|
|
 |
|
 |
Elektronsko izdanje
Zajednički poduhvat TIA Janus i Ars Libri
Ars libri i Kremen
Beograd
2001
Biblioteka Lavirint
Knjiga 10
Danas obeležavamo i slavimo jedan veliki praznik za Kragujevac i za kulturu cele Srbije, celog našeg naroda – dvostruki jubilej: 150 godina od osnivanja čitališta u Kragujevcu i 130 godina od početka rada Narodne biblioteke "Vuk Karadžić", današnje biblioteke u Kragujevcu.
Gospođa Nada Popović-Perišić trebalo je da izgovori reč u slavu knjige i njenih čitalaca, a ja sam mislio i nameravao iza nje, da vam kažem neku reč u slavu onih koju tu knjigu čitaju, u slavu čitalaštva, u slavu zaljubljenika u knjigu. Kako je izostala njena reč, ja ću pokušati kratko i sažeto da vam progovorim u ovoj svečanoj prilici o tome kako ja vidim knjigu i kako vidim njenog čitaoca. Onog zaljubljenika koji je trži – ne zbog toga da bi postao mudriji, pametniji, učeniji – već je traži iz jedne nasušne potrebe, iz jedne intelektualne gladi, iz jedne životne potrebe. Jednostavno, o jednom običnom čitaocu koji je pravi ljubitelj knjige.
Svima je nama priroda i Svevišnji podarila jedan ograničen život u vremenu i prostoru. Ma koliko taj delić našeg života bio srećno skrojen, mađarskih i srpskih arheologa koliko se stekli svi uslovi da ispunimo svoje snove, svoja nadanja, svoje mašte – uvek se pokazuje, pre ili posle, da je taj delić odveć kratak, da su ograničenja vremena i prostora odveć velika i da naša mašta, ljudski intelekt i ljudske potrebe nadilaze to parče, taj efemerni segment koji provodimo pod ovim suncem…Ali, zato je čoveku dato nešto drugo, nešto što je on stvorio, za čime oseća ogromnu potrebu. Podario mu je to kroz knjigu – jedinu mogućnost da savlada ova dva ograničenja: ograničenja vremena i ograničenja prostora. Svakome od nas u jednom momentu, da bi ispunio svoje snove, uvek će nešto nedostajati. U jednom momentu on neće biti dovoljno mlad, ili za jednu avanturu neće biti dovoljno lep, ili neće imati mogućnosti materijalnih da otputuje u neki daleki deo sveta o kome mašta, na neka čudna ostrva koja su daleko od ovog grada i od ovoga mesta, i još više – da pokuša da ispuni neku svoju unutrašnju čežnju i potrebu da sazna kako su živele, šta su osećale generacije koje su živele pre nas, kakve su oni potrebe imali i šta su oni mislili. Takođe, sigurno svako od vas će zažaliti što neće moći da sagleda neku budućnost, neki XXI ili XXV vek. Ali zato, na policama naših biblioteka, u našim domovima, u našim kućama, postoji ta čarolija koju mi zovemo knjiga. Čarolija, koja svojim čudesnim naslovima koji nas opčinjavaju, počevši od najmlađih dana od onih naslova: "Kroz pustinju i prašumu", "Kroz divljinu i belu pustinju", "Lovaca na kitove" i "Puta patuljka oko sveta", znači od malena, pa do onih knjiga koje čine srž našeg zrelog doba koje nam daju mogućnosti i koje nas usrećuju da jednog momenta budemo prisutni na jednom velikom balu u carskoj Rusiji u vreme Ane Karenjine ili u vreme "Rata i mira" da se nađemo na bojnom polju, da se zamislimo kako se Kutuzov osećao pred strahom i strahotom koja se nadvinula nad tadašnjom Rusijom. Ta čarolija će nam omogućiti da odemo daleko, daleko u prošlost: da vidimo stare Grke, stare Rimljane kako sa svojim sirom i maslinkama zamišljaju neki svoj život ili pak, da nam obećaju neku svoju odiseju u svemiru koja nam govori kakoće izgledati život te budućnosti koju mi nećemo videti. Svako onaj koji voli knjigu, koji ne čita da bi je kritikovao, da bi u njoj našao da vrednuje, koji, znači, traži u njoj jednu svoju životnu potrebu, jednu radost – taj je ogromni bogataš kojem je Gospod podario nešto najviše što se može čoveku podariti: da ovlada celokupnim životom, da ovlada bedom i raskoši ljudskom, mržnju i ljubavlju, promašajima i uspesima, da vidi prošlost i da oseti svoju budućnost. To nam stoji svima besplatno pri ruci. Mi ne shvatamo, u svojoj ludosti, da smo gospodari svoje sreće, da je imamo u stvari besplatnu i to da je ona pokraj nas, u knjižarskom izlogu, u biblioteci, čitalištu, na svakom mestu i da smo, u stvari, bogati sirotani, beskrajno bogati, veliki srećnici – ako znamo i umemo da čitamo knjigu.
Ovo slovo u slavu knjige i njenih čitalaca dozvolite mi da završim jednim lepim snom koji je zamišljala Virdžinija Vulf: Ona je sanjala kako, kad dođe sudnji dan i kada se Gospodu budu približili svi velikaši, svi zaslužnici ovoga sveta da prime od Gospoda nagradu, i kad im on bude darivao jednom – lovorov venac, drugome – trofej, trećemu – večno ime na mermernoj ploči, da će se negde u tom redu pojaviti dug niz onih koji pod mišicom drže knjigu. Onda će se Gospod, kad mu oni priđu, okrenuti ka svetom Petru i, ne bez izvesne zavisti reći: "Ovima mi nemamo šta da damo više. Oni su voleli da čitaju."
Beseda je izrečena na Svečanoj akademiji, održanoj 14. juna 1996. godine, povodom jubileja Biblioteke.
// Projekat Rastko /
Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
