Ђакон Милорад Лазић
Београд

Богословска структура зборника Шестоднева Никона Јерусалимца манастира Савине из 1439/40. године

САЖЕТАК: Богословска структура зборника непостојаног састава, какав је Шестоднев Никона Јерусалимца, није произвољно компонованa. У овом антологијском зборнику, аскетско и светоотачко богословско учење о молитви представљали су општу тенденцију ромејског исихазма да се основни ортодоксни принципи налазе у мистичко-аскетском искуству. Према идејној и тематској способности компоновања монашко-подвижничких зборника Никон Јерусалимац је у српском богословљу прве половине XV. века био изузетна стваралачка личност. У нашим разматрањима богословске структуре зборника, занима нас покушај сагледавања органске структуре овог исихастичког зборника, и то његове мисаоне духовне композиције, дидактичког плана и његове методичности као и ритмизације текстова који се смењују редоследом, чинећи неку врсту кружног кретања духовног живота на оси молитве, односно безмолвија, уз употребу и поимање свих аспеката подвижничке теорије и праксе.

У првој половини XV. века, као што је случај и у другој половини XIV. века, на основу наших глобалнијих увида и истраживања српских исихастичких кодекса, највише има зборника структурно непостојаног састава. Ову врсту богословских православно-словенских зборника чине кодекси мешовитог и разноврсног састава. Наши као и бугарски зборници овог типа представљали су динамични развојни лук ромејског (византијског) исихазма прве половине XIV. века.

Богословска структура зборника непостојаног састава, какав је Шестоднев Никона Јерусалимца, није произвољно компонованa. Наиме, текстови ове врсте српских и бугарских зборника сабирани су и компоновани као логичне тематске целине, јединствене осе исихастичке духовности богословске рецепције старијих предањских светоотачких аутора и њихових списа, као год стваралачких могућности и истицања нових редакцијских приступа појединим богословским пунктовима које је наглашавао ромејски исихазам.

Никон Јерусалимац је језички редактор, селектор садржине и делимично писар овог зборника збирке манастира Савине. Зборник има укупно 399 листа, а поред око петорице писара који су радили на кодексу, Никон је према резултатима описа Димитрија Богановића исписао следеће сегменте: л. 94r-101v, 160v-161v, 213r, 218r-249v, 258r-382v. Никоново писмо је особен полуустав брзописног карактера с елементима грчког писма.^[1]

Од листа 1r налази се превод списа Шестоднева Северијана Гавалског, који тече до листа 94r. Иначе, Северијан Гавалски (+ после 408.) био је епископ Гавале у Сирији, и познат је као егзегета антиохијске школе. Поред његових познатих шест беседа о стварању света и човека, од листа 75r иде посебна беседа на Прву књигу Мојсијеву или Постање у коју су инкорпорисане познате две беседе Северијанове О змији и Како је Адам добио душу. Од листа 94r налази се беседа О Христу пастиру под насловом Питање о хришћанину и јудеју који Христа исповедају у виду дијалектичких питања и одговора. У овај састав у форми питања и одговора инкорпорисан је и део његове Беседе на поједине псалме. Заправо, наслов је Истога беседа у седми дан по стварању света, и о првозданима, и о змији, и о дрвету разумном, и о рају, и о беседи Божијој с Адамом... Овде је у питању интервенција Никона Јерусалимца, јер је у патрологији позната беседа О Христу пастиру прекомпонована у полемички дидактички састав у виду питања и одговора. Наравно, не знамо да ли је реч о Никоновој преради беседе Северијана Гавалског или је по среди превод с грчког изворника тако прекомпонованог састава.^[2]

Превод Шестоднева Северијана Гавалског и његових беседа или њихових прерађених делова прилагођених у последњој беседи дијалектичкој едукацији у виду питања и одговора, у фонду српских преводних богословских списа, попуњава тему егзегетских састава на књигу Постања, односно познатих шестоднева, јер су много фреквентнији преписи превода ових списа аутора светог Василија Великог, светог Григорија Нисијског и светог Јована Златоустог. У самом кодексу исихастичке духовне тенденције шестоднев је добар увод за мистичко-подвижничке саставе. Наиме, имајући у виду да се према богослужбеном типику тумачење шестоднева вршило у време Великог поста, и да је богослужбени програм Посног триода прегнантни израз свеукупног смисла хришћанства и богословља Васкрсења, уношење космогонијске теме у исихастички зборник представља врсту увода у исихастичку мисао, композиционо формирану као идеју стварања света и човека ради испуњења основног смисла и назначења живота у Христу, светости и преображења ради Васкрсења и вечног живота у човековој довршености. Такође, фреквенција што већег броја аутора који су писали шестодневе, обогаћивала је постојећи фонд преводних списа ромејских аутора, а зашто се Никон Јерусалимац определио за Северијана Гавалског можемо само претпостављати. Аутори и ауторитети, као што су Василије Велики, Григорије Нисијски и Јован Златоусти, што су патролози утврдили и што потврђује и степен ауторитетства њихових шестоднева у старословенским преводима, били су Никону Јерусалимцу, врсном богослову, свакако познати. Његови разлози да у зборник селективно угради спис Северијана Гавалског могу бити двојаки: или из практичних разлога jer му при руци није био бољи предложак или пак да постигне акривију разноврсности, тј. да зборник обогати присуством овог аутора у српском богословљу.

Тематски после шестоднева следе састави преисихастичких аутора које су исихасти сматрали својим духовним и богословским претечама.

Најфреквентнија тема поменутих састава је православно подвижничко учење о молитви. Наиме, у тематској предметизацији овог кодекса учење о безмолвију (непрестаној молитви) је тачка ослонца теоријско-богословске идеје овог редакторског дела Никона Јерусалимца. Срећемо око двадесет и четири састава који се непосредно односе на ову тему. Са три састава на тему молитве, свети Григорије Синаит (1255-1346.) као вођа опитног подвижничког исихазма, иначе у православно-словенској традицији популарнији и заступљенији од светог Григорија Паламе, представља аутора динамичке стране књиге и савремених исихастичких токова који су дали основни печат покретању књиге зборника овог типа. Од листа 222v до листа 224r налази се текст који се односи на аспекте безмолвија и молитве, знацима благодатног врлинског живота и прелести. Заправо, реч је о избору из списа под насловом Поуке безмолствујућим.^[3] Из истог списа од листа 224r до листа 234r налази се део превода светог Григорија Синаита, али његове проширеније варијанте, где се третирају следећи аспекти исихастичке мистике и подвижништва: о обрасцима молитве, тј. о умно-срдачној молитви као синтези древне евагријанске, макаријевске и доцније средњовековне праксе и поимања, затим о вршењу молитве, о дисању, о томе како треба појати, о различитим појцима, о ономе што се томе противи, о прелести, о прочитавању, како треба држати ум итд. Као што се види, овде свети Григорије говори о исихастичком учењу о личној и колективној литургијској молитви истоветне теоријске провенијенције. Истом кругу списа о молитви припада и састав који почиње од листа 318v, а такође кругу динамичких ауторских списа припада и састав патријарха Калиста Ксантопула (+ око 1397.) од л. 316r до л. 318r под насловом Калиста патријарха, о тајни умног делања и од л. 317v Истога о молитви укратко. Реч је о деловима из списа Калиста Ксантопула Главе о молитви.^[4] И овде се излаже поука и учење о исихастичкој умно-срдачној молитви коју су посебно заступали и афирмисали аскетски практичари и теоретичари мистике ромејског исихазма XIV. века.

Учење светих Григорија Сината и патријарха Калиста подупрта су и теоријски разрађена у овом зборнику преводом адекватних састава преисихастичких аутора највишег ауторитета у мистичко-подвижничкој пракси средњовековне ромејске православне традиције. О молитви у зборнику Шестоднев Никона Јерусалимца, овај селектор, преводилац и коаутор појединих састава Никон Јерусалимац даје нам богату текстуалну антологију учења. Од л. 234r до л. 245r налазе се ексцерпти из дела светог Симеона Новог Богослова (949-1022.), затим од л. 245r у виду питања и одговора светог Максима Исповедника (580-662.) о непрестаној молитви, светог Антонија Великог (251-356.) о молитви, од л. 315r светог Макарија Великог (300-390.), од л. 318v Амона (IV. век) и светог Јована Лествичника (око 579-после 645.), од л. 331r светог Нила Анкирског или Синајског (друга половина IV. и прва половина V. века), прилично загонетног аутора иза којег се јављају ауторска дела Евагрија Понтијског, светог Василија Великог и светог Максима Исповедника.^[5] Tакође, истог аутора налазимо и од листа 360r.

Значајнију редакцијску интервенцију Никона Јерусалимца запажамо од листа 248r где следи слово о Исусовој молитви где се Никон позива на оце и даје скраћену варијанту ове молитве: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме'', као за ум згоднију и ритмичнију. Свакако да је редакција овог састава Никона Јерусалимца, а открива и редакторову верзију Исусове молитве коју је практиковао као учени богослов и подвижник исихастичке оријентације.

Тематски, зборник Шестоднев Никона Јерусалимца представља шири богословски програм исихазма у његовој свеукупној заокружености, изузимајући антихуманизам и антилатинизам као историјске рефлексије настанка специфично исихастичке рецепције предања Цркве. Не мислимо на све оне аспекте које је покренуо и инспирисао ромејски исихазам, као на пример антилатинизам или паламистичка полемика с противницима ромејског исихазма, односно хуманистичким тенденцијама,^[6] него на основно језгро мистичко-аскетског учења где је исихазам базирао своју духовну снагу. Поменути богословски круг мистичко-аскетског исихазма могао би се рашчланити на још неколико битних елемената: учење о страстима и врлинама, антрополошка схватања у светлости подвижничког богословља, синтетизована теорија подвижничког учења и праксе, о смислу монаштва, шира богословска схватања типично монашке провенијенције и егзегетска места која појачавају исихастички традиционални богословски духовни смер.

Зборник Шестоднев Никона Јерусалимца аспекте патологије зла и аретолошке феномене, односно учење о страстима и врлинама, третира на глобалном и микро плану. Састави које је Никон Јерусалимац уклопио као неку врсту посебне тематске целине, што прецизније дефинишу древно подвижничко и актуелизовано исихастичко теоријско-практично схватање, односи се на ексцерпте из списа исихасте Григорија Синаита, као год и аутора на које се у свом чувеном делу Тријаде у заштиту свештенобезмолвника ослањао и свети Григорије Палама.^[7] Од листа 106r налази се састав светог Григорија Синаита који с обзиром да је реч о практичару ромејског исихазма представља динамичку и савремену стваралачку мисао о искуству и веровању исихаста, под насловом Тумачење светог Григорија Синаита, како наше упориште и заштита није крв и плот, и да је упориште онај ко је војник и свеоружник Божији. Ради се о фрагменту из Поука безмолствујућима светог Григорија Синаита. Тачније, то је превод поуке 4 под насловом Како одагнати помисли.^[8] Од л. 151r до л. 171r налазимо преводе појединих слова, и то од почетка, списа светог Дијадоха Фотикијског (поч. V. века до 468.) под називом Блаженог Дијадоха, епископа Фотике у древном Епиру Илирском, Подвижничка слова подељена на сто делатних глава...^[9] Затим, од листа 244v следи састав преподобног Макарија Великог (300-390.) О онима који су лењиви, немужествени душом и слаби. Када је у питању овај аутор, тешко је рећи да ли се ради о аутору или псеудониму ауторитативног имена, односно псеудоепиграфу, и то вероватно један од његових ученика. Но било како било, ауторитативно име светог Макарија Великог стоји иза педесет беседа,^[10] где се развија аскетска пракса срдачне молитве, за разлику од Евагријеве умне. Традиција исихазма оживеће једну врсту синтезе умно-срдачне молитве, што најконзистентније одражава антрополошки карактер ромејског средњовековног поимања молитве и духовног живота уопште. На листу 245r почиње превод врло кратког одломка из дела светог Исаака Сирина (VII. век) Подвижничка слова. Не треба истицати колико је инкорпорисање фрагмента из дела светог Исаака Сирина, заправо у функцији увођења ауторитативног имена који антологијском зборнику даје огромну вредност и предањску тежину. Наиме, после Лествице светог Јована Синајског (Лествичника), не само у зборницима непостојаног састава, него у зборницима постојаног састава (монографског типа) Подвижничка слова су најфреквентније дело у српској подвижничком преводном богословљу. На крају о врлинама и страстима у посебним одељцима срећемо преводе састава на листу 256r Стефана Тивејског, аве Таласија (VII. век), од л. 359r врло кратак одломак из четири стослова О љубави, уздржању и духовном животу, иначе прилично заступљеног аутора у српским преводним зборницима. На самом крају наше предметне одреднице о страстима и врлинама на л. 364r налазимо Никиту Ститата (+ после 1054.), познатог хагиографа, антилатинског полемичара и аутора подвижничких центурија. Поменути фрагмент је из центурија Делатне главе (укупно 300).

Вршећи својеврсну монтажу сегмената састава Шестоднева Никона Јерусалимца тако да их учинимо прикладним одређеним аналитичким методама и моделима нашег савременог научног угла посматрања и интересовања, то није целина и значењски оквир целине оваквог исихастичког кодекса. Реч је о духу диференцираног научног метода и приступа проучавања, рационализованом на основу философије савремене науке, као год и приступа људи једног времена и епохе која са средњовековним архаизмом или прогресивним нивоом квалитета богословске вредности мистичког аскетизма садржине овог зборника тешко кореспондирају. Такав приступ је могућ само ако подразумевамо, знамо, осећамо и синестетички повезујемо општу садржину с диференцираним предметним одређењима проучавања појединих могућих приступа истраживања. У том смислу и духу, вредно је истаћи и друге, већ поменуте, тематске одсеке за које је заинтересована савремена научна идеја и мисао.

Антропологија исихазма ове књиге односи се на глобални план учења о подвижном човеку у стрему ка Богу лествицом усавршавања у светим православним хришћанским врлинама. Од листа 106v налази се састав светог Григорија Синаита о три дела душе: словесном, јаросноми похотљивом, затим од листа 152r блаженог Дијадоха Фотикијског, делатне главе о разуму и духовном расуђивању, преподобног Касијана Римљанина о злим помислима (њих укупно осам), затим о прелашћењу светог Илариона Мегленског, светог Максима о деловању ствари на ум итд.

О тематском оквиру монаштва и његовом специфичном монадолошком полном одређењу и односу према профаном говоре од листа 171v питања и одговори Никите Ститата, на листу 234v преподобног Јефрема Сирина о подражавању житија светих као својеврсном образном лику светости живота у монаштву, од листа 250r ауторитативно слово светог Василија Великог о монаштву и др. Такође, издвојили смо утицаје теорије монашко-подвижничког или ширег богословског схватања исихазма на свето предање монашких отаца. На пример, од листа 172v Никите Ститата о светотројичном карактеру подвига, о тајни онога који достиже богословље, бестрашћу као предуслову богопознања, на листу 363r Марка Пустињака састав о духовном учитељству, од листа 366r светог Генадија Цариградског о вери, као и састави о вери на листу 376v светог Атанасија Александријског и светог Кирила Александријског из његовог петог списа, под насловом Поучења.^[11]

Могла би се тематски извести и област под називом синтеза подвижништва, где се свеобухватније и прегнантније дају оквири исихастичког аскетског богословља. Ту су фрагменти и састави круга већ поменутих исихастичких и преисихастичких аутора: светог Григорија Синаита, аве Варсануфија, аве Филимона, аве Агатона, аве Памва, светог Макарија Великог. Ови аутори нас упућују на укључивање списа ране монашко-аскетске провенијенције које исихазам поставља као базу свог учења.

У нашим разматрањима богословске структуре зборника, занима нас покушај сагледавања органске структуре овог исихастичког зборника, и то његове мисаоне духовне композиције, дидактичког плана и његове методичности као и ритмизације текстова који се смењују редоследом, чинећи неку врсту кружног кретања духовног живота на оси молитве, односно безмолвија, уз употребу и поимање свих аспеката подвижничке теорије и праксе. Већ на почетку сугеришемо да се ради о зборнику који има изванредно селектоване саставе, у садржаном редоследу који не настаје произвољно. Ово треба посебно истаћи јер се у науци често сумња и напамет претпоставља да су селектори и редактори ове врсте зборника узимали и распоређивали и просто ређали саставе прилично произвољно, тј. с намером да испуне књигу многим ауторима и одломцима из њихових дела, да укључе ауторитативна имена, или што је најгоре да су то можда чинили просто неселективно и укључивали без неког дубинског смисла оно што им је било при руци и слично.

Када је у питању Шестоднев Никона Јерусалимца, онда нема дилеме да добри или изванредни исихастички зборници српске провенијенције имају за циљ да испуне основни задатак светопредањске књиге. Наиме, ради се о промишљеном богословском захвату, који подражава Творца у Његовом промисаоном плану о човеку и створеном свету. Сотириолошки аспект монашко-подвижничког учења је наравно увек подразумевајући, а добра методичност овог својеврсног приручника плод је богословског образовања Никона Јерусалимца на темељу аутора за које се углавном и опредељује, као и осећајa и искуства за подвижништво, те синтетичке способности сагледавања, мудрости разликовања важног од неважног, добре ритмизације квалитета и квантитета текстова који линеарно и кружно, односно спиралном путањом воде анагошким путем усавршавања до обожења, преображења и светости. За овај последњи аспект доброг осећаја за текстолошку ритмизацију садржине зборника, увек је у православљу најбољу школу васпитања и развијања овог талента представљала литургија и литургијски ритам смењивања најбитнијег у православној вери, учењу и свеукупном духовном плану живота. Никон Јерусалимац је искусни духовник свештеног осећаја целине своје живе вере и предања Цркве.

Тематски квалитативно и квантитативно композиција зборника представља синтетичку целину исихастичке надахнутости и схватања која тече овако:

л. 1r – уводни Шестоднев Северијана Гавалског укључен пре свега с намером да се представи аутор и дело о космогонији и назначењу живота уопште;

л. 106r – потреба да се духовно уздигне над плотским;

л. 106v – душевност и здрав душевни живот посебно битан за добар почетак духовности;

л. 107r – о помислима да би се схватила дубинска патологија греха;

л. 108v – такође о помислима али да би се схватио однос врлине и страсти;

л. 151v – почетак вере и духовног живота страх Божији и бестрашће; разум и расуђивање, тј. трезвеноумље;

л. 171v – бекство од света (профаног) има за циљ преумљење;

л. 172v – добродетељи (свете врлине) као пут преумљења и светотројични карактер усавршавања у њима; циљ добродетељи је бестрашће душе;

л. 222v – средство стицања добродетељи је молитва; о добру и прелести;

л. 224r – савршени вид молитве је безмолвије и како се усавршавати у молитви до достизања безмолвија;

л. 234r – о молитви;

л. 236v – о молитви;

л. 243r – о потпуном остављању света да би се задобила умно-срдачна молитва;

л. 244v – о лењивима у подвигу, тј. да се не посустане у постигнутом почетничком труду;

л. 245r – човекољубље као прва мисао и да се тако опроба дејство благодати, врлина и молитва;

л. 246r – о условима за вршење молитве где она просто није условљена искушењем, временом и простором;

л. 247r – о трезвеноумној молитви да би се разумела духовност;

л. 248r – о техници вршења молитве (нпр. како седети) да би се дошло до безмолвија;

л. 248r – како изговарати молитву;

л. 250r – о саборном подвигу у општежићу и какав треба да буде монах;

л. 256v – имати свагда на уму искушење и држати се монашких правила;

л. 258r – о злим помислима које раслабљују, дају искушење и разоружавају човека;

л. 257r – о непрестаној молитви и рукодељу, односно практичном раду да би се синхронизовала психофизичка активност и личност синхроно социјализовала, да конкретно буде модел за поимање апстрактног и тако да би се ова два плана хармонизовала што се чини стваралачким животним покретом и делатношћу; читање Светог Писма и појање псалама као духовни цемент поменутих планова синхронизације;

л. 258r – упозорење на осам злих помисли да се не скрене с пута безмолвија и рукодеља;

л. 279r – даље продубљивање поуке о молитви;

л. 298r – о подражавању живота светих као најбоља провера свог духовног живота;

л. 298v – свети Максим Исповедник о прелести али где се даје продубљена мисао која увек дубински проверава и однос према онима које подражавамо;

л. 307r – разум и вера и њихови плодови милостиња и правда као провера за безмолвије, да молитва без дела не би постала беживотна прелест;

л. 315r – новoзаветни примери Христовог живота ради провере разума и вере;

л. 316r – о умном делању;

л. 317v-318v – опет о молитви;

л. 319r – у духу апофтегмате корисно слово из монашког живота;

л. 324r – о томе да се не преревнује, исцрпи, замори и ослаби воља;

л. 332r – укратко рекапитулације свега реченог јер је потребно да се човек методично учи на основу пређеног искуства; речено се рекапитулише и учвршћује ауторитетом, мишљу и многобројношћу добрих поука и примера успешног духовног живота;

л. 366r – догматске поуке због правилног вероисповедања, тј. православности;

л. 376v – даље догматске поуке;

л. 381r – претходне догматске поуке завршавају се егзегезом Светог Писма, најбољом методом теоријског вероучења.

У овом антологијском зборнику аскетско и светоотачко богословско учење о молитви представљали су општу тенденцију ромејског исихазма да се основни ортодоксни принципи налазе у мистичко-аскетском искуству. Потврду ових схватања, исихаста Никон Јерусалимац компонујући овај српски зборник врло убедљивом методом антологизовања налази код ранијих светих, а све ово потврђује и свети Григорије Синаит, богослов безмолвија и аскетске мистике ромејског исихазма. Дакле, зборник Шестоднев Никона Јерусалимца представља типични кодекс, изванредно богословски компонован, карактеристичан за православно-словенску, пре свега бугарску и српску, рецепцију исихазма XIV. и XV. века. На основу наших истраживања српских исихастичких зборника друге половине XIV. и прве половине XV. века, као и увида у каталоге бугарских, руских, румунских и појединих светогорских збирки грчких зборника ове врсте, зборник Шестоднев Никона Јерусалимца спада у ред изузетних редакторских и богословских остварења. Наиме, можемо рећи да међу сачуваним српским рукописима прве половине XV, који су савршеније компоновани од оних из друге половине XIV. века, овај кодекс редактора и богослова Никона Јерусалимца је најбоље компоновани исихастички српски зборник.^[12] Према идејној и тематској способности компоновања монашко-подвижничких зборника Никон Јерусалимац је у српском богословљу прве половине XV. века био изузетна стваралачка личност.

Напомене