru
Izišao Moša na Niški vašar pa se šetka i razgleda šta se prodaje. Dok iztrči pred njega ciganin, džambas, i stade hvaliti svoga konja.
-Pogledaj ga... lep kao devojka, jak kao mečka, brz kao tica... Bođi duša, gazda Mošo, pojaši ga pa za sat da odeš u Derven.
Moša ne može da se otrese pa će reći:
-Dobro, dobro, da se promislim.
Posle čevrt sata eto ti cige opet pred njega.
-Šta si se domislio, gazda Mošo?
Jevrejin sleže ramenima:
-Mislih, mislih, pa nikako ne mogu da smislim: kakva bi posla imao još i u Dervenu!

(Kića, 18, 30. IV 1922.)

* * *

Danas sukobim na ovdašnjoj promenadi mog poznanika Švabu Krištofa Tiča, a on obukao dva crna kaputa pa se označio kao vrag. Zapitali ga što je na ovoj vrućini dva kaputa obukao, a on će reći: “Snaš, pre tri dan umrla moj tetka, a tanas umrela i moja teča, pa treba obadva da šalim.”

(Kića, 37, 13. IX 1925.)

Ne zna ni on
Šetao Lala pored Dunava, pa čuo kako neko sa pola reke zapomaže.
-A što se dereš? povika Lala.
-Ne znam da plivam, začu se glas davljenika.
-Pa ne znam ni ja, pa se, kas’ti, ipak ne derem, odgovori Lala.

(Ošišani jež, 158, 8. I 1938.)

Šućur
Mujo neprekidno poziva konobara da ga posluži:
- Još jednu kockicu šećera molim...
-Ali, čoveče - pobuni se konobar - pa već ste stavili sedam kocki šećera u svoju kafu!?
-Jes’, al’ sve su one potonule...

(Mujo i Haso,...)

U istom intelektualnom ključu obrazovan je veliki deo tipično jevrejskog humora. Tematski, to je prvenstveno humor koji se odnosi na religiju: na neopozivost autoriteta vere, desakralizaciju i profanizaciju dužnosti koje su nametnute verom, ograničenja koja u mnogo čemu sputavaju ponašanje i individualni život čoveka. Desakralizacija je jedna od egzistencijalnih, večno aktuelnih tema humora - provlači se u hronološki nesagledivom rasponu vremena i u bezbroj humorističkih varijanata.

Ne mari
Solomon Cevi hteo da se pokrsti pa ode Rabineru te mu reče:
“Gospodine ravi - ja bi hteo da se pokrstim, pa sam došo da se oprostim.
Rabineru beše žao što oće Solomon da ostavi veru svojih otaca, pa mu dostojanstveno reče: Za ime Božje, Solomon, kad bi te čuo tvoj pokojni otac, on bi se u grobu prevrnuo.
-”Neka ga, neka se prevrne - ne mari baš ništa.” reče Solomon - kroz nedelju dana će se pokrstiti i moj mlađi brat, i on će se opet prevrnuti i doći će opet na staro mesto.”

(Brka, 8, 15. II 1909.)

O tome ništa ne piše...
Ukrao ciganin popu Đoki dve guske. Popa to doznao, pa ga pozvao i počeo ga koriti:
-Kakav si ti čovek, da kradeš guske! I ti si mi neki hrišćanin! Znaš li, nesretniče, da u Deset Zapovesti piše:
“Ne poželaj ni osle jego, ni vola jego...ni ženu jego...”
-Znam, znam oče Đoko, ali tamo ništa ne piše i za guske - odgovori mu ciga.

(Kića, 48, 26. XI 1922.)

Bezbožnik
Sin jednog pobožnog rabinera terao je kera za leđima očevim. To je ocu bilo dugo nepoznato dok se ne nađe neki domaći prijatelj, koji smatraše za dužnost da rabinera o tome izvesti.
-Žao mi je što vas moram izvestiti, dragi svešteniče, da je vaš sin poludeo.
-Kako to?
-Pa ja sam ga video da jede svinjsku šunku i najmanje 10 puta je poljubio kelnericu.
-Iz toga ja ne uviđam šta vi hoćete. Da je moj sin 10 puta poljubio svinjsku šunku, i da je pojeo kelnericu, onda bih i ja mislio da je on poludeo.

(Zvono, 83, 2. II 1924.)

Uopšte uzev, vicevi formulisani u direktnom konverzacionom obliku većinom suprotstavljaju različite argumente, različite životne mogućnosti, ili različita shvatanja u odnosu na problem o kojem je reč, bazirajući se obično na umeću racionalnog, logičkog rasuđivanja. No, uporedo s njima, postoje vicevi koji su na vrlo sličan način konstruisani, međutim, koji se baziraju na figurama jezika pre negoli na samoj logici. Takvi vicevi inspiraciju nalaze na prvom mestu u jezičkoj slici: polaze od metafore koju intelektualno razgrađuju tražeći i pronalazeći njene smešne, apsurdne, još neotkrivene mogućnosti. Neposredna žica komike izvlači se iz višestrukog, maštovitog i nadasve originalnog tretiranja stilske figure komparacije. Naime, smešno se postiže tako što se u zajedničku vezu dovode stvari i pojmovi iz divergentnih, kategorijalno potpuno nespojivih oblasti. Ovi, uslovno rečeno, metaforični vicevi za okosnicu redovno uzimaju karakterne osobine, odnosno luckasta, apsurdna, ili ekstravagantna reagovanja ljudi u pojedinim, po pravilu više nego trivijalnim situacijama. Identičnim šablonom grade se i popularni vicevi o ludacima i glupacima, koji tako reći nikada ne izlaze iz mode. Izuzetno, događaj može biti izmešten izvan uskih okvira realnosti, čime se za još jednu nijansu pojačavaju komično dejstvo i upečatljivost upotrebljene metafore. Primer koji sledi, mnogo rabljen u svoje vreme, koncepcijski podražava parabolu koja u sebi sadrži moralnu poduku; naravno, vic je interpretira na profan, mada vispren i višeslojan način. Ostale šale inspiraciju nalaze u daleko banalnijim temama.

Božji odgovor
Pobožni Avram Jontefson posle svoje smrti otišao je razume se u nebo. Tamo se naravno našao sa svima svojim ljudima i praocem Abrahamom, sa Isakom, Jakovom, Mojsejom i svim prorocima i jednog dana naiđe i na dobrog Boga, pa ga upita:
-Gospod Bog, kaži mi, šta jeste za tebe hiljadu godina?
-Hiljadu godina za mene je kao jedan minut.
-Hm!-Hm! - A dragi Bog, šta jesu za tebe milijon dinaru?
-Milijon dinara za mene su jedna para.
-Slatka Bog, pokloni mi jedna para!
-Pričekaj jedan minut.

(Zvono, 248, 18. X 1910.)

Dobro ocenio
Moša u jednom kabaretu ugleda divnu igračicu i udivljen reče svome drugu Leonu grosisti:
-E, ovo je vanredna lepota, kako ti se sviđa?
-He, bruto nije rđavo, neto ništa, dara velika, a pri tom kolosalni troškovi.

(Zvono, 25, 13. V 1923.)

I on je dete
Na kasi železnice dolazi Jevrejin i traži tri karte dečje za njega i dva deteta.
Blagajnik: Niste valjda i vi dete?
-Jesam, dete Izrailja!

(Zvono, 127, 6. XII 1924.)

Rđava priča
Dva Jevrejina sretoše se posle dužeg vremena.
-Šolem alehem, Davide, kako ide posao?
-Kao iduće godine.
-Kao iduće godine, kako to da razumem?
-Znaš šta, prijatelju, posao ide svake godine sve gore; ali sada ide tako rđavo što bi trebalo tek iduće godine da bude!

(Zvono, 103, 21. VI 1924.)

Zmijski car
Mali Moric: Tata, daj mi 5 dinara da vidim zmijskog cara u menažeriji!”
Otac: Zar i taj luksuz, i uzmi uveličavajuće staklo, pa posmatraj glistu!”

(Zvono, 110, 9. VIII 1924.)

Sigurna posla
Moša Amar prodaje auto Isaku Damajo.
-A kako ide tvoj auto?
-I još pitaš. Ide kao munja.
Pogodba se svrši. Isak kupi auto od Moše i provoza se u njemu. Ali avaj! Kola su udarala čas u jedan trotoar - čas u drugi; čas u banderu, čas u izloge.
Zelen od ljutine, Isak potraži Mošu:
-I što lažeš da tvoja kola idu kao munja?
-Ništa ne lažem, Isak. I sam vidiš da idu kao munja - na cik-cak.

(Dert, 1. 6. I 1928.)

Običaj i red
Navrati jednom prilikom Mujo kod Hase i zatekne ga gde mesi tortu.
-Šta radiš to, života ti?
-Idem u pozorište na “Figarovu ženidbu”, pa nije red da idem praznih ruku! - odgovori Haso.
-Uh, ćuti, ti si sretnik... Ja sam tako prošle nedelje morao da kupujem čamac za “Labuđe jezero”!

(Mujo i Haso...)

Stručnjak
-Čujem, Mujo, da se baviš istraživanjima. To mora da je skupo?
-Pa i nije, ako ne dozvoliš da te prevare.
-Jesi li ti kadgod dozvolio?
-Samo jednom. Platio sam za komad šmirgl-papira dva stara miliona, jer su mi rekli da je to mapa Sahare.

(Mujo i Haso...)

Među ostalima, mogu se pronaći i oni, nimalo uvijeni primeri u kojima se eksploatiše humoristički potencijal neprenesenih, najdirektnije korišćenih usporedbi. U tu, doduše, ne mnogo obimnu grupu, mogu se uvrstiti i komične definicije izvesnih predmeta ili pojmova.

Dobro upoređenje
-I slušaj, Jakove, tvoj sin Moric svira kao car David, samo ne tako lepo.
-Verujem, a tvoj sin profesor Moša govori kao premudri Solomon, samo ne tako pametno.

(Zvono, 84, 9. II 1924.)

Estetika
Dva Jevrejina sede u kafani, pa jedan priča, sa svim okolo drugom da je juče bio na jednom predavanju o estetici.
-Tako - reče drugi, - Estetika, Estetika, mnogo puta sam čuo da se govori o tome, reci mi, šta je upravo to estetičar?
-Šta je estetičar? Pa, - to je kad neko svakog osmog dana promeni drugu košulju, i ako ona ranija još nije prljava.

(Zvono, 84, 9. II 1924.)

Izolovano od svih dosad pobrojanih formi vica, stoji oblik koji bismo jednostavno mogli označiti kao indirektnu ili namernu uvredu. To je jedini oblik vica gde je želja da se na tuđ račun saopšti nešto pogrdno nesumnjiva i evidentna. Celokupna šaljiva forma potčinjena je tom cilju - unapred smišljenom i sasvim svesnom - da se povredi dostojanstvo čoveka i nanese uvreda. Verovatno bi ova varijanta humora ponajviše odgovarala onome što je u anglosaksonskoj literaturi dobilo naziv etnička pogrda, ili kleveta (ethnic slur), iako mnogo puta bez istinskog, zaista opravdanog razloga. Naime, samo se u ovoj specifičnoj varijanti vica radi o formalizovanom, smišljenom etničkom nipodaštavanju: zamerke koje su upućene drugom čoveku tiču se njegove etničke i nacionalne pripadnosti, polaze od zajedničkog porekla i od stereotipa koji uz to idu, a ne od opšteljudskih crta i slabosti. Prema očekivanju, najveći deo zabeleženih primera odnosi se na Jevreje, iako ni ostali etnički tipovi nisu baš pošteđeni, niti potpuno isključeni odatle. U napetim okolnostima etničkog sukoba, gde god su rasna i etnička mržnja objektivne činjenice kolektivnog života, ovaj obrazac vica praćen je naročito negativnim konotacijama; primenjen na Jevreje, raspolaže strahovitom snagom i žestinom udarca. Kao materijal za uvredu koriste se aluzije na telesni izgled: uvreda se često sastoji od otvorenog podsećanja na karakterističnu semitsku fizionomiju Jevreja - nos, pre svega; osim toga, na njihovu versku pripadnost, običaje, navodni nacionalni karakter i pripisane stereotipe ponašanja. Neretko, degradirajućom se smatra već i sama činjenica što je čovek po rođenju Jevrejin.

Ipak, uprkos svemu, pretežan broj primera ove vrste spada u kategoriju u kojoj uvreda ne uspeva da porazi i da stigmatizuje žrtvu: u stvari, redovno se dešava da ona promaši metu. Naime, napadnuta strana je ta koja pobedonosno izlazi iz za nju neželjenog duela, nakon što je većom hitrinom i većom bistrinom uma odbacila uvredu, preokrenuvši rezultat u svoju korist, na štetu protivnika koji nije dorastao zadatku. Pokušaj vređanja najčešće daje odličan šlagvort, odskočnicu za jednu superiornu egzibiciju pameti, za neuporedivo mudriju i vispreniju metaforu kojom napadač biva potučen do nogu. Takva unakrsna razmena udaraca ujedno je razlog što ovaj tip vica ima jasno raščlanjenu dvodelnu strukturu. Premda je i u ovim primerima izvesno reč o duhovitoj, znalački sročenoj replici, tendencioznost u njima je i suviše dominantna crta; ona je to što čini razlog, održava i pokreće celu formu. Zbog toga, smatramo da je bolje da se takvi primeri posmatraju za sebe, ne kao ostale replike, već kao samostalna skupina i tip.

Nasadio ga
Marveni lekar (sedeći u kafani sa jednim čivutinom): Ja sam bio pre godinu dana na ostrvu Tahiti tamo ima u velikom broju svinja i čivuta.
Čivutin: Kako bi bilo da odemo i nas dvoje kako bi povećali brojno stanje.

(Selja, 14, 2. V 1902.)

Večiti Juda
Došao neki Čiva u redakciju “Dnevnog lista” a jedan od saradnika, reći će mu: “Što si amo došao, večiti Judo?”
-Nisam ja večiti Juda - odgovori čiva - “nego sam Saul, sin Kisov, i došao sam amo da nađem izgubljene magarce moga oca.”

(Brka, 57, 30. XI 1906.)

Doskočio mu
Pred dućanom Iciga Kona stoji đeneral Ž. i očekuje nekoga, pa da mu prođe vreme zabavlja se sa svojim kerom, koji se zove Mojsej.
“Mojsej, ovamo! - Mojsej miran budi! Mojsej kuda ćeš!.. Mojsej kuš!” a pri tom pogleda u Iciga. Najzad se okrete Icigu i reče:
-Je l’ Icig, kako ti se dopada moj ker? -
-Odlično, - odgovori Icig. - odlično đenerale Ž. Da to kuče nije jevrejin, odavno bi bilo đeneral Ž.

(Zvono, 262, 1. XI 1910.)

Telesni znaci
-Meni se čini, sudeći po vašem velikom nosu, da ste vi Jevrejin?
-Prevarili ste se, gospodine. Ali meni se činilo, sudeći po vašim velikim ušima da ste vi magarac. I, kao što vidim, nisam se prevario.

(Zvono, 118, 4. X 1924.)

Pogodio.
Jedan vojnik oslovi u Novom Sadu jednog gospodina koji je ličio na Jevrejina: Gospodine Kon, možete li mi reći gde je željeznički most? Na to će reći Jevrejin: “Od kuda znate da se ja zovem Kon?” - “To sam pogodio” - reče vojnik. - “Onda pogodite i gde je most” - odgovori Jevrejin.

(Zvono, 130, 27. XII 1924.)

Nasadio ga.
Jedan mladi antisemit podsmevaše se jednom starijem Jevrejinu: “Ali vi imate krive noge, kroz koje bi mogla komotno svinja da protrči!” - Ovaj se isprsi, zauze pozituru i odvažno reče: “Protrčite, mladi gospodine!...”

(Zvono, 130, 27. XII 1924.)

Unutar pomenute, prilično čvrsto profilisane kategorije moguće je uočiti isto tako varijacije. Negde je inicijalna uvreda slabije, a ponegde jače intonirana: u nekim primerima radi se o ublaženoj, više šaljivoj aluziji na jevrejsko poreklo; u drugim, uvodna provokacija sadrži neuporedivo snažniji agresivni naboj. Narativni tretman oscilira takođe u amplitudama od jezgrovite replike, munjevite i kratke razmene doskočica, pa sve do sporije, pripovedno i stilski zaokružene forme kratke priče.

Tri šaljivčine
Tri šaljivčine sretnu Jevrejina, pa će mu reći prvi: “Dobro jutro, Avrame”, drugi: “Dobro jutro, Isače”, a treći: “Dobro jutro, Jakove”.
- Varate se, gospodo, odgovori Jevrejin - niti sam ja Avram, ni Isak ni Jakov. Meni je ime Saul, koji je pošao da traži očeve magarce.

(Zvono, 125, 22. XI 1924.)

Biro za klanje stoke
Trgovac koji je imao biro za klanje stoke, preseli se iz jedne u drugu varoš. Došav u biro za prijavljivanje, upita ga činovnik za identitet. Trgovac mu pružio svoju prijavu. - “A, vi ste jevrejski klač?” - “Da, samo kad sa stokom imam posla” - odgovori upitani, “Inače sam trgovac”.

(Zvono, 141, 14. III 1925.)

Kon pita...
U jednom železničkom kupeu sede: jedan konjički major i Kon. Za vreme vožnje Kon je vrlo radoznao i stalno zapitkuje majora te o ovome te o onome. Kad je voz prolazio pored jednog sa svim golog brda Kon upita majora:
-Jel’ te, gospodin majoru, zašto je ovaj breg ovako sa svim go?
-E, vidite, reći će major, u staro doba jedan je Jevrejin pljunuo na to brdo i od tada na njemu ništa ne raste...
Kon se ućuta...
U vagonu vrućina, omorina. Major se poče jače znojiti i - skide šapku sa glave. Njegova ćela zasija. Major je bio sa svim ćelav. Kon pažljivo pogleda majora i zapita:
-Jel’ te, gospodin major, da i vas nije u detinjstvu pljunuo kakav Jevrejin te nemate ni jedne dlake na glavi?

(Zvono, 119, 11. X 1924.)

Citirane pričice otkrivaju veze s tradicionalnim jevrejskim folklorom centralnih i istočnih oblasti Evrope, iako forme slične ovima nisu atipične ni za ostale folklorne tradicije sveta. Na identičan način, u istom kontekstu verbalnog napada koji se okreće protiv lica koje ga je započelo, naše narodne pričice navode Turke i Nemce - narode s kojima je, sticajem zlosrećnih istorijsko-političkih okolnosti, od davnih datuma bio uspostavljen oštar etnički antagonizam. Zajedno s psovkom i blasfemijom, uvrede predstavljaju deo prastarog govornog nasleđa čovečanstva. To su jednostavne, vrlo prijemčive pučke tvorevine koje spadaju u univerzalni repertoar govornih žanrova. Međutim, i pored kontinuirane aktuelnosti ovih konverzacionih oblika, uprkos njihovoj kulturnoj i geografskoj sveprisutnosti, model šale koja najviše podseća na sofisticiranu vrstu svađe vremenom je prestao da bude interesantan i izgubio se iz svakodnevne upotrebe.[7] Danas se takav tip šale može samo izuzetno sresti. Reklo bi se da je humorna transpozicija uvrede jedna od prevaziđenih i zastarelih formi humora, forma koja je smisao imala u epohama koje su uljudnost dizale u status institucije strogo regulisane konvencijama. Ona je mogla značiti nešto u vremenima kada je pristojnost među ljudima bila zakon, a maniri u ophođenju normirani; samim tim, oblici poput ovih posedovali su draž ne samo zbog svoje osvedočene komične visprenosti, već skoro u podjednakoj meri zbog svoje evidentne subverzivnosti u odnosu na sistem društvene etikecije. Da bi bila takmičenje duha, razmena uvreda zahteva određene uslove: osećaj za meru i jasne regule govornog saobraćanja. Obezvređena institucija bon-tona, kao i eskalacija svud prisutnog nasilja okolnosti su koje ne pogoduju da te forme dođu do izražaja i ostvare svoj puni efekat. Za savremene običaje govornog ponašanja, one deluju naivno i mlako.

Iz turskog vremena[8]
Idući čaršijom (glavnom ulicom) pseto zastane pred jednom kasapskom radnjom, koju je obavljao Turčin, i počne zevati na meso što je visilo u radnji.
Turčin, videći tu u blizini nekoliko Srba, pa da bi ih nagrdio, vikne na pseto:
-Uš, pokrstio se.
Jedan od Srba, slobodniji od ostalih i šaljivčina, dobaci na to:
-Ako, vala, aga, pravo i govoriš: dosta je i turkovao.

(Kića, 33, 13. VIII 1922.)

Dvosmisleno
-Pošto konj, cigo?
-Priđi konju, pa vidi, lako ćemo se pogoditi!

(Satir, 20, 11. VIII 1902.)

Milo za drago
On:
(na balu, jednoj dami koja zeva): Nemojte toliko zevati, gospođice, možete me još lako progutati.
Ona:
Nebojte se, gospodine, ja sam jevrejka, ja ne jedem svinjsko meso.

(Brka, 1, 1. I 1909.)

Srbin u Beču
Našao se Srbin u Beču u društvu nekih Švaba i Mađara. Razgovor je tekao o trgovačkim prilikama. Dok će ga neko od njih dirnuti:
-Je l te, u Srbiji ima mnogo svinja?
-A kad ste vi bili u Srbiji? upitaće ga Srbin.
-Pa bio sam pre petnest godina.
-E od kad ste vi otišli otud, od tada je manje svinja u Srbiji - odgovori mu Srbin.

(Kića, 26, 26. VI 1911.)

Neke šale umekšavaju latentnu ili otvorenu agresivnost forme tako što je transformišu u jedan neuporedivo ležerniji i zabavniji vid podbadanja. Kod takvih primera prisustvujemo ravnopravnom, reklo bi se, burlesknom sučeljavanju dvojice svađalica. Etnička uvreda nije momenat od bilo kakvog značaja, jer suparnici koji dele megdan u verbalnom duelu imaju zajedničko etničko poreklo. Drugi po redosledu primer koristi dobro poznati motiv iz fundusa šaljivih narodnih priča:

* * *

Kažu da se to dogodilo u Milićevićevom Grand Hotelu, pre izvesnog vremena.
Stvar je u ovome: grdno se behu zavadila dva prijatelja, inače dva trgovačka agenta - Nisim i Levenzon. U međusobnoj grdnji, razume se, ne biraju reči, što ih jedan drugome dobacuje.
-I šta kažiš - ti da mi kažiš taj reč. - viče ljutito Levenzon. I bio bi mnogo pametniji i lepše bi izgledao, kad bi na rame, gde ti je lice i obraz, imao onaj drugi zadnji strana.
A Nisim mu odgovara:
-I to ji bilo, a ja sam to pravio i svaki ko mi vidi, a on mi pita: Kako si ti Levenzon, i šta radiš?

(Vesele novine, 17, 27. IV 1924.)

Pitanje
Vodi Mujo magarca na uzici.
-Ćuj ba’, gde ćeš s tim majmunom? - upita Haso.
-Kakav majmun, budalo, to mi je magarac! - pobuni se Mujo.
-Ćut’ bre, ne pitam tebe nego magarca!

(Mujo i Haso...)

Ide dobro posao
Gleda Lala ispred banke: ljudi ulaze, izlaze, a niti nešto unose, niti iznose. Uđe i pita: ta šta se tu prodaje?
-Magareće glave - reče mu ćelavko za šalterom.
-A ondak vam pos’o dobro ide! Vidim da vam je ostala još samo jedna...

(Lala i Sosa...)

I na kraju, kao što smo rekli, komični sadržaji mogu biti formulisani u najsažetijem mogućem vidu, u obliku koji je sastavljen od svega dve rečenice: od postavljenog pitanja i kratkog odgovora na njega. Pažljivijim promatranjem, međutim, čak i unutar ovog na izgled najelementarnijeg od svih žanrova mogu se uočiti razlike, koje se otkrivaju, na prvom mestu, u dijahronijskoj perspektivi - kada se prati evolutivni razvoj forme. Te razlike ne odnose se toliko na sam formalni obrazac koliko na semantičke finese u značenju teksta. Ako se zađe dublje u prošlost, vidi se da pitalice koje čine deo korpusa našeg tradicionalnog narodnog folklora predstavljaju izvesnu, donekle modifikovanu vrstu razgovora koji sagovornici ne vode sinhrono, u istom momentu vremena. Prvi deo dijaloga, dakle pitanje, nije upućeno u direktnom govoru već je dato u bezličnom, nekonverzacionom vidu; u tom indirektnom obliku, navedeno kao citat, ono čini uvodnu formulu iza koje se nadovezuje izjava koja je nosilac celokupnog sadržaja i težine forme. Obezličavanjem osobe koja pita, generalizacijom uvodnog pitanja, čak i ona saopštenja koja nisu ni blizu dubokomislena dobijaju pojačano dejstvo, obraćajući se publici snagom sentence ili poslovice. Na taj način, do maksimuma se ističu smisao i duhovna živost konstatacije koja je ključna u ovom sklopu, ono što opravdava kompletnu formalnu strukturu. Takve vrste pitanja služe uglavnom kao okvir za kondenzaciju ideja, za čuvanje poenti iz opširnije sročenih priča. Ukoliko se radi o sentencama, one su pozajmljene iz kratkih narodnih priča. Tu su takođe dospele i druge vrste akcentovanih izjava, manje ili više visprenih replika iz raznih šaljivih naracija, koje se ovim putem najdireknije i najjednostavnije nameću pažnji. Forma pitalice omogućuje da se čvršće struktuiraju i šablonizuju konverzacioni, govorni oblici koji se inače spontano koriste. S druge strane, neposrednom konfrontacijom nesaglasnih pojmova kroz pitanje i odgovor lakše se proizvodi ironija ili, pak, paradoks - uobičajeni gradivni elementi humora. Lice čije se reči navode doslovce individualizovano je do izvesnog stupnja, čime se ostvaruje i drugi, obratni efekat: personalizacijom se razvodnjava strogost svojstvena sentenci, jer se citirani iskaz svodi na manje pretencioznu, ne toliko formalnu ravan jedinstvenog ljudskog doživljaja i iskustva. Dejstvom tih sredstava, umanjuju se neželjena bombastičnost i autoritet koji je imanentan opštim iskazima i daje do znanja da je iskorak u sferu šaljivog ono što je u prvom planu, da je to bitnije od mudrosti i filozofskog pogleda na svet. Nekolicina primera iz zbirke V. Vrčevića to vrlo dobro ilustruje:

133. Pitali Crnogorca: vjeruješ li ti popu? - Ja bih ga vjerovao i za stotinu talijera.
134. Pitali turčina: bojiš li se svete trojice? - Ja se bojim i dvojice pa i da nijesu sveti.
117. Pitali nekoga kad su ga na vješala vodili: za što se češeš oko vrata? - Škakljiv sam oko grla.[9]

(V. Vrčević, 1868, str. 218.)

U potonjim, nešto modernijim oblicima, šaljiva pitalica takođe ispunjava identičnu svrhu: povećava važnost i klišetizira iskaz koji je sadržan u odgovoru, generalizuje ga za buduća vremena dajući mu jemstvo istine i širinu suda koji ima univerzalno značenje. Drugim rečima, takve pitalice stavljene su u službu maksime, aforizma, kojima su podređene. Dosta često one se pozivaju na mitske, verske, ili etiološke probleme nastanka pojedinih stvari i pojava. Razume se, sve te šale nose pečat humora koji odgovara vremenu njihovog opticaja u živom folklornom prenošenju. Kao mnoge druge forme humora, ni ovaj vid pitalice ne može se zamisliti bez jevrejskih protagonista koji su obezbedili najveću količinu potrebnog materijala; biblijska prošlost izabranog naroda korišćena je kao trajan i nepresušan izvor inspiracije. U primeru koji sledi, spomenuti obrazac pitalice je delimično modifikovan - shodno žanrovskim zahtevima vica - personalizovanjem lica koje pita, odnosno primicanjem standardnoj, izbalansiranoj formi dijaloga:

Strah od smrti
Doktor upita Jevrejina: pa što se tako plašiš smrti?
-Kako da se ne plašim, vi Hrišćani imate jednog čoveka koji je umro za vas sve, a mi Jevreji moramo da umiremo svaki za svoj račun.

(Zvono, 84, 9. II 1924.)

Zašto su Jevreji nosati?
Na ovo pitanje odgovorio je jedan Jevrejin ovako:
-Naše pretke vukao je Mojsije za nos četrdeset godina i vodio ih kroz pustinju, pa zato su, po nasleđu, i nama nosevi veliki.

(Kića, 19, 10. V 1925.)

U izuzetnim slučajevima, dve pitalice mogu biti spojene u paru, tako da prerastaju u pričicu koja se ispomaže gradacijom kao osnovnim stilskim sredstvom. U njoj se prepoznaje dvostepeni model vica u kome je, kao i kod ostalih varijanti priča, jače naglašena dosetka koja dolazi na kraju:

Zašto-zato...
Pitali jednog jevrejskog sveštenika: zašto kod vas sahranjuju mrtvaca čim umre?
-Zato što su Jevreji na zemlji nesrećni pa jedva čekaju da idu na onaj svet, gde će biti sretniji - odgovori mu on.
-A zašto mnogo vičete u sinagogi kad se Bogu molite? - pita ga on dalje.
-To zato, što je naš Bog mnogo stariji od vašeg, pa je već malo tvrd na ušima - odgovori mu dosetljivi Jevrejin.

(Kića, 25, 21. VI 1925.)

Sporadično, može se naići na poneki klasično koncipiran primer vica, koji se koristi tipičnim junacima i tipičnom formom kratke zgode, ali je zapravo pitalica; iako upotrebljavaju izdašnija stilska i narativna sredstva, takvi vicevi ne predstavljaju ništa drugo do proširenje zagonetnog pitanja:

Pred crkvom
Stajao Bačvanin pred crkvom i gledajući na toranj reče:
-E kad bi znao zašto su na onom tornju dva časovnika?
-Kad jedan čovek gleda koliko je sati, da ne bi drugi morao čekati, dobaci mu jedan šegrt.

(Kića, 45, 8. XI 1925.)

Za razliku od ovih tradicionalnih formi pitalica koje datiraju iz starijih vremena, moderna šaljiva pitanja imaju drukčiji smisao i način upotrebe. Po svom suštinskom značenju, ona su dijametralno različita, premda poštuju neizmenjen strukturni obrazac pitanje-odgovor. Osnovna suprotnost leži u tome što kod novih oblika šaljivih pitanja nema ni traga od bilo kako prezentovanog dijaloga; te forme nisu više model upita s pitanjem kao odskočnicom za nekakvu neobičnu ili paradoksalnu konstataciju, duhovitu etiologiju, gledište ili ideju. Nova vrsta šaljivog pitanja po svojoj biti je zagonetka. Šaljivo pitanje koje u sebi sadrži zagonetku danas je popularnije od svih spomenutih humorističkih vrsta. Od dosad opisanih tipova vica odvaja ga potpuni izostanak naracije koja tu i nema pravu funkciju: ideju treba saopštiti sa što je moguće većom uštedom reči. Kao rezultat te jedva postojeće, škrte verbalizacije, smisao se iscrpljuje u aluziji, pojmu, ili ideji dovedenoj do golog apsurda. Nasuprot pređašnjim varijantama pitalica, u ovom slučaju pitanje nije upućeno akterima već neposredno slušaocima, međutim, i to je samo pro forme, budući da se od njih ne očekuje da će ponuditi ma kakav, a naročito ne pravi odgovor. To nije nalog za istinsko razmišljanje jer je jedina svrha inicijalnog pitanja da zaintrigira pažnju i da pripremi teren za ono što sledi. Prvi i drugi deo zagonetnog pitanja ravnopravno raspodeljuju težinu forme: to su neraskidivo vezani članovi, elementi koji su komplementarni, koji se međusobno nadopunjuju i koji funkcionalno zavise jedan od drugog. Čvrsto su spojeni u jedinstvenu celinu jer tek u kombinaciji mogu da proizvedu smisao i da ga načine razumljivim - završe sliku, zaokruže situaciju i time finalizuju komičnu zagonetku. Kod ovih šala, zagonetanje je igra u kojoj su slušaoci samo prividno pozvani na aktivno učestvovanje. Enigmatsko pitanje i rešenje koji nakon njega sledi razdvaja samo jedan delić sekunde, kratko odlaganje kako bi se što više intenzivirao željeni efekat. Pravi osećaj za dinamiku i ritam izlaganja jeste uslov za uspešnu izvedbu; razvlačenje se u ovom slučaju zaista pokazuje kontraproduktivnim, kao praznina koja snižava nivo napetosti i koja razvodnjava iščašenost i apsurd. Zastoj stoga treba da bude samo predah koji će osigurati ispravnu recepciju doživljaja. Štaviše, potrebno je da se pitanja i odgovori multiplikuju, da se ispaljuju brzinom rafala kako bi se slušaoci držali u odgovarajućem raspoloženju i stimulisali za što više smeha. Iz tog razloga, uobičajeno je da se zagonetna pitanja ređaju u određenim tematskim nizovima, gde svako naredno pitanje koristi nešto od prethodnog utiska i prethodno date informacije, akumulirajući na kraju njihove zajedničke efekte. Zbog svoje ekonomičnosti, zagonetna pitanja ne mogu biti u potpunosti samostalna.

 Preduslov za normalno praćenje i razumevanje zagonetnih pitanja jeste upotreba otrcanih, dobro poznatih humorističkih klišea koji su prethodno, ranijim iskustvima internalizovani. Parcijalno spoznavanje ideje u ovom slučaju ne postoji kao alternativa. Zagonetka raspolaže samo jednom dimenzijom i samo jednim slojem značenja i, ukoliko je smisao promašen, propust ne nadoknađuje ništa drugo - šala je definitivno propala. Radi toga, šaljiva pitanja barataju najelementarnijim, arhetipskim motivima, davno memorisanim i uskladištenim duboko u svesti slušalaca: ona govore o gluposti, lenjosti, škrtosti, kukavičluku i tome slično. U skladu s tim, lica koja se provlače kroz ovu formu moraju poštovati ista pravila: ona su profilisana na jedan način, to jest svedena su na jednu jedinu simboličnu dimenziju. Tipski junaci imaju istaknutu ulogu u svim napred spomenutim tipološkim vrstama, ali je njihova osobenost u narativno razvijenijim oblicima neuporedivo jače izražena, samim tim što se na jedan višestruk i višeslojan način povezuju s radnjom, situacijom i tokovima priče. U formulativnim oblicima zagonetke sve je krajnje pojednostavljeno; tipski junaci manje su likovi, a više simboli - funkcionalni činioci potrebni da bi se zatvorila konstrukcija zagonetke. Kad je o starijim etničkim tipovima reč, oni su izdašniji u mogućim konotacijama iz prostog razloga što se s njima identifikuje šira skala humorističkih prikaza; oni se oslanjaju na prethodno oformljene predstave, obogaćujući sadašnju ogoljenu prezentaciju podsećanjem na nekadašnju, neuporedivo raščlanjeniju folklornu karakterizaciju. Manjak mogućnosti da se plastičnije izvajaju likovi kompenzira se uspomenom na predstave koje su iza sebe ostavili složeniji, ka pripovesti i detalju više orijentisani usmeni žanrovi. U svom minimalističkom izdanju, šaljiva pitanja lišena su sredstava koja bi im pružila mogućnost neke razgranatije, ne toliko jednostrane karakterizacije. Ona se služe slikama, bukvalnim poimanjem, besmislicom i apsurdom koji se uklapaju u stereotipne humorističke teme i motive. Od svih etničkih junaka korišćenih u našem humoru, Mujo i Haso, i Crnogorci se u ovim formama ponajčešće spominju: prvi par u ulozi tupadžija i glupaka, drugi etnos kao poslovični lenjivci i uobraženi hvalisavci. Ostali etnički junaci ili su ranije povučeni iz folklornog opticaja, ili su mimoiđeni stoga što nisu usko tipizirani, ne reprezentuju na direktan, namah prepoznatljiv način određenu osobinu ili pojavu. Zagonetna pitanja su grubo šablonizirana; ona ne ostavljaju prostor za finije razrade smisla i značenja pod koje bi se mogle podvesti i druge teme osim notorne gluposti, lenjosti i prljavosti. (Ova poslednja odlika karakteristična je više za inostrani nego domaći humor.)

Zašto Mujo drži radijator nasred sobe?
DA BI IMAO CENTRALNO GREJANJE!
A zašto drži dva radijatora?
DA BI IMAO PARNO GREJANJE!

* * *

Zašto Mujo drži sekiru na televizoru?
DA BI IZOŠTRIO SLIKU!
Zašto viljušku?
DA BI UBO DRUGI PROGRAM!

* * *

Zašto Mujo drži nož u frižideru?
DA BI IMAO HLADNO ORUŽJE!

* * *

Zašto se Mujo smeje kad seva?
ZATO ŠTO MISLI DA GA SLIKAJU!

(Mujo i Haso...)

Šta se dobije kada se Crnogorac stavi u rernu?
LENJA PITA!

* * *

Zašto Crnogorac drži stolicu pored kreveta?
DA SE ODMORI POSLE SPAVANJA!
Šta Crnogorac radi pre spavanja?
PREBACUJE ORDENJE NA PIDŽAMU!
Zašto Crnogorac stavlja kosku među noge posle ručka?
DA BI GA KUČE ODVUKLO U ‘LADOVINU!

* * *

Kako onanišu Crnogorci?
DA PROSTITE, GURNU GA U ZEMLJU PA ČEKAJU ZEMLJOTRES!

(Đetići...)

Konačno, ako se osvrnemo na sve prethodno izložene forme, varijante i tipove humora koji je negovan tokom dvadesetog stoleća, vidimo da je u pitanju jedno doista raznovrsno mnoštvo koje daje za pravo svima onima koji tvrde da vic kao oblik ne poseduje čvrstu i samosvojnu generičku strukturu, već da se kroz takav svedeni, esencijalni humorni vid provlače mnogobrojni žanrovski varijeteti. Humor koji se ispoljava preko spojeva nespojivih elemenata - bilo da je reč o kalamburu, paradoksu ili apsurdu - predstavlja jedinu nesumnjivo zajedničku crtu koja objedinjava sve te tipove. U formalnom smislu, vic podrazumeva kristalno pročišćen, do krajnosti sažet, vibrantno intenziviran jezički izraz. Međutim, i pored svoje apriorne jezgrovitosti, on se vremenom menja i transformiše u još kraće i još jezgrovitije vrste. Takav proces neminovno mora da se odvija na štetu, aluzivnosti, kompleksnosti i širine značenja koje vic nosi.

Napomene

1. Videti: D. Andrić, Leksikon viceva, Beograd 1984.
2. L. Roerich, nav. delo, 5.
3. Nažalost, veliki broj folklorista u dijalekatskim šalama vidi isključivo omalovažavanje drugih etnosa. Štaviše, oni smatraju dijalekat oružjem za nanošenje etničkih uvreda. S tim u vezi, naročito živa diskusija razvila se po pitanju dijalekatskih viceva koje prenosi generacija američkih, asimilovanih, mladih, dobro stojećih i relativno uspešnih Jevreja o samim Jevrejima. Da li je tu posredi još jedan dokaz jevrejskog samoomalovažavanja, pokušaj mlađeg naraštaja Jevreja da se distanciraju od generacije njihovih poluasimilovanih očeva čiji su koreni u ruralnoj Evropi, ili, možda, nešto treće - za većinu ostaje nerazmrsiv problem. Ipak, bez obzira na divergencije u stavovima, nijedan od folklorista uključenih u raspravu o ovom problemu ne dovodi u pitanje apriornu tezu da je upotreba dijalekta u humorističkim oblicima tendenciozna. Videti: N. Katz, E. Katz, Tradition and Adaptation in American Jewish Humor, Journal of American Folklore, 84/332, 1971, 215-220; E. Cray, The Rabbi Trickster, Journal of American Folklore, 77/306, 1964, 331-344, kao i navedene radove D. Ben-Ejmosa, A. Dandesa, A. Zijdervelda.
4. U radovima koji su pisani sredinom šezdesetih godina, Z. Nojman konstatuje da se u svim slojevima nemačkog društva rađa žanr vedre anegdotske priče, priče koja daje sažet opis događaja iz svakodnevnog života. Po svojoj strukturi, ovaj žanr u mnogo čemu liči na švank, kratku šaljivu priču, iako i nadalje zadržava svoj pretežno dokumentarni karakter. Književna anegdota čini pandan tom folklornom žanru. Sažimanje i ironizacija - procesi koji, prema uverenju mnogih teoretičara, imaju primat u savremenoj folklornoj prozi - nisu zahvatili i ovaj žanr. Sasvim je moguće da je u periodu kada je ispitivao Nojman ova vrsta anegdotske priče ušla u vidno polje istraživača, to jest postala interesantnijom za folklorne pregaoce u Nemačkoj, no, nema sumnje da je pričica tog tipa oduvek moralo biti; one čine srž komunikacije među ljudima. Videti: S. Neumann, Volkprosa mit komischem Inhalt...,147.
5. U američkom folkloru to je žanr koji je dosta zastupljen i razaznaje se pod nazivom tall tale. R. Dorson misli da poreklo ovih tvorevina treba tražiti u fantastičnim pričama koje su procvat doživele u sedamnaestom veku, a koje su putnici iz dalekih krajeva sastavljali ne samo radi toga da bi čitaocima u zavičaju predočili egzotične običaje i razna neobična iskustva, već s idejom da utole ljudima prirođenu žeđ za čudima. Shodno tome, Marko Polo bi se mogao smatrati rodonačelnikom koji je udario temelje ovom žanru. Videti: R. Dorson, Legends and Tall Tales, American Folklore, London 1977, 188.
6. L. Roerich, nav. delo.
7. Namesto uvreda, pojedine varijante tradicionalnih narodnih priča služe se sličnom formulom razmene kletvi. Na kletvu iskazanu u obliku slike, odgovara se intenzifikacijom iste te slike, pa je uzvraćen udarac time i žešći.
8. Sličnu varijantu šaljive pričice zapisao je V. Vrčević; nosi naslov Turčin i Crnogorac: “Došao Crnogorac u svoga pobratima u Hercegovini na krsno ime, pa od nekuda naljeze nekakav silan Turčin i svrati u domaćina te i ne zvan osta na ručku. Turčin kad vidi Crnogorca, reče u sebi: daj da se s njime malo podrugam, pa mu reče: jesi l’ čuo, Crnogorče, kako onomadne poturčismo jednoga vašega. Jesam, veli mu Crnogorac, i milo mi je, da imate sada vi turci jednoga psa više. Kakav pas? Hajduče jedan! razviče se turčin misleći da će Crnogorca prepanuti. A Crnogorac: a da što je nego pas; u nas, balijo, okinu psu uši pa mu nađedu ime kudrov; a okinu rep te ga zovu kusov; ali pas ko pas, pa kad nije hteo umrijeti, ano neka lipše. V. Vrčević, Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive, Beograd 1968, 135.
9. Isti motiv u pričama se obično vezuje za Cigane.

<<nazad napred>>

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]