Dragoslav Srejović
(1931–1996)

Reč o profesoru Dragoslavu Srejoviću izgovorena na komemorativnom skupu u amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu

Kada se jednog dana bude pisala istorija arheologije u Srbiji, jedna od centralnih ličnosti biće svakako profesor Dragoslav Srejović. Slutim da će savesni priređivač i tumač rada na polju arheologije profesora Srejovića biti na velikim mukama da sažeto i stručno prikaže celokupnu delatnost ovog svestranog naučnika. Naime, mladim generacijama biće teško objasniti da se neko u poslednjim decenijama 20. veka, kada se arheološka nauka podelila na čitav niz uskih specijalnosti, podjednako uspešno bavio različitim praistorijskim i antičkim periodima. Profesor Srejović je, čini nam se, sa lakoćom preskakao čitave milenije, istražujući, na primer, paralelno najstarija paleolitska i mezolitska staništa u kanjonima brzih rečica severne Crne Gore i poznorimsku carsku arhitekturu u Istočnoj Srbiji. Odgovor kako je to moguće davao je sam profesor Srejović. Govorio je da nem bitnih razlika između paleolitskog homo sapiensa i čoveka današnjice, i da je arheologija zapravo nauka o čoveku. Arheologija po njemu nije sam priča o izgubljenim stvarima, nego je pre svega priča o duhovnim vrednostima čoveka, kao što su umetnost i religija, na osnovu kojih čovek savlađuje praiskonski strah od smrti svakog pojedinca i kulture u celini.

Profesor Srejović je bio neobično savestan i marljiv naučni radnik, koji je napisao oko 200 naučnih radova, 20 monografija i posebnih publikacija i desetak manjih i većih kataloga i vodiča. Šira naučna i kulturna javnost ga pamti najpre po sledećim monografijama, i to: Lepenski vir; Nova praistorijska kultura u Podunavlju (Beograd, SKZ 1969); Europe's First Monumental Sculpture. New Discoveries at Lepenski Vir (London 1972); Umetnost Lepenskog vira (Beograd 1983), koautor Lj. Babović; Rečnik grčke i rimske mitologije (Beograd 1979), koautor A. Cermanović–Kuzmanović; Leksikon religija i mitova drevne Evrope (Beograd 1992), koautor A. Cermanović–Kuzmanović; Carski mauzoleji i konsekrativni spomenici u Feliks Romuliani (Beograd 1994), koautor Č. Vasić.

Poslednjih godina veliki deo svog vremena posvetio je radu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, čiji je dopisni član postao 1974. godine, a redovni 1983. godine. Bio je uspešan upravnik Odeljenja društveno–istorijskih nauka SANU; odličan upravnik Galerije SANU i na kraju i jedan od potpredsednika ove ugledne ustanove. Veoma je doprineo stvaranju novog imidža Galerije, savremenom koncipiranju galerijskog prostora i izdavanju izuzetno atraktivnih, često raskošno oblikovanih kataloga koji su pratili izložbe. Svojim nadahnutim istupima u javnosti, poslednji put povodom novog otkrića carskog mauzoleja u Šarkamenu kod Negotina, veoma je doprineo afirmaciji arheološke nauke u našoj zemlji. Dobitnik je najviših jugoslovenskih priznanja Sedmojulske i Vukove nagrade, a bio je dopisni član Deutsches Archaeologisches Institutes u Berlinu.

Kao učenik profesora Srejovića i njegov bliski saradnik u poslednjih desetak godina na Katedri za Praistorijsku arheologiju teško da bi u ovom trenutku mogao nepristrasno i hladne glave da se upustim u ocenu njegovog naučnog doprinosa srpskoj i evropskoj arheologiji. S toga sam sebi postavi znatno skromniji cilj, da u nekoliko reči skiciram lik profesora Srejovića kao predavača, onako kao ga pamti moja, danas već srednja generacija arheologa.

Profesor Srejović je punih četrdeset godina proveo na Filozofskom fakultetu, prolazeći kroz sva predviđena zvanja od daleke 1955. godine, kada je dodeljen na rad fakultetu kao profesor srednje škole, a zatim je postavljen kao asistent 1958, docent 1965, vanredni profesor 1970, i redovni profesor 1976. godine. Osnivanjem Odeljenja za arheologiju 1962. godine dolazi na Katedru za Praistorijsku arheologiju, kojom do 1982. godine rukovodi profesor Branko Gavela, i ostaje kao predavač i upravnik ove Katedre sve do svoje smrti.

Teško je ukratko oslikati atmosferu na predavanjima profesora Srejovića, koja su uvek bila izuzetno dobro posvećena. Neka mi bude dopušteno da to pokušam u ime moje generacije, upisane školske 1968/69. godine, najbrojnije generacije arheologa našeg Fakulteta, koji su neki prozvali i kineskom. Profesor Srejović se odlično snalazio u novim, vanrednim uslovima, sa preko stotinu studenata na časovima, u neadekvatnim prostorijama Seminara za arheologiju, koji se selio od Kapetan Mišinog zdanja, do starih zgrada današnjeg Filološkog fakulteta i sadašnje biblioteke grada Beograda.

Držao je redovno časove i seminarska vežbanja sa podjednakim žarom u podrumima Filološkog fakulteta, u maloj sali Kolarčevog narodnog univerziteta ili u starim, prašnjavim depoima Arheološke zbirke. Ništa mu nije smetalo, jer je voleo svoju publiku, odnosno svoje studente. Bio je veliki zaljubljenik u arheologiju i kao odličan govornik znao je sa lakoćom da predaje i da postepeno otkriva studentima tajne ove nauke.

Sećamo se divnih predavanja profesora Srejovića nekoliko godina nakon što je otkrio Lepenski vir. I začudo svi smo očekivali da će profesor naširoko pričati o ovom biseru svetske praistorije, a toga je bilo ponajmanje na redovnim predavanjima, ili na seminarskim vežbama. Često smo morali da idemo na otvorene tribine kao što su Kolarac ili Studentski kulturni centar da bi slušali nadahnuta izlaganja o čvrstoj organizaciji i neponovljivoj arhitekturi ovog protoneolitskog naselja ili vetilištu u Đerdapu. Tumačenja o čudesnim monumentalnim kamenim skulpturama Lepenskog vira, izuzetne snage i skrivene mitološke sadržine, zatvorene u džinovske oblutke, činila su nam se bar za nijansu svaki put drugačija.

Pored veoma korisnih predavanja o evropskoj, a posebno balkanskoj i egejskoj praistoriji, profesor Srejović nam je na svojim časovima otkrio i svet socijalne antropologije. Kasnije je u okviru interdisciplinarnog smera postdiplomskih studija na Filozofskom fakultetu više godina držao i predmet socio–kulturne antropologije.

Opravdano je ukazivao da je danas gotovo nemoguće podjednako dobro znati sve periode ljudske praistorije od najstarijih paleolitskih kultura do protoistorijskog doba i pojave prvih pisanih spomenika, ali je u dobrom starom maniru naučnika prošlih vremena uporno tragao za svim delovima ljudske prošlosti na našim prostorima.

Mada se nikada nije posebno bavio periodom mlađeg gvozdenog doba, prisećamo se serije sjajnih predavanja o dolasku Kelta na Centralni Balkan, održanim pre nekoliko godina, prilikom otvaranja izložbi sa materijalom latenske kulture u nekoliko gradova Srbije.

U našoj kulturnoj i naučnoj javnosti već je stvorena identifikacija profesora Srejovića sa Lepenskim virem i Gamzigradom, koji su, zahvaljujući njegovim istraživanjima i tumačenjima, postali pravi biseri srpske i evropske kulturne baštine. Manje je poznato da je neposredno bio inicijator i rukovodilac nekoliko većih arheoloških projekata u Srbiji i Crnoj Gori, unutar kojih je samostalno, ili sa brojnim saradnicima, istraživao blizu 70 nalazišta. Većem broju saradnika na ovim projektima odškrinuo je ili širom otvorio vrata nauke, u zavisnosti od njihovih ličnih ambicija. Prve arheološke korake i sticanje terenskog znanja proveo je na Kosovu, istražujući praistorijsko višeslojno naselje i nekropolu pod tumulima u Karagaču kod Žitkovca i nekropolu spaljenih pokojnika u Donjoj Brnjici kod Prištine. Zatim se posebno bavio pitanjem etnogeneze Dardanaca na Kosovu, izdvajajući ovaj starobalkanski narod u posebno Dako–Mizijsku skupinu, odvojenu i od Ilira i od Tračana. Nije se plaši da etnički atribuira neki značajniji arheološki nalaz i tako je u bogatom grobu iz rimskog doba u blizini Ulpijane kod Gračanice (Čerkesko polje) prepoznao uglednu Tračanku visokog roda.

Poslednje godine svog života ponovo se vraća Kosovu i inicira veliku izložbu Arheološkog blaga Kosova, koja se uveliko priprema i treba uskoro da se otvori u Galeriji SANU.

Jaka ličnost i ogromna energija koja je često više kočila nego što je bila stimulativna za njegove mlađe saradnike, uticala je da je profesor Srejović vremenom postao gotovo institucija za sebe. Kao veliki individualista, teško se uklapa u priču o postojanju Beogradske arheološke škole, mada je odnegovao generacije dobrih arheologa, koji se zbog njegovog uticaja pretežno bave praistorijskim periodima.

Uskoro treba da izađe iz štampe dugo pripremani Arheološki leksikon, koji je profesor Srejović napisao sa profesorkom Aleksandrinom Cermanović i mlađim saradnicima. Biće to svakako dragocen udžbenik i još jedan dar studentima arheologije, a verujemo i zanimljivo štivo široj čitalačkoj publici.

Miloš Jevtić
Filozofski fakultet, Beograd

// Projekat Rastko / Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]