Мирослава Мирковић

Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији

Закључак

Издавач: Археолошко друштво Југославије (едиција "Дисертације"), Београд, 1968

Урбанизација области на горњомезијском лимесу била је дужи процес, који се углавном одвијао без учешћа централне власти. Скоро сви градови и друга насеља на Дунаву развила су се у близини војних логора. Статус муниципијума или колоније био је у већим случајева додељен већ формираним насељима римских грађана и то је био израз воље неколико царева II и III века. Једини изузетак у томе представља Рациарија, која није била титуларна, већ дедуктивна колонија, основана од ветерана у време Трајанове владе, после завршетка ратова у Дакији.

Пре римског освајања племена, или у најбољем случају племенски савези били су једна политичка организација у области касније римске провинције Горње Мезије. Римљани су вероватно и овде при административном организовању освојене области, у складу са већ утврђеном политиком прилагођавања постојећем стању, поделили територију Мезије на перегрине заједнице, civitates. Као и у другим провинцијама, оне су се могле налазити под управом домаћих кнежева, principes, или пак римских војних префеката.^[1] Нове заједнице су обично задржавале старе етничке називе, мада се територијално нису морале поклапати са племенском облашћу. У Горњој Мезији овај ступањ развоја посведочен је само на једном натпису из времена Клаудија. На њему се спомињу civitates Moesiae et Triballiae, под управом центуриона примипила легије V Macedonica, Бебија Атика.^[2] Није јасно међутим да ли су овим називом обухваћене све перегрине заједнице на територији Меза и Трибала или само две, које носе старе племенске називе.

Ова организација је имала различиту дужину трајања у разним провинцијама на Балканском полуострву. У Далмацији су перегрине заједнице постојале до времена Веспазијана; у Панонији су неке престале да постоје у I веку, а друге су се одржале све до времена Севера.^[3] У Мезији је њихова судбина неизвесна. У време када је Птолемеј писао своје дело, већина перегриних civitates није више постојала. Као становнике Горње Мезије Птолемеј наводи Трикорњане, Пикензе, Дарданце и Мезе.^[4] На територији Дарданаца и Меза почетком II века већ су постојала градска насеља, Скупи, Улпијана и Рациарија, која су својом територијом обухватила већи део раније административне јединице, civitas. За Трикорњане се може претпоставити да су у II веку били атрибуирани граду Виминацијуму; Пикензи су вероватно због рудника који су лежали на њиховој територији, од времена Хадријана били под директном управом царских чиновника. Не зна се како је била организована област, која није улазила ни у градску територију нити у рудничку. На граници она је била у сфери управе војних команданата. Она је чинила тзв. territorium legionis, која је улазила у сферу компетенције легијских легата.^[5]

У II—III веку на Дунаву су настала градска насеља Сингидунум, Маргум и Виминацијум на западном делу лимеса и Рациарија на истоку у близини доњомезијске границе. Рациарија је била прво градско насеље на северној граници Горње Мезије. Она је основана у време, када је још увек вршена дедукција ветерана. Насељавање у градовима на северозападу Горње Мезије вршено је током дужег временског периода и без учешћа царева и дедукција. При оснивању колоније Рациарије један део земље је морао бити одузет од перегрине заједнице и додељен колонистима — ветеранима.^[6] Касније је насеље увећано досељавањем лица из околине у град или из других области и провинција. Већи број ветерана, насељених у Рациарији при оснивању колоније и касније, као и досељавање трговаца и других странаца, даје структури становништва овог града неке карактеристике, које важе и за друга насеља на граници.

Први цивилни досељеници на западном делу лимеса у Горњој Мезији насељавали су се у канабама, насељима уз војне логоре. Канабе су настајале са војним логорима у 1 вцку. Утврђења на Дунаву су грађена од времена Тиберија до Трајана или Хадријана. Највећи број епиграфских сведочанстава о канабама у подунавским провинцијама потиче из каснијег времена, из година 138 — 160.^[7] Један од најранијих натписа те врсте, из 100 год. н. е., потиче из Сексагинте Присте на доњем Дунаву.^[8] У Горњој Мезији се један индиректни епиграфски податак односи на канабе у Маргуму. На једном натпису је посведочено лице, које је вршило функцију curator-a civium Romanorum Margi consistentium. Поред њега се спомиње један припадник легије IV Flavia и на основу тога се може претпоставити да су биле у питању канабе ове легије, стациониране на ушћу Мораве крајем I века.^[9]

Канабе у Сингидунуму, у околини каснијег логора легије IV Flavia, нису досада потврђене на натписима. У Виминацијуму оне се спомињу почетком III века.^[10] У ово време оне су од Каракале биле обновљене. Измене у положају активних војника, којима је од времена Севера било дато право да живе са породицама и да склапају легалне бракове, могле су бити разлог за изградњу нових канаба легије VII Claudia. На тај начин су ожењени војници били издвојени од цивилног становништва градова.

У раним канабама, потврђеним у Подунављу у II веку, ветерани представљају најважнију социјалну категорију. Они се спомињу на првом месту: veterani et cives Romani et consistentes.^[11] Тако је вероватно било и у Горњој Мезији. Слабо очуван текст натписа из Маргума не дозвољава да се утврди поредак разних врста становника канаба, ветерана, досељеника и римских грађана. На челу ове заједнице је, као и у другим сличним случајевима, стајао curator civium Romanorum.

У III веку канабе се поново појављују на натписима. Не зна се шта је у међувремену било са њима. Утврђивање њихова односа према градовима који су се развили такође поред војних логора је један од основних проблема настанка градова. У Сингидунуму, Маргуму и Виминацијуму се не зна коме насељу је додељен статус града. Од почетка се мора рачунати са више насеља у околини војних логора. Једно је било насеље староседелаца, pagus или oppidmn, који у свим досада познатим случајевима лежи на извесној удаљености од римског насеља и војног логора. На другој страни се претпоставља постојање две заједнице римских грађана; једно би биле канабе легије, које би биле у уској вези са војском, а другу би представљали римски грађани, у цивилном насељу. Келтски pagus , просторно одељен од римског насеља у Сингидунуму и Виминацијуму, није био језгро из кога ће се развити муниципијум или колоније. Не може се претпоставити ни то, да су староседеоци били пресељени на територију будућег римског града, као што је то био случај у Карнунтуму, а можда и у Аквинкуму.^[12] Међу грађанима градова на горњомезијском делу Дунава келтска и друга домородачка имена се касно и ретко појављују. Већину становништва у њима чине странци и ветерани легија. У погледу састава становништва градови се приближавају канабама, у којима две основне категорије становништва чине veterani et cives Romani. Тешко је међутим утврдити да ли су те две врсте насеља, цивилно и војно (canabae) правно и просторно биле раздвојене или су пак canabae legionis биле насеље коме је у II веку додељен статус муниципијума, касније колоније. Старији научници, Mommsen, Schulten и Kornemann, премда су се у неким питањима у вези са канабама разилазили, сматрали су да је ова врста насеља у пограничним областима на Рајни, Дунаву или у Африци претворена у муниципијуме, додељивањем градских права већ постојећој заједници римских грађана. Ово мишљење је касније прихваћено од већине научника. Истакнуто мишљење о овом питању и сасвим супротно ранијем имао је O. Bohn. Његов чланак, објављен пре неколико деценија, утицао је у великој мери на напуштање традиционалног гледишта на проблем настанка градова поред војних логора. Bohn је сматрао да канабе легије нису биле оно насеље коме је додељиван статус муниципијума, већ да су то била перегрина насеља. Канабе би и даље постојале, упоредо са градом, јер није нестао основни циљ њиховог постојања — снабдевање војске. Потврду за своје гледиште Bohn налази у епиграфском материјалу из великих војних логора у Ламбези и Виминацијуму. На списковима услужених војника из Ламбезе и Александрије из времена пре Севера јављају се упоредо војници пореклом из ова два града и они који као завичај наводе castra, што је било уобичајено за лица пореклом из легијских канаба. Упоредо постојање града и канаба у Виминацијуму показивала би околност, да су канабе легије VII Claudia у време Севера обновљене, како показује текст већ споменутог натписа, посвећеног Септимију Северу и Каракали, а не изграђене. То би значило да су оне континуирано постојале и после стварања муниципијума у Виминацијуму. Статус града не би био додељен канабама, већ насељу староседелаца.^[13]

Премда се аргументацији Bohn-а могу учинити неки приговори, нарочито у. погледу значења термина castris и циљева постојања канаба, које је могло преузети и градско насеље^[14], археолошка испитивања неких великих војних логора на Дунаву, у Карнунтуму или Аквинкуму, као и на доњој Рајни, а у неким случајевима и епиграфски материјал показали су нешто компликованију топографску ситуацију. На неким местима су потврђена два одвојена римска насеља.^[15] Да ли су она и правно била јасно одвојена, као две категорије, не може се поуздано утврдити.

Мало позната топографија Сингидунума и Виминацијума пружа недовољно података за решење овог проблема. У Сингидунуму су трагови римског насеља откривени на два места у близини Калемегдана и војног логора на њему: на обали Саве, непосредно испод Калемегдана^[16] и југозападно одатле, неколико стотина метара даље, на падини поред данашње Патријаршије. Ово последње насеље се наставља, преко данашње улице Кнез Михајлове, према Студентском тргу и Хемијском институту.^[17] Код данашње Патријаршије, где се претпоставља постојање трговачке четврти, откривен је натпис једног ветерана. Велики број натписа војника и ветерана откривен је у некрополи, која се настављала дуж пута према Виминацијуму, у данашњим улицама Косовска, Булевар Револуције и др.^[18] Од насеља испод Калемегдана, на обали Саве откривен. је мали део. Чим се да између њега и насеља које је посведочено нешто даље, око Патријаршије, није било ни гробова нити јарка, који би их раздвајали.

Топографија римског насеља у Виминацијуму је нешто боље позната, јер се на том месту не налази модерно насеље. Границе његова простирања и обим могу се приближно одредити на основу скромних ископавања крајем прошлог и почетком нашег века и по конфигурацији терена. Оно је обухватало површину од око 70 ха и почињало је непосредно испод бедема легијског логора.^[19] Трагови кућа за становање и других грађевина и пространа некропола на северној, западној и јужној страни не остављају места сумњи да је у питању оно насеље, коме је додељен статус муниципијума и касније колоније. Уколико су канабе легије постојале као одвојена категорија насеља, морају се тражити источно од војног логора; уколико су у I и почетком II века постојале уз западни бедем каструма, оне су се без сумње стопиле са каснијим градом. Упоредно постојање легијских канаба и муниципијума неоспорно је доказано у III веку. Досада међутим није археолошки утврђено где су се налазиле обновљене канабе легије VII Claudia.

Ископавања у Маргуму нису пружила нове податке о топографији римског града.

Нова археолошка испитивања градова на горњомезијском лимесу могу дати нов материјал и допринети решењу питања порекла градских насеља. Садашње стање познавања топографије и епиграфског материјала не потврђује тезу да канабе легије и још једно римско насеље постоје једно поред другог у II веку, нити пак дозвољава да се претпостави да је римски муниципијум био било где у поменутим насељима формиран на територији насеља староседелаца или од пресељених припадника овог слоја. Становништво градова и слој муниципалне аристократије чине ветерани и римски грађани, који се срећу и у канабама. Староседеоци су релативно ретко епиграфски потврђени. Само за један део тог слоја то се може објаснити тежњом припадника старог становништва да римским именима прикрије своје порекло или дејства римског закона да у спискове грађана могу ући једино лица са римским именима.

Насељима Сингидунуму, Маргуму и Виминацијуму и Рациарији статус римских градова је додељен у периоду од Трајана до Марка Аурелија. Настанак појединих градова не дели већи временски размак, тако да се једва може говорити о промењеним економским или политичким приликама и фазама урбанизације лимеса. Сингидунум и Виминацијум су даље напредовали и у III веку стекли статус колонија.^[20] Исто се може претпоставити и за Маргум, који је досада потврђен једино као муниципијум. Рациарија је од почетка била колонија. Ауреус Монс и Акве, који се у IV—VI веку називају civitates, вероватно нису формално никада били проглашени за муниципијум или колонију. Једно од већих насеља у заледу лимеса лежало је код данашње Равне, поред војног логора помоћних одреда. Његово унутрашње уређење није познато. Вероватно није имало никакав статус.

У погледу градских институција градови на Дунаву у Горњој Мезији не показују никакве особености. На челу заједнице је, као и у другим римским градовима, стајао колегиј дуовира или кватуорвира и градско веће, ordo decurionum. Потврђене су и функције градских квиквенала, вероватно са цензорским овлашћењима, квестора, едила.

Економски и културни процват у области коју изучавамо пада у време Севера. У исто време су период просперитета доживљавали и градови у Дакији и на доњем Дунаву.^[21]

Највећи број градских насеља лежао је на западном делу дунавске границе у Горњој Мезији, на кратком простору између Сингидунума и Виминацијума. Између ове групе градова, и Рациарије, која се налазила на крајњим североисточним тачкама Горње Мезије, пружала се неурбанизована област, са низом мањих насеља и кастела. Ширину градске територије појединих градова тешко је одредити. У већини случајева остаје као неразрешен проблем и њен однос према територији легије, која је у близини стационирана. Простирање градских области на југу може се приближно ограничити на појас од око 20 римских миља. Станица Municipium, која по свој прилици означава јужну границу територије муниципијума Виминацијум лежала је на 18 миља од града.

Део лимеса источно од Ледерате (Рама) до ушћа Тимока на истоку је без градских насеља. У њему су легати легија имали ону власт као декуриони у градовима.^[22] Она је вероватно била подељена на територије низа кастела, у којима су били стационирани одреди легија IV Flavia и VII Claudia или помоћни одреди. Насеља поред ових тврђава спадала су у категорију vici, castella, territoria и сл., која су имала quasi градску организацију, као насеља исте врсте у другим провинцијама.^[23] У III—IV веку она су могла бити потчињена официру, који се звао praepositus ripae legionis VII Claudiae. Ово звање је потврђено на опекама, откривеним у неким кастелима на дунавској обали.^[24]

Један део области на лимесу вероватно је био у својини цара. Царски домени су се простирали у рудничкој области Пикенза и у Тимочкој долини. Натписи на рудничком новцу из времена Хадријана потврђују постојање рудника на Пеку; у Тимочкој долини на постојање царских домена можда указују називи неких кастела, који потичу од царских имена, као lulii vaUum или AureUana. Постојање царских имања у околини градова потврђују натписи царских диспензатора у Виминацијуму и Рациарији.^[25]

На дунавској обали између ушћа Млаве и Арчара природни услови нису дозвољавали развој већих насеља. На овом делу дунавске обале, која је стрма и често беспутна, није било ни већих војних логора. За заштиту границе биле су постављене на мањим размацима куле или мањи кастели.

Први римски грађани на Дунаву потицали су из Италије или западних рано романизованих провинција. Из ових области су потицали војници, а вероватно и трговци који су пратили војску. Од II века почиње регрутовање војника у ближој или даљој околини војних логора. Истовремено се шири и романизација у Подунављу и многи староседеоци стичу римска грађанска права. Проценат романизованог становништва пореклом из околине повећава се у градовима. Крајем II века регрутовање за горњомезијске легије на Западу скоро је сасвим престало. Међу трговцима међутим, проценат странаца, било из западних или источних провинција Царства остао је значајан. Већину становништва градова на Дунаву у II и III веку ипак чине лица пореклом из Горње Мезије или суседних провинција. Многи од њих су могли бити потомци ранијих досељеника.

Ветерани су били једна од најмногобројнијих група становништва и економски најјачи слој. У социјалном погледу у II и III веку. они су представљали слој из кога су бирани градски управници. То пак рње било правило. У законодавству V века наилази се на указе, који су имали за циљ да поправе положај осиромашених ветерана.

О робовима су обавештења веома оскудна. У време из кога потиче највећи број натписа, у II—III веку, они су посведочени у поседу војника и ветерана.

Мало података има и о староседеоцима у римско доба. Већина је вероватно чинила сеоско становништво. Њихово укључивање у градско становништво и јавни живот града није раније од II века и како се чини, било је ограничено на појединачне случајеве. Стварање градских насеља није само по себи доносило значајније проширење римског грађанства на перегрино становништво из околине. Релативно малобројни Ulpii у Рациарији и Aelii у Виминацијуму су доказ да је градски статус додељиван већ постојећој заједници римских грађана, која није увећавана укључењем староседелаца. Царско гентилно име, које се најчешће среће на натписима из насеља на Дунаву је Aurelius. Известан број ових лица стекао је римска грађанска права под Марком Аурелијем; већина је међутим укључена у заједницу римских грађана Каракалиним едиктом 212. год. То би показивало да је велики број становника провинција све до почетка III века остао у статусу перегрина. Но како се чини и после Каракалина едикта било је група провинцијског становништва без римског грађанског права.^[26] Домаћа имена су се на натписима задржала, у римској ономастичкој формули, као когномена, до IV века.

У привреду Римског царства Горња Мезија је била укључена као једна од провинција, која је производњом задовољавала сопствене потребе. Привредном уздизању области у Подунављу и преузимању развијенијих облика производње знатно је допринео жив промет са источним и западним провинцијама. Важан економски фактор у трговини, занатству и пољопривреди представљали су ветерани, који су примали веће суме новца или производа.

После процвата у другој половини II и у почетку III века почиње да се опажа опадање у Подунављу и то у првом реду као криза градског уређења. Општа слабост се огледа у упадљивом смањењу броја натписа после Севера. Економска криза, чији су симптоми у развијенијим областима царства постали јасни већ крајем II века, овде је била нешто успорена због постојања специфичних облика производње, у којима робови нису били главна радна снага. У градовима међутим у III веку јавне службе постају сувише велики терет за појединце и он се преноси на целу курију и поседнике, окупљене у њој. Држава је била принуђена да везује поједина звања за одређене групе грађана и да их учини наследним у истим породицама, заједно са теретом мунера.^[27] На натписима се појављују малолетни декуриони, па и у дечјем узрасту.^[28]

Римски градови на Дунаву први пут су били разорени од варвара и освојени у време хунске најезде, средином V века. Овај догађај означава крај периода, у коме су постојале римске градске институције, основане на Дунаву у II веку. После повлачења Хуна многи градови су били обновљени и нова утврђења подигнута. Неки од њих су постојали све до VII века. Међутим, у овим обновљеним насељима настале су значајне унутрашње промене. Градско уређење престало је да служи као основа римске управе ии IV—V веку. У Јустинијаново доба ранија насеља на Дунаву су спојена са тврђавама и опасана зидовима. Ову врсту пограничних тврђава Прокопије назива полизма. Такво спајање утврђења и насеља бедемом потврђено је у Сингидунуму и кастелима Caput bovis, Занес и Понтес. Врло је вероватно да је иста мера била предузета и у другим обновљеним насељима. О унутрашњем уређењу и цивилној власти у полизмама нема одређенијих података. Војна одбрана је била поверена војним стратезима. Један стратег је посведочен у Сингидунуму у преговорима између Авара и Ромеја 579. год. Његове функције нису ближе познате. Његов положај у византијској војсци и улога у градској управи тешко се може утврдити.^[29]

Већа насеља на Дунаву у VI веку била су центри шире аграрне области. На територији Аква, које су лежале код Прахова, према Прокопијеву извештају налазило се 37 кастела, од којих су неки лежали дубоко на југу, близу Ниша. У XI Јустинијановој Новели спомињу се territoria, vici и castella у овој истој области.

Тврђаве и насеља на старом горњомезијском лимесу били су поново разорени од Авара, крајем VI века. Разарање је било праћено расељавањем. становништва и продајом у робље. Неки градови се и после тога спомињу, почетком VII века. Касније им се губи сваки траг за извесно време, а затим се многа од њих појављују са словенским именима. О судбини последњег римског становништва на Дунаву не зна се ништа. У неким тврђавама нашли су прво уточиште словенски досељеници. На источном делу ранијег горњомезијског лимеса, источно од ушћа Тимока, стари називи су се одржали до данашњих дана (Флорентин — Florentiana, Арчар — Ratiaria и др.), што би можда указивало на континуитет између античких и средњовековних насеља.

Падом градова и тврђава на Дунаву у руке Авара уништена је северна граница царства као одбрамбени систем и пут на југ је постао слободан. У следећем веку то ће олакшати насељавање Словена на Балканско полуострво.

Напомене