Драгица Премовић-Алексић
Музеј “Рас” Нови Пазар

Средњовековне хумке на Сјеничко-пештерској висоравни

Рад је објављен у часопису Милешевски записи, бр. 5, Пријепоље 2002, стр. 39-46.

Приликом рекогносцирања подручја општине Сјеница, на више локалитета забележене су некрополе под хумкама, али су све сматране праисторијским. Међутим, истраживања су показала да се ради о средњовековним хумкама које припадају временском распону од 9. до краја 11. века.^[1] До сада је истражено осам хумки и то: на локалитету Кобиљка шест, а по једна на локалитетима Мравин поље и Крајиште.

Највећи број истражених хумки на сва три локалитета има пречник од 4 до 7 и висину 0.50 до 0.70 метара. На локалитету Кобиљка истражене су и две хумке већих димензија, пречника 9, односно 10 и висине један метар. Највећи број истражених хумки на сва три локалитета има пречник 4 до 7 и висину 0.50 до 0.70 метара. На локалитету Кобиљка истражене су и две хумке већих димензија, пречника 9, односно 10 и висину један метар. Осим ове две веће, остале хумке су формиране на исти начин. Над припремљеном површином формирана је хумка од камена различите величине помешаног са земљом у којој су били трагови гари и пепела, а кроз целу хумку је налажен археолошки материјал: фрагменти керамике, метални предмети и животињске кости, међу којима има и доста горелих.

Хумке већих димензија биле су насуте ситним ломљеним каменом и имале су много више гари, а једна од њих у основи је имала и изразите остатке спалишта, односно ломаче. На почетку истраживања, која трају од 1997. године, претпостављало се да се ради о хумкама у којима је вршено сахрањивање спаљених покојника, али ни у једној од осам истражених хумки нису нађени остаци спаљеног, нити скелетно сахрањеног покојника.

Овом приликом нећемо говорити о археолошким слојевима, налазима и аналогијама, већ о проблему везаном за одређивање намене самих хумки. Могуће да решење треба тражити у оквиру словенске религије и митологије. Најраније податке о словенској религији оставио је Прокопије и то за племена Анте и Склавине која су “веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвована говеда и остале животиње и да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају”.^[2]

Код Словена је био јако развијен култ ватре, који се временом преобразио у култ огњишта. У вези са овим култом је и спаљивање покојника чијим обредом се душа умрлог заједно са димом ватре подизала ка небу где се налазило вечно обитавалиште умрлих.^[3]

На основу историјских извора, Словени су пре доласка на Балкан и пре примања хришћанства, своје мртве спаљивали и сахрањивали уз одређене ритуале. Забележено је да су погинуле при нападу на Цариград, 626. године, спаљивали на ломачи.^[4] Арапски путописац Ибн Фадлан је 921/922. године у Русији присуствовао спаљивању једног покојника и ток обреда је опширно описао.^[5] Из средине 10. века сачувани су подаци које је оставио Ибн Даста који описује Источне Словене: “Када умре неки од њих, они спаљују његово тело .... Следећег дана по спаљивању покојника, одлазе на место где је то обављено, сакупљају пепео и стављају га у урну, коју затим смештају на хумку. Годину дана по смрти покојника узимају двадесет крчага меда (медовине), некад мало више а некад мало мање, и носе их на ону хумку, где се окупља породица покојног, једу, пију и затим се разилазе.^[6]

Податке о спаљивању налазимо и у Несторовој хроници: “Кад ко од Радмића умре, они славе тризну око леша; затим направе велику ломачу наместе леш на њу и наложе ватру. Потом покупе кости и метну их у један судић који наместе на један стуб крај пута. Тако и данас још чине Вјатићи”.^[7]

Арапски историчар Масуди оставио је податке и о спаљивању Срба: “Управо поменути Срби спаљују се кад умре глава племена и спаљују и своје коње”.^[8]

Ток кремације слично описује и Л. Нидерле:”Мртвац је са даровима био положен на ломачу и спаљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био скупљен и стављен, у посуду или без ње, на припремљену површину тла. Каткада је пепео био стављан тек касније у насип могиле, дакле више изнад равни тла, а каткад у посуду и на самом врху могиле”.^[9]

Покојник је од куће до ломаче вожен у саонама и лети и зими и заједно са њима је спаљиван.^[10] Ломача је припремана на месту где је требао бити гроб, или нешто даље на заједничком пепелишту. Након спаљивања и полагања пепела држала се даћа са које су остаци бацани у гробну хумку. Остаци даће се манифестују налазима животињских костију, комадима угљенисаног дрвета и остацима ритуално разбијених керамичких судова. При свечаним гозбама – тризнама, део хране припремљене за ту прилику стављан је у гроб, давао се умрлом, један део би појели учесници, а остатак је стављан по земљи наоколо и касније са њом бацан на гроб.^[11]

Нидерле говори и о празним могилама, али није јасно на шта се односи појам празан. Уколико се мисли на недостатак покојника у хумци, онда и за наше хумке можемо рећи да припадају типу спомен-могила. Оне су подизане у случајевима када је покојник умро далеко од свог дома и није га било могуће стварно сахранити.^[12] Од почетка 5. века хумка је могла бити формирана на месту где се одржавао свечани обред, а гроб се налазио нешто даље од тог места.^[13]

Без обзира што се сахрањивање вршило спаљивањем, веровало се у загробни живот и покојницима су остављани предмети којима би он могао да се послужи на оном свету. Поред личних предмета, мртвима за живот на оном свету су најважнији јело и пиће. Због тога су приређиване погребне даће за које је храна обезбеђивана клањем животиња. Домаће животиње су често клане и стављане у гроб или спаљиване заједно са покојником, па су представљале и неку врсту пратње о чему су податке оставили Ибн Фадлан и Масуди.^[14] Ове наводе потврђују и налази из истражених хумки у којима је нађена знатна количина животињских костију, међу којима има доста и горелих.

Код старих Словена, а и код Срба, био је распрострањен обичај да се разбије суд који је био у вези са умрлим, како би се звуком отерала његова душа која је у њега могла да се усели. Судови су разбијани на самом гробљу^[15] чиме би могла да се објасни и велика количина керамике у истраженим хумкама.

Осим ритуално разбијених керамичких судова и животињских костију, остали предмети налажени у хумкама представљају, највероватније, личне ствари умрлог: наушнице, фрагментоване наруквице, ножићи, пршљенци, алатке за разбој, брусеви.

Поред свих наведених елемената који упућују на закључак да се ради о гробним хумкама (ломача, гробни прилози, остаци даће), ни у једној хумци нису пронађени трагови остатака спаљеног покојника. Уколико прихватимо претпоставку да се ипак ради о гробних хумкама, недостатак покојника би једино могао да се објасни, већ наведеним подацима из историјских извора, да су посуде са остацима са ломаче могле да се ставе на стубове пободене поред пута. Могуће и да хумке представљају остатке погребног ритуала, а да се гробови налазе на другом месту, што је мање вероватно.

Уколико се не ради о гробним хумкама, поставља се питање коју сврху су хумке имале у тренутку када су формиране. Мишљења смо да могуће објашњење треба тражити у словенској религији и митологији, првенствено у приношењу жртава боговима, која се добрим делом односи и на Србе.

Трагови жртвених обреда код Словена евидентирани су још у прасловенским културама. Приношење жртава, па и људских, почело је током бронзаног доба и трајало до 11. века када су Словени већ примили хришћанство.^[16] Жртвенике и храмове Словени су подизали на брежуљцима и окретали их према истоку или према води.

У обимној студији “О врховном богу у старој српској религији”, В. Чајкановић говори о непостојању храмова код Срба и одвијању култа у освећеним гајевима. Надаље каже: “поред тога, могуће је да је нашем богу мртвих чињен култ и на гомилама камења, онаквим какве се налазе и данас нарочито по Босни и Херцеговини. Такве гомиле познате су и другим народима; њихов постанак, и код нас и иначе, није увек јасан; њихова намена, могла је бити различита. Једна ствар, ипак, извесна је: те гомиле често су подизане над гробницама, и на њима приношене су жртве мртвима – према томе, ништа не би било природније него да се ту чини култ богу мртвих. И доиста, такав је случај био код старих Грка, где су на оваквим гомилама приношене жртве хтоничном Хермесу. Овакве гомиле служиле су као култна места, или као олтари, дакле: евентуално као најпримитивнији храмови”.^[17] Он даље наводи белешке С. Делића са почетка 20. века (1904. године) “да су ово старе богомоље, гдје се народ сакупљао и по свом закону Богу молио. Ту би приносили жртве и куда би се дим повијао на ту би се страну окретали при молитви”. Делић је забележио и податак да је на гомилама “чињен култ богу кога и место и функција карактеришу као хтонично и највеће национално божанство”.^[18]

Ком богу су могле да буду приношене жртве на нашим локалитетима? Могуће да је у питању Велес, односно Волос, словенски бог подземног света, бог мртвих. Према тумачењу неких истраживача, руском имену Волос одговарала би црквена реч Влас, Влаш или Влашић, Власови синови. Староруски Волось, а јужнословенски еквивалент је Влась.^[19] Ово би се можда могло довести у везу са топонимом Влашки гроб који се односи на падину на којој се налази око стотинак хумки које се у правцу запада надовезују на локалитет Кобиљку.

Велес – Волос или Влас је и “бог стоке”.^[20] Ова његова функција би могла да наводе на претпоставку да су Власи, сточарски народ Сјеничко–пештерске висоравни, били поштоваоци бога Волоса – Власа, заштитника њихове егзистенцијалне делатности – сточарства, а не романизовано предсловенско становништво како тврде многи истраживачи. Могуће да се Немања борио противу њих, односно против паганства или мрске јереси што поткрепљује и писање Стефана Првовенчаног. У житију Светог Симеона он каже: “Јер је свеубилачки ђаво насејао штетну плеву и укоренивши је у срца њихова, одвратио их је од Творца њиховог, да служе глухим кумирима...”. Нешто даље Првовенчани наводи речи кћери неког велможе која је била испрошена за кривоверника, од ког је побегла не могавши да трпи “смрад глухих кумира и мрске јереси”.^[21]

Када су овај крај освојили Турци становништво је пописано као влашко, тј. као џемат (заједница) Влаха Сенице.^[22] Како многи истраживачи сматрају, Власи су имали своју унутрашњу организацију и њихове области су успеле да сачувају свој статус до краја 17. века. Да напоменемо и то да је овај крај постао и кадилук под називом Стари Влах, чији назив ни данас није заборављен. Муслимани у нашем крају назив Влах употребљавају за невернике, без обзира да ли су у питању сточари или земљорадници.

Волосу су на жртву приношене крупне животиње: бикови и волови. Бик је његов симбол^[23], а у једној од истражених хумки нађена је и мала керамичка фигура бика која је могла да буде и замена за жртвену животињу.

Један од локалитета са средњовековним хумкама назива се Кобиљка. На основу овог топонима могућа је и друга претпоставка о томе ком божанству су могле ту да се приносе жртве. Назив Кобиљка и Кобилица (врх изнад падине са хумкама), уско су повезани са култом коња код старих Словена. Са тог аспекта могуће да су на локалитету приношене жртве неком од соларних божанстава: Световиду, Перуну, Сварогу, Хорсу или Тројану, чији су атрибути коњ, кобила, вранац или копито.^[24]

По богу Тројану названо је и једно брдо на рубу Пештерског поља (некадашњег језера), на коме су остаци утврђења из предсловенског времена. Већина домаћих научника који су обрађивали нашу религију и митологију записала је легенду везану за Тројан.^[25] У језеру испод Тројана је живела троглава аждаја којој су у одређеним временским размацима жртвоване девојке. Када је на ред дошла кнежева кћи, наишао је св. Ђорђе који је убио аждају и тако спасио девојку. У подножју Тројана се и данас налази извор који се зове Ђурђевица и код ког се народ окупљао. Ту су клали овна, крв проливали у језеро, месо јели и веселили се. Данас се ту, на Илиндан (Алиђун) окупљају Муслимани.

Наведена легенда представља остатке Тројановог култа који је био бог доњег света и једна од хипостаза Дајбога, ког Чајкановић сматра врховним српским богом. Тројану су приношене и људске жртве, а троглава божанства су општебалканска.

На Сјеничко–пештерској висоравни мноштво топонима везано је за словенску митологију, али овде ћемо навести само неколико оних који су везани за нашу тему.

За локалитет Кобиљку већ смо рекли да је у вези са култом коња и вероватно бога Тројана, а ту је и Влашки гроб. Северно од Сјенице и села Вапе налази се локалитет Мравин поље. Његов назив би могао да се доведе у везу са некадашњим веровањем да се у мравима налазе душе предака. У вези са тим био је и обичај да се на Ђурђевдан на мравињак остављају колачи, со и кокошије јаје.^[26] Источно од Мравин поља је падина која се зове “паљевине”, северно је узвишење Молитва, а југоисточно Белан, могуће од Белобог.

Локалитет Крајиште, јужно од Сјенице, такође је окружено словенским топонимима. Налази се на источној страни предела званог Жари, а познато је да је жара старословенски назив за ватру, односно жртвено место. Предео Жари припада селу Тријебинама чији је назив настао од речи треба у значењу жртва, или староруски олтар. Исту основу има и Требник – ритуална књига православне цркве.^[27] Требиште је и простор где су се приређивале ритуалне гозбе, тј. где су се жртве јеле и пиле.^[28] Није искључено и да назив узвишења Леденице, јужно од Крајишта, није настао у вези са богињом љубави Ледом.^[29]

Када је у питању веза наших локалитета и приношење жртава, може се рећи и следеће. Жртва се коље или спаљује, а некад и једно и друго. Приликом клања крв се приноси као посебна жртва хтонским силама па се излива на земљу или се прска жртвеник. Жртве паљенице су приношене небеским божанствима, а уколико је намењена мртвима онда се животиња или њен део потпуно спаљују.^[30] Поред жртвеника и жртвених обичаја манифестују се и налазима археолошког материјала: животињских костију, керамичких фигурица и судова.^[31] Како је већ напред речено, у нашим хумкама су заступљени сви елементи који чине жртвено место: животињске кости, међу којима и доста горелих, керамички судови, фигурица бика.

Уместо закључка можемо рећи да и даље остаје отворено питање чему су служиле хумке на истраживаним локалитетима на подручју Сјенице. Како је напред речено, има доста елемената који иду у прилог претпоставци да се ради о гробним хумкама, али исто тако има и елемената на основу којих би се могло рећи да се ради о култним хумкама, односно о местима на којима је су приношене жртве боговима. Надамо се да ће се истраживања хумки наставити и да ће се тако доћи до одговора на неразјашњена питања.

Напомене

1 Д. Премовић-Алексић, Извештаји о истраживању Хумки на локалитету Кобиљка код Сјенице, Новопазарски зборници 21/1997, 279-280; 22/1998, 305-306; 23/1999, 353-355; 24/2000, 323-325; 25/2001, 393-395.

2 А. Цермановић-Кузмановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова древне Европе, Београд 1992, 500.

3 С. Петровић, Систем српске митологије, Ниш 2000, 146.

4 К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1981, 96.

5 Н. Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит 1981, 510.

6 Ђ. Јанковић, Словенски и српски погребни обред у писаним изворима, Гласник Српског археолошког друштва 17, Београд 2001, 124.

7 Луј Леже, Словенска митологија, Београд 1984, 168.

8 Л. Нидерле, Словенске старине, Нови Сад 1954, 285, напомена 4.

9 Исто, 65.

10 С. Петровић, Митологија, магија и обичаји, Ниш 2000, 155.

11 Л. Нидерле, нав. дело, 68.

12 Исто.

13 М. Ћоровић-Љубинковић, Уз проблем празних тумула, Старинар IX-X, Београд 1959, 217.

14 Ј. Јанићијевић, У знаку Молоха, Београд 1995, 197.

15 Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Београд 1980, 127.

16 Ј. Јанићијевић, нав. дело, 178.

17 В. Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994, 160.

18 Исто, 161.

19 С. Петровић, Митолошке мапе, Ниш 2000, 59, 62.

20 Исто, 238.

21 Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1999, 15, 17, 35.

22 Х. Шабановић, Крајиште Иса-бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455. године, Сарајево 1964, 8.

23 Исто, 59.

24 Исто, 127.

25 Исто, 101; В. Чајкановић, нав. дело, 84; Српски митолошки речник, Београд 1998, 4.

26 Српски митолошки речник, 312.

27 С. Петровић, Митолошке мапе, 133-134; Л. Леже, нав. дело, 154.

28 Ј. Јанићијевић, нав. дело, 181.

29 Исто, 115-116.

30 Исто, 310.

31 Исто, 196.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]