Vojislav M. Jovanović Marambo

Naš zet

Komad u jednom činu
(1905)

Iz knjige: Vojislav M. Jovanović, Izabrane drame

LICA:

• Knjigovođa
• Gospodin Čeda
• Advokat
• Blagajnik
• Gospodin Vlajko
• Mika Mak
• Penzionar
• Udovica
• Hotelski momak

Događa se u kancelariji Upravnog Odbora jednog novčanog zavoda u unutrašnjosti. Obična kancelarijska soba. Dvoja vrata pozadi, jedna levo. Levo, u prvom planu, jedan sto, pretrpan hartijama. U levom uglu jedan pult sa debelim trgovačkim knjigama. U desnom uglu gvozdena furuna. Desno, uza zid, orman s aktima i jedna kasa. Rasparene stolice. Na desnim vratima pozadi, krupnim i udešavanim rond slovima napisan natpis: Advokat; na levim: Knjigovodstvo i Blagajna. Po zidovima, jedno ogledalo, red plovidbe, šareni kalendar jedne trgovine s kancelarijskim materijalom, jedan lisni kalendar. Kroz leva pozadna vrata vidi se kontoarska pregrada i pultovi.

Prva pojava

Knjigovođa, Gospodin Čeda

KNJIGOVOĐA: ... To ti je grdna jedna cicija i na sve nas gleda kao da bi crkli da nam nije njega. Evo, ja sam neki vajni knjigovođa, pa mi opet ništa ne pomaže. Postupa sa mnom kao sa poslednjom stokom... Sramota me da ti kažem: znaš li da mi svakog dana broji pera i crvene plajvaze da nisam koji odneo... A on ti je upravnik, glavni akcionar, predsednik Upravnog Odbora, što god hoćeš!

GOSPODIN ČEDA (plašljivo): Pa hoćeš li onda moći učiniti što za mene?

KNJIGOVOĐA: A-ha!... To je druga stvar! Kad se tiče toga, to je sasvim druga stvar! Ne brini. Koga mu ja preporučim, taj je siguran da će proći na cenzuri.

GOSPODIN ČEDA: Gledaj, molim te.

KNJIGOVOĐA: Hoću, hoću. Kako ne bih tebi što učinio... Na koliko?

GOSPODIN ČEDA: Ta... sto pedeset. Nije bogzna šta, a ne znaš kako sam se skucao: plata mala, selidba skupa - zlo!

KNJIGOVOĐA: A-ha, aha!... A koga si uzeo osim Mijalkovića?

GOSPODIN ČEDA: Uzeo Danila.

KNJIGOVOĐA: Jaoj, moj brate! Briši Danila: inače propade! Znaš li ti u koliko je taj bratac zaglibio! Ima taj, samo kod nas, bar četiri hiljade... Kažu da će mu i na grob udariti zabranu... Nego, sad se upeo ovaj naš matori da mu izradi klasu: obojici stiga. Lepo je to biti dužan do guše, pa pustiti da te protežiraju poverioci.

GOSPODIN ČEDA: Odista?

KNJIGOVOĐA: Dabogme. Videćeš ako taj ne odleti za sekretara... Nego, briši ti njega!

GOSPODIN ČEDA: Pa koga da uzmem?

KNJIGOVOĐA: Uzmi koga znaš, samo njega nemoj. (Premišlja se kratko vreme.) Ono... možeš, probaj, ali sumnjam da će što ispasti.

GOSPODIN ČEDA: A ko je u cenzuri?

KNJIGOVOĐA: On i gospodin Ješa. Upravo, što on kaže to ti je.

GOSPODIN ČEDA: O, brate moj, ne zna taj što je muka kad se ostane bez para.

KNJIGOVOĐA: Ko ne zna?

GOSPODIN ČEDA: Pa... pa taj vaš matori.

KNJIGOVOĐA: On ne zna! A znaš li ti šta je bio naš gospodin Vlajko?

GOSPODIN ČEDA: Šta?

KNJIGOVOĐA: Bio je opančarski kalfa u Čajetini. Došao je u Beograd i ugurao se u podoficirsku školu, bio je tri godine narednik u Nišu, dve godine na robiji što je zlostavljao vojnike...

GOSPODIN ČEDA: !...

KNJIGOVOĐA: Kažem ti. To zna cela varoš. Uostalom, to mu niko ne prebacuje, osim koga piskarala tamo po novinama u Beogradu... Sa robije je otišao negde za praktikanta, potukao neke hajduke u rudničkom okrugu i dobio on ukaz, a načelnik Belog Orla. U tom dođe neki atentat, zavera, šta li, te mu cepnuše za sreskog. Ovde je bio šest godina, doterao do prve klase, oženio se dobro. Onda ga strpaše u penziju: zašto, to niko ne zna; mora biti da je učinio neku groznu glupost. Kad ga penzionisaše, ovde je i ostao, pokupovao neka imanja, vodenice, cigljane: nešto sam stekao, nešto nasledio od tasta; osnovao je, evo, ovu Zadrugu, dve trećine akcija upisao sam; sam bira Upravu, sam žari i pali: dere menicama vas nekoliko činovnika i oficira, kupuje žito i šljive, licitira na svakoj prodaji Uprave Fondova, liferuje tajin i zob garnizonu: šta ćeš više!

GOSPODIN ČEDA: Moj brate!

KNJIGOVOĐA: Tako je to kad ko ima sreće. Pre neki dan vukli na tombolu jednog ćurana kod Tonke. Ja uzeo četiri numere meni i četiri kasirki, pa ništa. A on jednu, pa odnese ćurana... A žestoko beše parče.

GOSPODIN ČEDA (uzdahne): Muka ti je to brate ovako... Šesnaest godina uči školu, pa ništa.

KNJIGOVOĐA: E, sad misliš da si bogzna šta kazao. To se priča... (Odmahne rukom.) To se priča bog te pita od kad!... Nego, reci, jesi li mislio da ćemo se ikada naći ja i ti ovde?

GOSPODIN ČEDA: Jok brate. Znaš li šta sam mislio gde si ti? - Mislio sam, nemoj da se ljutiš, da nameštaš vodovode po kućama. Znam kad te isteraše da si to počeo, pa nekud propade da te čovek više ne vidi... Baš sam se začudio kad te ovde nađoh.

KNJIGOVOĐA (smeje se): Nemoj ništa da se čudiš. Pre nekoliko nedelja prolazio je ovuda Sima Latinac: on je sad u Čačku, pa je vodio đake u neku ekskurziju. Prekrsti se čovek kad me vide kod Tonke ovako... Kaže: "Mislio sam da si davno gde na robiji, kakav si bio okačenjak"... A znaš li kako me je mrzeo! Kod njega sam stalno imao dvojku. "Maksimoviću, dede rosa!..." A ja rosa, rosae, rosis, rosarum… tuc-muc, dvojku, pa na mesto!

GOSPODIN ČEDA: Je li, Boga ti, šta je sa Svetom Vasićem, onim što je begao od kuće kad vas isteraše?

KNJIGOVOĐA: Eno ga, ostao u Švabenburgu sa jednom udovicom. Ja svršio već tri godine tu trgovačku školu, a on i ne misli na ispite... Treba samo da ga vidiš kakav je to gospodin čovek!

GOSPODIN ČEDA: Jesi li sam ovde?

KNJIGOVOĐA: Ja i blagajnik. Ne smem, more, nikako da primim kasu. Nisam lud. Kad ne možeš da živiš bez ajnca, beži od kase kao đavo od krsta!

GOSPODIN ČEDA: Šta je, kartaš se, kartaš?

KNJIGOVOĐA: Šta ću! Koliko da prekratim vreme. Nema nam, evo, već dva meseca, ni orfeuma, ni glumaca, ni pevačica. Dolazila samo jedna menažerija. Pa gde ćeš onda uveče!

GOSPODIN ČEDA: Pa imaš li sreće, nesrećniče?

KNJIGOVOĐA: Imam, kad sam u špurijusu. Preksinoć mi digoše jedanaest banki: Mika!

GOSPODIN ČEDA: Koji Mika?

KNJIGOVOĐA: Zbilja, ne znaš Miku?

GOSPODIN ČEDA: Jok.

KNJIGOVOĐA: Uh, Boga ti! To je gospodin-Vlajkov zet.

GOSPODIN ČEDA: Aaa, taj u nedejstvu?

KNJIGOVOĐA: Jest, sad nosi civil. 'Ajduk je to. 'Ajduk, kažem ti.

GOSPODIN ČEDA: Pa zar s njim?

KNJIGOVOĐA: S njim, razume se: neće, valjda, grof Goluhovski da dođe da igra ajnca sa mnom... A šta mi fali da sednem s Mikom?

GOSPODIN ČEDA: Ništa... Otkud onaj udade ćerku za slepca?

KNJIGOVOĐA: Eto... Ne da Bog sve odjedanput: i pamet i pare. (Pogleda nešto Glavnu knjigu na pultu.)

GOSPODIN ČEDA (hoda po sobi; neko vreme pauza): Da ti ja ne smetam?

KNJIGOVOĐA: Ne smetaš. Nemam nikakva posla. S publikom radimo od devet sati; sad je tek osam i frtalj. Moram ovo dana da tražim povišicu, pa, šta ćeš, mora da se podvaljuje.

Druga pojava

Pređašnji, ADVOKAT

ADVOKAT (otvara desna vrata pozadi; gologlav): Još nije došao gospodin upravnik?

KNJIGOVOĐA: Nije.

ADVOKAT: A-hm! (Zatvara vrata.)

Treća pojava

KNJIGOVOĐA, GOSPODIN ČEDA

GOSPODIN ČEDA (šapatom): Ko je to?

KNJIGOVOĐA: Naš advokat. Nisam ga ni čuo kad je došao.

GOSPODIN ČEDA: Zar imate toliko posla sa sudovima da vam treba stalan advokat?

KNJIGOVOĐA: Ja šta ti misliš. Nema dana da ne iskrsne što. A posle... to je vrlo dobar prijatelj gospodin-Vlajkov. Govore da će ga ovih dana postaviti za okružnog načelnika.

GOSPODIN ČEDA: E?

Četvrta pojava

Pređašnji, BLAGAJNIK

BLAGAJNIK: Dobro jutro! (Prolazi pozadi levo.)

KNJIGOVOĐA: Dobro jutro, gospodin-Mito. Evo ovde je gospodin Čeda suplent... Onaj što su ga sad postavili...

BLAGAJNIK (dolazi ponova na pozornicu, bez zimskog kaputa i bez šešira): A-ha... (Rukuje se.) E, milo mi je, milo mi je. Ja sam Dimitrije Radošević, blagajnik (Proguta reč.) Zadruge za štednju i kredit.

GOSPODIN ČEDA (zbunjeno): Milo mi je...

BLAGAJNIK: Ja sam gospodina, čini mi se, video sinoć na pivu.

GOSPODIN ČEDA: Može biti, može biti.

BLAGAJNIK: E, baš ne znate kako mije milo. Imam jednog sinčića u trećem razredu... vrlo bistro dete videćete... A vi ste za matematiku?

GOSPODIN ČEDA: Ne. Predajem srpsku istoriju i srpski jezik.

BLAGAJNIK: Šteta. Mislio sam da ste za matematiku... Nego, sve je dobro, samo kad je čovek duševan. Deca su deca, moraš im malo pogledati kroz prste... Gospodin Steva obori ga lanjske godine iz računice (pa još blagajnički sin!), pa morade dete celo leto da uči... Onako, znate, malo je prilenj, ali je vrlo bistar, vrlo bistar...

GOSPODIN ČEDA: Videćemo, videćemo.

BLAGAJNIK: A vi profesori baš nam dosadiste menicama. Nije ni nama ovamo lako. Pre neku nedelju, gospodin-Savi što predaje crtanje ode na protest, pa neće sad da me vidi, kao da sam mu ja kriv... A gde ste sa stanom?

GOSPODIN ČEDA: Još nisam našao.

BLAGAJNIK: Kod "Evrope" ste?

GOSPODIN ČEDA: Kod "Evrope".

BLAGAJNIK: Ako, ako. Tako samo, radite, radite... Alal vera onome ko svrši školu! Ej, da ovog mog doguram samo do Akademije! (Opet se čuje zvonce u predsoblju.) Eto gospodin-Vlajka. (Pređe u svoju kancelariju pozadi.)

Peta pojava

GOSPODIN ČEDA, KNJIGOVOĐA, GOSPODIN VLAJKO.

GOSPODIN VLAJKO: Aaa... radi se, radi se... Gledaj ti kako se provrednio naš knjigovođa: sve mi se čini da će danas tražiti malo akonta!

KNJIGOVOĐA: Ne, gospodine upravniče; zavodim u Glavnu knjigu.

GOSPODIN VLAJKO: Ako! I treba da zavodiš!

GOSPODIN ČEDA (koji je do sada pazio na svaki pokret gospodin-Vlajkov, tražeći trenutak kad će da ga pozdravi): Čedomir Vujanović, suplent.

GOSPODIN VLAJKO: A-ha, aha... vrlo dobro. To mije milo... Iz Beograda, aaa?

GOSPODIN ČEDA: Iz vojske...

GOSPODIN VLAJKO: I treba da služiš vojsku: prvo dolazi majka otadžbina. Šta je? Jesi li doneo da daš što na štednju?

GOSPODIN ČEDA (zbunjen): Ovaj... hteo sam jednu menicu... Ne znam, žiranti, kako... sad doputovao, skupa selidba... (Vadi menicu iz cepa i pruža.)

KNJIGOVOĐA: Gledajte, gospodine upravniče, dobar je čovek.

GOSPODIN VLAJKO (vadi naočari; polako razgleda menicu, gledajući gospodin-Čedu preko naočari): Ti si Beograđanin?

GOSPODIN ČEDA: Iz Požarevca sam.

GOSPODIN VLAJKO: Aha, iz Požarevca. Dobro, dobro.

GOSPODIN ČEDA: Molim vas, gledajte... (Proguta nekoliko reči.)... vrlo blagodaran... (Jedno nerazgovetno ,,zbogom". Odlazi levo.)

Šesta pojava

GOSPODIN VLAJKO, MIKA MAK.

(Gospodin Vlajko sedne za sto, opet metne naočare i čita neke novine. - Pauza.)

MIKA (u kaljavim čizmama, sav uprskan blatom): Dobro jutro.

GOSPODIN VLAJKO: Gde si ti dva dana?

MIKA: Bio sam u mlinu.

GOSPODIN VLAJKO: Kakva si posla imao u mlinu?

MIKA: Bio s načelnikovim sinom.

GOSPODIN VLAJKO : Dabogme. Ti se, zete, provodi sa načelnikovim sinom, a ti, taste, lupaj sam glavu sa ovim 'ajducima ovamo! Kako vam je Franc spremio?

MIKA: Dobro.

GOSPODIN VLAJKO: Šta ima tamo novo?

MIKA: Onim novim kolima opet slomili osovinu. Tako je to kad most još nije popravljen: mora da se preskaču kojekakve džombe. Gledaj kakav sam! Umalo ne ostadosmo u onom žabljaku kod Grabovika.

GOSPODIN VLAJKO (vrlo ravnodušno): Koj' te đavo tera da sad ideš u mlin! (Nastavlja da čita novine, vrlo slabo slušajući dalji govor svoga zeta.)

MIKA: Nego znaš šta... Opet ću morati da idem do Pešte. (Očekuje neki odgovor, pa onda opet nastavi.) Ovako se više ne može. Šta ti misliš?

GOSPODIN VLAJKO: Aaa?

MIKA: Moram da idem do Pešte.

GOSPODIN VLAJKO: Šta ćeš u Peštu?

MIKA: Imam posla.

GOSPODIN VLAJKO: 'Ajde, ne mlati! (Produži da čita novine.)

mika (razmišlja se neko vreme kako da nastavi): Ozbiljno ti kažem, moram da idem u Peštu.

GOSPODIN VLAJKO: Šta je tebi danas!

MIKA: Nije mi ništa... Gde je Marko?

GOSPODIN VLAJKO: Šta će ti Marko?

MIKA: Treba mi da ga pošaljem kod komandanta. Digao mi ono sedlo, pa ne vraća.

GOSPODIN VLAJKO: Otišao je Marko jutros rano na ringov.

MIKA (vrlo ozbiljno): Znaš li šta ja hoću danas od tebe?

MIKA: Treba mi šest hiljada dinara... (Pauza.) Čuješ, treba mi šest hiljada dinara.

MIKA: Molim te, nemoj da me ljutiš.

GOSPODIN VLAJKO (lupi novinama o sto): Ama šta je tebi danas?

MIKA: Ništa. Hoću šest hiljada dinara.

GOSPODIN VLAJKO: Jest, ja štampam banke. (Opet uzme svoje novine.)

MIKA: Ala si ti ponekad čudan! (Hoda po sobi.)

GOSPODIN VLAJKO: Zašto će ti pare?

MIKA: Imam jedno plaćanje u Pešti.

GOSPODIN VLAJKO: Kakvo plaćanje ti imaš!

MIKA: Ozbiljno ti kažem, trebaju mi pare.

GOSPODIN VLAJKO: Opet si se kartao!

MIKA: Nisam se kartao. Imam jedan stari dug da platim.

GOSPODIN VLAJKO: Platio sam ja jednom sve tvoje dugove!

MIKA: Kartao sam se, eto da ti kažem.

GOSPODIN VLAJKO: Lepo. Plaćaj kako znaš. Što se kockaš bez para? (Pauza.) Što lažeš! Što lažeš da si se kartao! (Opet nastavi da čita novine. - Duga pauza.)

MIKA (prelazi uzbuđeno nekoliko puta preko sobe): Molim te, nemoj da teraš komendiju!

MIKA: Nemoj posle da se kaješ što si tako bezobrazan sa mnom. Znaš dobro šta sam ti jednom napravio!

GOSPODIN VLAJKO (priđe levim pozadnim vratima, otvori ih. U dnu, pred kontoarskom pregradom, vide se dva-tri čoveka): Maksimoviću, odi ovamo!

Sedma pojava

Pređašnji, KNJIGOVOĐA

GOSPODIN VLAJKO: Imaš li kakva posla?

KNJIGOVOĐA (sa jednom crvenom uložnom knjižicom u ruci): Imam, gospodine upravniče.

GOSPODIN VLAJKO: Lepo. Kad svršiš, a ti napiši jedan telegram: pitaj pošto su danas akcije Beogradske klanice. (Zatvori vrata za njim.)

Osma pojava

GOSPODIN VLAJKO, MIKA, na kraju scene ADVOKAT

MIKA (Gleda ga neko vreme ispod očiju): Ti si jedan matori magarac i ništa više!

GOSPODIN VLAJKO (smeje se); Ha-ha-ha-ha! Hajde-sad, hajde-sad!

MIKA: Nemoj da se cerekaš i da se praviš šašav, kad nisi šašav! Znaš li da me danas-sutra mogu uhapsiti!

GOSPODIN VLAJKO (prebledeo): Šta je tebi? - Ti si lud!

MIKA: Kažem ti lepo da mi trebaju pare!

GOSPODIN VLAJKO (zagušeno i oštro): Opet si potpisao nekoga!

MIKA: To si ti kriv!

GOSPODIN VLAJKO (odsečno): Ništa me se ne tiče! Idi onima s kojima si pare potrošio!

MIKA: Nemoj da me praviš budalom... Ja ne tražim tvoje pare, tražim ono što sam ja zaradio na novoj kasarni. Šta si ti bolji od mene? Šta mi ti manje trošiš? Ne znam ja kako tebe šiša baba Kata iz Donje Male!

GOSPODIN VLAJKO: Napolje, bitango! Napolje! Napolje se vuci! Bitango jedna! Hoćeš da ti ja plaćam lumperaje i kojekakve... Napolje! (Hoće da ga izgura.)

ADVOKAT (pređe brzo preko sobe i hoće da ih rastavi): Vlajko, ostavi se, Boga ti, ostavi se!

GOSPODIN VLAJKO: Marš u...! Gledaj tvoja posla!... Hoću da isteram lopova i kockara! (Zalupi vrata za zetom.)

Deveta pojava

GOSPODIN VLAJKO, ADVOKAT

ADVOKAT: Nemoj toliko da vičeš. Sve se čuje u drugoj sobi.

GOSPODIN VLAJKO: Nek se čuje! Ništa me se ne tiče!

ADVOKAT: Ti, Boga ti, ne znaš šta radiš. Zašto praviš toliku larmu kad ćeš sutra sam da ga zoveš!

GOSPODIN VLAJKO: Ne laj!

ADVOKAT: Zar si zaboravio šta si radio kad mu skinuše uniformu, pa si ga posle uzeo sebi za ortaka.

GOSPODIN VLAJKO: Jezik za zube!

ADVOKAT: Nemoj da si bezobrazan kad ti lepo govorim kao čoveku.

GOSPODIN VLAJKO: Nemoj da si ti bezobrazan, slepče. - Nahranio sam te kao psa, da me sad ujedaš!

ADVOKAT: Polako, polako, rode moj! Nismo mi baš tako strašni. Kaži ti meni kad ćeš ti da platiš onaj moj tal?

GOSPODIN VLAJKO: Kakav tvoj tal?

ADVOKAT: Za one četiri potočare.

GOSPODIN VLAJKO: Ti si lud!

ADVOKAT: Lud sam, dabogme. Ali, pazi se! Nemoj da odletiš sa zetom zajedno!

GOSPODIN VLAJKO: More, šta je vama, ljudi, danas! Kao da ste svi jeli bunike!

ADVOKAT: Zašto se mi svađamo da nas pita ko! Zar se ovo ne može lepo svršiti, kao međ' poštenim svetom?

GOSPODIN VLAJKO: Šta ćeš?

ADVOKAT: Znaš li šta je ovaj tvoj nesrećnik zet učinio?

GOSPODIN VLAJKO: Dakle, ti si to znao, pa ćutiš!

ADVOKAT: Do jutros nisam ništa znao. Lepo sam se zgranuo! Potpisao čovek sebi punomoćije, otišao u Beograd i digao pare... Šta je taj mislio da ga pita ko!

GOSPODIN VLAJKO (lakšim glasom): Nemoj, Boga ti, tako da vičeš! Čuje se sve u drugoj sobi.

Deseta pojava

PENZIONAR, UDOVICA

PENZIONAR: Izvolite vi napred, gospa Ristosija!

UDOVICA: Hvala... Uh, kako je ovde vrućina!... Nema ga niki!

PENZIONAR: Sad će gospodin Vlajko. Tako on uvek. Nadzirava po kancelarijama: vredan čovek!

UDOVICA: Baš sam htela da ga molim... Znate, udajem ćerku...

PENZIONAR: Eee?

UDOVICA: Jeste. Svršilo mi dete inštitut, sad čeka mesto; a ja rekoh: bolje tebi, ćerko, nađi nekog dobrog čoveka, nego da ti čekaš na državno. Udajem je za jekonoma: ima lepu platu, a što je glavno, ima udovica penziju. Nema danas više kao ono nekad. Svako ti to gleda da se okači na državno. Samo proklete selidbe i sedamdeset šesti paragraf, pa ti kuca srce dok ne napuniš deset godina!

PENZIONAR: E, tako ja znam, kad sam služio u Knjaževcu, pa sve mi mladi, tek što kažu omirisali arhivu. Bože, Bože, kako prolaze godine! A gde vaš pokojni beše pre nego što ga premestiše ovamo?

UDOVICA: U Kladovo.

PENZIONAR: Jest, U Kladovo. Baš znam dobro da ga doseliše robijaši... Ej, zakopa ti se čovek ovamo u vnutrenost, pa ni makni više!

UDOVICA: Baš tako. Ja spremila detetu nešto para, pa bi sad htela da kupim neki mebl: jest, kaže blagajnik, čekaj ti gospa-Ristosija tri meseca na otkaz! Ko je znao da mu ima neki otkaz!... Pa dođoh da molim gospodin-Vlajka, inače mora da držimo svadbu posle berbu.

PENZIONAR: Eto, tako ti ja tražio jedanput od Ministarstva (a bejah onda u Financiji), tražio ja naknadni kredit za ogrev, pa mi ga odobrili u sveto-ilinske vrućine. Muka ti je to sa ovom našom državskom administracijom!

Jedanaesta pojava

UDOVICA, PENZIONAR, HOTELSKI MOMAK, KNJIGOVOĐA

HOTELSKI MOMAK (zaduvan i preplašen): Gde je gospodar Vlajko?...

PENZIONAR: Šta je, šta je?

KNJIGOVOĐA (našao se odnekud): Šta je, Boga ti?

HOTELSKI MOMAK: Gde je gospodar Vlajko?... Zet mu...

UDOVICA i PENZIONAR: Šta zet? Šta zet?

HOTELSKI MOMAK: Uzeo sobu kod nas malo pre... Puče revolver...

PENZIONAR: Ubio se?

UDOVICA: Uh! Uh! Šta mu bi!

KNJIGOVOĐA: Ta nije moguće!

HOTELSKI MOMAK: Jedan metak u glavu...Sav mu mozak ode... Gde je gospodar Vlajko?

KNJIGOVOĐA: Ostavi to sad! (Ugura momka u svoju kancelariju.)

Dvanaesta pojava

(Gospodin Vlajko, zamišljeno grize gornju usnu i žmiri očima; dva puta pređe polako pozornicu, zastane kraj pulta i prevrće Glavnu knjigu. - Duga pauza.)

ZAVESA