Драгослав Срејовић
(1931–1996)

Реч o професору Драгославу Срејовићу изговорена на комеморативном скупу у амфитеатру Филозофског факултета у Београду

Када се једног дана буде писала историја археологије у Србији, једна од централних личности биће свакако професор Драгослав Срејовић. Слутим да ће савесни приређивач и тумач рада на пољу археологије професора Срејовића бити на великим мукама да сажето и стручно прикаже целокупну делатност овог свестраног научника. Наиме, младим генерацијама биће тешко објаснити да се неко у последњим деценијама 20. века, када се археолошка наука поделила на читав низ уских специјалности, подједнако успешно бавио различитим праисторијским и античким периодима. Професор Срејовић је, чини нам се, са лакоћом прескакао читаве миленије, истражујући, на пример, паралелно најстарија палеолитска и мезолитска станишта у кањонима брзих речица северне Црне Горе и позноримску царску архитектуру у Источној Србији. Одговор како је то могуће давао је сам професор Срејовић. Говорио је да нем битних разлика између палеолитског хомо сапиенса и човека данашњице, и да је археологија заправо наука о човеку. Археологија по њему није сам прича о изгубљеним стварима, него је пре свега прича о духовним вредностима човека, као што су уметност и религија, на основу којих човек савлађује праисконски страх од смрти сваког појединца и културе у целини.

Професор Срејовић је био необично савестан и марљив научни радник, који је написао око 200 научних радова, 20 монографија и посебних публикација и десетак мањих и већих каталога и водича. Шира научна и културна јавност га памти најпре по следећим монографијама, и то: Лепенски вир; Нова праисторијска култура у Подунављу (Београд, СКЗ 1969); Europe's First Monumental Sculpture. New Discoveries at Lepenski Vir (Лондон 1972); Уметност Лепенског вира (Београд 1983), коаутор Љ. Бабовић; Речник грчке и римске митологије (Београд 1979), коаутор А. Цермановић–Кузмановић; Лексикон религија и митова древне Европе (Београд 1992), коаутор А. Цермановић–Кузмановић; Царски маузолеји и консекративни споменици у Феликс Ромулиани (Београд 1994), коаутор Ч. Васић.

Последњих година велики део свог времена посветио је раду у Српској академији наука и уметности у Београду, чији је дописни члан постао 1974. године, а редовни 1983. године. Био је успешан управник Одељења друштвено–историјских наука САНУ; одличан управник Галерије САНУ и на крају и један од потпредседника ове угледне установе. Веома је допринео стварању новог имиџа Галерије, савременом конципирању галеријског простора и издавању изузетно атрактивних, често раскошно обликованих каталога који су пратили изложбе. Својим надахнутим иступима у јавности, последњи пут поводом новог открића царског маузолеја у Шаркамену код Неготина, веома је допринео афирмацији археолошке науке у нашој земљи. Добитник је највиших југословенских признања Седмојулске и Вукове награде, а био је дописни члан Deutsches Archaeologisches Institutes у Берлину.

Као ученик професора Срејовића и његов блиски сарадник у последњих десетак година на Катедри за Праисторијску археологију тешко да би у овом тренутку могао непристрасно и хладне главе да се упустим у оцену његовог научног доприноса српској и европској археологији. С тога сам себи постави знатно скромнији циљ, да у неколико речи скицирам лик професора Срејовића као предавача, онако као га памти моја, данас већ средња генерација археолога.

Професор Срејовић је пуних четрдесет година провео на Филозофском факултету, пролазећи кроз сва предвиђена звања од далеке 1955. године, када је додељен на рад факултету као професор средње школе, а затим је постављен као асистент 1958, доцент 1965, ванредни професор 1970, и редовни професор 1976. године. Оснивањем Одељења за археологију 1962. године долази на Катедру за Праисторијску археологију, којом до 1982. године руководи професор Бранко Гавела, и остаје као предавач и управник ове Катедре све до своје смрти.

Тешко је укратко осликати атмосферу на предавањима професора Срејовића, која су увек била изузетно добро посвећена. Нека ми буде допуштено да то покушам у име моје генерације, уписане школске 1968/69. године, најбројније генерације археолога нашег Факултета, који су неки прозвали и кинеском. Професор Срејовић се одлично сналазио у новим, ванредним условима, са преко стотину студената на часовима, у неадекватним просторијама Семинара за археологију, који се селио од Капетан Мишиног здања, до старих зграда данашњег Филолошког факултета и садашње библиотеке града Београда.

Држао је редовно часове и семинарска вежбања са подједнаким жаром у подрумима Филолошког факултета, у малој сали Коларчевог народног универзитета или у старим, прашњавим депоима Археолошке збирке. Ништа му није сметало, јер је волео своју публику, односно своје студенте. Био је велики заљубљеник у археологију и као одличан говорник знао је са лакоћом да предаје и да постепено открива студентима тајне ове науке.

Сећамо се дивних предавања професора Срејовића неколико година након што је открио Лепенски вир. И зачудо сви смо очекивали да ће професор нашироко причати о овом бисеру светске праисторије, а тога је било понајмање на редовним предавањима, или на семинарским вежбама. Често смо морали да идемо на отворене трибине као што су Коларац или Студентски културни центар да би слушали надахнута излагања о чврстој организацији и непоновљивој архитектури овог протонеолитског насеља или ветилишту у Ђердапу. Тумачења о чудесним монументалним каменим скулптурама Лепенског вира, изузетне снаге и скривене митолошке садржине, затворене у џиновске облутке, чинила су нам се бар за нијансу сваки пут другачија.

Поред веома корисних предавања о европској, а посебно балканској и егејској праисторији, професор Срејовић нам је на својим часовима открио и свет социјалне антропологије. Касније је у оквиру интердисциплинарног смера постдипломских студија на Филозофском факултету више година држао и предмет социо–културне антропологије.

Оправдано је указивао да је данас готово немогуће подједнако добро знати све периоде људске праисторије од најстаријих палеолитских култура до протоисторијског доба и појаве првих писаних споменика, али је у добром старом маниру научника прошлих времена упорно трагао за свим деловима људске прошлости на нашим просторима.

Мада се никада није посебно бавио периодом млађег гвозденог доба, присећамо се серије сјајних предавања о доласку Келта на Централни Балкан, одржаним пре неколико година, приликом отварања изложби са материјалом латенске културе у неколико градова Србије.

У нашој културној и научној јавности већ је створена идентификација професора Срејовића са Лепенским вирем и Гамзиградом, који су, захваљујући његовим истраживањима и тумачењима, постали прави бисери српске и европске културне баштине. Мање је познато да је непосредно био иницијатор и руководилац неколико већих археолошких пројеката у Србији и Црној Гори, унутар којих је самостално, или са бројним сарадницима, истраживао близу 70 налазишта. Већем броју сарадника на овим пројектима одшкринуо је или широм отворио врата науке, у зависности од њихових личних амбиција. Прве археолошке кораке и стицање теренског знања провео је на Косову, истражујући праисторијско вишеслојно насеље и некрополу под тумулима у Карагачу код Житковца и некрополу спаљених покојника у Доњој Брњици код Приштине. Затим се посебно бавио питањем етногенезе Дарданаца на Косову, издвајајући овај старобалкански народ у посебно Дако–Мизијску скупину, одвојену и од Илира и од Трачана. Није се плаши да етнички атрибуира неки значајнији археолошки налаз и тако је у богатом гробу из римског доба у близини Улпијане код Грачанице (Черкеско поље) препознао угледну Трачанку високог рода.

Последње године свог живота поново се враћа Косову и иницира велику изложбу Археолошког блага Косова, која се увелико припрема и треба ускоро да се отвори у Галерији САНУ.

Јака личност и огромна енергија која је често више кочила него што је била стимулативна за његове млађе сараднике, утицала је да је професор Срејовић временом постао готово институција за себе. Као велики индивидуалиста, тешко се уклапа у причу о постојању Београдске археолошке школе, мада је однеговао генерације добрих археолога, који се због његовог утицаја претежно баве праисторијским периодима.

Ускоро треба да изађе из штампе дуго припремани Археолошки лексикон, који је професор Срејовић написао са професорком Александрином Цермановић и млађим сарадницима. Биће то свакако драгоцен уџбеник и још један дар студентима археологије, а верујемо и занимљиво штиво широј читалачкој публици.

Милош Јевтић
Филозофски факултет, Београд

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]