Загорка Летица

Сахрањивање и погребни ритуали у култури Лепенског Вира

Сепарат из: "Почеци раних земљорадничких култура у Војводини и Српском Подунављу", Материјали X, Српско археолошко друштво • Градски музеј, Суботица, Београд, 1974.

У току последњих година на подручју Ђердапа откривена је и истражена једна посебна праисторијска култура — култура Лепенског Вира — која хронолошки и културно повезује културу позног палеолита ове области са најстаријом неолитском културом типа Старчево—Кереш—Криш. Поред разноврсних и богатих археолошких налаза — остатака станишта, камених скулптура, камених реципиената и жртвеника, као и камене и коштане индустрије — на налазиштима културе Лепенског Вира откривени су и гробови који својом бројношћу и стратиграфским положајем омогућују увид у начин сахрањивања и погребне ритуале практиковане кроз дуг временски период од око 8000. до око 5500. године старе ере.

Тренутно је познато девет насеља културе Лепенског Вира од којих су четири лоцирана на десној (Лепенски Вир, Власац, Хајдучка Воденица, Падина), а пет на левој обали Дунава (Veterani Terrasse, Icoana, Razvrata, Ostrovul Banului, Schela Cladovei). Док су поједина од ових насеља у целини или највећим делом истражена (Лепенски Вир, Власац, Падина, Schela Cladovei), на другим су вршена само мања сондажна ископавања. Међутим, без обзира на степен истражености појединих насеља значајно је да се подаци о гробовима откривеним на њима међусобно усаглашавају, тј. да указују на једнаке начине сахрањивања и исте погребне ритуале. Најисцрпније податке о начину сахрањивања и погребним ритуалима пружају гробови из Власца, Лепенског Вира и Schela Cladovei. На Власцу су откривена 84 гроба (110 индивидуа), на Лепенском Виру 82, а у Schela Cladovei око 20.

На основу вертикалне стратиграфије и археолошког материјала култура Лепенског Вира подељена је на две етапе: старију, коју репрезентују нивои Власац Ia, b, Прото-Лепенски Вир и Лепенски Вир Ia, b, и млађу, којој припадају насеља Icoana, Schela Cladovei, Власац II—III, Лепенски Вир Ic-e, Лепенски Вир II, Падина и Хајдучка Воденица. У обе ове етапе сахрањивање покојника се врши у оквиру насеља. Међутим, начин сахрањивања и погребни ритуали временом се мењају. Гробови у нивоа који репрезентују најстарију етапу културе Лепенског Вира показују да се већ од самог почетка ове културе покојници сахрањују на различите начине, односно да се практикују сложени погребни ритуали. Евидентна су три начина сахрањивања, и то:

- инхумирање покојника;

- секундарно, односно парцијално сахрањивање и

- спаљивање покојника

Инхумирање покојника практикује се за сво време трајања културе Лепенског Вира. Овај начин сахрањивања је уствари типичан за ову културу. У највећем броју гробова (око 90%) нађени су скелети у испруженом ставу, са шакама положеним на доњи трбух (Слика 1). Међутим, и код овог начина сахрањивања запажају се отступања у положају руку. Тако у четири гроба на Власцу једна рука покојника са отвореном шаком дигнута је у висини главе, док је друга положена, уз тело, на доњи трбух или на груди.

Покојници су полагани у природна удубљења, на равно тле или неку врсту елипсоидних и правоугаоних корита конструисаних од већих камених блокова. Само у неколико случајева сахрањивање се врши у плитким правоугаоним јамама са заобљеним угловима. Често је иза или испод главе покојника постављена камена плоча. Оријентација покојника није строго утврђена, али је карактеристично да се покојници сахрањују увек у одређеном односу према станишту. На насељима где станишта имају утврђену оријентацију запажа се и правилност у оријентацији покојника. Тако су на Лепенском Виру покојници увек оријентисани југ-север јер су куће оријентисане исток-запад.

Само изузетно покојници су инхумирани и у седећем ставу (Слика 2). Од укупно 84 гроба откривена на Власцу само је у једном гробу покојник сахрањен у седећем ставу са укрштеним ногама. На Лепенском Виру је, такође, познат један случај оваквог сахрањивања, а на Падини два. На Власцу, у крило покојника сахрањеног на овај начин, положена је једна људска лобања.

За сво време трајања културе Лепенског Вира практикује се у већој или мањој мери секундарно, односно парцијално сахрањивање. За најстарију фазу карактеристично је посебно сахрањивање лобање (Слика 3). Лобања се најчешће полаже на камену плочу и уоквирује венцем од камена. У свим случајевима лобање су секундарно сахрањене јер редовно недостају вилице и вратни пршљенови. На Лепенском Виру запажено је парцијално сахрањивање мандибуле, фемура и хумеруса. У овим случајевима поменути делови скелета редовно су везани за конструкције уграђене у основе кућа, за огњишта или камене плоче између којих су постављени жртвеници и скулптуре. Секундарно сахрањивање целих скелета утврђено је са сигурношћу само на Лепенском Виру. На Власцу, међутим, у неколико случајева кости већег броја индивидуа сакупљене су на гомилу без одређеног реда, или су пак дуге кости пажљиво, сложене и постављене испод или изнад лобање.

Спаљивање покојника практикује се изузетно, и то искључиво у најстаријој фази културе Лепенског Вира (Слика 3). При овом погребном ритуалу покојници се спаљују комплетно или парцијално. При комплетном спаљивању покојника остаци са ломаче преносе се у мање овалне јаме или се после спаљивања кости одвајају од гара и пепела и сакупљене на гомилу једноставно засипају земљом. Неколико гробова са Власца показују да су у извесним случајевима покојници спаљивани парцијално јер су на гомилама спаљених костију налажени делови лобања или других костију без трагова горења.

У млађој етапи културе Лепенског Вира поједностављује се начин сахрањивања покојника. Спаљивање покојника и инхумирање покојника у седећем ставу више се не практикује, секундарно и парцијално сахрањивање постаје све ређе, а покојници инхумирани у испруженом ставу имају углавном устаљен положај руку. Једна нова појава, која се везује искључиво за најмлађу фазу културе Лепенског Вира, јесу гробови у којима је покојник положен на леђа или на бок са ногама повијеним у коленима под углом од 90°. С друге стране запажено је да су дечији гробови познати углавном из млађе етапе културе Лепенског Вира. Током старије етапе деца, углавном новорођенчад, сахрањивана су уз одрасле било женске, било мушке индивидуе. У млађој етапи, међутим, деца се посебно сахрањују, и то редовно испод подова кућа.

Посипање покојника окером вршено је и у старијој и у млађој етапи културе Лепенског Вира. Важно је напоменути да је ова пракса врло ограничена. Од двадесетак скелета откривених у Schela Cladovei само су на два примећени трагови окера, а од стотинак индивидуа сахрањених на Власцу, само је 15 покојника посуто окером , и то углавном у пределу трбуха. Једино три дечија скелета откривена на Власцу покривена су у целини окером. У неколико гробова нађени су и комадићи графита, а запажено је да су у већем броју случајева покојници, посебно деца, посипани у пределу трбуха рибљим зубима (Слика 4).

Само изузетно покојници су сахрањивани с предметима које су поседовали у животу, са накитом или алаткама од камена и кости. Међутим, врло често уз покојника су полагани јеленски рогови, и то најчешће око главе. На Лепенском Виру у два случаја више главе покојника постављени су рогови дивљег говечета (Bos Primigenius), а у једном гробу на десно раме покојника положена је лобања дивљег говечета, док је на лево раме стављена људска лобања без доње вилице. То је све што је од прилога стављано у гробове. Међутим, у култури Лепенског Вира покојници су, како истиче Д. Срејовић, »повезани увек са другим, вишим вредностима: они почивају у оквирима станишта, најчешће крај огњишта или су положени у средиште светилишта, и то тако да њихове руке додирују с једне стране огњиште, а, с друге, свети облутак. Стога гробови ове културе не илуструју индивидуалне судбине, већ увек изражавају само идеје једне високо организоване религије«.^[1] У гробовима недостају предмети који грубо опомињу на пол, занимање, поседовање, друштвени положај и личне преокупације покојника, али су зато гробови увек везани за места од виталног интереса за све чланове заједнице. Стога је избор места за сахрањивање покојника у оквирима насеља ограничен, односно мора се претпоставити да су у насељима сахрањивани само они покојници којима је приписиван посебан значај. Чињеница да су на Лепенском Виру, где је у целости истражено седам сукцесивних насеља, са по тридесетак кућа, откривена само 82 гроба несумњиво показује да су мртви у већини случајева остављени ван насеља. Који је фактор одлучивао да се одреди који ће покојник бити сахрањен у оквиру насеља, тешко је са сигурношћу утврдити. Извeсно је да је било више критерија јер постоји велика разноврсност како у избору места сахрањивања, тако и у самом начину сахрањивања. Карактеристично је да највећи број скелета у испруженом ставу припада зрелим и старим особама оба пола и да су у седећем ставу сахрањивани искључиво мушкарци. С друге стране, све посебно сахрањене лобање припадају мушкарцима између 40 и 60 година старости, а све парцијално сахрањене мандибуле женама између 25 и 60 година. Само у неколико случајева у оквирима насеља сахрањене су индивидуе узраста Инфанс II и Јувенис.

За сахрањивање покојника резервисана су углавном три места, и то кућна светилишта, огњишне конструкције и зачеље кућа. У кућним светилиштима вршено је секундарно сахрањивање искључиво одраслих индивидуа, и то на простору између камених скулптура и кружног каменог реципиента постављеног иза огњишта. Највећи број сахрана повезује се, међутим, са огњишним конструкцијама од којих неке вероватно имају ритуални карактер. Тако су на Власцу откривена четири скелета распоређена готово у круг, и то тако да један другог додирује рукама, а непосредно изнад њих постављена су два огњишта саграђена од већих камених плоча. Ова огњишта вероватно нису имала практичну намену. У већини случајева, покојници су сахрањивани испред или иза огњишта која се укључују у стамбену архитектуру. У два случаја је примећено да су при спаљивању покојника остаци са ломаче пренети у кућна ватришта.

Зачеља станишта резервисана су искључиво за децу која се овде сахрањују редовно испод подова. Испод подова, али на другом месту, најчешће у непосредној близини огњишта врши се и парцијално сахрањивање одраслих индивидуа. Гробови који се не везују за станишта и огњишта представљају усамљену појаву и у њима су у већини случајева и покојници сахрањивани у седећем ставу. Међутим, за ове гробове редовно се повезују одређене камене конструкције или је гроб покривен гомилом камења.

Разноликост запажена у начину сахрањивања показује да је у оквирима културе Лепенског Вира постојала одређена хијерархија заснована, не на личном иметку појединаца, већ на њиховим функцијама у друштвеном животу и религиозној пракси. У први мах збуњује чињеница што се у овој култури истовремено практикују веома архаични начини сахрањивања који опомињу на примитивне магијске процедуре (парцијално сахрањивање лобање и мандибуле) и сахране које подразумевају сложене погребне ритуале и високо развијену религиозну свест (сахрањивање у испруженом и седећем ставу, спаљивање покојника). У култури Лепенског Вира као да се обједињује сва она пракса у односу на мртве позната из старијих епоха и она која ће бити карактеристична за млађе праисторијске и историјске епохе. Оваква усредсређеност на смрт и мртве, која није позната ни у једној европској култури све до времена раног хришћанства, проистиче сигурно из једне јасно одређене идеологије која је далеко од тога да буде примитивна и за коју се везују и остала велика остварења културе Лепенског Вира, пре свега дела монументалне уметности. Стога се начин сахрањивања и погребни ритуали у култури Лепенског Вира могу разумети само у контексту свих манифестација ове културе које су до те мере разноврсне и сложене да је о њима немогуће говорити на овом месту. Треба, међутим, истаћи да приказани материјал даје једну нову и неочекивану димензију религија праисторијске Европе.

***

¹ Д. Срејовић, Лепенски Вир, Београд, 1969, 138.

1. Лок. Власац, гроб 55.

2. Лок. Власац, гроб 16, 17.

3. Лок. Власац, гроб 45, 45a.

4. Лок. Власац, гроб 42.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]