Đakon Milorad Lazić
Beograd

Bogoslovska struktura zbornika Šestodneva Nikona Jerusalimca manastira Savine iz 1439/40. godine

SAŽETAK: Bogoslovska struktura zbornika nepostojanog sastava, kakav je Šestodnev Nikona Jerusalimca, nije proizvoljno komponovana. U ovom antologijskom zborniku, asketsko i svetootačko bogoslovsko učenje o molitvi predstavljali su opštu tendenciju romejskog isihazma da se osnovni ortodoksni principi nalaze u mističko-asketskom iskustvu. Prema idejnoj i tematskoj sposobnosti komponovanja monaško-podvižničkih zbornika Nikon Jerusalimac je u srpskom bogoslovlju prve polovine XV. veka bio izuzetna stvaralačka ličnost. U našim razmatranjima bogoslovske strukture zbornika, zanima nas pokušaj sagledavanja organske strukture ovog isihastičkog zbornika, i to njegove misaone duhovne kompozicije, didaktičkog plana i njegove metodičnosti kao i ritmizacije tekstova koji se smenjuju redosledom, čineći neku vrstu kružnog kretanja duhovnog života na osi molitve, odnosno bezmolvija, uz upotrebu i poimanje svih aspekata podvižničke teorije i prakse.

U prvoj polovini XV. veka, kao što je slučaj i u drugoj polovini XIV. veka, na osnovu naših globalnijih uvida i istraživanja srpskih isihastičkih kodeksa, najviše ima zbornika strukturno nepostojanog sastava. Ovu vrstu bogoslovskih pravoslavno-slovenskih zbornika čine kodeksi mešovitog i raznovrsnog sastava. Naši kao i bugarski zbornici ovog tipa predstavljali su dinamični razvojni luk romejskog (vizantijskog) isihazma prve polovine XIV. veka.

Bogoslovska struktura zbornika nepostojanog sastava, kakav je Šestodnev Nikona Jerusalimca, nije proizvoljno komponovana. Naime, tekstovi ove vrste srpskih i bugarskih zbornika sabirani su i komponovani kao logične tematske celine, jedinstvene ose isihastičke duhovnosti bogoslovske recepcije starijih predanjskih svetootačkih autora i njihovih spisa, kao god stvaralačkih mogućnosti i isticanja novih redakcijskih pristupa pojedinim bogoslovskim punktovima koje je naglašavao romejski isihazam.

Nikon Jerusalimac je jezički redaktor, selektor sadržine i delimično pisar ovog zbornika zbirke manastira Savine. Zbornik ima ukupno 399 lista, a pored oko petorice pisara koji su radili na kodeksu, Nikon je prema rezultatima opisa Dimitrija Boganovića ispisao sledeće segmente: l. 94r-101v, 160v-161v, 213r, 218r-249v, 258r-382v. Nikonovo pismo je osoben poluustav brzopisnog karaktera s elementima grčkog pisma.^[1]

Od lista 1r nalazi se prevod spisa Šestodneva Severijana Gavalskog, koji teče do lista 94r. Inače, Severijan Gavalski (+ posle 408.) bio je episkop Gavale u Siriji, i poznat je kao egzegeta antiohijske škole. Pored njegovih poznatih šest beseda o stvaranju sveta i čoveka, od lista 75r ide posebna beseda na Prvu knjigu Mojsijevu ili Postanje u koju su inkorporisane poznate dve besede Severijanove O zmiji i Kako je Adam dobio dušu. Od lista 94r nalazi se beseda O Hristu pastiru pod naslovom Pitanje o hrišćaninu i judeju koji Hrista ispovedaju u vidu dijalektičkih pitanja i odgovora. U ovaj sastav u formi pitanja i odgovora inkorporisan je i deo njegove Besede na pojedine psalme. Zapravo, naslov je Istoga beseda u sedmi dan po stvaranju sveta, i o prvozdanima, i o zmiji, i o drvetu razumnom, i o raju, i o besedi Božijoj s Adamom... Ovde je u pitanju intervencija Nikona Jerusalimca, jer je u patrologiji poznata beseda O Hristu pastiru prekomponovana u polemički didaktički sastav u vidu pitanja i odgovora. Naravno, ne znamo da li je reč o Nikonovoj preradi besede Severijana Gavalskog ili je po sredi prevod s grčkog izvornika tako prekomponovanog sastava.^[2]

Prevod Šestodneva Severijana Gavalskog i njegovih beseda ili njihovih prerađenih delova prilagođenih u poslednjoj besedi dijalektičkoj edukaciji u vidu pitanja i odgovora, u fondu srpskih prevodnih bogoslovskih spisa, popunjava temu egzegetskih sastava na knjigu Postanja, odnosno poznatih šestodneva, jer su mnogo frekventniji prepisi prevoda ovih spisa autora svetog Vasilija Velikog, svetog Grigorija Nisijskog i svetog Jovana Zlatoustog. U samom kodeksu isihastičke duhovne tendencije šestodnev je dobar uvod za mističko-podvižničke sastave. Naime, imajući u vidu da se prema bogoslužbenom tipiku tumačenje šestodneva vršilo u vreme Velikog posta, i da je bogoslužbeni program Posnog trioda pregnantni izraz sveukupnog smisla hrišćanstva i bogoslovlja Vaskrsenja, unošenje kosmogonijske teme u isihastički zbornik predstavlja vrstu uvoda u isihastičku misao, kompoziciono formiranu kao ideju stvaranja sveta i čoveka radi ispunjenja osnovnog smisla i naznačenja života u Hristu, svetosti i preobraženja radi Vaskrsenja i večnog života u čovekovoj dovršenosti. Takođe, frekvencija što većeg broja autora koji su pisali šestodneve, obogaćivala je postojeći fond prevodnih spisa romejskih autora, a zašto se Nikon Jerusalimac opredelio za Severijana Gavalskog možemo samo pretpostavljati. Autori i autoriteti, kao što su Vasilije Veliki, Grigorije Nisijski i Jovan Zlatousti, što su patrolozi utvrdili i što potvrđuje i stepen autoritetstva njihovih šestodneva u staroslovenskim prevodima, bili su Nikonu Jerusalimcu, vrsnom bogoslovu, svakako poznati. Njegovi razlozi da u zbornik selektivno ugradi spis Severijana Gavalskog mogu biti dvojaki: ili iz praktičnih razloga jer mu pri ruci nije bio bolji predložak ili pak da postigne akriviju raznovrsnosti, tj. da zbornik obogati prisustvom ovog autora u srpskom bogoslovlju.

Tematski posle šestodneva slede sastavi preisihastičkih autora koje su isihasti smatrali svojim duhovnim i bogoslovskim pretečama.

Najfrekventnija tema pomenutih sastava je pravoslavno podvižničko učenje o molitvi. Naime, u tematskoj predmetizaciji ovog kodeksa učenje o bezmolviju (neprestanoj molitvi) je tačka oslonca teorijsko-bogoslovske ideje ovog redaktorskog dela Nikona Jerusalimca. Srećemo oko dvadeset i četiri sastava koji se neposredno odnose na ovu temu. Sa tri sastava na temu molitve, sveti Grigorije Sinait (1255-1346.) kao vođa opitnog podvižničkog isihazma, inače u pravoslavno-slovenskoj tradiciji popularniji i zastupljeniji od svetog Grigorija Palame, predstavlja autora dinamičke strane knjige i savremenih isihastičkih tokova koji su dali osnovni pečat pokretanju knjige zbornika ovog tipa. Od lista 222v do lista 224r nalazi se tekst koji se odnosi na aspekte bezmolvija i molitve, znacima blagodatnog vrlinskog života i prelesti. Zapravo, reč je o izboru iz spisa pod naslovom Pouke bezmolstvujućim.^[3] Iz istog spisa od lista 224r do lista 234r nalazi se deo prevoda svetog Grigorija Sinaita, ali njegove proširenije varijante, gde se tretiraju sledeći aspekti isihastičke mistike i podvižništva: o obrascima molitve, tj. o umno-srdačnoj molitvi kao sintezi drevne evagrijanske, makarijevske i docnije srednjovekovne prakse i poimanja, zatim o vršenju molitve, o disanju, o tome kako treba pojati, o različitim pojcima, o onome što se tome protivi, o prelesti, o pročitavanju, kako treba držati um itd. Kao što se vidi, ovde sveti Grigorije govori o isihastičkom učenju o ličnoj i kolektivnoj liturgijskoj molitvi istovetne teorijske provenijencije. Istom krugu spisa o molitvi pripada i sastav koji počinje od lista 318v, a takođe krugu dinamičkih autorskih spisa pripada i sastav patrijarha Kalista Ksantopula (+ oko 1397.) od l. 316r do l. 318r pod naslovom Kalista patrijarha, o tajni umnog delanja i od l. 317v Istoga o molitvi ukratko. Reč je o delovima iz spisa Kalista Ksantopula Glave o molitvi.^[4] I ovde se izlaže pouka i učenje o isihastičkoj umno-srdačnoj molitvi koju su posebno zastupali i afirmisali asketski praktičari i teoretičari mistike romejskog isihazma XIV. veka.

Učenje svetih Grigorija Sinata i patrijarha Kalista poduprta su i teorijski razrađena u ovom zborniku prevodom adekvatnih sastava preisihastičkih autora najvišeg autoriteta u mističko-podvižničkoj praksi srednjovekovne romejske pravoslavne tradicije. O molitvi u zborniku Šestodnev Nikona Jerusalimca, ovaj selektor, prevodilac i koautor pojedinih sastava Nikon Jerusalimac daje nam bogatu tekstualnu antologiju učenja. Od l. 234r do l. 245r nalaze se ekscerpti iz dela svetog Simeona Novog Bogoslova (949-1022.), zatim od l. 245r u vidu pitanja i odgovora svetog Maksima Ispovednika (580-662.) o neprestanoj molitvi, svetog Antonija Velikog (251-356.) o molitvi, od l. 315r svetog Makarija Velikog (300-390.), od l. 318v Amona (IV. vek) i svetog Jovana Lestvičnika (oko 579-posle 645.), od l. 331r svetog Nila Ankirskog ili Sinajskog (druga polovina IV. i prva polovina V. veka), prilično zagonetnog autora iza kojeg se javljaju autorska dela Evagrija Pontijskog, svetog Vasilija Velikog i svetog Maksima Ispovednika.^[5] Takođe, istog autora nalazimo i od lista 360r.

Značajniju redakcijsku intervenciju Nikona Jerusalimca zapažamo od lista 248r gde sledi slovo o Isusovoj molitvi gde se Nikon poziva na oce i daje skraćenu varijantu ove molitve: ''Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me'', kao za um zgodniju i ritmičniju. Svakako da je redakcija ovog sastava Nikona Jerusalimca, a otkriva i redaktorovu verziju Isusove molitve koju je praktikovao kao učeni bogoslov i podvižnik isihastičke orijentacije.

Tematski, zbornik Šestodnev Nikona Jerusalimca predstavlja širi bogoslovski program isihazma u njegovoj sveukupnoj zaokruženosti, izuzimajući antihumanizam i antilatinizam kao istorijske refleksije nastanka specifično isihastičke recepcije predanja Crkve. Ne mislimo na sve one aspekte koje je pokrenuo i inspirisao romejski isihazam, kao na primer antilatinizam ili palamistička polemika s protivnicima romejskog isihazma, odnosno humanističkim tendencijama,^[6] nego na osnovno jezgro mističko-asketskog učenja gde je isihazam bazirao svoju duhovnu snagu. Pomenuti bogoslovski krug mističko-asketskog isihazma mogao bi se raščlaniti na još nekoliko bitnih elemenata: učenje o strastima i vrlinama, antropološka shvatanja u svetlosti podvižničkog bogoslovlja, sintetizovana teorija podvižničkog učenja i prakse, o smislu monaštva, šira bogoslovska shvatanja tipično monaške provenijencije i egzegetska mesta koja pojačavaju isihastički tradicionalni bogoslovski duhovni smer.

Zbornik Šestodnev Nikona Jerusalimca aspekte patologije zla i aretološke fenomene, odnosno učenje o strastima i vrlinama, tretira na globalnom i mikro planu. Sastavi koje je Nikon Jerusalimac uklopio kao neku vrstu posebne tematske celine, što preciznije definišu drevno podvižničko i aktuelizovano isihastičko teorijsko-praktično shvatanje, odnosi se na ekscerpte iz spisa isihaste Grigorija Sinaita, kao god i autora na koje se u svom čuvenom delu Trijade u zaštitu sveštenobezmolvnika oslanjao i sveti Grigorije Palama.^[7] Od lista 106r nalazi se sastav svetog Grigorija Sinaita koji s obzirom da je reč o praktičaru romejskog isihazma predstavlja dinamičku i savremenu stvaralačku misao o iskustvu i verovanju isihasta, pod naslovom Tumačenje svetog Grigorija Sinaita, kako naše uporište i zaštita nije krv i plot, i da je uporište onaj ko je vojnik i sveoružnik Božiji. Radi se o fragmentu iz Pouka bezmolstvujućima svetog Grigorija Sinaita. Tačnije, to je prevod pouke 4 pod naslovom Kako odagnati pomisli.^[8] Od l. 151r do l. 171r nalazimo prevode pojedinih slova, i to od početka, spisa svetog Dijadoha Fotikijskog (poč. V. veka do 468.) pod nazivom Blaženog Dijadoha, episkopa Fotike u drevnom Epiru Ilirskom, Podvižnička slova podeljena na sto delatnih glava...^[9] Zatim, od lista 244v sledi sastav prepodobnog Makarija Velikog (300-390.) O onima koji su lenjivi, nemužestveni dušom i slabi. Kada je u pitanju ovaj autor, teško je reći da li se radi o autoru ili pseudonimu autoritativnog imena, odnosno pseudoepigrafu, i to verovatno jedan od njegovih učenika. No bilo kako bilo, autoritativno ime svetog Makarija Velikog stoji iza pedeset beseda,^[10] gde se razvija asketska praksa srdačne molitve, za razliku od Evagrijeve umne. Tradicija isihazma oživeće jednu vrstu sinteze umno-srdačne molitve, što najkonzistentnije odražava antropološki karakter romejskog srednjovekovnog poimanja molitve i duhovnog života uopšte. Na listu 245r počinje prevod vrlo kratkog odlomka iz dela svetog Isaaka Sirina (VII. vek) Podvižnička slova. Ne treba isticati koliko je inkorporisanje fragmenta iz dela svetog Isaaka Sirina, zapravo u funkciji uvođenja autoritativnog imena koji antologijskom zborniku daje ogromnu vrednost i predanjsku težinu. Naime, posle Lestvice svetog Jovana Sinajskog (Lestvičnika), ne samo u zbornicima nepostojanog sastava, nego u zbornicima postojanog sastava (monografskog tipa) Podvižnička slova su najfrekventnije delo u srpskoj podvižničkom prevodnom bogoslovlju. Na kraju o vrlinama i strastima u posebnim odeljcima srećemo prevode sastava na listu 256r Stefana Tivejskog, ave Talasija (VII. vek), od l. 359r vrlo kratak odlomak iz četiri stoslova O ljubavi, uzdržanju i duhovnom životu, inače prilično zastupljenog autora u srpskim prevodnim zbornicima. Na samom kraju naše predmetne odrednice o strastima i vrlinama na l. 364r nalazimo Nikitu Stitata (+ posle 1054.), poznatog hagiografa, antilatinskog polemičara i autora podvižničkih centurija. Pomenuti fragment je iz centurija Delatne glave (ukupno 300).

Vršeći svojevrsnu montažu segmenata sastava Šestodneva Nikona Jerusalimca tako da ih učinimo prikladnim određenim analitičkim metodama i modelima našeg savremenog naučnog ugla posmatranja i interesovanja, to nije celina i značenjski okvir celine ovakvog isihastičkog kodeksa. Reč je o duhu diferenciranog naučnog metoda i pristupa proučavanja, racionalizovanom na osnovu filosofije savremene nauke, kao god i pristupa ljudi jednog vremena i epohe koja sa srednjovekovnim arhaizmom ili progresivnim nivoom kvaliteta bogoslovske vrednosti mističkog asketizma sadržine ovog zbornika teško korespondiraju. Takav pristup je moguć samo ako podrazumevamo, znamo, osećamo i sinestetički povezujemo opštu sadržinu s diferenciranim predmetnim određenjima proučavanja pojedinih mogućih pristupa istraživanja. U tom smislu i duhu, vredno je istaći i druge, već pomenute, tematske odseke za koje je zainteresovana savremena naučna ideja i misao.

Antropologija isihazma ove knjige odnosi se na globalni plan učenja o podvižnom čoveku u stremu ka Bogu lestvicom usavršavanja u svetim pravoslavnim hrišćanskim vrlinama. Od lista 106v nalazi se sastav svetog Grigorija Sinaita o tri dela duše: slovesnom, jarosnomi pohotljivom, zatim od lista 152r blaženog Dijadoha Fotikijskog, delatne glave o razumu i duhovnom rasuđivanju, prepodobnog Kasijana Rimljanina o zlim pomislima (njih ukupno osam), zatim o prelašćenju svetog Ilariona Meglenskog, svetog Maksima o delovanju stvari na um itd.

O tematskom okviru monaštva i njegovom specifičnom monadološkom polnom određenju i odnosu prema profanom govore od lista 171v pitanja i odgovori Nikite Stitata, na listu 234v prepodobnog Jefrema Sirina o podražavanju žitija svetih kao svojevrsnom obraznom liku svetosti života u monaštvu, od lista 250r autoritativno slovo svetog Vasilija Velikog o monaštvu i dr. Takođe, izdvojili smo uticaje teorije monaško-podvižničkog ili šireg bogoslovskog shvatanja isihazma na sveto predanje monaških otaca. Na primer, od lista 172v Nikite Stitata o svetotrojičnom karakteru podviga, o tajni onoga koji dostiže bogoslovlje, bestrašću kao preduslovu bogopoznanja, na listu 363r Marka Pustinjaka sastav o duhovnom učiteljstvu, od lista 366r svetog Genadija Carigradskog o veri, kao i sastavi o veri na listu 376v svetog Atanasija Aleksandrijskog i svetog Kirila Aleksandrijskog iz njegovog petog spisa, pod naslovom Poučenja.^[11]

Mogla bi se tematski izvesti i oblast pod nazivom sinteza podvižništva, gde se sveobuhvatnije i pregnantnije daju okviri isihastičkog asketskog bogoslovlja. Tu su fragmenti i sastavi kruga već pomenutih isihastičkih i preisihastičkih autora: svetog Grigorija Sinaita, ave Varsanufija, ave Filimona, ave Agatona, ave Pamva, svetog Makarija Velikog. Ovi autori nas upućuju na uključivanje spisa rane monaško-asketske provenijencije koje isihazam postavlja kao bazu svog učenja.

U našim razmatranjima bogoslovske strukture zbornika, zanima nas pokušaj sagledavanja organske strukture ovog isihastičkog zbornika, i to njegove misaone duhovne kompozicije, didaktičkog plana i njegove metodičnosti kao i ritmizacije tekstova koji se smenjuju redosledom, čineći neku vrstu kružnog kretanja duhovnog života na osi molitve, odnosno bezmolvija, uz upotrebu i poimanje svih aspekata podvižničke teorije i prakse. Već na početku sugerišemo da se radi o zborniku koji ima izvanredno selektovane sastave, u sadržanom redosledu koji ne nastaje proizvoljno. Ovo treba posebno istaći jer se u nauci često sumnja i napamet pretpostavlja da su selektori i redaktori ove vrste zbornika uzimali i raspoređivali i prosto ređali sastave prilično proizvoljno, tj. s namerom da ispune knjigu mnogim autorima i odlomcima iz njihovih dela, da uključe autoritativna imena, ili što je najgore da su to možda činili prosto neselektivno i uključivali bez nekog dubinskog smisla ono što im je bilo pri ruci i slično.

Kada je u pitanju Šestodnev Nikona Jerusalimca, onda nema dileme da dobri ili izvanredni isihastički zbornici srpske provenijencije imaju za cilj da ispune osnovni zadatak svetopredanjske knjige. Naime, radi se o promišljenom bogoslovskom zahvatu, koji podražava Tvorca u Njegovom promisaonom planu o čoveku i stvorenom svetu. Sotiriološki aspekt monaško-podvižničkog učenja je naravno uvek podrazumevajući, a dobra metodičnost ovog svojevrsnog priručnika plod je bogoslovskog obrazovanja Nikona Jerusalimca na temelju autora za koje se uglavnom i opredeljuje, kao i osećaja i iskustva za podvižništvo, te sintetičke sposobnosti sagledavanja, mudrosti razlikovanja važnog od nevažnog, dobre ritmizacije kvaliteta i kvantiteta tekstova koji linearno i kružno, odnosno spiralnom putanjom vode anagoškim putem usavršavanja do oboženja, preobraženja i svetosti. Za ovaj poslednji aspekt dobrog osećaja za tekstološku ritmizaciju sadržine zbornika, uvek je u pravoslavlju najbolju školu vaspitanja i razvijanja ovog talenta predstavljala liturgija i liturgijski ritam smenjivanja najbitnijeg u pravoslavnoj veri, učenju i sveukupnom duhovnom planu života. Nikon Jerusalimac je iskusni duhovnik sveštenog osećaja celine svoje žive vere i predanja Crkve.

Tematski kvalitativno i kvantitativno kompozicija zbornika predstavlja sintetičku celinu isihastičke nadahnutosti i shvatanja koja teče ovako:

l. 1r – uvodni Šestodnev Severijana Gavalskog uključen pre svega s namerom da se predstavi autor i delo o kosmogoniji i naznačenju života uopšte;

l. 106r – potreba da se duhovno uzdigne nad plotskim;

l. 106v – duševnost i zdrav duševni život posebno bitan za dobar početak duhovnosti;

l. 107r – o pomislima da bi se shvatila dubinska patologija greha;

l. 108v – takođe o pomislima ali da bi se shvatio odnos vrline i strasti;

l. 151v – početak vere i duhovnog života strah Božiji i bestrašće; razum i rasuđivanje, tj. trezvenoumlje;

l. 171v – bekstvo od sveta (profanog) ima za cilj preumljenje;

l. 172v – dobrodetelji (svete vrline) kao put preumljenja i svetotrojični karakter usavršavanja u njima; cilj dobrodetelji je bestrašće duše;

l. 222v – sredstvo sticanja dobrodetelji je molitva; o dobru i prelesti;

l. 224r – savršeni vid molitve je bezmolvije i kako se usavršavati u molitvi do dostizanja bezmolvija;

l. 234r – o molitvi;

l. 236v – o molitvi;

l. 243r – o potpunom ostavljanju sveta da bi se zadobila umno-srdačna molitva;

l. 244v – o lenjivima u podvigu, tj. da se ne posustane u postignutom početničkom trudu;

l. 245r – čovekoljublje kao prva misao i da se tako oproba dejstvo blagodati, vrlina i molitva;

l. 246r – o uslovima za vršenje molitve gde ona prosto nije uslovljena iskušenjem, vremenom i prostorom;

l. 247r – o trezvenoumnoj molitvi da bi se razumela duhovnost;

l. 248r – o tehnici vršenja molitve (npr. kako sedeti) da bi se došlo do bezmolvija;

l. 248r – kako izgovarati molitvu;

l. 250r – o sabornom podvigu u opštežiću i kakav treba da bude monah;

l. 256v – imati svagda na umu iskušenje i držati se monaških pravila;

l. 258r – o zlim pomislima koje raslabljuju, daju iskušenje i razoružavaju čoveka;

l. 257r – o neprestanoj molitvi i rukodelju, odnosno praktičnom radu da bi se sinhronizovala psihofizička aktivnost i ličnost sinhrono socijalizovala, da konkretno bude model za poimanje apstraktnog i tako da bi se ova dva plana harmonizovala što se čini stvaralačkim životnim pokretom i delatnošću; čitanje Svetog Pisma i pojanje psalama kao duhovni cement pomenutih planova sinhronizacije;

l. 258r – upozorenje na osam zlih pomisli da se ne skrene s puta bezmolvija i rukodelja;

l. 279r – dalje produbljivanje pouke o molitvi;

l. 298r – o podražavanju života svetih kao najbolja provera svog duhovnog života;

l. 298v – sveti Maksim Ispovednik o prelesti ali gde se daje produbljena misao koja uvek dubinski proverava i odnos prema onima koje podražavamo;

l. 307r – razum i vera i njihovi plodovi milostinja i pravda kao provera za bezmolvije, da molitva bez dela ne bi postala beživotna prelest;

l. 315r – novozavetni primeri Hristovog života radi provere razuma i vere;

l. 316r – o umnom delanju;

l. 317v-318v – opet o molitvi;

l. 319r – u duhu apoftegmate korisno slovo iz monaškog života;

l. 324r – o tome da se ne prerevnuje, iscrpi, zamori i oslabi volja;

l. 332r – ukratko rekapitulacije svega rečenog jer je potrebno da se čovek metodično uči na osnovu pređenog iskustva; rečeno se rekapituliše i učvršćuje autoritetom, mišlju i mnogobrojnošću dobrih pouka i primera uspešnog duhovnog života;

l. 366r – dogmatske pouke zbog pravilnog veroispovedanja, tj. pravoslavnosti;

l. 376v – dalje dogmatske pouke;

l. 381r – prethodne dogmatske pouke završavaju se egzegezom Svetog Pisma, najboljom metodom teorijskog veroučenja.

U ovom antologijskom zborniku asketsko i svetootačko bogoslovsko učenje o molitvi predstavljali su opštu tendenciju romejskog isihazma da se osnovni ortodoksni principi nalaze u mističko-asketskom iskustvu. Potvrdu ovih shvatanja, isihasta Nikon Jerusalimac komponujući ovaj srpski zbornik vrlo ubedljivom metodom antologizovanja nalazi kod ranijih svetih, a sve ovo potvrđuje i sveti Grigorije Sinait, bogoslov bezmolvija i asketske mistike romejskog isihazma. Dakle, zbornik Šestodnev Nikona Jerusalimca predstavlja tipični kodeks, izvanredno bogoslovski komponovan, karakterističan za pravoslavno-slovensku, pre svega bugarsku i srpsku, recepciju isihazma XIV. i XV. veka. Na osnovu naših istraživanja srpskih isihastičkih zbornika druge polovine XIV. i prve polovine XV. veka, kao i uvida u kataloge bugarskih, ruskih, rumunskih i pojedinih svetogorskih zbirki grčkih zbornika ove vrste, zbornik Šestodnev Nikona Jerusalimca spada u red izuzetnih redaktorskih i bogoslovskih ostvarenja. Naime, možemo reći da među sačuvanim srpskim rukopisima prve polovine XV, koji su savršenije komponovani od onih iz druge polovine XIV. veka, ovaj kodeks redaktora i bogoslova Nikona Jerusalimca je najbolje komponovani isihastički srpski zbornik.^[12] Prema idejnoj i tematskoj sposobnosti komponovanja monaško-podvižničkih zbornika Nikon Jerusalimac je u srpskom bogoslovlju prve polovine XV. veka bio izuzetna stvaralačka ličnost.

Napomene