|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Данас обележавамо и славимо један велики празник за Крагујевац и за културу целе Србије, целог нашег народа – двоструки јубилеј: 150 година од оснивања читалишта у Крагујевцу и 130 година од почетка рада Народне библиотеке "Вук Караџић", данашње библиотеке у Крагујевцу.
Госпођа Нада Поповић-Перишић требало је да изговори реч у славу књиге и њених читалаца, а ја сам мислио и намеравао иза ње, да вам кажем неку реч у славу оних коју ту књигу читају, у славу читалаштва, у славу заљубљеника у књигу. Како је изостала њена реч, ја ћу покушати кратко и сажето да вам проговорим у овој свечаној прилици о томе како ја видим књигу и како видим њеног читаоца. Оног заљубљеника који је тржи – не због тога да би постао мудрији, паметнији, ученији – већ је тражи из једне насушне потребе, из једне интелектуалне глади, из једне животне потребе. Једноставно, о једном обичном читаоцу који је прави љубитељ књиге.
Свима је нама природа и Свевишњи подарила један ограничен живот у времену и простору. Ма колико тај делић нашег живота био срећно скројен, мађарских и српских археолога колико се стекли сви услови да испунимо своје снове, своја надања, своје маште – увек се показује, пре или после, да је тај делић одвећ кратак, да су ограничења времена и простора одвећ велика и да наша машта, људски интелект и људске потребе надилазе то парче, тај ефемерни сегмент који проводимо под овим сунцем…Али, зато је човеку дато нешто друго, нешто што је он створио, за чиме осећа огромну потребу. Подарио му је то кроз књигу – једину могућност да савлада ова два ограничења: ограничења времена и ограничења простора. Свакоме од нас у једном моменту, да би испунио своје снове, увек ће нешто недостајати. У једном моменту он неће бити довољно млад, или за једну авантуру неће бити довољно леп, или неће имати могућности материјалних да отпутује у неки далеки део света о коме машта, на нека чудна острва која су далеко од овог града и од овога места, и још више – да покуша да испуни неку своју унутрашњу чежњу и потребу да сазна како су живеле, шта су осећале генерације које су живеле пре нас, какве су они потребе имали и шта су они мислили. Такође, сигурно свако од вас ће зажалити што неће моћи да сагледа неку будућност, неки XXI или XXV век. Али зато, на полицама наших библиотека, у нашим домовима, у нашим кућама, постоји та чаролија коју ми зовемо књига. Чаролија, која својим чудесним насловима који нас опчињавају, почевши од најмлађих дана од оних наслова: "Кроз пустињу и прашуму", "Кроз дивљину и белу пустињу", "Ловаца на китове" и "Пута патуљка око света", значи од малена, па до оних књига које чине срж нашег зрелог доба које нам дају могућности и које нас усрећују да једног момента будемо присутни на једном великом балу у царској Русији у време Ане Карењине или у време "Рата и мира" да се нађемо на бојном пољу, да се замислимо како се Кутузов осећао пред страхом и страхотом која се надвинула над тадашњом Русијом. Та чаролија ће нам омогућити да одемо далеко, далеко у прошлост: да видимо старе Грке, старе Римљане како са својим сиром и маслинкама замишљају неки свој живот или пак, да нам обећају неку своју одисеју у свемиру која нам говори какоће изгледати живот те будућности коју ми нећемо видети. Свако онај који воли књигу, који не чита да би је критиковао, да би у њој нашао да вреднује, који, значи, тражи у њој једну своју животну потребу, једну радост – тај је огромни богаташ којем је Господ подарио нешто највише што се може човеку подарити: да овлада целокупним животом, да овлада бедом и раскоши људском, мржњу и љубављу, промашајима и успесима, да види прошлост и да осети своју будућност. То нам стоји свима бесплатно при руци. Ми не схватамо, у својој лудости, да смо господари своје среће, да је имамо у ствари бесплатну и то да је она покрај нас, у књижарском излогу, у библиотеци, читалишту, на сваком месту и да смо, у ствари, богати сиротани, бескрајно богати, велики срећници – ако знамо и умемо да читамо књигу.
Ово слово у славу књиге и њених читалаца дозволите ми да завршим једним лепим сном који је замишљала Вирџинија Вулф: Она је сањала како, кад дође судњи дан и када се Господу буду приближили сви великаши, сви заслужници овога света да приме од Господа награду, и кад им он буде даривао једном – ловоров венац, другоме – трофеј, трећему – вечно име на мермерној плочи, да ће се негде у том реду појавити дуг низ оних који под мишицом држе књигу. Онда ће се Господ, кад му они приђу, окренути ка светом Петру и, не без извесне зависти рећи: "Овима ми немамо шта да дамо више. Они су волели да читају."
Беседа је изречена на Свечаној академији, одржаној 14. јуна 1996. године, поводом јубилеја Библиотеке.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
