Војислав
М. Јовановић Марамбо
Наш
зет
Комад
у једном чину
(1905)
Из књиге: Војислав М. Јовановић, Изабране драме
ЛИЦА:
- Књиговођа
- Господин Чеда
- Адвокат
- Благајник
- Господин Влајко
- Мика Мак
- Пензионар
- Удовица
- Хотелски момак
Догађа се у канцеларији Управног Одбора једног новчаног завода у унутрашњости. Обична канцеларијска соба. Двоја врата позади, једна лево. Лево, у првом плану, један сто, претрпан хартијама. У левом углу један пулт са дебелим трговачким књигама. У десном углу гвоздена фуруна. Десно, уза зид, орман с актима и једна каса. Распарене столице. На десним вратима позади, крупним и удешаваним ронд словима написан натпис: Адвокат; на левим: Књиговодство и Благајна. По зидовима, једно огледало, ред пловидбе, шарени календар једне трговине с канцеларијским материјалом, један лисни календар. Кроз лева позадна врата види се контоарска преграда и пултови.
Прва појава
Књиговођа, Господин Чеда
КЊИГОВОЂА: ... То ти је грдна једна циција и на све нас гледа као да би цркли да нам није њега. Ево, jа сам неки вајни књиговођа, па ми опет ништа не помаже. Поступа са мном као са последњом стоком... Срамота ме да ти кажем: знаш ли да ми сваког дана броји пера и црвене плајвазе да нисам који однео... А он ти је управник, главни акционар, председник Управног Одбора, што год хоћеш!
ГОСПОДИН ЧЕДА (плашљиво): Па хоћеш ли онда моћи учинити што за мене?
КЊИГОВОЂА: А-ха!... То је друга ствар! Кад се тиче тога, то је сасвим друга ствар! Не брини. Кога му ја препоручим, тај је сигуран да ће проћи на цензури.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Гледај, молим те.
КЊИГОВОЂА: Хоћу, хоћу. Како не бих теби што учинио... На колико?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Та... сто педесет. Није богзна шта, а не знаш како сам се скуцао: плата мала, селидба скупа - зло!
КЊИГОВОЂА: А-ха, аха!... А кога си узео осим Мијалковића?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Узео Данила.
КЊИГОВОЂА: Јаој, мој брате! Бриши Данила: иначе пропаде! Знаш ли ти у колико је тај братац заглибио! Има тај, само код нас, бар четири хиљаде... Кажу да ће му и на гроб ударити забрану... Него, сад се упео овај наш матори да му изради класу: обојици стига. Лепо је то бити дужан до гуше, па пустити да те протежирају повериоци.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Одиста?
КЊИГОВОЂА: Дабогме. Видећеш ако тај не одлети за секретара... Него, бриши ти њега!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Па кога да узмем?
КЊИГОВОЂА: Узми кога знаш, само њега немој. (Премишља се кратко време.) Оно... можеш, пробај, али сумњам да ће што испасти.
ГОСПОДИН ЧЕДА: А ко је у цензури?
КЊИГОВОЂА: Он и господин Јеша. Управо, што он каже то ти је.
ГОСПОДИН ЧЕДА: О, брате мој, не зна тај што је мука кад се остане без пара.
КЊИГОВОЂА: Ко не зна?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Па... па тај ваш матори.
КЊИГОВОЂА: Он не зна! А знаш ли ти шта је био наш господин Влајко?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Шта?
КЊИГОВОЂА: Био је опанчарски калфа у Чајетини. Дошао је у Београд и угурао се у подофицирску школу, био је три године наредник у Нишу, две године на робији што је злостављао војнике...
ГОСПОДИН ЧЕДА: !...
КЊИГОВОЂА: Кажем ти. То зна цела варош. Уосталом, то му нико не пребацује, осим кога пискарала тамо по новинама у Београду... Са робије је отишао негде за практиканта, потукао неке хајдуке у рудничком округу и добио он указ, а начелник Белог Орла. У том дође неки атентат, завера, шта ли, те му цепнуше за среског. Овде је био шест година, дотерао до прве класе, оженио се добро. Онда га стрпаше у пензију: зашто, то нико не зна; мора бити да је учинио неку грозну глупост. Кад га пензионисаше, овде је и остао, покуповао нека имања, воденице, цигљане: нешто сам стекао, нешто наследио од таста; основао је, ево, ову Задругу, две трећине акција уписао сам; сам бира Управу, сам жари и пали: дере меницама вас неколико чиновника и официра, купује жито и шљиве, лицитира на свакој продаји Управе Фондова, лиферује тајин и зоб гарнизону: шта ћеш више!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Мој брате!
КЊИГОВОЂА: Тако је то кад ко има среће. Пре неки дан вукли на томболу једног ћурана код Тонке. Ја узео четири нумере мени и четири касирки, па ништа. А он једну, па однесе ћурана... А жестоко беше парче.
ГОСПОДИН ЧЕДА (уздахне): Мука ти је то брате овако... Шеснаест година учи школу, па ништа.
КЊИГОВОЂА: Е, сад мислиш да си богзна шта казао. То се прича... (Одмахне руком.) То се прича бог те пита од кад!... Него, реци, јеси ли мислио да ћемо се икада наћи ја и ти овде?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Јок брате. Знаш ли шта сам мислио где си ти? - Мислио сам, немој да се љутиш, да намешташ водоводе по кућама. Знам кад те истераше да си то почео, па некуд пропаде да те човек више не види... Баш сам се зачудио кад те овде нађох.
КЊИГОВОЂА (смеје се): Немој ништа да се чудиш. Пре неколико недеља пролазио је овуда Сима Латинац: он је сад у Чачку, па је водио ђаке у неку екскурзију. Прекрсти се човек кад ме виде код Тонке овако... Каже: "Мислио сам да си давно где на робији, какав си био окачењак"... А знаш ли како ме је мрзео! Код њега сам стално имао двојку. "Максимовићу, деде rosa!..." А ја rosa, rosaе, rosis, rosarum… туц-муц, двојку, па на место!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Је ли, Бога ти, шта је са Светом Васићем, оним што је бегао од куће кад вас истераше?
КЊИГОВОЂА: Ено га, остао у Швабенбургу са једном удовицом. Ја свршио већ три године ту трговачку школу, а он и не мисли на испите... Треба само да га видиш какав је то господин човек!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Јеси ли сам овде?
КЊИГОВОЂА: Ја и благајник. Не смем, море, никако да примим касу. Нисам луд. Кад не можеш да живиш без ајнца, бежи од касе као ђаво од крста!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Шта је, карташ се, карташ?
КЊИГОВОЂА: Шта ћу! Колико да прекратим време. Нема нам, ево, већ два месеца, ни орфеума, ни глумаца, ни певачица. Долазила само једна менажерија. Па где ћеш онда увече!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Па имаш ли среће, несрећниче?
КЊИГОВОЂА: Имам, кад сам у шпуријусу. Прексиноћ ми дигоше једанаест банки: Мика!
ГОСПОДИН ЧЕДА: Који Мика?
КЊИГОВОЂА: Збиља, не знаш Мику?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Јок.
КЊИГОВОЂА: Ух, Бога ти! То је господин-Влајков зет.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Ааа, тај у недејству?
КЊИГОВОЂА: Јест, сад носи цивил. 'Ајдук је то. 'Ајдук, кажем ти.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Па зар с њим?
КЊИГОВОЂА: С њим, разуме се: неће, ваљда, гроф Голуховски да дође да игра ајнца са мном... А шта ми фали да седнем с Миком?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Ништа... Откуд онај удаде ћерку за слепца?
КЊИГОВОЂА: Ето... Не да Бог све одједанпут: и памет и паре. (Погледа нешто Главну књигу на пулту.)
ГОСПОДИН ЧЕДА (хода по соби; неко време пауза): Да ти ја не сметам?
КЊИГОВОЂА: Не сметаш. Немам никаква посла. С публиком радимо од девет сати; сад је тек осам и фртаљ. Морам ово дана да тражим повишицу, па, шта ћеш, мора да се подваљује.
Друга појава
Пређашњи, АДВОКАТ
АДВОКАТ (отвара десна врата позади; гологлав): Још није дошао господин управник?
КЊИГОВОЂА: Није.
АДВОКАТ: А-хм! (Затвара врата.)
Трећа појава
КЊИГОВОЂА, ГОСПОДИН ЧЕДА
ГОСПОДИН ЧЕДА (шапатом): Ко је то?
КЊИГОВОЂА: Наш адвокат. Нисам га ни чуо кад је дошао.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Зар имате толико посла са судовима да вам треба сталан адвокат?
КЊИГОВОЂА: Ја шта ти мислиш. Нема дана да не искрсне што. А после... то је врло добар пријатељ господин-Влајков. Говоре да ће га ових дана поставити за окружног начелника.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Е?
(Књиговођа нешто пише. Господин Чеда шета по соби. - После кратке паузе чује се звонце лево у предсобљу. Књиговођа пише још марљивије.)
Четврта појава
Пређашњи, БЛАГАЈНИК
БЛАГАЈНИК: Добро јутро! (Пролази позади лево.)
КЊИГОВОЂА: Добро јутро, господин-Мито. Ево овде је господин Чеда суплент... Онај што су га сад поставили...
БЛАГАЈНИК (долази понова на позорницу, без зимског капута и без шешира): А-ха... (Рукује се.) Е, мило ми је, мило ми је. Ја сам Димитрије Радошевић, благајник (Прогута реч.) Задруге за штедњу и кредит.
ГОСПОДИН ЧЕДА (збуњено): Мило ми је...
БЛАГАЈНИК: Ја сам господина, чини ми се, видео синоћ на пиву.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Може бити, може бити.
БЛАГАЈНИК: Е, баш не знате како мије мило. Имам једног синчића у трећем разреду... врло бистро дете видећете... А ви сте за математику?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Не. Предајем српску историју и српски језик.
БЛАГАЈНИК: Штета. Мислио сам да сте за математику... Него, све је добро, само кад је човек душеван. Деца су деца, мораш им мало погледати кроз прсте... Господин Стева обори га лањске године из рачунице (па још благајнички син!), па мораде дете цело лето да учи... Онако, знате, мало је прилењ, али је врло бистар, врло бистар...
ГОСПОДИН ЧЕДА: Видећемо, видећемо.
БЛАГАЈНИК: А ви професори баш нам досадисте меницама. Није ни нама овамо лако. Пре неку недељу, господин-Сави што предаје цртање оде на протест, па неће сад да ме види, као да сам му ја крив... А где сте са станом?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Још нисам нашао.
БЛАГАЈНИК: Код "Европе" сте?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Код "Европе".
БЛАГАЈНИК: Ако, ако. Тако само, радите, радите... Алал вера ономе ко сврши школу! Еј, да овог мог догурам само до Академије! (Опет се чује звонце у предсобљу.) Ето господин-Влајка. (Пређе у своју канцеларију позади.)
Пета појава
ГОСПОДИН ЧЕДА, КЊИГОВОЂА, ГОСПОДИН ВЛАЈКО.
Господин Влајко има око педесет година, носи ниску јаку од кошуље и над њом црвен, задригао и испуцао врат; прави се као да не Види господин-Чеду.)
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Ааа... ради се, ради се... Гледај ти како се провреднио наш књиговођа: све ми се чини да ће данас тражити мало аконта!
КЊИГОВОЂА: Не, господине управниче; заводим у Главну књигу.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Ако! И треба да заводиш!
ГОСПОДИН ЧЕДА (који је до сада пазио на сваки покрет господин-Влајков, тражећи тренутак кад ће да га поздрави): Чедомир Вујановић, суплент.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: А-ха, аха... врло добро. То мије мило... Из Београда, ааа?
ГОСПОДИН ЧЕДА: Из војске...
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: И треба да служиш војску: прво долази мајка отаџбина. Шта је? Јеси ли донео да даш што на штедњу?
ГОСПОДИН ЧЕДА (збуњен): Овај... хтео сам једну меницу... Не знам, жиранти, како... сад допутовао, скупа селидба... (Вади меницу из цепа и пружа.)
КЊИГОВОЂА: Гледајте, господине управниче, добар је човек.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (вади наочари; полако разгледа меницу, гледајући господин-Чеду преко наочари): Ти си Београђанин?
(Књиговођа изиђе левим позадним вратима, затворивши их за собом.)
ГОСПОДИН ЧЕДА: Из Пожаревца сам.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Аха, из Пожаревца. Добро, добро.
ГОСПОДИН ЧЕДА: Молим вас, гледајте... (Прогута неколико речи.)... врло благодаран... (Једно неразговетно ,,збогом". Одлази лево.)
Шеста појава
ГОСПОДИН ВЛАЈКО, МИКА МАК.
(Господин Влајко седне за сто, опет метне наочаре и чита неке новине. - Пауза.)
МИКА (у каљавим чизмама, сав упрскан блатом): Добро јутро.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Где си ти два дана?
МИКА: Био сам у млину.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Каква си посла имао у млину?
МИКА: Био с начелниковим сином.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО : Дабогме. Ти се, зете, проводи са начелниковим сином, а ти, тасте, лупај сам главу са овим 'ајдуцима овамо! Како вам је Франц спремио?
МИКА: Добро.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Шта има тамо ново?
МИКА: Оним новим колима опет сломили осовину. Тако је то кад мост још није поправљен: мора да се прескачу којекакве џомбе. Гледај какав сам! Умало не остадосмо у оном жабљаку код Грабовика.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (врло равнодушно): Кој' те ђаво тера да сад идеш у млин! (Наставља да чита новине, врло слабо слушајући даљи говор свога зета.)
МИКА: Него знаш шта... Опет ћу морати да идем до Пеште. (Очекује неки одговор, па онда опет настави.) Овако се више не може. Шта ти мислиш?
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Ааа?
МИКА: Морам да идем до Пеште.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Шта ћеш у Пешту?
МИКА: Имам посла.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: 'Ајде, не млати! (Продужи да чита новине.)
мика (размишља се неко време како да настави): Озбиљно ти кажем, морам да идем у Пешту.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Шта је теби данас!
МИКА: Није ми ништа... Где је Марко?
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Шта ће ти Марко?
МИКА: Треба ми да га пошаљем код команданта. Дигао ми оно седло, па не враћа.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Отишао је Марко јутрос рано на рингов.
МИКА (врло озбиљно): Знаш ли шта ја хоћу данас од тебе?
(Господин Влајко чита и даље своје новине. Пауза.)
МИКА: Треба ми шест хиљада динара... (Пауза.) Чујеш, треба ми шест хиљада динара.
(Господин Влајко прсне у смеј, погледа га, па настави да чита новине. - Кратка пауза.)
МИКА: Молим те, немој да ме љутиш.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (лупи новинама о сто): Ама шта је теби данас?
МИКА: Ништа. Хоћу шест хиљада динара.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Јест, ја штампам банке. (Опет узме своје новине.)
МИКА: Ала си ти понекад чудан! (Хода по соби.)
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Зашто ће ти паре?
МИКА: Имам једно плаћање у Пешти.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Какво плаћање ти имаш!
МИКА: Озбиљно ти кажем, требају ми паре.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Опет си се картао!
МИКА: Нисам се картао. Имам један стари дуг да платим.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Платио сам ја једном све твоје дугове!
МИКА: Картао сам се, ето да ти кажем.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Лепо. Плаћај како знаш. Што се коцкаш без пара? (Пауза.) Што лажеш! Што лажеш да си се картао! (Опет настави да чита новине. - Дуга пауза.)
МИКА (прелази узбуђено неколико пута преко собе): Молим те, немој да тераш комендију!
(Господин Влајко прави се да не чује. - Пауза.)
МИКА: Немој после да се кајеш што си тако безобразан са мном. Знаш добро шта сам ти једном направио!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (приђе левим позадним вратима, отвори их. У дну, пред контоарском преградом, виде се два-три човека): Максимовићу, оди овамо!
Седма појава
Пређашњи, КЊИГОВОЂА
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Имаш ли каква посла?
КЊИГОВОЂА (са једном црвеном уложном књижицом у руци): Имам, господине управниче.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Лепо. Кад свршиш, а ти напиши један телеграм: питај пошто су данас акције Београдске кланице. (Затвори врата за њим.)
Осма појава
ГОСПОДИН ВЛАЈКО, МИКА, на крају сцене АДВОКАТ
(Господин Влајко приђе зидном календару, нешто загледа и бележи по њему.)
МИКА (Гледа га неко време испод очију): Ти си један матори магарац и ништа више!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (смеје се); Ха-ха-ха-ха! Хајде-сад, хајде-сад!
МИКА: Немој да се церекаш и да се правиш шашав, кад ниси шашав! Знаш ли да ме данас-сутра могу ухапсити!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (пребледео): Шта је теби? - Ти си луд!
МИКА: Кажем ти лепо да ми требају паре!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (загушено и оштро): Опет си потписао некога!
МИКА: То си ти крив!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (одсечно): Ништа ме се не тиче! Иди онима с којима си паре потрошио!
(Пауза)
МИКА: Немој да ме правиш будалом... Ја не тражим твоје паре, тражим оно што сам ја зарадио на новој касарни. Шта си ти бољи од мене? Шта ми ти мање трошиш? Не знам ја како тебе шиша баба Ката из Доње Мале!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Напоље, битанго! Напоље! Напоље се вуци! Битанго једна! Хоћеш да ти ја плаћам лумпераје и којекакве... Напоље! (Хоће да га изгура.)
АДВОКАТ (пређе брзо преко собе и хоће да их растави): Влајко, остави се, Бога ти, остави се!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Марш у...! Гледај твоја посла!... Хоћу да истерам лопова и коцкара! (Залупи врата за зетом.)
Девета појава
ГОСПОДИН ВЛАЈКО, АДВОКАТ
АДВОКАТ: Немој толико да вичеш. Све се чује у другој соби.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Нек се чује! Ништа ме се не тиче!
АДВОКАТ: Ти, Бога ти, не знаш шта радиш. Зашто правиш толику ларму кад ћеш сутра сам да га зовеш!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Не лај!
АДВОКАТ: Зар си заборавио шта си радио кад му скинуше униформу, па си га после узео себи за ортака.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Језик за зубе!
АДВОКАТ: Немој да си безобразан кад ти лепо говорим као човеку.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Немој да си ти безобразан, слепче. - Нахранио сам те као пса, да ме сад уједаш!
АДВОКАТ: Полако, полако, роде мој! Нисмо ми баш тако страшни. Кажи ти мени кад ћеш ти да платиш онај мој тал?
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Какав твој тал?
АДВОКАТ: За оне четири поточаре.
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Ти си луд!
АДВОКАТ: Луд сам, дабогме. Али, пази се! Немој да одлетиш са зетом заједно!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Море, шта је вама, људи, данас! Као да сте сви јели бунике!
(Адвокат ништа не одговори; хода по соби. Господин Влајко га стално мери погледом. - Пауза.)
АДВОКАТ: Зашто се ми свађамо да нас пита ко! Зар се ово не може лепо свршити, као међ' поштеним светом?
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Шта ћеш?
АДВОКАТ: Знаш ли шта је овај твој несрећник зет учинио?
ГОСПОДИН ВЛАЈКО: Дакле, ти си то знао, па ћутиш!
АДВОКАТ: До јутрос нисам ништа знао. Лепо сам се згрануо! Потписао човек себи пуномоћије, отишао у Београд и дигао паре... Шта је тај мислио да га пита ко!
ГОСПОДИН ВЛАЈКО (лакшим гласом): Немој, Бога ти, тако да вичеш! Чује се све у другој соби.
(Обојица пређу у Адвокатову канцеларију. Неко време позорница је празна. - Куцање у лева врата. Поновно куцање. Пензионарева глава на левим вратима.)
Десета појава
ПЕНЗИОНАР, УДОВИЦА
ПЕНЗИОНАР: Изволите ви напред, госпа Ристосија!
УДОВИЦА: Хвала... Ух, како је овде врућина!... Нема га ники!
ПЕНЗИОНАР: Сад ће господин Влајко. Тако он увек. Надзирава по канцеларијама: вредан човек!
УДОВИЦА: Баш сам хтела да га молим... Знате, удајем ћерку...
ПЕНЗИОНАР: Еее?
УДОВИЦА: Јесте. Свршило ми дете инштитут, сад чека место; а ја рекох: боље теби, ћерко, нађи неког доброг човека, него да ти чекаш на државно. Удајем је за јеконома: има лепу плату, а што је главно, има удовица пензију. Нема данас више као оно некад. Свако ти то гледа да се окачи на државно. Само проклете селидбе и седамдесет шести параграф, па ти куца срце док не напуниш десет година!
ПЕНЗИОНАР: Е, тако ја знам, кад сам служио у Књажевцу, па све ми млади, тек што кажу омирисали архиву. Боже, Боже, како пролазе године! А где ваш покојни беше пре него што га преместише овамо?
УДОВИЦА: У Кладово.
ПЕНЗИОНАР: Јест, У Кладово. Баш знам добро да га доселише робијаши... Еј, закопа ти се човек овамо у внутреност, па ни макни више!
УДОВИЦА: Баш тако. Ја спремила детету нешто пара, па би сад хтела да купим неки мебл: јест, каже благајник, чекај ти госпа-Ристосија три месеца на отказ! Ко је знао да му има неки отказ!... Па дођох да молим господин-Влајка, иначе мора да држимо свадбу после бербу.
ПЕНЗИОНАР: Ето, тако ти ја тражио једанпут од Министарства (а бејах онда у Финанцији), тражио ја накнадни кредит за огрев, па ми га одобрили у свето-илинске врућине. Мука ти је то са овом нашом државском администрацијом!
Једанаеста појава
УДОВИЦА, ПЕНЗИОНАР, ХОТЕЛСКИ МОМАК, КЊИГОВОЂА
ХОТЕЛСКИ МОМАК (задуван и преплашен): Где је господар Влајко?...
ПЕНЗИОНАР: Шта је, шта је?
КЊИГОВОЂА (нашао се однекуд): Шта је, Бога ти?
ХОТЕЛСКИ МОМАК: Где је господар Влајко?... Зет му...
УДОВИЦА и ПЕНЗИОНАР: Шта зет? Шта зет?
ХОТЕЛСКИ МОМАК: Узео собу код нас мало пре... Пуче револвер...
ПЕНЗИОНАР: Убио се?
УДОВИЦА: Ух! Ух! Шта му би!
КЊИГОВОЂА: Та није могуће!
ХОТЕЛСКИ МОМАК: Један метак у главу...Сав му мозак оде... Где је господар Влајко?
КЊИГОВОЂА: Остави то сад! (Угура момка у своју канцеларију.)
(После ове моментне сцене, Пензионар и Удовица пренеражени извуку се из собе да вест рашире и коментаришу по вароши. Књиговођа се врати натраг у своју канцеларију и затвори врата за собом.)
Дванаеста појава
(Господин Влајко, замишљено гризе горњу усну и жмири очима; два пута пређе полако позорницу, застане крај пулта и преврће Главну књигу. - Дуга пауза.)
ЗАВЕСА
Лозана, маја 1905.
|