Живко Микић

О интердисциплинарности у српској археологији са посебним освртом на физичку антропологију

Abstract: Дескриптивна фаза у српској антропологији трајала је читаво једно столеће - средине 19. до средине 20. века. Најважније личности тог периода су В. Караџић, Ј. Жујовић, С. Тројановић, Ј. Цвијић, Т. Ђорђевић, Ј. Ердељановић, В. Дворниковић, Б. Шљивић, Н. Жупанић. - Физичка антропологија ни данас није у потпуности институционализована у нашој средини. Последица тога је да је она предмет професионалног бављења свега неколицине појединаца. Међутим, интердисциплинарна сарадња са археологијом је успостављена.

Кључне речи: Биофизичка антропологија, социокултурна антропологија, археологија, Антрополошко друштво Југославије, Српско антрополошко друштво.

Ако поделу антропологије као обухватне науке о човеку прихватимо на њен социокултурни и биофизички део, видећемо да археологија учествује својим сегментима истраживања у обе половине. У оквиру социокултурне антропологије једно од основних поља истраживања је еволуција културе. У њему археологија и антропологија имају свој дијалог. - С друге стране, у оквиру физичке антропологије једно од основних истраживачких поља је еволуција човека. У њему археологија и антропологија опет имају свој специфичан дијалог, односно интердисциплинарно условљену сарадњу. Колико су археологија и биофизичка антропологија нпр. приликом ископавања неке некрополе или тумула упућене једна на другу - није потребно дискутовати. Свакако је антропологија једна од наука која је највише присутна у археологији, тако да јој у том смислу треба указивати потребно поверење.

Али, најпре - вратимо се сасвим укратко развоју обе науке.

Археологија - у облику који нам је представљен из данашње перспективе - настала је у XVII веку, и то као истраживање старина које треба да пруже материјалне доказе о историји народа, неке државе или њених владара. Антропологија је по свом савременом усмерењу знатно млађа, али данас свакако у великом замаху, било да се ради о физичкој страни људског тела или пак о еволуцији самог човека, његовог друштва, културе или религије.¹

Развој археологије у Србији овом приликом није потребно поново представљати. Али, када се ради о развоју антропологије у нашој средини, потребан је један краћи преглед.

Дескриптивна фаза у антропологији у Србији и Југославији је трајала читаво једно столеће - од средине XIX до средине XX века. У том смислу морају се поменути имена и рад људи који сви нису били антрополози, али се антропологија врло аргументована нашла у њиховом опусу.

Вук Караџић (1787–1864) је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао врло значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. - Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима². - У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића заслужује нову анализу савремене антропологије.

Јован Жујовић (1856–1936) је познат као оснивач геолошке науке у Србији. Уз чланке о геологији и палеонтологији, познати су и његови радови из области антропологије. У свом делу Камено доба, које је објављено 1893. године, цитирајући претежно француске научнике, дао је преглед оновремених најсавременијих знања и из палеоантропологије од најстаријих почетака до краја неолитске епохе. Нешто касније, између 1927. и 1929. године, у делу Постање Земље и наше домовине (I - II), обрађена је и биолошка прошлост Земље почев од раздобља у ком је настао прачовек³. - У овом делу је значајно његово велико интересовање за простор Балканског полуострва.

Сима Тројановић (1862–1935) је први српски школовани антрополог, који је воју докторску дисертацију одбранио на Универзитету у Хајделбергу 1885. године, на групи за биологију са антропологијом. У српској антропологији није нажалост оставио пуно трага, пошто је у оквиру својих широких интересовања приоритет дао етнологији. Међутим, његови антрополошки радови се по садржају могу поделити у неколико група: Чланци и расправе о телесним карактеристикама људи на преласку прошлог у овај век, као и о биоантрополошким процесима становништва (брахикранизација нпр.), о остацима фосилног човека, вештачком обликовања главе, о трепанацијама код Срба и Црногораца. Затим следе радови о народној медицини као и о исхрани народа⁴. Свакако да радови о улози ватре, о погребним и жртвеним обичајима спадају у посебну групу и не излазе из оквира етнологије, односно културне антропологије⁵. - Коначно, на овом месту треба поновити констатацију, да радови Симе Тројановића за српску антропологију имају трајну вредност.

Јован Цвијић (1865–1927) је своју докторску дисертацију одбранио на Универзитету у Бечу 1893. године. По повратку у Србију оснива Географски завод Универзитета и Географско друштво. Преко тридесет година је путовао кроз наше крајеве, што је резултирало бројним радовима и утемељењем "антропогеографске школе". Умро је 1927. године у Београду као врло познат научник.

Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу (морфологију човека, наглашавајући практично међу првима да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију, као и миграције. Посебно је наглашено деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. - Основну концепцију оваквог става је дао у раду Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, што је проширено у Балканском полуострву и јужнословенским земљама⁶. Овај рад је најпре објављен на француском језику, а потом 1922. године знатно проширен и штампан на српском језику. - Етнопсихолошка типизација и одела балканског становништва коју је дао у овим делима, после II светског рата у нашој средини је претрпела оштру идеолошку осуду. Потом је уследило игнорисање и покушај истискивања из фондова научних сазнања. - Недавно се појавило репринт издање Цвијићевог Балканског полуострва, што свакако представља значајан помак у тумачењу антропологије и рада у антропологији у нашој средини.

Тихомир Ђорђевић (1866–1944) се практично није бавио антропологијом, али је био први научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију. Године 1908. је кроз рад Незнано гробље у Жагубици, показао да су стара гробља (некрополе - извор примарних података за многе науке⁷. Подвлачи да заправо подаци, до којих се долази изучавањем скелета и гробних прилога, практично представљају једини извор елемената о грађи, изгледу и начину живота људи у одређеном периоду прошлости.

Јован Ердељановић (1874–1944) је у етнологији био присутан више од пола века. Поред тога што је оснивач научне етнологије у Срба, он је и први професор који је студентима Универзитета у Београду први држао циклус предавања из физичке антропологије, коју је дефинисао као "науку о телесним особинама људског рода, тј. о морфолошким особинама и о свим другим појавама које су с телесним животом у непосредној вези".

Важно је овом приликом још поновити, да је у његовим упутствима за скупљање грађе о народном животу, која су штампана 1911, 1925. и 1938. године, тражио да се прикажу и морфолошке одлике тела, наталитет и морталитет⁸, итд. - У његовим радовима, у којима се бавио етничком структуром становништва Балкана, присутна је важност природне средине и адаптације човека на њу, што се може сматрати и утицајем Ј. Цвијића, чији је савременик и био Ј. Ердељановић.

Владимир Дворниковић (1888–1950) - универзитетски професор у Загребу и Београду, по образовању је био филозоф, антрополог и етнопсихолог. године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена⁹, у намери да истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са сличном студијом Ј. Цвијића В. Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски антрополошки тип репрезентативан за "југословенског човека". Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на ово дело су уследили после II светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим тумачењима југословенским народима. - Са променом искључиво марксистичког приступа у анализи научног стваралаштва, у догледно време могла би се очекивати и нова верификација овог дела В. Дворниковића.

Бранко Шљивић (1895–1963) је био професор анатомије на Медицинском факултету у Београду. Убраја се у пионире наше антропологије, јер се као анатом први бавио антрополошком обрадом људских остатака потеклих са археолошких ископавања. Конкретно - на позив Н. Вулића - који је руководио истраживачким радовима на Требеништу, обради је људске кости из девастираних гробница и дошао до закључака о непотпуној фунерацији, о појединим болестима, дужини живота¹⁰, итд. - Пошто се то догађало 1933. године, у методолошком и садржајном смислу одсликава ток развоја физичке антропологије у нашој средини.

Нико Жупанић (1897–1961) је практично најмлађи у низу наведених појединаца који су се на одређен начин бавили антропологијом до II светског рата, односно до средине овог века. Студирао је у Бечу поред осталих дисциплина и антропологију, а докторирао је 1903. године. На позив Ј. Цвијића 1907. године долази у Београд, где 1914. постаје кустос Етнографског музеја. Од 1923. године је директор Етнографског музеја у Љубљани.

Најзначајније дело му је Етногенеза Југословена, објављено 1920. године у Загребу и посвећено оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца¹¹. Интересантно је поменути да је написано за време I светског рата и да је ово дело првобитно било намењено енглеској читалачкој публици.

***

Физичка антропологија - за коју можемо рећи да је археологији најближа - није у нас непосредно после II светског рата била негована, шо се односи и на антропологију у целини. Разлог томе су најмање две ствари. - Прва. Да је антропологија наводно највећим делом довела до развоја расистичких теорија у нацистичкој Немачкој. Друга. Игнорантски однос према прошлости, односно историји - посебно српској, као став марксистичке идеологије.

Истина је да је 1959. године основано Антрополошко друштво Југославије, али је ресорно министарство "дало до знања" да се од антропологије очекује да прикупља грађу за израду норматива и величина за потребе војске, здравства, школства, затим спорта, итд. Отуда је антропологија дуги низ година остала изједначена са антропометријом, што најбоље илуструју чланци објављени у Гласнику Антрополошког друштва Југославије¹². Уз ово - требало би поменути - да је словеначка антропологија давала основни тон антропологији у СФРЈ, а Б. Шкерљ је био синоним југословенске антропологије.

Мала материјална и садржајна подршка развоју антропологије је основна друштвена одлика везана за ову науку у бившој Југославији. Кадрови су се могли школовати само у Љубљани, касније и у Загребу, а остали заинтересовани и мотивисани млади људи су ишли или у иностранство или су учили код старијих колега, који су опет били страни ђаци. Тако долазимо до констатације да теоријска антропологија и није могла бити развијена као ствар једне опште иницијативе, него је остала само на иницијативи и покушајима појединаца.

Када је у питању практична страна овакве ситуације, довољно је поменути да су стручњаци из Мађарске долазили да обрађују коштане остатке човека потеклих са археолошких налазишта¹³, а стручњаци из Хрватске су обрађивали рецентно становништво на тлу Србије¹⁴. - Наших стручњака у том тренутку није било, али се таква ситуација, нажалост - само делимично изменила. - Проблем и кадрова и школе и даље остаје.

Када се најдиректније ради о физичкој антропологији у нашој средини, треба нагласити да је она предмет професионалног бављења свега неколицине појединаца. Њена институционализација је практично у почетној фази. - Српско антрополошко друштво је тек недавно формирано. Антрополошка лабораторија са једним запосленим стручњаком постоји при Анатомском институту Медицинског факултета у Београду, а такође нешто слично и у Новом Саду. На Филозофском факултету у Београду физичка антропологија се као помоћни предмет предаје студентима археологије три семестра и студентима етнологије два семестра.

Изнесене чињенице су свакако основни разлог зашто аналитичка фаза у нашим услвоима тако споро почиње. Међутим, сарадња археологије и физичке антропологије - коју свакако не треба именовати археоантропологијом - задњих неколико деценија у нашој редини траје на обострано задовољство и на конструктиван начин. За илустрацију те сарадње довољно је поменути око две стотине антрополошких прилога неколицине аутора. - Сигурно да је та сарадња произишла из општег става о интердисциплинарности наука, јер је она с једне стране - неопходност, а, с друге - обавеза, тј. прошлост човека треба анализирати са свих аспеката. Значи, најкраће речено, оно што археолози пронађу на својим налазиштима не припада само археологији, јер је њена методологија недовољна да сагледа сву прошлост човека. Зависно од карактера налазишта, како су показала и наша искуства, археологија ступа у сараднички однос/контакт са врло различитим дисциплинама, односно лабораторијама: датовање, технологија, антропологија (биофизичка и социокултурна), палеозоологија, палеоботаника, геологија, географија, етнологија, социологија, историја, лингвистика, итд. - Свакако да би било и важно и интересантно прокоментарисати наша искуства и у поменутим релацијама ', а овај прилог би требало да буде схваћен само као први у том низу како би се интердисциплинарност у српској археологији сагледала у целини, с обзиром да смо на крају једне велике временске епохе и да би требало подвући одређена искуства - важна и конструктивна за наредни период.

Литература:

1. Schwidetzky, I.: Hauptprobleme der Anthropologie, Verlag Rombach Freiburg, Freiburg 1971.

2. Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.

3. Жујовић, Ј.: Постање земље и наше домовине, I–II, Београд 1927–1929.

4. Тројановић, С.: Старинска српска јела и пића, Етнографски зборник Српске краљевске академије, II, Београд 1896.

5. Тројановић, С.: Ватра у животу и обичајима српског народа, Етнографски зборник Српске краљевске академије, 19, Београд 1930.

6. Цвијић, Ј.: Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931.

7. Ђорђевић, Т.: Незнано гробље у Жагубици, Старинар за 1908, Београд 1909.

8. Ердељановић, Ј.: Упутства за испитивања народа и народног живота, Српски етнографски зборник, XVI, Београд 1911.

9. Дворниковић, В.: Карактерологија Југословена, Космос, Београд 1939.

10. Sljivic, B.: Knochenfunde in einem prehistorischen Grab bei Trebenischte, Z. Morph. Antrop. XXXVII/2, Stuttgart 1935.

11. Жупанић, Н.: Етногенеза Југословена, Рад ЈАЗУ, 222, Загреб 1920.

12. Гласник Антрополошког друштва Југославије, бројеви од 1 до 30, Београд 1964–1994.

13. Немескери, Ј.: Становништво Лепенског вира, У: Срејовић, Д.: Лепенски вир, Српска књижевна задруга, Београд 1969; Фаркас, Гy. - П. Липтак: Антрополошка истраживања некрополе у Мокрину из раног бронзаног доба, Dissertations et Monographie, XI, Београд 1971; Dissertations et Monographie: Власац - мезолитско насеље у Ђердапу, Посебно издање САНУ, DXII/5, Београд 1978.

14. Влаховић, П., Јанићијевић, Б., Кушец, В., Миличић, Ј., Перановић, М., Рудан, П., Смолеј–Неранчић, Н., Сујолџић, А., Шимић, Д.: Биоантрополошка истраживања ђердапског подручја, Етноантрополошки проблеми - монографије, књига 2, Београд - Загреб 1988.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]