Branislav Nušić

Gospođa ministarka

Šala u četiri čina

Prvi put prikazano u beogradskom Narodnom pozorištu 1923.

Predgovor

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator — vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.

Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestiti, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna.

Ti ljudi, koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života, imaju i velikih zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer sa grozničavim uzbuđenjem stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja kad povede armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja, naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike emocije, veliki pokreti duše.

A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji silaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do samoodricanja i apatije.

U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše — pa bilo iznad ili ispod linije — dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih može zahvatiti bogat i obilan materijal! Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.

U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim sobama, ulica je za nju strani svet, inostranstvo, za nju su događaji koji uzbuđuju kontinente samo novinarska lektira.

Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala ko su, gospa Julka pravi novu haljinu od krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izljubila na friše-fire sto sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male -sredine.

I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu — gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži.

Nušić

LICA

• SIMA POPOVIĆ
• ŽIVKA, njegova žena
• DARA, kći
• RAKA, sinčić
• ČEDA UROŠEVIĆ, zet
• Dr NINKOVIĆ. sekretar Min. spoljnih poslova
• UJKA VASA
• TETKA SAVKA
• TETKA DACA
• JOVA POP-ARSIN
• TEČA PANTA
• Rodbina gospa-Živkina: MILE, njegov sin SOJA, raspuštenica, TEČA JAKOV,
• SAVA MIŠIĆ,
• G-đa NATA STEFANOVIĆ učiteljica engleskog jezika,
• policijski pisar,
• ANKA, služavka,
• štamparski šegrt RISTA TODOROVIĆ,
• kožarski trgovac PERA,
• KALENIĆ PERA, pisar iz administrativnog odeljenja
• Prvi žandar
• Drugi žandar
• Prvi poslužitelj iz ministarstva
• Drugi poslužitelj iz ministarstva
• Devojčica krojačica
• Prvi građanin
• Drugi građanin

ČIN PRVI

Obična građanska soba.

Staro kanabe, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu, desno i levo i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.

Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.

SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.

SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

SAVKA: A lepa plata.

ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo za politiku.

SAVKA: Pa jest!

ŽIVKA: Ono, i drugi se bakću, i što kažu, lome sa politikom, ali opet nekako, gledaju i sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve ovo ne ide, naškodiće ugledu partije, ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice: te mleko, te bakalin i... već znaš!

SAVKA: Teško je, bome, danas...

ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazno, po tri puta čovek da joj kaže. (odlazi zadnjim vratima) Jel' Anka, šta je s kafom?

ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.

ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka-Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam.

ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.

SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bio ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe, ne daj, bože!..

ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa partijom, a ovaj moj rasturi kuću.

SAVKA: Da l' si baš sigurna?

ŽIVKA: Šta?

SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?

ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?

SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram pa, velim, ako ne uđe u komisiju...

ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako drukčije, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine.

SAVKA: Ako je samo za tri meseca...

ŽIVKA: Ni jedan dan više!..

ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu.)

ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti se opet tukao?

RAKA: Nisam!

ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

ŽIVKA: Nego šta si?

RAKA: Pravili smo demonstracije.

ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom?

RAKA: Protiv vlade.

SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko?

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja viko: dole vlada!

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama, šta si ti imao da se mešaš u demonstracije?...

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno još se tuku na Terazijama, a vlada je morala da da ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica su ranjeni.

ŽIVKA: Ju ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana!

RAKA: Šta će mi da se umijem?

ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar nevidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (gurne Raku te ovaj ode sa Ankom)

SAVKA: 'Ajde i ja da idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (ustaje.)

ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?

SAVKA: Koje ono?

ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?

SAVKA: A, za to? Pa kako da ti kažem; volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda...

ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.

SAVKA: Je l' da donesem predveče?...

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi.. tetka-Savka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?

RAKA: Tamo!

ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? — A latinski — dvojka, a nauka hrišćanska — dvojka, a matematika — dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što ćeš da ponavljaš razred — to ništa.

RAKA: I otac je ponavljao četiri razreda, pa...

ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!

RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam.

ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!

ČEDA: (ulazi sa ženom oni su obučeni za -posete: Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli.

DARA: Slušam vas vazdan a i ne skidam šešir (polazeći levo u sobu) Majka, je li donosila šnajderka haljinu?

ŽIVKA: Nije još.

DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (ode)

ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne može jedna klasa da ti isplati dugove.

ČEDA: Šta vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti...

ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.

ČEDA: A vi ste govorili da ima 12000 dinara miraza.

ŽIVKA: Pa ima.

ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12000 dinara.

ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.

ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac..

ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle pričekati.

ČEDA: Mogu dotle i umreti.

ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.

ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još ai da nasledite i moje osiguranje.

ŽIVKA: Molim. Izvolite!

PERA: Gospodin nije kod kuće?

ŽIVKA: Ne!

PERA: A nije ni u kancelariji.

ČEDA: Vi ste činovnik?

PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da javim da je kabinet dao ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi da mu javim.

PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i značim nije došao u kancelariju.

ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio?

PERA: Upravo, dolazio je od jutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada dala ostavku.

ČEDA: Pa onda znači da on zna!

PERA: Zna izvesno! Ali, ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu.

PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.

ČEDA: A vi u »naše« računate... ?

PERA: Pa »naši«! ... Gospodin Stevanović je već otišao u dvor.

ŽIVKA: Stevanović?

PERA: Ja sam ga svojim očima video.

ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišo?

PERA: Video sam ga!

ŽIVKA: Otišao je baš u dvor?

PERA: Da!

ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.

ČEDA: Reći ćemo!

ŽIVKA: Hoću, gospodine!

PERA: Vi ćete mi dopustiti... (ode)

ŽIVKA: Zete nisam te zagrlila od dana venčanja. (grli ga..)

ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?..

ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!

ČEDA: Čemu da se radujem?...

ŽIVKA: »Naši«! Jesi li čuo šta kaže čovek: »naši«!

ČEDA: Ama koj' čovek?

ŽIVKA: Pa ovaj...

ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su »naši« svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno. svakome javlja.

ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao U dvor.

ČEDA: Pa?

ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on...

ČEDA: Ko?

ŽIVKA: Kako ko? Sima!

ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?

ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan. (na vratima) Rako? Rako!

ČEDA: Šta će vam?

ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Rako! Rako!

MOMAK: Dobar dan, gospođo!

MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.

ŽIVKA: Cilinder? ...

MOMAK: Jeste, cilinder.

MOMAK: Jeste!

ŽIVKA: Ju, tako su mi se na jedanput oduzele noge! Je l' vam to gospodin kazao da mu odnesete cilinder?

MOMAK: Jeste, on.

ČEDA (i on se zainteresovao): A gde je gospodin?

ŽIVKA: Odista. gde je on?

MOMAK: Eno ga u ministarstvu.

ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?

ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder?

ČEDA: (na levim vratima) Daro! Daro!...

ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, boga mi, nisam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?

ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!

DARA: Pa gde je?

ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, metla sam ga tamo u sobi, na orman.

RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.

ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, nađite ta! Ali brzo, odmah!

ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder:

MOMAK: Nije!

ŽIVKA:A ljut?

MOMAK: Nije bio ni ljut!

DARA (vraća se): Nema ga!

ČEDA: Ama. šta ste se zbunili?

ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da mu se seti gde je!

ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov?

ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!

RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju „da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio.

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?

RAKA Ne znam!

ŽIVKA: 'Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (raziđu se svi po kući da traže cilinder)

MOMAK: Vrlo davno, gospodine...

ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo?

MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa ...

ČEDA: I vi, mora biti, imate dobar nos, :znate već unapred da omirišete situaciju?

MOMAK {laska mu to): Pa... razume se!... Znao sam ja još pre tri dana da će ova pasti.

ČEDA: E?

MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas zivka blagajnika, i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema.

ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder ?

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome donesem cilinder, a on ga pogleda ko krava mrtvo tele i veli: »Dockan, nosi ga natrag!«

ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod mipderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da ga traži pod minerlukom?

ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga .momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (izgura ga) Žurite, molim vas, žurite!

ČEDA: Ne znam, ali... dabome! Kriza... cilinder...

ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti? Dajte mi šešir, idem sama!...

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

DARA: Bože, mama, otkud to ide!

RAKA: I ja ću! (dune na vrata)

ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!

DARA: Ne znam!

ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.

DARA: Oca? A zašto ga zovu?

ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmetlo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) »3ašto ga zovu?« Pa ne zovu ga, valjda, da im nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.

DARA: Pa da vi ne mislite... ?

ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem, šta mislim ja?

DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?

ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta? Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za moga muža da učinim.

DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo... mogao bi onda i Čeda...

ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreće da si ti mene poslušala...

DARA: Šta da sam te poslušala?

ŽIVKA: Pa eto, to... ako bi se desilo da otac postane ministar, da nisi pošla za toga, kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem.

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.

DARA: Njemu?

ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje...

DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu?

ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.

DARA: Pa jeste!

PERA: Ima.

ŽIVKA: Govorite!

PERA: Video sam ga.

ŽIVKA: Koga?

PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao u Dvor, ima cilinder na glavi.

PERA: Ta kako bih se prevario! Video sam ga ko što vas sad vidim. Javio sam mu se.

ŽIVKA: A on?

PERA: I on se meni javio.

ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor?

PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.

ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?

PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano.

PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću...

ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.

PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (klanjajući se, odlazi)

DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću.

ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!

ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.

DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.

ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je, molim te, sad ovaj tvoj, što ne dolazi? (odlazi na prozor) Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (nervozno šeta i krši prste) Uh, da li ja da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: »Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!;

A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: »Hvala, Vaše Veličanstvo!, sigurno će početi da muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.

ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Daru svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru.

DARA: Ali čekaj, zaboga, majka, treba najpre skočiti...

ŽIVKA: Naposletku i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac Joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a opa nameštala krevete tim samcima...

DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.

DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme.

DARA: Eto ih u fioci.

DARA: A što pokrivaš sebe?

ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?

DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar...

ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost. Boga mi, ćerko... ako je po kartama.

ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.

DARA: Ah, zaboga, majka, što ne probaš?

ŽIVKA: Tako... Donesi posle podne...

DARA: Pa to je časkom.

ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer... ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski ... eto ti!...

DEVOJČICA: Šta da kažem gospođici?

ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc.

XXI ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko...

ŽIVKA: Je l' trči! Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.

DARA: Ušao je u dvorište.

ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

ČEDA: Čekajte, zaboga!...

ŽIVKA: A-ko mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest!

ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu.

ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!

ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio...

ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mu bude mesto miraza. S tim da odužim dugove, a posle...

ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne inače ću ga gađati stolicom!

DARA: Pa kaži, zaboga!

ŽIVKA: Da ili ne?

ČEDA: Da!

ŽIVKA: Šta?

ČEDA: Ministar.

ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko ministar?

DARA: Je l' otac?

ČEDA: Jeste!

ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (klone, umorna od uzbuđenja u stolicu)

ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od 12000 dinara na privredne ciljeve, i to da mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim dugove i tada, kao pride, da mi da tri klase.

ŽIVKA: A ja?

ČEDA: Pa šta ste vi?

ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam gospođa ministarka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva..) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!

DARA: Šta da vam kažem?

ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo sveg da me zove.

DARA: Gospođo ministarka!

ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospodin-ministrov zete; da čujem, znate, kako to zvuči.

ŽIVKA: Pre svega, zet — to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.

ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao. . .

ŽIVKA: 'Ajde, 'ajde, lani, ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.

ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi ministar.

ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.

DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!

ŽIVKA: Pa, da, ne liči. Al' tako je to, kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.

RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase.

ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.

RAKA: Nego s kim ću?

ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog konzula.

ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?

RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!

ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost; i decu i razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme.

RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!

ŽIVKA: E?! ... A zašto?

RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada!

ŽIVKA: Pregrizo jezik ti, dabogda!. .

RAKA: Dole vlada! ...

ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete!

RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!

ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (zbuni sv.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to reko: otišo jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

ŽIVKA (grli ga}: Ministre moj!

POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!

POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.

PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim.

POPOVIĆ: Hvala, hvala!

ŽIVKA: Hoćete li vi, gospodine Pero, sad u ministarstvo?

PERA: Na službi, gospođo ministarka.

ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.

POPOVIĆ: Šta će ti to?

ŽIVKA: Pusta me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalimegdana do Slavije, pa makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero!

PERA: Razumem, gospođo ministarka. (klanja se izlazeći) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!...

zavesa

ČIN DRUGI

Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.

ČEDA: Je l' plaćeno?

ŠEGRT: Jeste! (predaje mu šest kutija)

ŠEGRT: Šest stotina.

ČEDA: Šest stotina?!!!...

ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.

ČEDA: Dobro, dobro, idi!...

DARA (nailazi iz sobe): Šta se ti tako slatko smeješ?...

ČEDA: Ama, kako da se ne smejem? Čitaj, molim te! (daje joj vizitkartu.)

ČEDA: Kako — pa šta? Otkud se na kartama piše: ».ministarka«! Kao da je to zanimanje: ministarka.

DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi.

ČEDA: Pa onda — šest stotina vizit karata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizit karte rastura po narodu kao proklamacije?

DARA: A, vidiš, napisala Živana.

ČEDA: Pa da, gospa Živka joj prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od jutros?

DARA: Kod zubnog lekara.

ČEDA: Šta će tamo?

DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.

ČEDA: Tražio je neki sekretar Ministarstva spoljnih poslova na telefonu.

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?...

DARA: A šta on kaže?

ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek.

DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?

ČEDA: Ama, to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.

DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?

ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo ostvariti.

DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.

ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati,

ŽIVKA: Tako, sad možete ići!

DARA: Gde si, boga ti, nosila tu novu haljinu?

ŽIVKA: Fotografisala sam se; dvanaest kabinet i jedna velika za izlog. A bila sam i kod zubnog lekara. Je li me tražio ko?

ČEDA: Donete su vizitkarte.

DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?

ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija, pa moram svakom da dam za uspomenu i inače, potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?

ČEDA: Ništa?...

ŽIVKA: A kad se nasmejem? (smeje se)

ČEDA: Zlatani zub.

DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav.

ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.

DARA: Pa što si navukla zlato na njega?

ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub, zar gospa Nata ima dva zlatna zuba, pa čak i gospa Rosa protinica ima zlatan zub, a ja da ga nemam!

ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub!...

ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto sramota.

ČEDA: Sasvim!

ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?

ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.

ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?

ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.

ŽIVKA: Je l' reko da će doći?

ČEDA: Jeste.

ŽIVKA: Baš dobro!

ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč-dve.

ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da definitivno uredim stvar.

ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgovarate sa ocem...

ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam, vidiš, dragi moj zete, rešila da uzmem moju ćerku natrag.

ČEDA: Kako da je uzmete natrag?

ŽIVKA: Tako, da se ti lepo p ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu.

ČEDA: Kako, molim vas?

ŽIVKA: Pa tako de, što se iščuđavaš? Da napustiš ženu i ona tebe da napusti.

ČEDA: Tako. A zašto to, moliću?

ŽIVKA: Tako! Nije opa za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kada si je uzeo za ženu.

ČEDA: Je l' ts? Gle, molim vas, ko bi to reko?!

ŽIVKA: I ona sad može da nađe mnogo bolju priliku nego što si ti!

ČEDA: Kako, molim?... Recite to još jedanput.

ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš? Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti.

ČEDA: Tako! E, sad razumem!

ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna obična vucibatina...

ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti svršio — ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?

ČEDA: Dozvolite...

ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe? E pa tako, vidiš, zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u godine a zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali — ako se stvar može popraviti, treba je popraviti.

ČEDA: Ama, koga da popravite?

ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se! ... Nego stvar... Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.

ČEDA: Tako! A to ste vi smislili?

ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.

ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to?

ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za tebe bolje. Mogao bi čak da dobiješ klasu, ako se lepo i familijarno sporazumemo.

ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.

ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase.

ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru? Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?...

ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar, kod koga sam nameštala zub, primio se za provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.

ČEDA: Ima, kako to, kod mene živog, pa već razgovarate s čovekom?

ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu priliku.

ČEDA: Gle' te, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?

ŽIVKA: Počasni konzul.

ČEDA: Kako?

ČEDA: Gospode bože, ko vam je to opet?

ŽIVKA: Čovek iz diplomacije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj ćerki.

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?

ŽIVKA: Koj' Nikaragua?

ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!

ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!

ČEDA: Ama, počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo? On mora imati neko zanimanje? ...

ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.

ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi!

ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!

ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi dosta dobro.

ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!

ČEDA: A je l' te, -molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?

ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragau, ubio te bog!

ČEDA: Pa taj vaš zet.

ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.

ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A, velite, zubni lekar provodadžija?

ŽIVKA: Pa jeste, on!

ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu vrlo ćemo se lako sporazumeti jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube.

ŽIVKA:Ti?

ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni.

ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja na viđenje sa devojkom.

ČEDA: Ama, kojom devojkom?

ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.

ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?

ŽIVKA: Razume se!

ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A, šta mislite, treba li i ja da se obučem?

ŽIVKA: Ama, šta ćeš mi to? Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.

ČEDA: Sasvim, pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (ščepa šešir) Ja ću vas zvati u svatove! (ode naglo)

UČITELjICA (matora devojka u sako-kostimu, podšišane kose s naočarima na nosu, ona ispada uzbuđena iz sobe)

UČITELjICA: Pfuj! Pfuj! Šoking?! ...

ŽIVKA: Šta je, zaboga?! ...

UČITELjICA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem.

ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?

UČITELjICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar da kaže!

UČITELjICA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater.

ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?

RAKA: Nisam!

ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, 'ajde kaži mi zašto?

RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: »rešons lajzejšn«!

ŽIVKA: Pa izgovori? ...

RAKA: Jes', izgovori. Misliš ti lako je to. 'Ajd neka ona kaže deset puta: »Ture bure valja. bula Ture gura; niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!« 'Ajd' neka izgovori to deset puta, pa evo ja pristajem keka mi opsuje i oca II majku.

UČITELjICA: Pfuj!

ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još sirota hoću da pauči engleski da bi se mogao igrati sa decom engleskog konzula, a on, kakav je, mogao bi opsovati oca II samome engleskome konzulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju!...

ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.

UČITELjICA: 'Ajde! Službenica! (odlazi)

ŽIVKA: Da, otišao! Uredila sam stvar sa njime.

DARA: E, kako?

ŽIVKA: Saopštila sam mu da je pod današnjim danom razrešen dužnosti.

DARA: Kakve dužnosti?

ŽIVKA: Pa dužnosti muža.

DARA: Ja te ništa ne razumem. Otkako si ministarka, ti sve nekim zvaničnim jezikom govoriš. Od čega si ga razrešila?

ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž. Eto ti, je l' razumeš sad?

DARA: Kako?!... A zašto?

ŽIVKA: Zato što se javila jedna vrlo lepa prilika za tebe.

DARA: Kakva prilika, pobogu, majka?!...

ŽIVKA: Odlična. Čovek od reda, kao što i priliči. Počasni konzul! Ni... ne mogu da se setim čiji je konzul; ali za tebe je svejedno. Inače, Rista Todorović, trgovac.

DARA: Bože, majka, pa zar ja nisam udata!?

ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet.

DARA: On je činovnik, majka!

ŽIVKA: Mors, kakav činovnik! Čas u službi, a čas napolje. Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spasavamo? Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro, što smo dosad trpeli, pije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo.

DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja?

ŽIVKA: Pa ne pitam te. Čekam da vidiš najpre mladoženju, pa ću onda da te pitam.

DARA: Ama, ostavite se vi mladoženje. Pitajte vi najpre pristajem li ja da napustim muža.

ŽIVKA: Pa kad nije za tebe prilika...

DARA: A bio je, je li, prilika kad nisam bila ministarska ćerka?

ŽIVKA: Nije ni onda.

DARA: Za -mene jeste.

ŽIVKA: A ti ga uvij u pamuk pa ga metni pod jastuk i čuvaj ga. Meni ne treba, i da znaš, od danas nije više moj zet.

DARA: Al' je moj muž!

ŽIVKA: Tako ti boga, zar ti odista ne bi napustila tu vucibatinu?...

DARA: Samo u slučaju kad bi znala da me vara.

ŽIVKA: Pa varate!

DARA: Ko to kaže?

ŽIVKA: Pa, muško je, mora da vara ženu. Tako je to od boga.

DARA: Kad bih to znala!

ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to!

DARA: Do god se ne uverim, ne verujem, pa eto ti!

ŽIVKA: E pa uverićeš se!

ŽIVKA: Gle sad, a što plačeš?

DARA: Nije nego da se smejem posle ovakvog razgovora. Plačem, dabome da plačem. (ode u sobu plačući)

ANKA (na vratima): Moli vas Pera pisar da ga progonite.

ŽIVKA: Neka uđe?...

ŽIVKA: Izvolite!

PERA: Svratio sam samo ako bi gospođa ministarka trebala kakve usluge?

ŽIVKA: Hvala. Zasad baš ništa.

PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi. Ja ništa više ne tražim nego to da me gospođa ministarka ne zaboravi.

ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta?

PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro.

ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu? Na primer: da li ima kakvu žensku s kojom je onako.... kako da kažem... pa de, onako?...

PERA: To ne znam, gospođo!

ŽIVKA: Ama, kako da ne znate, to muški među sobom moraju znati.

PERA: Izvinite, ali ja ne spadam u te muške što međusobno znaju te stvari.

ŽIVKA: Pa ipak, morali bi bar čuti štogod?

PERA: Verujte mi, gospođo ministarka, nisam ni čuo, a pravo da vam kažem, ja i ne verujem da je on takav.

ŽIVKA: Ama, nemojte vi »ne verujem da je takav«. A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu?

PERA: Nisam, boga mi!

ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!

PERA: Pa pravo da vam kažem, gospođo: on je dosad bio samo siromašni činovnik, mala plata, a znate kako je, ženske koštaju, pa kud bi tu siromašan činovnik sa malom platom, baš i kad bi hteo?

ŽIVKA: Pa to vi kao da hoćete da kažete, kad činovnik ima malu platu, mora da bude veran muž. E, to nije istina!

PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome II sa malom platom pa se opet nekako spomognu.

PERA: Bože moj, šta znam ja, nisam nikad bio takav, al' znam za druge.... tako spomognu se.

ŽIVKA: Ama, kako se spomognu?

PERA: Pa tako eto.... Izvinite me, nezgodno mi je da govorim takve stvari pred vama.

ŽIVKA: Ama, govorite, de!

PERA: Ja sam srećan, samo ako sam vam učinio uslugu, ma kakvu uslugu. Vi me, je l' te, nećete zaboraviti?

ŽIVKA: Ne brinite!

PERA: Vi ste upamtili moje ime: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (klanjajući se odlazi)

ŽIVKA (zvoni)

ANKA (dolazi): Molim.

ŽIVKA: Odite ovamo, malo bliže!(meri je znalački od glave do pete)

ANKA: Što me to, gospođo, tako posmatrate?

ŽIVKA: Reći ću vam. Kažite vi meni, Anka, kako vi onako stojite prema muškarcima?

ANKA: Bože moj, otkud ja znam kako stojim!

ŽIVKA: Htela sam da vas pitam, da li vas onako lako natrče muški?

ANKA: Pa, kako da vam kažem, gospođo, muški su muški, oni natrčavaju uopšte lako.

ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim:

vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku uslugu za koju bih vas ja bogato nagradila.

ANKA: Zašto me, gospođo! A kakvu uslugu?

ŽIVKA: Pa to... da natrči moj zet na vas.

ANKA: Iju! ...

ŽIVKA: Ama, ostavite vi »iju«, isto recite mi može li to da bude?

ANKA: Ju, kako bih ja to, vaš je zet ženjen čovek!

ŽIVKA: Pa ženjen, dabome, da nije ženjen, ne bih vam ja to ni govorila.

ANKA: Ja ne znam, gospođo, da li vi to mene kušate ?

ŽIVKA: Ama, šta imam da vas kušam? Potrebno mi je to, pa eto ti. I da znate, Anka, ako mi to svršite, dobićete dve klase.

ANKA: Ju, kakve klase?

ŽIVKA: Ama nije, pomela sam se. Dobićete povišicu plate i nateraću mog muža da vam iz Klasne lutrije da hiljadu dinara na privredne ciljeve.

ANKA: Ala bi to lepo bilo!

ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči?

ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su muški jednaki.

ŽIVKA: Pa dabome!

ANKA: Samo, molim vas lepo, kažite vi meni da znam šta vi zahtevate od mene, šta ja treba da radim, dokle smem ići?

ŽIVKA: Idite dokle hoćete, što se mene tiče. Za mene je glavno da vi namamite moga zeta u vašu sobu i da ga ja kod vas zatečem.

ANKA: Da ga zatečete? Ju, gospođo, al' ja tu mnogo reskiram.

ŽIVKA: Šta reskirate kog đavola?

ANKA: Kako da ne, zaboga. Izaći će posle da sam ja kriva i sve će se na mene sručiti.

ŽIVKA: To ne brinite vi, to je moja briga.

ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu?

ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa.

ANKA: Samo kaput?

ŽIVKA: Pa nego šta još?

ANKA: Pa to je bar lako, naložiću peć.

ŽIVKA: Zar sad, aprila meseca?

ANKA: Baš zato! Dakle, ništa ne tražite nego da dođe u moju sobu i da svuče kaput?

ŽIVKA: To je dovoljno za mene.

ŽIVKA: Ama, kazala sam vam, ne brinite.

ANKA: Ako se mlada gospođa naljuti na mene?

ŽIVKA: U ovoj kući jedino ja imam prava da se ljutim i niko drugi.

ANKA: Pa dobro, najzad, ako je vaša volja...

ŽIVKA: A nadate li se da ćete uspeti?

ANKA: Bože moj, ne bih vam to mogla unapred reći. Nadam se, jer, znate kako je, ljudi lakše popuštaju no ženske.

ŽIVKA: Samo, razume se, sve to morate tako učiniti da se ne primeti da je namerno. I još nešto: potrebno je što pre, što je moguće pre.

ANKA: Računajte na mene, gospođo, što god mogu učiniću.

ŽIVKA: E. 'ajde, boga vam, pa mi javite.

ANKA: Hoću, gospođo! (odlazi)

ŽIVKA, VASA

UJKA VASA (dolazi spolja): Dobar dan, Živka.

ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, otkud ti?

VASA: Kako otkud ja? Pa ko će da ti dođe ako neću ja? Baš sad uz put sretnem gospa Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: »A što ste se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!«

ŽIVKA: A šta imaš ti da se poneseš?

VASA: E, pa kako šta imam! Ujak sam ti, najbliži sam ti, pa dabome i mene zbog tebe čestvuju. Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani, pa ja ustanem pa kažem: »Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!« A oni oko stola svi skidaju kapu. »3bogom, gospodin-Vaso!« — »Prijatno, gospodin-Vaso!« — Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?« A meni, pravo da ti kažem, milo i onako prijatno mi kao da me neko golica po trbuhu.

ŽIVKA: Pa jeste, samo ne vidim šta ima od toga familija što sam ja ministarka?

VASA: Bože, Živka, kako to govoriš; pa zar ti ne misliš malo da pogledaš i na svoju familiju?

ŽIVKA: Kako da pogledam?

VASA: Tako, da je zbrineš! Pa zašto si postala ministarka, ako nećeš svoju familiju da zbrineš? Nije da kažem da je to neka velika briga i da se ne može. Nikoga nemaš koji bi mogao biti državni savetnik, ili vladika, ili tako nešto; nego sve tako nešto, sitne želje, sitni zahtevi, pa je pravo, Živka, da ih zbrineš.

ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti!

VASA: Nemoj tako, Živka, slušaj ti mene što ti kažem. Jer upamti ovo: niko te na svetu ko može tako ocrniti kao familija; niko te na svetu ne može nagrditi i olajati kao što može familija. Kažu: opasno je kad koga dočepaju novine;more kakve novine, nisu one ni izdaleka tako opasne kao familija. Zato, znaš, bolje je dobro sa familijom. Pa, naposletku, i red je. Svaki ministar zbrine najpre svoju familiju, pa tek onda državu. Pa, naposletku, i preča mu je familija od države.

ŽIVKA: Ama, zar ti misliš, boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat?

VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.

ŽIVKA: Kakvih devetnaest, pobogu, Vaso, pa to čitava vojska! Koga si, boga ti, sve upisao?

VASA: (čita): Tetka Savka.

ŽIVKA: E, već ta tetka Savka, pozajmila mi dvesta dinara pa mi se ovde popela. Vratiću joj tih dvesta dinara, pa eto, to je dosta za nju učinjeno.

VASA (čita): Prija Soja.

ŽIVKA: Nju briši. Ona je rekla za mene da sam alapača.

VASA: Pa nemoj tako, Živka; to je rekla pre, dok nisi bila ministarka, a sad, evo ja te uveravam, ne bi tako nešto za živa boga kazala. A posle i nemoj tako da meriš reči u familiji. Eto i ti si za mene pre rekla da sam kafanski klupoder i lopuža, al' vidiš — ja to nisam primio k srcu. Nisam ti, istina, zbog toga dolazio u kuću, ali čim si postala ministarka, ja sam prvi dojurio da ti čestitam.

ŽIVKA: A koga si još zapisao?

VASA: Tetka Daca i njena ćerka Hristina.

ŽIVKA: Je l' ona što je položila maturu?

VASA: Jeste.

ŽIVKA: Pa šta ona hoće? Položila je ispit, pa neka joj je na zdravlje.

VASA (čita): Jova Pop Arsin.

ŽIVKA: To je onaj s robije?

VASA: Jeste. (čita) Pera Kalenić.

ŽIVKA: Ko ti je to opet?

VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod...

ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.

VASA: Ni ja Živka, ali on veli: »Ujka-Vaso, mi smo rod.«

ŽIVKA: Ama, je l' to rod otkako sam ministarka, ili je i ranije bio?

VASA: Nikad ga ranije nisam ni čuo ni video.

ŽIVKA: Pa dobro, ujka-Vaso, šta ti hoćeš sad sa tim spiskom?

VASA: Pa da ih primiš, Živka.

ŽIVKA: Koga?

VASA: Pa familiju. Da ih primiš da ti svaki kaže svoju želju i da vidimo šta može da se učini. Svi se žale kako su ti dolazili pa nećeš da ih primiš.

ŽIVKA: Ama, zar ceo taj spisak da primim? Pa to mi treba deset dana samo na to, a imam toliko posla da nemam kad ni čestito da ručam.

ŽIVKA: Pa to bi još i moglo. Samo da se oni ne nađu uvređeni što ću tako u gomili da ih primim?

VASA: Ama, reći ću ja njima: zasad ne može drukčije. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj' put.

ŽIVKA: Pa eto, nek dođu sutra po podne.

VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu pa miru da prođem od njih. Znaš, ja sam ti kao najbliži, pa oni sve mene: Šta je, ujka-Vaso, zar se Živki ne može ni prići? Okupili me kao da sam ja ministarka. Odoh, evo iz ovih stopa, da ih sve obiđem p da im urečem sastanak. Dakle, tako neka bude, za sutra?

ŽIVKA: Jeste! ...

VASA: To je najbolje. Iskupiću ih ja sve, celu familiju, pa ti učini sve što možeš, a ako ne možeš, a ti obećaj: znaš kako je, i obećanje je koj put dosta. E, 'ajde pozdravi Daru i zeta. Do viđenja! (ode)

NINKOVIĆ: Velika čast za mene!

ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.

NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo,. sa pouzdanjem računati. Že svi tu ta fe a votr dispozision!

ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila... kako da kažem...

NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond. O gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda.

ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam. Mislim, znate, da stupim u veze i sa ovdašnjim stranim poslanicima, pa bih želela da uvedem u moju kuću otmenost.

NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili.

ŽIVKA: Pa, kazali su mi.

ŽIVKA: Gle'te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu.

ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačice.

NINKOVIĆ: Vrlo rado!

ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost.

NINKOVIĆ: Oh, da... to je glavno — se la šoz prensipal.

ŽIVKA: Baš sam danas namestila zlatan zub.

NINKOVIĆ: To ste dobro učinili, to je šik i daje šarm osmehu.

ŽIVKA: Izvolite vi meni samo reći što je otmeno i šta bi trebalo još učiniti. Sve ću ja to učiniti.

NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama?

ŽIVKA: Znam žandara.

NINKOVIĆ: Ah! ... Vi morate naučiti bridž.

ŽIVKA: Šta da naučim?

NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi imate nameru da prizivate i diplomatski kor, a diplomatski kor bez bridža, to nije diplomatski kor.

NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši?

ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim.

NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.

ŽIVKA: Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.

NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešta i da podnese. Nobles obliž. I još nešto, gospođo, ako mi dozvolite samo da vas pitam?

ŽIVKA: Je l' to opet zbog otmenosti?

NINKOVIĆ: Da, gospođo, samo, pitanje je... kako da kažem... vi mi, je l' ts, nećete zameriti, pitanje je vrlo delikatno. In kestion tu ta fe diskret?

ŽIVKA: Molim!

NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika?

NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno, ali, ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate imati ljubavnika.

ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena, gospodine!

NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više interesantno.

ŽIVKA: No, samo mi još to treba.

NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž, ako pušite, i ako imate ljubavnika...

ŽIVKA: Ju, teško meni! 'Ajde za taj bridž i za to pušenje kako-tako, ali za toga ljubavnika...

NINKOVIĆ: Pitali ste me i ja sam smatrao za dužnost da budem iskren i da vam kažem. Razume se, vaša je stvar kako ćete postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigarete i bez ljubavnika i uopšte bez otmenosti.

ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga je l' ona igrala bridž?

NINKOVIĆ: Razume se! Naučila je!

ŽIVKA: I pušila je?

NINKOVIĆ: Razume se.

ŽIVKA: I... ono?...

NINKOVIĆ: Da, gospođo, da, imala je ljubavnika.

NINKOVIĆ: Ja.

ŽIVKA: Vi? A je l' gospa Nata bila otmena?

NINKOVIĆ: Još kako!

ŽIVKA: A ko je bio njen?

NINKOVIĆ: Opet ja.

ŽIVKA: Pa, kako to.... vi onako redom?

NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku i ja dam ostavku.

ŽIVKA: A vi ste samo dok je osoba na vladi?

NINKOVIĆ: Pa da, gospođo! Dok je gospođa ministarka na vladi, ona mora biti otmena; čim nije više na vladi, ne mora biti otmena.

ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu.

NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer šta je pušenje — iskašljete se malo pa gotova stvar, a šta je ljubavnik — iskompromitujete se malo pa gotova stvar, ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En že kompliks, me tre distange.

ŽIVKA: Ali ja bih, gospodine, želela da ostanem poštena žena.

NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani!

ŽIVKA: Kako to »pa ostanite«, a ovamo bridž? Zar da igram bridž, pa da ostanem poštena?

NINKOVIĆ: Zašto ne?

ŽIVKA Ama, nije bridž. Nisam to htela da kažem, nego mi se, pravo da vam kažem, uzmutalo u glavi pa već ne znam šta govorim! Ne ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti!

NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, tu nije glavno imati ljubavnika radi sebe, već radi sveta. Potrebno je da se kompromitujete, ako hoćete da budete otmena dama. Voala, sa se l prensip fopdamental!

ŽIVKA: Ali, kako vi to mislite da se kompromitujem?

NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: »Ko bi to rekao za gospođu Živku?« — »Šta zaboga?« — da zapita druga dama. »Neverovatno« — da odgovori ona prva — »ali sam pouzdano čula... zamislite gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!«

ŽIVKA: Pa jes', tako će da se šapuće.

NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti. »Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem gospa-Živku, nije ona takva!« E vidite, tima što brane valja zapušiti usta.

ŽIVKA: Kako? Zapušiti onima koji me brane?

NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manner bjei sempl! Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu. Istina, moj ministar će vam kazati: pa on je dobio klasu pre dva meseca, ali vi mu recite: to je bilo pod starom vladom, a potrebno je i pod ovom da dobije klasu. Reći ćete: a zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima jedanput zapušite usta, onda će se šaputati na sve strane.

ŽIVKA: Pa je l' to samo da se šapuće i ništa više?

NINKOVIĆ: Se sa! To je sasvim dovoljno! Se sifizan!

NINKOVIĆ: Zašto ne? Može i tako? Sava osi.

ŽIVKA: Čudnovata ta otmenost! Biva da su žene za svet poštene a za sebe nepoštene, a ovo sasvim naopako! Pa dobro je l' vi i moj ljubavnik da budete?

NINKOVIĆ: To je, gospođo, stvar vašeg ukusa, stvar vaših... kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim!... Samo, ako me pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je isprakticiran.

ŽIVKA: Ama, kako isprakticiran?

NINKOVIĆ: Pa, recimo, ja znam već sve načine da vas vrlo brzo kompromitujem; pa onda ja znam toliko stvar da razvijem i da joj dam jednu naročitu formu, in form spesial, da na kraju krajeva i vi sami počnete o sebi rđavo da mislite i najzad — e sa se la šoz prensipal — čim kabinet da ostavku, ja umem da pojmim da mi je dužnost da i ja dam ostavku. Uostalom, možete se raspitati o meni, pa ćete, u to sam uveren, dobiti samo najpovoljnije informacije.

ŽIVKA: O, ljudi, šta me snađe! Da sam juče umrla, to ne bi' danas doživela.

NINKOVIĆ: Da, ali da ste juče umrli, vi ne bi danas bili gospođa ministarka.

NINKOVIĆ: Bože moj, stvar je vrlo prosta. Se sempl kom tu! Što se tiče bridža, tu se morate vežbati; što se tiče pušenja, i tu se morate vežbati, a što se tiče ljubavnika, tu nemate šta da se vežbate.

ŽIVKA: Ama, kako vi meni »nemam šta da se vežbam«? Meni to izgleda kao da vi nešto ružno mislite.

NINKOVIĆ: Najbolje bi videli, gospođo, kako ja mislim sve to da izvedem ako odmah pređemo na stvar.

NINKOVIĆ: Evo kako mislim: bridž, na primer, možete od sutra početi da učite. Što se tiče pušenja, možete se sad već odmah poslužiti. (vadi tabakeru i nudi joj) A što se tiče ljubavnika, i tu...

ŽIVKA: I tu se mogu odmah poslužiti. Ama, vi meni nešto mnogo uvijate, pa će na kraju krajeva da ispadne kao da sam ja nepoštena žena.

NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon! Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti...

ŽIVKA: Pa jeste... vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako Je...

ŽIVKA: Ama, čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je... nije to lako baciti obraz pod noge.

NINKOVIĆ: Kako god vi želite?

ŽIVKA: Dobro. 'Ajde od sutra, recimo, da počnemo bridž da učimo. A za cigaretu, eto, dajte mi. (uzme je i stavlja na sto)

ŽIVKA: A za ono... je l' ne može to malko počeka.?

NINKOVIĆ: Ako nemate hrabrosti, najbolje je i ne misliti na to.

ŽIVKA: O, brate!... Naposletku šta ću mu, kad mora da bude, neka bude! Eto, smatrajte da ste od danas uvedeni u dužnost.

NINKOVIĆ: Kakvu dužnost?

ŽIVKA: Pa... to.... kao ljubavnik.

ŽIVKA: Pa sad već kako mu bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno!

NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pišem ljubavna pisma ili ne?

ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma?

NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce puno ljupkih reči.

ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila.

ŽIVKA: Napišite mi baš jedno da vidim kako je to, pa ako mi se dopadne, ja ću vam naručiti još nekoliko.

NINKOVIĆ: Molim. Čim stignem u kancelariju. Za deset minuta imate ljubavno pismo. (hoće da pođe) A sad, vašu ručicu, draga prijateljice! (poljubi joj ruku) Ma ašer ami! (polazi i sa vrata baca joj poljubac) Pa-pa! Pa-pa!...

ŽIVKA (ostaje zaprepašćena i glada glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao a čas u publiku, kao da bi htela reći: »Vidite li vi šta ovo mene snađe?«)

ŽIVKA: Pa jeste sama...

ANKA: Vi, gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni... preplašeni, šta li?

ŽIVKA: Jeste, preplašila sam se... Đavo će me znati .šta mi je. Nije to laka stvar, Anka, biti ministarka! Nisam ni ja znala da je to tako teško. Idem da prilegnem, da se odmorim, jer mi se zavrtela glava. (polazeći) A vi baš ništa?

ANKA: Evo vidite, obukla sam čak i drugu haljinu.

ŽIVKA (okrene se ka sobnim vratima): Pa-pa! Pa-pa!

ČEDA: E ako, ako!

ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i ja da se kome dopadnem?

ČEDA: Razume se!

ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene.

ČEDA: Ama, šta ja imam da obratim! pažnju na vas?

ANKA: Bože moj, pa muško ste!

ČEDA: Znam ja da sam muško, samo...

ANKA: A znate već kako se kaže: muški su svi jednaki.

ČEDA: Tako je, Anka, samo vi morate znati da sam ja čestit čovek.

ANKA: Pa meni su ti čestiti ljudi najviše i dosadili u životu.

ČEDA: To vam verujem. Al' ja, znate, nisam baš potpuno čestit.

ČEDA: Hm! Hm! (pomiluje je) Vi ste, Anka, danas nešto neobično raspoloženi prema meni.

ANKA: Sanjala sam vas, jaoj, da znate kako sam vas lepo sanjala!

ČEDA: Znate šta, Anka, vi ćete mi taj san docnije ispričati, sad sam momentalno u takvim prilikama da mi je java preča od snova. Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom.

ANKA: Hoću, samo, je l' te, pristaćete da vam ispričam san?

ČEDA: Razume se!

ČEDA: Ja? Kod advokata.

DARA: Šta ćeš kod advokata?

ČEDA: Išao sam da ga pitam: postoji li kakav zakon po kome se udate žene mogu udavati!

DARA: To nisi morao da pitaš.

ČEDA: Kako nisam morao? Zar tebi ništa nije saopštila tvoja majka?

DARA: Jeste, pa šta?

ČEDA: I je l' ti kazala da treba da postaneš gospođa Nnkaraguovica?

DARA: Zar ti, boga ti, uzimaš tu stvar tako ozbiljno?

ČEDA: Pa kako da je ne uzimam ozbiljno kad će taj Nikaragua doći sutra da te gleda?

DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati.

ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je govorila o udaji?

DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati.

ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu?

DARA: Kome njemu?

ČEDA: Pa Nikaragui?

DARA: Reći ću mu isto.

ČEDA: Sasvim! Ona to misli tako, ako je ministarka, pa da izdaje naredbe: da se moj zet razreši od dosadašnje dužnosti zeta i uputa na rad. Đavo bi je znao gde bi me na rad uputila. Ona misli to može tako: da smenjuje zetove i postavlja. E pa, brate, ne ide to tako!

DARA: Ja nikako još ne mogu da verujem da ona to ozbiljno misli.

ČEDA: Ama, ozbiljno, kad ti kažem. Provodadžija je već svršio sa mladoženjom, sve je uređeno! A znaš li, molim te, ko joj je provoddžija?

DARA: Ne znam!

ČEDA: Zubni lekar, onaj što joj je nameštao zlatan zub. I to tako ona ode kod zubnoga lekara, sedne u onu gvozdenu fotelju: »Molim lepo, ja sam došla da mi promenite zub p da mi promenite zeta!« Hvala lepo! I ako ona počne tako, može još doći zubnome lekaru i reći: ja sam znate došla da mi plombirate zeta.

DARA: Bože, Čedo, šta govoriš koješta!

ČEDA: Ama, može, brate, sve je ona kadra! Vidiš da je sasvim izgubila pamet otkako je ministarka.

DARA: Ne može ona ništa kad ja neću.

ČEDA: A ti si sigurna za sebe, je li?

DARA: Sve dotle dok se ne bih uverila da me varaš.

ČEDA: Ja? Otkud ti sad to?

DARA: Majka mi je kazala da će me uveriti.

ČEDA: Eto, eto, kažem ja da će opa mene još da plombira. Kažem ja tebi, a ti mn ne veruješ.

MOMAK: Jedno pismo za gospođu Popovićku, ministarku.

MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke.

DARA: Onda idem da pošljem majku.

ČEDA: A ja ću se radije skloniti da se ne sretnemo više.

MOMAK: Da, gospođo, od sekretara gospodina Ninkovića.

Zavesa

ČIN TREĆI

Ista osoba kao i u prethodnom činu.

PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene. Budite samo dobri pa recite gospođi ministarki da sam ja hteo umoliti samo to da me ne zaboravi.

ANKA: Reći ću, gospodine.

PERA: Vi znate moje ime?

ANKA: Da: gospodin Pera, pisar.

PERA: Ne samo Pera pisar, već recite: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ANKA: Reći ću tako.

PERA: Molim vas, tako recite. Zbogom! (Odlazi)

UJKA VASA: Dobar dan. Je li gospođa kod kuće?

ANKA: Jeste.

VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj.

ANKA: Gle, a i ja imam s njim da svršim jedan posao po naredbi gospođinoj.

VASA: Pa valjda nije i tebi i meni poverila jedno isto?

ANKA: Je l' treba da svuče kaput?

VASA: Ko?

ANKA: Gospodin zet.

VASA: Kakav kaput, brate?

ANKA: Onda je to druga stvar koju vi imate.

VASA: A je li on kod kuće?

ANKA: Jeste!

VASA: Zovni ga, molim te!

ANKA: Odmah! (ode)

ČEDA: Dobar dan, ujače! Zvali ste me?

VASA: Da, imam s tobom važan razgovor.

ČEDA: Je l' to vi kao izaslanik gospođe ministarke?

VASA: Nije kao izaslanik, nego kao ujak. Zar joj nisam ujak?

ČEDA: Jeste!

VASA: E pa?

ČEDA: Šta je to, dakle, važno što, u ime vaše sestričine, imate da razgovarate sa mnom?

VASA: Tebi je poznato već šta namerava Živka sa Darom. Moraš i sam priznati majka je, a ima to jedno žensko dete, pa mora misliti na to kako će da je zbrine.

ČEDA: Kako da je zbrine?

VASA: Pa tako, da je zbrine. Ti vidiš i sam, pametan si čovek. Dara nije više dete, prešla je, otkada, dvadesetu godinu pa vreme je da se misli na njenu udaju.

ČEDA: Ama, kakva udaja, pobogu, čoveče! Pa zar nije ona već dve godine udata za mene?

VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Samo...

ČEDA: Šta samo?

VASA: Mi tu udaju ne računamo.

ČEDA: Kako ne računate?

VASA: Pa tako, brate. Igramo, recimo i ja i ti tablaneta, je li? Odigramo jednu partiju, a ja ti kažem: znaš šta, Čedo, 'ajd ovu partiju da ne računamo, nego da počnemo iz početka.

VASA: Pa tako, dabome!

ČEDA: I ova partija tablaneta što je igram ja već dve godine ne vredi ništa?

VASA: Uzmi sunđer, ukvasi ga i izbriši tablu, eto ti! Razumeš li me sad?

ČEDA: Razumem, kako da ne razumem!

VASA: Pa eto, to sam, vidiš, hteo s tobom da razgovaram. Ti si. brate, pametan i onako razborit čovek, pa ćemo se lako sporazumeti.

ČEDA: Ja se nadam.

VASA: Prvo i prvo, kaži ti meni, brate:šta će tebi žena? Kad zrelo razmisliš, videćeš i sam da ti to nije tako potrebna stvar. Razumem da kažeš: treba mi kuća — dobro, ili recimo: treba mi zimski kaput. Sve to razumem, ali:treba mi žena, to, pravo da ti kažem, ne mogu da razumem.

ČEDA: Pa jest što kažete... U vašim godinama.

VASA: More, dok sam bio mlađi, još manje mi je trebala.

ČEDA: I to je istina.

VASA: Pa dabome da je istina i zato, vidiš, pitam ja tebe kao pametnog čoveka: šta će tebi žena?

ČEDA: Sasvim, sasvim nije mi potrebna.

VASA: Dabome da nije.

ČEDA: Pravo kažete. Jedino, pitam ja vas, ujka-Vaso, da vi meni objasnite: šta će Nikaragui žena?

VASA: Kakvom Nikaragui?

ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se to samo pitam: šta će njemu žena?

ČEDA: Ima!

VASA: Ali ti, dabome, ta nisi od tih ljudi. Ti si pametan čovek i, ako ćeš da me poslušaš, najbolje je, brate, da ostaviš ženu. Ne treba ti žena, je li — to i sam kažeš; e, pa kad ti ne treba, ti je ostavi. Eto vidiš, to sam imao, u ime Živkino, da te pitam: hoćeš li da je ostaviš ili nećeš?

ČEDA: Dakle to je sve što ste imali, u ime gospa-Živkino, da pitate?

VASA: To i ništa više!

ČEDA: E, pa recite gospa-Živki da neću da je ostavim.

VASA (iznenađen): Nećeš? E jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe. Ja sam tebe, brate, smatrao za pametna čoveka. A, čekaj, nisam ti još ni kazao sve. Kazala mi je Živka još i ovo: ako lepim ostaviš ženu, ti ćeš, prijatelju, dobiti kao nagradu klasu. Zamisli, dobićeš klasu! I eto, vidiš, imaš da biraš šta više voliš: ženu ili klasu?

ČEDA: Ja bih najviše voleo ženu s klasom.

VASA: Rotkve tebi strugane, ti hoćeš lubendinju?

ČEDA: Čekajte, nisam vam sve ni kazao. Još više bih voleo ženu sa dve klase.

ČEDA: Slušajte, ujka-Vaso, ja sam vas slušao od početka do kraja i čuo sam sve što ste imali da mi kažete... Ja vas, ujače, neobično cenim i poštujem, pa zato ću prema vama biti iskren i reći ću vam, razume se u poverenju, na što sam se odlučio. Ja sam se dakle rešio: onome zubnome lekaru, provodadžiji, da saspem zube u grlo; Nikaragui da odrežem uši, a vama, dragi ujače, da razbijem nos!

VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem.

ČEDA: A vi onda nemojte ga gurati u poslove koji vas se ne tiču.

VASA: Lepo, lepo, evo ja se, ubuduće, neću mešati. Samo onda nemoj da požališ ako ti se desi štogod što ne želiš.

ČEDA: A i na to ste pomišljali?

VASA: Nismo pomišljali, ali znaš kako je, najbliži sam Živki, pa koga će da zapita za savet ako neće mene? A ja joj, kao čovek koji ima iskustva za te stvari, kažem: h-Znaš šta, Živka, premesti ti tu bitangu u Ivanjicu pa da vidiš kad vrisne.«

ČEDA: To ste joj dakle vi savetovali?

VASA: E, pa ko bi drugi, ona se toga ne bi setila.

ČEDA: Pa dobro, ujače, onda kupite vi još danas flaster za nos, a ja ću da spremim kufere da putujem sa ženom za Ivanjicu.

VASA: Kad bi Dara bila luda pa da ide: otac joj ministar, a ona da ide u Ivanjicu.

ČEDA: Slušajte vi, gospodine. Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun.

VASA: E, to ne može! Pre svega, naredila mi je Živka da ti saopštim da ona od ovoga trenutka tebe ne smatra za svoga zeta; s tobom ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, možeš doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizitkartu i moliti je da te primi — i samo zvanično da razgovaraš sa njom.

ČEDA: Tako je poručila? Nije li vam kazala treba li da vam metnem u cilinder?

VASA: I cilinder, dabome.

ČEDA: I rukavice izvesno?

VASA: Razume se, i rukavice.

ČEDA: Vrlo dobro, onda recite joj da idem da se obučem pa ću joj se javiti. (Ode.)

VASA: Odi, 'odi ovamo!

ŽIVKA: Ode li?

VASA: Ode!

ŽIVKA: Dakle, neće lepim?

VASA: Ni da čuje! On čak preti nekim odrezivanjem ušiju, sasipanjem zuba u grlo i razbijanjem noseva. Meni čak preporučuju da još danas nabavim flaster, jer ova poslednja pretnja odnosi se na moj nos.

ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deblji kraj.

VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu.

VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Pa šta veli?

VASA: Ići će on i u Ivanjicu, ali će povesti i ženu.

ŽIVKA: Rotkve mu strugane!

VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Šta?

VASA: Pa to: rotkve njemu strugane.

ŽIVKA: Misli on da mu ja ne umem i tu doskočiti. Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta?

VASA: I to, i rekao sam mu da samo zvanično može k tebi doći ako ima što.

ŽIVKA: Dobro si mu kazao.

VASA: Slušaj, Živka, ja sad treba da dovedem familiju.

ŽIVKA: Opet ti sa familijom.

VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka - Savke da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim.

ŽIVKA: Pa dobro de, dovedi ih već jedanput, i tu brigu da skinem s vrata. Samo, molim te, da mi se ne bave mnogo, jer znaš da danas ima novi zet da nam dođe na viđenje.

VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (ode)

ŽIVKA, ANKA

ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vidi mnogo nešto otežete, kao da je to bog te pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu.

ANKA: Pa nije težak posao, ne kažem da je težak, ali znate kako je, treba imati prilike, a puna kuća, pa nikako da uhvatim gospodina nasamo.

ŽIVKA: Slušajte, Anka, meni bi trebalo, ako je moguće, još danas da se to svrši.

ANKA: Pa dobro, gospođo, onda da počnem malo sasvim otvoreno. Ja sam, znate, počela onako izdaleka.

ŽIVKA: Ama, kako izdaleka? Počnite vi to izbliza, te se stvari izbliza bolje svršavaju.

ANKA: Dobro, gospođo!

ŽIVKA: Nesrećniče, ti si opet nešto uradio.

ŽANDARM: Molim pokorno, gospođo ministarka, udario je pesnicom po nosu sina engleskog konzula i psovao mu oca, pa gospodin član...

ŽIVKA: Šta kažeš?!... Ju, ju šlag će me strefiti. Anka, Anka. brzo čašu vode.

ŽIVKA: Razbio mu nos, psovao mu oca... sinu engleskog konzula. Gospod te ubio da te ne ubije! Razbojniče, ti ćeš me ubiti, ti ćeš me živu sahraniti!

ŽANDARM: Ja mogu ići?

ŽIVKA: Možeš, vojniče, p kaži gospodinu članu: ja ću već... reci mu, sve ću mu kosti porazbijati.

ŽANDARM: Razumem! (salutira i odlazi)

RAKA: Ništa!

ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio pos sinu engleskog konzula! I 'ajde što mu razbi nos, naposletku — omakne se pesnica, pa desi se, ali što mu opsova oca?

RAKA: I on je meni!

ŽIVKA: Nije istina, ne ume on to, on je vaspitano dete.

RAKA: Opsovao mi je. Ja mu lepo kažem: »Skloni mi se s puta ili ću da te haknem«, a on meni: »Olrajt!« a »olrajt«, to znači na engleskom jeziku da mi psuje oca.

ŽIVKA: Nije istina.

RAKA: Jeste, ja sam to učio u lekciji.

ŽIVKA: Pa kad je on tebi kazao »olrajt«, što nisi i ti njemu kazao »olrajt«?

RAKA: E, ne bi me razumeo. A posle, ne bih ja, nego ja njemu sasvim učtivo kažem: »Kuš, svinjo jedna!« A on meni opet: »Olrajt!« E, nisam onda mogao više da se uzdržim, nego ga haknem po nosu i opsujem i ja njemu oca.

ŽIVKA: Nesrećniče jedan, znaš li ti da je to engleski otac? To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju, ju, gospode bože, šta ću s njim! Vodi mi ga, Anka, ispred očiju!

ŽIVKA: Ama, ko?

ANKA: Raka.

ŽIVKA: Ama, kako da ide, noge ću mu prebiti. Čekaj da ga ja naučim pameti. On misli da će samo na grdnji proći. Čekaj samo!... (odjuri)

ANKA (koketno): Jesam!

ANKA: Iju, a što ste se vi tako lepo obukli?

ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo.

ANKA: E, to mi je milo. I tako obučen ćete i tamo u moju sobu?

ČEDA: Pa zato sam se i obukao.

ANKA: Je li istina?

ČEDA: Doći ću kad vam kažem.

ANKA: Još danas.

ČEDA: Pa da, još danas.

ANKA: Još sad može biti?

ČEDA: Pa dobro, još sad, ali vas molim prethodno da me prijavite gospođi ministarki.

ČEDA: Da, i dajte joj moju vizitkartu (vadi i daje joj) Ja ću čekati u predsoblju.

ČEDA: I nastanite svakojako da me gospođa primi. Recite, imam zvaničan razgovor.

ANKA: Lepo! A posle?

ČEDA: A posle, sporazumećemo se.

ANKA: Idem odmah! (odlazi u sobu)

ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju.

ŽIVKA: Recite gospodinu zetu: neka mi se vuče ispred očiju, neću da ga primim.

ANKA: Ali gospodin kaže da ima zvaničan razgovor.

ŽIVKA: Nisam danas zvanično raspoložena, pa eto ti! Ne mogu da ga primim.

ANKA: Ali, gospođo, ako ga ne primite, pokvarićete sve.

ŽIVKA: Šta ću pokvariti?

ANKA: Gospodin mi je kazao da će posle razgovora sa vama doći k meni u sobu.

ŽIVKA: Reko je?

ANKA Da.

ŽIVKA: Dobro, reci mu neka uđe, primiću ga!

Da. Izvolite sesti!

ČEDA: Blagodarim. Ja vas molim da me izvinite što sam uzeo slobodu uznemiriti vas. . .

ŽIVKA: Šta ste radi, gospodine?

ČEDA: Ja dolazim, gospođo, po jednom vrlo delikatnom poslu, pa bih vas molio, da me pažljivo saslušate.

ŽIVKA: Molim, izvolite govorite!

ČEDA: Vidite, gospođo, život je neobično komplicirana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila zakone o međusobnim odnosima tih bića, već je dozvolila da se ovi samosvojno, pod ovakvim ili onakvim prilikama ili okolnostima, stvaraju i razvijaju; ts stoga nisu to više puki slučajevi, već normalne pojave, sukobi odnosa, koji se tako često javljaju u ovome ili onome obliku.

ŽIVKA: Mislite li vi, gospodine, da držite predavanja ili imate što da li kažete?

ČEDA: Izvinite, gospođo, ali je ovaj uvod neophodan propo što pređem na samu stvar.

ŽIVKA: Dakle, molim vas, pređite odmah pa samu stvar.

ČEDA: Stvar je u ovome, gospođo. Ja imam jednoga prijatelja, mladog čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je stvar poverio, moleći me da mu budem provodadžija. On je uveren da ću ja njegovu stvar iskreno zastupati i zato mi je poverio.

ŽIVKA: Ali šta se mene tiče vaš prijatelj i vaš provodadžiluk.

ČEDA: Odmah ću vam to objasniti. On je dugo i dugo razmišljao o ženidbi i nije mogao lako da se odluči. Uvek mi je govorio: »Ako se rešim da se ženim, uzeću samo zrelu žensku.«

ŽIVKA: Pa dobro, nek uzme ako hoće i zrelu žensku, ali što vi meni sve to kazujete?

ČEDA: Gospođo, on je ludo zaljubljen u vas.

ŽIVKA: Šta kažete? ...

ČEDA: On veruje da ste vi zreli ...

ČEDA: On me je danas sa suzama u očima preklinjao: »Gospodine Čedo, vi ste u toj kući poznati, idite i zaprosite gospa-Živkinu ruku za mene!«

ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: »Ali gospođa je udata!« a on veli »Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!« Govorio sam mu zatim:»Ali to je poštena žena!«

ČEDA: I ja sam mu to kazao, ali on kaže:»Da je poštena, ne bi ona primala ljubavna pisma od mene!«

ČEDA: A ja njemu kažem: »3nam, gospodine Ninkoviću, da ste joj pisali ljubavno pismo, čitao sam ga!«

ŽIVKA: Koj ga je čitao?

ČEDA: Pa ja!...

ŽIVKA: Neka ide do đavola i on i ti!

ČEDA: On bi želeo doći na viđenje.

ŽIVKA: Vala, jesi li čuo, Čedo, ne bila ko sam ako ti ne odeš na viđenje u Ivanjicu.

ČEDA: Vrlo rado, zašto ne! Samo pre toga idem gospodinu ministru Simi Popoviću da ga zamolim da ostavi ženu pošto joj se ukazala lepa prilika za udaju.

ŽIVKA: Makni mi se s očiju ako hoćeš da ti se ne ukaže prilika!

ČEDA: Ja vas molim umirite se, gospođo! Život je, vidite, veoma komplikovana pojava. Priroda je sazdala bića, nije utvrdila i zakone međusobnih odnosa tih bića ...

ŽIVKA: Daro, dete, evo ti se zaklinjem, ubiću ga!

DARA: Koga, zaboga?

ŽIVKA: Onoga tvoga!

DARA: Ali zašto?

DARA: Pa šta je, zaboga, uradio?

ŽIVKA: Došao je da me prosi.

DARA: Kako da vas prosi?

ŽIVKA: Kao provodadžija.

DARA: Bože, majko, šta vam je, šta govorite?

ŽIVKA: To što ti kažem, došao je kao provodadžija, da me prosi.

DARA: Zar kod živog muža?

ŽIVKA: Zamisli.

DARA: Gde se može žena kod živog muža prositi ?

ŽIVKA: Ti sad opet navijaš na ono. Drugo je ono za tebe.

DARA: A .što, kobajagi, drugo?

ŽIVKA: Zato... Zato što je drugo! Pa i da nije, biće drugo! E, neće taj biti moj zet pa da mu je kruna na glavi. Živi bili pa videli.

DARA: Opet ti!

ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući. Uostalom, još danas ćeš ti sama doći k meni i moliti me da te spasem te bitange. 'Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako me još danas ti sama ne moliš!

ŽIVKA: Ko?

VASA: Familija!

DARA: Ja ću da se sklonim! (ode)

DACA (ljubeći se): ju, slatka moja Živka, otkad te nisam vid'la! Dobro izgledaš: tu, tu, tu ... (pljuje) da mi te ne ureknu!...

PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obradovao sreći kao ja.

JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta.

ŽIVKA: Kako si ti tetka-Savka?

ŽIVKA: De, de de... znam te što si ljuta, ali nemoj misliti da sam ts zaboravila. A ti, tetka-Daco?

DACA: Ju, slatka moja, da mi oprostiš. Otkad ja govorim mojoj Hristini: hajemo do Živke, red je da joj čestitamo, ko će ako nećemo mi, familija? A ona meni: »Nemoj, boga ti, mama m, godinu dana nismo joj prag prešli, pa sad će reći potrčali smo što je ministarka!« Da ti nismo prešli prag, to je istina, to je znaš zbog onog što si olajavala Hristinu, ali kažem ja njoj: »Pa neka, neka kaže svet da smo sad potrčali zato što je ministarka, pa ko će da potrči ako nećemo mi koji smo joj rod rođeni!«

ŽIVKA: A ti, teča - Panto, nisam te davno videla, kako, kako si ti?

PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja; sve nekako naopako. Nego velim, sad ako mi malo svane, dok si ti na vlasti. Računam, znaš. zbrinućeš svoje i podržati.

VASA: Pa, dabome, ko će ako ona neće?

ŽIVKA: Ne viđam ni tebe, Sojo?

SOJA: Čudnovato, a baš za mene kažu da se mnogo viđam. Ne može čovek svetu ugoditi. Ako se zavučem u kuću — olajavaju me, ako izađem u svet — olajavaju me, Pa bar kad bi samo svet olajavao pa da ne mari čovek, ali familija, rođena familija!

VASA: E pa ko će ako neće familija!

DACA: Olajavale su je takve kao što si ti!

SOJA: Kakva sam da sam, tek nisam položila maturu.

DACA: Ju, ju, ju, pustite me!... (poleti da je ščepa za kose)

DACA: Pa dabome kad čovek ima u familiji i takve!

SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog.

VASA: Ama mir, kad vam kažem! Sramota, bolan, i vi se kobajagi brojite da ste ministarska familija.

VASA: Pa jes! Ovamo okupili me: »'Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!« A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe. 'Ajde svaka na svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (ove odlaze i sedaj.) A ti, Živka, oprosti. Ovo je, znaš, onako, malo familijarno objašnjenje.

ŽIVKA: Nije mi baš prijatno, ali... (hoteći da pređe preko stvari) Kako si ti, teča-Jakove?

JAKOV: Pa, znaš kako je kad čovek živi na parče. Đavo će ga znati kakva mi je sudbina: na parče sam se školovao, na parče trgovao, na parče bio činovnik. Sve tako nekako — ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se oduvek, kažem sebi: »Čekaj, Jakove, mora jednom doći i tvoj dan.« Pa tako eto čekam, a šta bih drugo?

ŽIVKA: A ti, Savo?

ŽIVKA: A zbog čega?

SAVKA: Zbog nepravde. Celoga života kolje me nepravda.

VASA: On kaže da je rod.

KALENIĆ: Pa razume se da sam rod.

ŽIVKA: Ja se ne sećam.

VASA: Ni ja! Možda ti, Savka?...

SAVKA: Ja ne znam da je gospodin iz naše familije.

DACA: Ni ja!

KALENIĆ: Ja sam, znate, rod po ženskoj liniji.

SOJA: Pa eto, ja sam ženska linija, ali vas ne poznajem.

VASA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti?

KALENIĆ: Moja je majka još pre dvadeset godina umrla i rekla mi je tada na samrti: »Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!«

VASA: A kako ti se zvala majka?

KALENIĆ: Mara.

VASA: A otac?

KALENIĆ: Krsta.

VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji.

ŽIVKA: Ni ja.

KALENIĆ: Sva zabuna dolazi otud, što se mi pre nismo zvali Kalenići nego Markovići.

VASA: Markovići? E, sad još manje znam.

KALENIĆ: Uostalom, to sve ne menja stvar. Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem. Radije bih ovde poginuo no što bih se svoje familije odrekao.

VASA: Ama, de, nije stvar za ginjenje, nego...

ŽIVKA: Pa kad čovek kaže...

VASA: Pa jest, kad čovek kaže, šta mu možeš?

ŽIVKA: Pa kako ste?

KALENIĆ: Hvala, tetka, blagodarim na pitanju. Milo mi je što vas vidim tako svežu. Vi se, tetka, odista sjajno držite!

VASA: Nego znaš šta, Živka ti si mnogo zauzeta, to mi svi znamo, pa zato ako hoćeš, pređi odmah na stvar. Deder, brate, propitaj ti svakoga redom šta bi želeo, te da vidiš šta bi se moglo za koga učiniti.

PANTA: Pa ako neće sad da nam se učini, ja ne znam kad će.

DACA: Kad se hoće, može se sve, samo je pitanje da li treba svakome učiniti, jer ima ih i takvih...

VASA: Smirite se, jer ako meni mrkne, zapušiću vam obema usta!

KALENIĆ: Slušajte, strina Daco, i vi, prija-Sojo. Kao što vidite, tetka Živka nas je lepo primila, kao što je i red da primi familiju. I mi ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti. Vi svi znate kako ona ima dobro srce. Ali smo zato mi pozvani da poštujemo nju i njen dom, koji je u ovome slučaju ministarski dom. A mi, ako se budemo tako ponašali i međusobno vređali, iskazaćemo time jedno nepoštovanje prema ovom domu. Zato vas lepo molim, strina Daco, i vas prija-Sojo, uzdržavajte se!

SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je.

DACA: A zar ga ja znam!

JAKOV: Nikad ga u životu nisam ni video ni čuo.

VASA: Dakle, da ostavimo sve drugo pa da pređemo na stvar, jer Živka nema mnogo vremena.

ŽIVKA: Boga mi, nemam. Baš sad čekam neke važne vizite iz diplomatije.

VASA: Pa dabome. Nego deder! (izvadio je hartiju da beleži) Dede, tetka - Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku?

ŽIVKA: E pa ti, tetka - Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope. Preskoči, Vaso, nju kad neće kao čovek i kao familija lepo da razgovara, nego sve nešto uz nos.

SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje.

ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti!

DACA: Pa ja to, za Hristinu. Htela bih da zamolim, Živka, da narediš da joj se prizna ispit i da se primi dete natrag u školu jer ovako je ostalo na pola puta. Pogrešila jeste, priznajem — molim dotičnu personu da se ne iskašljuje — eto priznajem, ali pogreše danas i profesorke, pa neće zar njihove učenice. I nije pogrešila onako od besa i od pokvarenosti, kao što ima persona, nego opet zbog nauke. Molim dotičnu personu da se ne iskašljuje!

VASA: Sojo, ne iskašljuj se!

DACA: Zbog nauke, dabome. Ona i jedan njen drug zajedno su se spremali za maturu, pa zavukla se deca u sobu i po ceo dan učila, ubiše se učeći. Pa posle... njemu priznadoše zrelost, a ona ostade tako na pola puta. Pa to mislim, Živka, da narediš da se to zaboravi.

DACA: Pa prošle godine.

KALENIĆ: Godinu dana. Uha, za godinu dana se i krupnije pogreške zaboravljaju, a kamoli takva jedna sitnica. Piši, ujka-Vaso: da se zaboravi!

ŽIVKA: A ti, Jovo? Ti odleža robiju, a?

JOVA: Odležah, tetka-Živka i pošteno se tim odužih državi, pa sad mislim pravo je da se i država meni oduži.

ŽIVKA: Kako da ti se oduži?

JOVA: Pa tako, da dobijem državnu službu.

ŽIVKA: Pa služba te je i odvela na robiju.

JOVA: Svaki živ čovek zgreši, tetka-Živka, a ja sam pošteno odužio što sam pogrešio. I verujte, tetka, ne kajem se što sam bio na robiji, mnoge sam stvari naučio koje ne može čovek tako lako u životu da nauči. Kamo sreće kad bi država svakoga kandidata najpre poslala na robiju, pa tek posle mu dala državnu službu.

JAKOV: E, gle molim te!

JOVA: Jest, jest čika-Jakove, jer ja sad znam bolje krivični zakon nego ma koji kasacioni sudija. Nikad profesori na univerzitetu ne mogu tako da ti protumače krivični zakon kao oni koji su po njemu osuđeni. Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigrati koji paragraf. Osuđen sam, veli, po 235, u vezi sa 117-a, — ali su mi priznate olakšavne okolnosti iz 206. I tako svaki redom, sve paragrafe znam; e, pa zašto država ne bi iskoristila to moje znanje?

KALENIĆ: Sasvim! Zapiši, ujka-Vaso, da se Jovi pop-Arsinom da služba kako bi se državi dala prilika da iskoristi njegovo znanje.

ŽIVKA: A šta bi ti, teča-Panto?

PANTA: Pravo da ti kažem, Živka, meni mi za mene nije. Provlačiću se kako sam se i dosad provlačio, ali mi je za ovo dete. (za njim stoji Mile, dorastao dečak) Nekako bog mu nije dao dar za školu — isteran je iz svih škola, i to zasvagda. A i na zanatu ne može da se skrasi i ni na jednom poslu. Pa sam hteo da te molim, ako može nekako da bude državni pitomac.

ŽIVKA: A šta da uči?

PANTA: Ama, neka njega samo država primi, da ga izdržava, a sve je jedno šta će učiti. Ako hoće za marvenog lekara, a može i za kapelnika u muzici, ili za profesora bogoslovije, ili za apotekara. Ama, što god hoćeš, samo neka bude državni pitomac.

KALENIĆ: Pa kad je dete tako bistro, šteta bi bilo da ga država ispusti. Zapiši, ujka-Vaso: državni pitomac.

ŽIVKA: A ti, Sojo?

SOJA: Ja bih volela, Živka, kad bih mogla nasamo da ti kažem.

SOJA: Na posletku, šta da krijem, ne ištem što mi ne priliči. Ti znaš i sama Živka, da sam se ja razvenčala sa onim mojim nesrećnikom, i on se već oženio, a ja ostala samohrana i to samo zato što je sud doneo nepravednu presudu, pa njemu dao pravo da može stupiti u drugi brak, a meni nije dao to pravo. Pa dabome da sam morala izgubiti parnicu, kad mene ovako mladu...

SOJA: dali popovima u ruke, pa me cela Konzistorija razroko gleda. A i sam advokat, koji me je branio, kod kuće meni jedno govori, a na sudu Drugo — pa onda dabome da sam morala izgubiti parnicu. Pa eto to sam htela, Živka, da te molim da se ta presuda ispravi: da dobijem pravo na udaju. Eto, sama vidiš, ja ne tražim bogzna šta, a što se pojedini iskašljavaju, baš mi je svejedno, jer što kažu: pas kašljs, vetar nosi.

KALENIĆ: Odista, to bi se moglo učiniti. Žena oseća potrebu da se uda, a smetaju joj neke formalnosti. Zapiši, ujka-Vaso, prija Soja bi da se uda bez formalnosti.

SOJA: Ništa više ja ne tražim.

ŽIVKA: A ti teča - Jakove?

JAKOV: Pa, rekoh ti, Živka, ne ide mi što god počnem. Trebalo je dok sam bio mlađi da se školujem, pa nije išlo; bio sam i činovnik, pa — opet nije išlo, probao sam i da trgujem, pa i tu sve naopako. A uvek sam govorio sebi: »Čekaj, Jakove, mora doći tvoj dan!« Pa velim, eto, došao je! Mislim, znaš, da mi izradiš kakvu koncesiju, da posečem, na primer, kakvu državnu šumu — računam, znaš, kad mi sve drugo nije pošlo za rukom; koncesija još može da mi pođe za rukom.

KALENIĆ: To može odista da vam pođe za rukom, a državu to baš ništa ne košta. Nije država sadila šume, pa da joj je žao da se seku. Sasvim to može. Zapiši, ujka-Vaso: jedna državna šuma da se poseče, jer, naposletku, kakav bi to ministarski rođak bio ako bi imao prava bar jednu šumu da poseče.

ŽIVKA: Ati, Savo?

SAVA: Ja ću, Živka, ukratko da ti kažem. Molim te lepo i kao rod rođeni, da mi izradiš državnu penziju.

ŽIVKA: Pa ti nisi nikad bio činovnik?

SAVA: Nisam!

ŽIVKA: I nisi nikad bio pi u kakvoj službi?

SAVA: Nisam!

ŽIVKA: Pa zašto onda da ti izradim penziju?

VASA: Pa jest, Savo, ama ti što imaju penziju služili su državu.

SAVA: Pa ja da sam služio državu, ne bi' došao od Živke da tražim penziju, nego bi' je tražio od države. A zašto je ministarska ako ni toliko ne može da izradi svome?

VASA: Jesam, de!

KALENIĆ: E sad dozvolite, tetka Živka, da vam u ime cele naše familije blagodarim što ste nam saslušali želje i da vas zamolim da se svojski zauzmete i da ih ispunite. Kao što vidite, naše su želje skromne, a vi ste u mogućnosti da ih ispunite, pa zašto ne bi učinili radost svojoj familiji, te da vas se svi sa blagodarnošću sećamo?

ŽIVKA: Dobro, dobro. Ono što mogu učiniću. Zašto da ne učinim?

KALENIĆ: E, onda, dozvolite da vam kažem zbogom, jer smo vas i suviše zadržali. (ljubi joj ruke i svi se dižu)

SOJA: Udenuću u ram od ogledala.

JAKOV: E hvala, baš ti hvala.

KALENIĆ: Molim vas, meni dajte dve.

ŽIVKA: Pa de, de, ne budi na kraj srca!

PANTA: Bog ti a duša ti, svrši mi to!

SAVA: Molim ti se, Živka, pa nemoj da zaboraviš!

JAKOV: Ti, pa bog! (sve te rečenice, kao i one pri dolasku pretrpavaju se i upadaju jedna u drugu)

DACA: Položila si je ti čim si prohodala!

VASA: Beštije jedne! (odjuri i sam)

ŽIVKA: Neka se čupaju, šta me se tiče. Umorila sam se kao da sam ceo dan kopala. Idem da legnem malo, gledajte da me niko ne uznemirava. (ode)

ANKA: Razume se.

ČEDA: Idite odmah u vašu sobu, svo mene za vama.

ANKA: Je li istina?

ČEDA: Idite samo i čekajte!

ANKA: Odoh i čekam! (ode)

ČEDA: Molim, izvolite!

RISTA: Čast mi je prestaviti se: Rista Todorović, kožarski trgovac.

RISTA: Rista Todorović, kožarski trgovac.

ČEDA: I počasni konzul Nikarague?

RISTA: Da, tačno!

ČEDA: Ama, nije moguće! E, to mi je milo, osobito mi je milo da se upoznamo.

RISTA: A s kim imam čast?

ČEDA: Čekaj, molim te, dozvoli mi da ti kažem »ti«, čekaj, molim te, da te vidim! (izmakne se i posmatra ga) E, ko bi to rekao? Dakle, ti si to, Risto! E, to mi je odista milo!

RISTA: A s kim imam čast?

ČEDA: Ja, je li? Je l' za mene pitaš ko sam? Ja sam... kako da ti kažem... pa ja sam, brate, ujka Vasa, Živkin ujak.

RISTA: Dakle, vi ste ujka Vasa? E, to mi je milo. Ja sam, boga mi, mislio da ste stariji.

ČEDA: Nisam.

RISTA: Čuo sam za vas i baš mi je milo da se upoznamo.

ČEDA: A došao si, je li, obešenjače jedan, znam već zašto si došao.

ČEDA: A dopada ti se naša Dara, a?

RISTA: Pa znate kako je.

ČEDA: Znam, de!

RISTA: I ona mi se dopada, a potrebno mi je i zbog mog položaja da stečem vezu sa višim krugovima.

ČEDA: Razume se! A veruj, što te više gledam, sve više verujem da ćeš se i ti njoj dopasti. Ja sam se, znaš, toga najviše bojao: da l' ćeš se ti njoj dopasti, a sad kad sam te video... lolo jedna, mora da se ti uopšte dopadaš ženama.

ČEDA: Ama, šta kažu, vidim ja! Dopašćeš se ti našoj Dari. A veliš, je li, ona se tebi dopada?

RISTA: Dopada mi se.

ČEDA: I ništa ti ne smeta što je ona tuđa žena?

RISTA: A šta ima to da mi smeta? Kako, na primer, kad kupim kuću, ne smeta mi ništa što je ranije bila tuđa, kad znam da je sada moja.

ČEDA: Sasvim. Onaj stari gazda se seli, a ti se useliš.

RISTA: Pa jeste!

ČEDA: Ko bi rekao, - molim te, da ti umeš tako filozofski da posmatraš život! E, a kad je već tako, onda ćemo celu stvar lako da izvedemo. Ništa nam više ne stoji na putu.

RISTA: Ništa.

ČEDA: Pa ipak, mislim se nešto, samo kako ćemo da se oprostimo one vucibatine?

RISTA: Koga?

ČEDA: Pa njenog muža, taj nam mnogo smeta.

RISTA: Kako, zar vam nije kazala gospa Živka? Pa njemu je već umešen kolač, čeka se samo da se ispeče.

ČEDA: E?

RISTA: Jeste. Gospođa Živka je udesila sa sobaricom da ga odmami u svoju sobu, pa, kad on bude tamo, da ona sa gospa-Darom i svedocima upadne.

ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno. Ha, ha, ha, ala će se uhvatiti kao miš u mišolovku; taman on da lizne slaninu, a ono: hop! Ha, ha, ha!...

RISTA (pridružuje se i slatko se smeje) Ha, ha, ha!

ČEDA: Pa onda? ...

RISTA: Onda... onda to... Gospođa Dara je rekla, ako se uveri da je vara, da će ga odmah napustiti.

ČEDA: E, to je divno odista! Samo brinem se da nam nešto ne pokvari tako lepo smišljeni plan.

RISTA: A šta to?

ČEDA: Nisi trebao još sad da dođeš, dok mi ne svršimo taj posao sa njim.

RISTA: Pa gospa Živka mi je poručila da dođem.

ČEDA: Znaš, ne bih voleo da on naiđe pa da te zateče ovde.

ČEDA: Kako, pa šta? On se zakleo da će te ubiti kao psa i kupio je ovoliki revolver, kalibra kojim se volovi ubijaju.

ČEDA: Eh što, zakleo se, preda mnom se zakleo. Ali ti ne treba da se bojiš, ne smeš biti kukavica, razumeš li. Uostalom, ja sam lično video revolver, pokazivao mi ga je i uveravam te da u njemu nema više od šest metaka. Ne mogu te svih šest pogoditi, budi siguran da će te bar četiri promašiti.

RISTA: A ona dva!...

ČEDA: E pa, bože moj, dva metka valjda možeš progutati za Ljubav da spaseš čast Nikarague.

RISTA: Ama, šta ja da gutam metkove zbog časti Nikarague? Slušajte, ujka - Vaso, kako bi bilo da ja idem pa drugi put da dođem?

ČEDA: Ja mislim da bi to dobro bilo... (pogled na prozor) Ali dockan je, sasvim je dockan!

ČEDA: Evo ga, sad baš uđe u kuću.

ČEDA: Onaj sa revolverom.

ČEDA: Moram te prikriti dok ja njega uklonim.

ČEDA: Ne znam... Čekaj, sad mi pade na pamet.(zvoni)

RISTA? Gde?

ČEDA: Ćuti i ne pitaj, jer nemamo vremena za razgovor.

ANKA: Molim!

ČEDA: Ančice, učinite mi jednu veliku ljubav, pa ću vam se odužiti. Vi znate kako ću vam se odužiti.

ANKA: Molim!

ČEDA: Vodite brzo ovoga gospodina u vašu sobu i zaključajte vrata. Ne pitajte zašto, već žurite, opasnost je velika.

RISTA: Vrlo velika. Vodite me, nagradiću vas bogato!

ANKA (Čedi): A posle?

ČEDA: Posle — no, pa znate već.

ČEDA: Kazaću ti, ali da nikome ne kažeš. Evo daću ti dinar da nikome ne kažeš. Idem kod Anke u sobu. (daje mu dina..) Nikom, razumeš li? Ja znam da bi ti mama dala i dva dinara samo da joj to kažeš, ali ti budi karakter pa nemoj da joj kažeš. Je l' nećeš?

RAKA: Pa neću, dabome!

ČEDA: E, dobro? (ode)

RAKA, ŽIVKA

RAKA {na levim vratima): Mama, mama!..

RAKA: Zet Čeda mi je dao dinar da budem čvrst karakter i da ti ne kažem gde je on sad. Ako mi daš dva dinara, ja ću biti još čvršći karakter pa ću ti kazati.

ŽIVKA: Govori gde je?

RAKA: Dva dinara, pa čuješ.

ŽIVKA: Je li istina?

RAKA: Sada je otišao.

RAKA: Olrajt!

ŽIVKA: Idi mi brzo zovi Daru.

ŽIVKA: Daro, kćeri, zvala sam te da te pripremim. Budi hrabra, dete moje, da podneseš udarac koji te očekuje.

DARA: Šta je sad opet, šta znači taj uvod?

ŽIVKA: Ja sam ti rekla da ćeš se i sama uveriti koliko te ona vucibatina vara. E pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš. Tvoj rođeni muž nalazi se ovoga časa u sobi kod Anke naše i to u rđavoj nameri.

DARA: To nije istina!

ŽIVKA: Kaži, Rako, gde je naš zet Čeda?

RAKA: Nek mi da dinar, pa da joj kažem.

ŽIVKA: Napolje, alo nesita! Zar ti je malo?

RAKA: Ništa ja više besplatno! (ode)

DARA: Hajdemo! (hoće da pođe u Ankinu sobu)

ŽIVKA: Čekaj, de, udesila sam ja već stvar.

DARA: Šta si udesila

ŽIVKA: Videćeš.

PISAR (dolazi hitno sa dva žandarma i dva građanina): Po vašem zahtevu, gospođo ministarka, gospodin član me je hitno uputio. Doveo sam i dva građanina.

ŽIVKA: E, vrlo dobro! 'Ajde sad za mnom svi! (ona napred, za njom Dara, a za ovom svi ostali)

ŽIVKA: Zar zavukao si se u kuvaričinu sobu, svukao kaput, zaključao vrata, pa to sudbina? A što svuče kaput, ubio te bog da te ne ubije?

RISTA: Pa naložena peć.

ŽIVKA: Ta kakvo saslušanje, saslušao se on na onome, a ne na ovome svetu, dabogda! Ako već treba ko da ga uzme na saslušanje, ja ću to. Govori šta ćeš tamo?

RISTA: Poslao me ujka -V asa.

ŽIVKA: Ujka - Vasa? Dakle, on je sve to zamesio? E, Vaso, sad si zbrinuo celu familiju!

RISTA: Pa on, dabome!...

ŽIVKA: O, izvesno se on, dabogda! Čedo!... (pisaru) Molim zapišite šta ću reći i stavite posle numeru. (digne tri pusta uvis) Čedo, zaklinjem ti se svim na svetu da ćeš još večeras biti potpi-san za Ivanjicu! ...

ČEDA: Još bolje premestite me u Nikaragu.

ČIN ČETVRTI

Ista soba. Po stolicama, levo, masa novina savijenih kao za prodaju; po stolicama prebačena muška i ženska odela, šeširi i sve drugo. Tu je ogroman otvoreni kofer u koji Dara pakuje sve ove stvari donoseći ih iz susedne sobe.

ANKA: Htela sam samo da vam kažem, jer gospođa mi je nasrdila: koji god prodavac prođe, da kupim sve koliko god brojeva ima, ali svega je jedan prošao otkad stojim na kapiji. Ne znam da l' još da čekam na kapiji...

DARA: Radite onako kako vam je gospođa kazala, nemojte me ništa pitati. (ode u sobu po stvari)

ANKA: Ja, boga mi, dvadeset.

RAKA: Pa dosta!

ANKA: Gospodin Pera iz administrativnog je najvredniji, on je kupio do sada trista.

RAKA: E, a ujka - Vasa?

ANKA: On je svega osamdeset. A je li, boga ti, Rako, znaš li ti zašto gospođa kupuje tako mnogo današnjih novina, i to sve ovaj ista list?

RAKA: Znam, dabome!

ANKA: Zašto?

RAKA: Izgrdili su je u novinama, pa hoće da ih kupi da ne bi svet čitao.

ANKA: Ju, kako smeju jednu ministarku da izgrde?

RAKA: Izgrdili su je za ono.

ANKA: Koje ono?

RAKA: Zbog tebe.

ANKA: Zašto zbog mene?

RAKA: Hoćeš da ti pročitam?

ANKA: 'Ajde, molim te!

ANKA: Jaoj, kako smeš da pušiš?

ANKA: Paziću, čitaj slobodno!

RAKA (čita): »U jednom delu Kine održava se još i danas jedan čudan običaj. Tamo, ako se kome prosiocu dopadne udata žena, on je prosi bez obzira na to što ona ima živog muža. Takav se slučaj desio ovih dana u kući mandarina Si-po-po.« (govori) Znaš onaj mandarin Si-po-po, to je moj otac Sima Popović

ANKA: Ju! ...

ANKA: Ju, j'u, ju, ju!... (obzire se)

ANKA: Ko je to?

RAKA: Ne znam, neki Kinez... dakle... (Čita.) »...zaljubio se »Ni-ni-ko, sekretar ministarstva spoljnih poslova! ... «

ANKA: A, sad znam ko je. Čitaj, molim te, dalje!

ANKA: Kažem ja, znam ko je.

ANKA: Ko?

RAKA: Onaj što su ga našli u tvojoj sobi?

ANKA: Pa zašto Ka-ra-gua?

RAKA: Otkud ja znam!

ANKA: Siromah čovek, a baš ništa nije kriv.

RAKA: E, a što je skinuo kaput? Eto, u novinama piše da je skinuo kaput.

ANKA: Zar i to piše! Ju, bože! A, boga mi, čovek je sasvim nevino skinuo kaput.

RAKA: Boga mi, ja da sam bio u tvojoj sobi, pa da sam skinuo kaput...

ANKA: E, gle, molim te! Pa šta bi onda?

RAKA: Ja bih onda skinuo i pantalone.

ANKA: Ubriši prvo nos, sram te bilo!

RAKA: A znaš li kako tebe zovu u novinama?

ANKA: Zar i mene pominju?

RAKA: Pa dabome?

ANKA: A kako me zovu?

ANKA: Ima li još? Čitaj!

RAKA: (čita) »Ali, razume se, ni te prosidbe u Kini ne idu uvek tako glatko. Tako, na primer... «

RAKA: Samo onako, pregledali smo. Je li, Daro, znaš li ti da mi kažeš ko je to Ni-ni-ko?

DARA: Ne znam ja ništa, a tebi preporučujem da se čistiš da te ne zatekne majka. A i vi, Anka, mogli bi gledati drugi posao, a ne da čitate novine...

ANKA: Ja sam samo donela novine koje sam kupila.

RAKA: A i ja. Znaš, jedva sam kupio dvanaest brojeva. Onaj Karagu plaća po dvadeset para komad pa sve njemu prodaju. I ove sam dobio samo tako što sam jednom prodavcu podviknuo: »Moraš mi prodati, ja sam sin mandarinov!«

DARA: 'Ajde, 'ajde, nosi te đavo!

RAKA: Ama nije, hteo sam da kažem ministrov.

DARA: Bolje idi pa kupuj i dalje novine, kad ti je majka tako naredila.

RAKA: Pravo kažeš! (Anki) 'Ajde, A-ki-ka (ode)

ANKA: Ako želi gospođa da joj pomognem?

DARA: Nije mi potrebna pomoć.

ANKA: Molim. (ode)

DARA: A šta da radim?

ČEDA: Zamisli kako sve to ide ekspres! Sinoć potpisali ukaz o mome premeštaju u Ivanjicu, a već jutros sam razrešen od dužnosti.

DARA: A kad moraš na put?

ČEDA: Šta ja znam kako je tvoja majka naredila! Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem. Sve zavisi od naređenja koje je izdala tvoja majka.

DARA: Najzad, svejedno, neka je i sutra, ja ću biti gotova.

ČEDA: Pa zar si ti odista rešila da ideš sa mnom?

DARA: Rešila sam. Pravo da ti kažem, ne mogu više da podnesem ovo ministrovanje; ovo je postala luda kuća otkako je otac ministar.

ČEDA: Otkad ja to govorim.

DARA: A ne mogu da podnesem ni ovu sramotu. Posle ovoga što je izišlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće niti bih smela da pogledam svetu u oči. Volim u Ivanjicu, samo da se sklonim svetu ispred očiju.

ČEDA: Još kad bi ti znala kolika je to bruka. Ceo se Beograd trese od smeja.

DARA: Strašno!

ČEDA: Novine se kupuju na jagmu.

ČEDA: Ona misli da umanji broj čitalaca, kako bi se bruka što manje znala, a ne zna da je današnji broj umesto u tri štampan u šest hiljada.

DARA: Ju, ju, ju!

ČEDA: Ne računajući što jedan broj čitaju četvorica.

DARA: A da li se baš zna da sve to odnosi na našu kuću?

ČEDA: Razume se da se zna. Zna se po imenima, ali još više po tome što je gospa Živka jedina od današnjih ministarka koja ima udatu kćer. Odmah je ceo svet pogodio.

DARA: A zar nisi nikako mogao da saznaš ko je pisao?

DARA: Ko?

ČEDA: Reći ću ti, ako mi daš časnu reč da nećeš reći majci.

DARA: Zar je to tajna?

ČEDA: Još kako velika tajna.

DARA: Reci mi, ko je pisao?

ČEDA: Ja!

DARA: Šta kažeš? (ispusti haljine koje je imala u ruci)

ČEDA: To što ti kažem!

DARA: Čedo, Čedo, šta si učinio?!

ČEDA: Neka vidi da i ja umem da plombiram.

DARA: Kako si smeo, kako si mogao?

ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Ivanjicu?

DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka!

ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu?

DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću!

ČEDA: Ja? Bože sačuvaj, osramotila je ona.

DARA: Bože moj, bože! Ja već ne umem da se snađem, ne umem više ni da mislim. (plače)

DARA: To nije istina!

ČEDA: Ama, čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je i klasu i, izađi molim te u čaršiju, pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje.

ČEDA: Ako tebi podnosi da trpiš tu; sramotu, meni ne podnosi. Sramota me je da izađem u svet; svi se gurkaju, svi šapuću i podmiguju se...

DARA: Pa zar nije bilo bolje kazati joj sve to i razgovarati sa njom ozbiljno?

ČEDA: Razgovarati sa njom ozbiljno? Pa zar nisi ti razgovarala, pa šta ti je odgovorila — priredila ti je onu scenu sa Nikaraguom;

DARA: Tu si scenu ti priredio.

ČEDA: Pa, da, ja — ali da spasem i tebe i sebe. Da nisam to učinio, po planu tvoje majke ja bih bio bez kaputa u Ankinoj sobi, a ti bi bila u sobi sa Nikaraguom. Dakle, šta je bolje?

DARA: Pa...

ČEDA: Molim, reci samo, šta je bilo bolje?

DARA: Dobro, neka je i tako, ali zašto je moralo sve to da se objavi u novinama?

ČEDA: Zato da se trgne, da se opameti za vremena.

DARA: A misliš ti da će to što pomoći da sve bude drukče?

ČEDA: Ja se nadam, jer kako je ova bruka od jutros buknula po Beogradu, nije nemoguće da čak i očev položaj bude doveden u pitanje.

DARA: Njegov položaj?

ČEDA: O, da! O tome se mnogo govori napolju ima ih koji misle da je posle ovoga on prosto onemogućen...

DARA: Siromah otac!

ČEDA: I meni ga je žao, ali za sve ima da blagodari svojoj ženi.

DARA: Pa kako, zar ti odista misliš da bi otac...?

ČEDA: Ne mislim, ali je vrlo moguće. Kompromitovan je, a to može povući neprijatne konsekvence.

DARA: To bi bilo užasno!

ČEDA; Ako hoćeš, iskreno da ti kažem, ja mislim naprotiv, to bi bilo dobro, jer što dalje, ona bi u sve veće gluposti padala. Zar ne vidiš, boga ti, šta je sve ta žena počinila; zar ne vidiš da je oca, onoga čestitoga čoveka, načinila smešnim i onemogućila ga za politiku i za javan život! Zar ne vidiš ti to sve?

DARA: Vidim.

ČEDA: E, pa!

DARA: Po meni, uveravam te, milije bi mi bilo da otac nije postao ministar.

ČEDA: More, nije zlo u tome što je otac postao ministar, već je zlo u tome što je majka postala ministarka. Zato, slušaj ti mene i drži se ti samo mene. Videćeš, na kraju krajeva, da je bolje što sam ovako uradio i kazaćeš mi hvala. Budi samo ti uvek uz mene, onda sam hrabriji.

ČEDA: Molim!(odlazi levo)

ŽIVKA: Hvala vam, vi ste najviše kupili, .ali — kažu ipak se mnogo prodaje. Je l' te, čita .li svet; jeste li primetili, čita li svet?

PERA: Pa... kako da vam kažem, gospođo... čita. Sad sam baš prošao kraj hotela »Pariz«, pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita.

ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona. Bila sam kod upravnika varoši da zabrani list, pa kaže: ne može po zakonu o štampi. Ama, kako to, molim vas, zar može biti zakona po kome policija nema vlasti?

PERA: To je valjda zato što ovde ne piše o vama, nego kao da se sve to dešava u Kini.

ŽIVKA: Iskinio se on dabogda nikakav!

PERA: Pa stoga valjda policija i nalazi da nema uvrede časti.

ŽIVKA: Ama, kako da nema uvrede časti? Zar :kaže za mene da sam odvratna baba, pa nema uvrede časti?

PERA: Pa jeste, s te strane ima.

ŽIVKA: E, pa s koje strane onda nema?

PERA: Pa mislim da se inače ne odnosi na vas, jer se dešava u Kini.

ŽIVKA: Ne valja, dabome da ne valja.

PERA: Kad bi se bar moglo doznati ko je pisao?

ŽIVKA: Pa eto, vi kobajagi rekoste...

PERA: Rekao sam, gospođo, i verujte. raspitivao sam na sve strane, ali — ne može, pa ne može da se dozna.

ŽIVKA: Pa razgrabio se, dabome, kad vi niste bili vredni.

VASA: Eh, nismo bili vredni! Eto, sa ovim što sam doneo, kupio sam sto i sedamdeset brojeva.

PERA: A ja trista i šest.

VASA: Eto!

ŽIVKA: A jesi li bio vredan da raspitaš ko je pisao?

VASA: Boga mi, Živka, raspitivao sam, na sve strane raspitivao, i ne možeš doznati, pa to ti je!

PERA: I ja sam raspitivao, pa ne može.

VASA: Palo mi je na pamet, ako može nekako, što kaže onaj naš novi rođak, da se dozna preko ženske linije.

ŽIVKA: Kako misliš?

VASA: Pa ako je urednik ženjen on je svojoj ženi izvesno kazao ko je pisao i onda treba raspitati koja je gospođa njena najbolja prijateljica. jer ona je izvesno njoj kazala, pa onda da raspitamo koja je prijateljica te prijateljice...

ŽIVKA: Uha!

PERA: Pa ipak, gospođo, tako ćemo još najpre saznati...

ŽIVKA: E pa, 'ajdete, gospodine Pero. Uhvatite tu žensku liniju, pa saznajte. Ali samo što pre, što je moguće pre, jer gorim od nestrpljenja;ugušiću se od nestrpljenja dok ne saznam. A kad saznam, lele majci, taj će me zapamtiti. 'Ajde, 'ajde, požurite, gospodine Pero!

PERA: Molim! (ode)

ŽIVKA: Boga ti, Vaso, redi ti meni: poznaješ li ti koliko - toliko zakone?

VASA: Pa, kako da ti kažem, Živka, niti ja poznajem zakone niti zakoni mene.

ŽIVKA: Pa kako to, kad si bio tolike godine policijski činovnik?

VASA: Bio sam. nije da nisam bio, ali, pravo da ti kažem, dok sam bio policijski činovnik, nisam osećao potrebu nikad da se upoznam sa zakonima. Ali, ako te treba što posavetovati, ja i onako znam, umem da odmerim šta je pravo, a šta nije.

ŽIVKA: Ne pitam te ja šta je pravo, a šta nije, nego te pitam kakvi su to zakoni u ovoj zemlji, kad policija ne može da zabrani novine koje vređaju jednu ministarku?

VASA: Ti si bila kod upravnika varoši?

ŽIVKA: Sad sam došla otud!

VASA: Pa šta ti kaže?

ŽIVKA: Ne mogu, veli, po zakonu; to nije, veli, prava uvreda, to je samo aluzija. Ama, kakva aluzija, pobogu brate, zar nazvao me odvratnom babom pa to aluzija?!

VASA: Pa to nije, al' biće ono aluzija što je Simu nazvao mandarinom. Ja mislim, to će biti aluzija.

ŽIVKA: A ako ja tome koji je pisao razbijem nos, hoće li to biti aluzija?

VASA: Ostavi se,. boga ti, Živka, toga. Ja ne znam kakva je to manija u tvojoj porodici, svi hoćete da razbijate noseve. Nego stišaj se ti malo,. pa da razgovaramo o tome: šta da se radi?

ŽIVKA: Ama, kakvo te stišavanje snašlo, crni Vaso! Zar izgrdili me i nagrdili i nafarbali svima bojama u novinama, a ti meni da se stišam! More, zemlju ću da progrizem, pa ću da ga nađem, a već kad ga nađem, zapištaće majci i proklinjaće čas kada je naučio da piše. Zadaviću ga, razumeš li, evo ovim ću ga rukama zadaviti.

VASA: De, de, de! Opet si pala u vatru?

ŽIVKA: Pa kako da ne padnem u vatru, nego u šta hoćeš da padnem?

VASA: Ono jest... znam kako ti je!

ŽIVKA: A znaš li ti, Vaso, šta ja mislim, koja me je zmija ujela?

VASA: Ne znam.

ŽIVKA: Niko drugi nego gospa Nata. Ruku bih u vatru metla, ako to nije njeno maslo.

VASA: A što misliš da je ona?

ŽIVKA: Pa preotela sam joj onoga.

VASA: Koga si joj preotela?

VASA: Ne razumem te, šta si preotela forme radi?

ŽIVKA: Pa, brate, preotela sam joj ministarsku fotelju, i onda, dabome, i sve ono što ide uz to.

VASA: Fijaker?

VASA: Pa to »forme radi« ne razumem.

ŽIVKA: Pa ne razumeš, dabome, kad nisi otmen; da si otmen, ti bi razumeo, ovako, dabome...

ANKA (donosi pismo) Za gospođu.

ŽIVKA: Ko je doneo?

ANKA: Jedan šegrt.

ŽIVKA: Dobro.

ŽIVKA: Koji, Rista?...

VASA: Pa taj, de, Nikaragaua.

ŽIVKA: Samo mi on još treba na ovu muku. "Šta hoće, boga ti?

ŽIVKA: A on što se zavlači kod sobarice!

ŽIVKA: Ko mu pa traži da postane član porodice! Nek ide bestraga! Eno mu njegove Nikarague, pa neka se tamo ženi!

VASA: Čekaj, molim te.

ŽIVKA: Čitaj, čitaj brzo!

VASA: O maj... kakva si!...

ŽIVKA: Preskoči sve drugo. Čitaj ime!

VASA: Evo de! (čita) »Pisac je tog članka u novinama ujka-Vasa... «

VASA: Ama, čekaj brate, čekaj, de!... O majku mu, gde ću da poginem ni kriv ni dužan!

ŽIVKA: Pišeš članke, je li, pseto gadno;aluzija, je li... (dočepa stolicu) Sklanjaj mi se s očiju, jer ćeš sad poginuti, svinjo pijana!...

VASA: Ama, Živka, pobogu, stišaj se i čekaj da ti pročitam do kraja!

ŽIVKA: Pročitao si ti meni ono što mi je trebalo pročitati.

VASA: Ama, smiri se, tako ti boga... Otkud ja da pišem, ni na pamet mi nije palo! Zar ja zbog nepismenosti otpušten iz državne službe, pa da pišem članak i to još aluzije...

ŽIVKA: Jesi, jesi, Vaso, poznajem ja tebe dobro, matora lopužo!

VASA: Pusti me, molim te, da ti pročitam do kraja.

ŽIVKA: Čitaj, 'ajde čitaj!

VASA: Hoću, samo, molim te, ostavi tu stolicu. Ne umem da čitam kad držiš stolicu!

ŽIVKA: Čitaj!

ŽIVKA: Ju, ju, ju, ju, sad će me strefiti. Zet, zet, izetio se on dabogda nikakav! Jaoj, proklet bio majci i ovoga i onoga sveta! Kuću mi ocrni, obraz mi oduze, oduzela mu se dabogda ruka kojom je napisao ono!

VASA: Smiri se, boga ti!

ŽIVKA: Kako da se smirim kad mi je iskidao sve živce: isekao mi život kao faširano meso! Kako da se smirim, smirio se on dabogda nikakav! (plane) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj... ili nemoj...

ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor, Čuješ li šta ti kažem, idi mi kupi mišomor!

VASA: Što će ti, pobogu, Živka, mišomor?

ŽIVKA: Hoću da ga otrujem, hoću kao pacova da ga otrujem!

VASA: Ostavi se, boga ti!... Ne biva to! Nemoj tako da govoriš. Nego lepo i pametno da smislimo. Ja mislim, Živka, da ti njega prosto optužiš.

ŽIVKA: Koga?

VASA: Zeta!

ŽIVKA: Pa drugi da mu sudi, je li? A to ne, hoću ja da mu sudim; ja, razumeš li? Što ga snađe, od moje ruke da ga snađe!

VASA: Pa dobro, ali kako, šta misliš da uradiš?

ŽIVKA: Proteraću ga, tražiću još ovoga. časa da se protera!

VASA: Je l'u Ivanjicu?

ŽIVKA: Ama, kakvu Ivanjicu? Preko granice, razumeš li, preko granice, kao što se skitnice i kockari proteruju. Eto, to ću ja njemu, i to odmah, ni jednog sata mu neću dati da se skrasi, proteraću ga majci... odmah, dabome, odmah... (uzme slušalicu) Molim 407... da, 507..

VASA: Šta ćeš?

ŽIVKA: Šta kaže?..

ŽIVKA: Ama, šta kaže, boga ti?

ŽIVKA: Pa što mu nisi kazao da se i ja ljutim?

VASA: I rekao ti je da ga ostaviš na miru i da se okaneš tvojih budalaština.

ŽIVKA; Šta kaže?

VASA: I kaže da si ga užasno osramotila onim što je izašlo u novinama.

ŽIVKA: Pa nisam ja to pisala.

VASA: I kaže, biće kroz koji čas ministarska sednica. Ministar unutrašnjih dela mu je saopštio da će se na sednici govoriti o tome.

ŽIVKA: O čemu?

VASA: Pa o tome što je izašlo u novinama.

ŽIVKA: Šta kaže? ... Kakav položaj u pitanju? Samo neka proba. Idi, Vaso, na telefon pa mu reci: ako da ostavku, da mi slobodno ne dolazi kući. Ako su njegove kolege neraspoložene, neka oni dadu ostavke. Svi neka dadu ostavke, ali on da se nije usudio!... Tako mu reci!...

ŽIVKA: Ko more...

ANKA: Gospođa Nata Stefanović, ministarka.

ANKA: Da!

ŽIVKA: Otkud ona! Ala je potrefila kad će da mi dođe! Pročitala je, kučka, ono u novinama, pa sad došla da omiriše. Ne mogu, ne mogu da je primim, nek ide bestraga!...

VASA: Pa ipak moraš, Živka, red je!

ŽIVKA: Pa vidim i sama da moram, ali, znaš, sve mi se prevrće u stomaku od muke. Sad mi došla, bestraga joj glava... Nek uđe!

ŽIVKA: Ju, slatka moja gospa - Nato, baš vam hvala što naiđoste malo. Otkad vas nisam videla, pa baš kažem: što li mi se to gospođa Nata odbila?

NATA: Nije, boga mi, nego, verujte, ne mogu da danem dušom od raznih sednica. Znate, dok' sam bila ministarka, sva ženska društva izabrala su me u svoje upravne odbore, pa sad eto teglim... Popeše mi se, boga mi, navrh glave razne sednice, predlozi, rezolucije; već sam i od'. kuće digla ruke. (gleda kufer) Gle, gle, gle... kakvo je to pakovanje?

ŽIVKA: A, ovo... Znate, moja ćerka se sprema za banju.

NATA: Zar još sad, pa još nije sezona?

ŽIVKA: Šta ću, kad je stego reumatizam, pa ne može da čeka sezonu.

NATA: A u koju će banju?

ŽIVKA: U koju?... Pa u Abaciju.

NATA: Tako! A putovaće, razume se, u salon vagonu? Ja sam uvek putovala u separatnom salon vagonu, to je tako prijatno.

ŽIVKA: Pa da, da!

NATA: Nego čudi me što će u Abaciju, to nije banja za reumatizam?

ŽIVKA: Pa ona će, znate, tamo da se prođe do Abacije, a posle će u Ivanjicu.

NATA: U Ivanjicu?

ŽIVKA: Jeste! Znate, kod same Ivanjice pronađen je jedan nov izvor lekovite vode protiv reumatizma.

NATA: Tako! To nisam znala. (Spazi novine po stolicama.) Ju, šta je novina, čitava redakcija!

ŽIVKA: A jest: pretplatili smo se za celu godinu pa nam doneli sve brojeve od početka godine. Je li, Vaso?

VASA: Jeste, od početka ove godine i za celu prošlu godinu.

NATA: Ja ne čitam novine, ne volim, verujte... ne čitam novine, sem kad ima štogod vrlo interesantno.

VASA: Hteo sam, Čedo, da ti kažem... Čekaj, :šta sam ono hteo da ti kažem? Ah, da! Zamisli, saznali smo ko je pisao ono u novinama.

ČEDA: E?

VASA: I šta misliš ko je?

ČEDA: Ko bi to mogao znati?

VASA: Ti!

ČEDA: Ta nije moguće? .

VASA: Jeste, ti!

ČEDA: Ko bi to rekao?

VASA: I znaš kako smo saznali?

ČEDA: Baš sam radoznao?

VASA: Saznao Nikaragua i javio nama.

ČEDA: Ama, zar se taj Nikaragua još meša u naše porodične stvari?

VASA: Ne meša se, nego napisao i traži satisfakciju.

ČEDA: Pa neka mu da Anka satisfakciju.

VASA: E, taj si mu kolač lepo ispeko, to ti se mora priznati. Ali ovaj drugi kolač, što si ga ispekao Živki preko novina, to ti ne valja.

ČEDA: Pregoreo je malo.

VASA: Pregoreo je mnogo, a ne malo! I onda, brate, ne valja ti što se služiš falsifikatima.

ČEDA: Kakvim falsifikatima?

VASA: Pa to, na primer, prvo si mene falsifikovao.

ČEDA: Ne znam.

VASA: Znaš, kako da ne znaš. Predstavio si se čoveku kao da si ti ujka - Vasa, a to je, brate, falsifikat i ja zbog trga mal' ne pogiboh maločas. Pa onda, 'ajde mene, neka ti je prosto, ali si falsifikovao i Živku.

ČEDA: Da se nisam kome predstavio kao ministarka?

VASA: Nisi, ali si napisao da je odvratna baba, a to je opet falsifikat.

ČEDA: To, vidite, nisam znao.

VASA: Nisi, dabome, a nisi znao ni to da će cela ta stvar vrlo rđavo po tebe da se svrši. Nego deder da ja i ti ozbiljno progovorimo.

ČEDA: Znam, znam već, hoćete da me savetujete da napustim ženu.

VASA: Ama, kakva žena, molim te, ovde su sad u pitanju mnogo krupnije stvari no što je žena. Ostavi ti ono što sam ti ja govorio pre, ono sam ti govorio po ministarskoj pameti i onda, razume se, morao sam govoriti koješta, ali ovo što hoću sada da razgovaram s tobom, to je po mojoj pameti.

ČEDA: Da čujem, dakle?

VASA: Cela ta stvar u novinama, kao što i sam vidiš, otišla je daleko, vrlo daleko. Sam Sima je došao u vrlo nezgodan položaj. I malopre nam je telefonirao — stvar će se izneti čak i na ministarskoj sednici, i to još sad, do podne.

ČEDA:To je dobro!

VASA: Pa ja, znaš, nešto mislim — ovo je potpuno po mojoj pameti — kako bi bilo da stvar nekako zagladimo?

ČEDA: Pa zagladite je!

VASA: Ama, šta imam ja tu da gladim! Ne mogu ja tu ništa, nego kad bi ti. Kad bi ti. na primer, napisao onako otvoreno: ono što sam pljunuo pristajem da poližem.

ČEDA: Ko da poliže?

VASA: Pa ti, brate!

ČEDA: A, izvinite!

VASA: Ama de, to se samo tako kaže. Nego evo ovako da napišeš: sve ono što sam pisao u novinama nije istina.

ČEDA: Pa znam. Ali kad je istina.

VASA: Znam ja da je istina, ali... brate moj, istina se nikad ne govori javno i istina se nikad ne štampa u novinama. Istina je zgodna za ogovaranje, onako u četiri oka, u porodici, a kud si ti pa video i čuo da se istina javno kaže?

ČEDA: Je li to sve iz vaše pameti?

VASA: Pa iz moje, dabome! I vidiš, nešto se mislim: kada bi ti tako napisao pa ja to odneo Simi pre sednice. Pa oni njemu u ministarskoj sednici: »Šta je ovo, gospodine Simo, u novinama?« a on njima: »Ništa, izvolite pročitati ovo!« pa ispovrti tvoje pismo.

VASA: I ja mislim da bi divno bilo. Jer, vidiš, ovako, bez toga, mogu oni njemu reći: »Brate Simo, ti si ceo kabinet obrukao, pa da spaseš ugled kabineta daj ti, brate Simo, ostavku!«

VASA: Koje?

ČEDA: Pa to?

VASA: Da Sima da ostavku?

ČEDA: Jeste.

ČEDA: Pa tako i ja mislim govoreći s vama, ali, vidite prevarili smo se obojica.

VASA: Još kako smo se prevarili!

VASA: Dobar dan!

ČEDA: A gospodin je... ?

VASA: Naš rođak.

KALENIĆ: Najbliži rođak po ženskoj liniji.

ČEDA: Tako, to mi je milo. Ja sam zet tetka - Živkin.

ČEDA: Molim, izvolite samo objavite dnevni red.

KALENIĆ: Na dnevnom je redu, kao što znate ovaj napad u novinama koji je danas izišao protivu tetka-Živke. (Čedi.) Vi ste, izvesno čitali?

VASA: Jest, pročitao je on to.

KALENIĆ: Ja sam dakle sastavio jedan odgovor, jer, dozvolite, naša je dužnost, kao članova porodice, da odbranimo tetka-Živku od tako gadnih kleveta.

ČEDA: Razume se!

KALENIĆ: Hoćete li da čujete moj odgovor?' (vadi hartiju iz džepa) Moj odgovor je upućen na adresu onoga magarca koji je napisao to u novinama. (Čedi) Šta mislite da li da ga nazovem konjem ili magarcem, šta mi savetujete?..

ČEDA: Sasvim svejedno, ne vidim da ima kakve razlike. Samo, jeste li vi mislili o tome da će taj koga budete nazvali konjem ili magarcem vama razbiti nos?

KALENIĆ: Mislio sam i na to, ali se ja neću na ovo šugdisati,

ČEDA: A, tako? E, to je druga stvar.

KALENIĆ: Ja sam, dakle, da vam ne bih; čitao sve, u svom napisu vrlo vešto izveo stvar. Rekao sam da je dotični gospodin predstavnik jedne strane države, Nikarague, i da bi kao takav došao u posetu radi izvesnih zvaničnih pregovora, recimo: radi pregovora za zaključenje trgovinskog ugovora. :

ČEDA: Sa gospa - Živkom?

KALENIĆ: Ne, nego s našom državom. Zatim sam rekao da dotična gospođa ministarka, kojoj je on došao, momentalno još nema čekaonicu u kući, a kako je toga trenutka bila zauzeta, uputila je dotičnog gospodina u sobaričinu sobu da tamo pričeka, kao u čekaonici.

ČEDA: A što je skinuo kaput?

KALENIĆ: A to, što je skinuo kaput, rekao sam da je stoga što je dotična sobica vrlo niska i tesna.

ČEDA: To ste se, vidite, vrlo dobro setili. Meni nikad ne bi tako nešto palo na pamet. To vam je neobično duhovito.

KALENIĆ: Je l te?

ČEDA: Baš mi je milo što imam tako, duhovitog rođaka. No, ujka - Vaso, sad nemamo šta više da brinemo. Stvar je sasvim u redu. Ako ovo što je gospodin napisao izađe u novinama, stvar će biti potpuno uređena.

VASA: Samo da ne bude dockan.

KALENIĆ: Zašto dockan?

ČEDA: Pa znate, nije nemoguće da će g. Sima još danas dati ostavku.

ČEDA: Da, teča Sima.

KALENIĆ: To nije moguće!

ČEDA: I to zbog onoga u novinama?

VASA: Da, na žalost, zbog onoga u novinama,

KALENIĆ: Ali zašto molim vas? To ne bi bilo nimalo lepo. I, najzad, ne vidim da je on tu kriv.

ČEDA: Pa nije, al' vidite, obično se kola ne krhaju na onome koji je kriv.

KALENIĆ: Jeste li vi baš sigurni da će on dati ostavku?

ČEDA: Siguran nisam, ali tako se misli, tako se govori.

KALENIĆ: Onda šta mislite? Zar ne bi bilo bolje da ja pričekam sa onim odgovorom... da vidimo najpre situaciju, jer ja bar tako mislim — ako da ostavku i ne bude više ministar, onda prestaje svaka potreba da se brani, zar ne?

ČEDA: Razume se. Isto tako i ja mislim; I ne samo to, nego ako da ostavku i ne bude ministar, onda nema smisla biti u srodstvu s njim.

KALENIĆ: Pa jest!

ČEDA: Ja, na primer, to ću vam iskreno reći, ako on ne bude više ministar, mislim sasvim da se odrečem srodstva sa gospa-Živkom.

KALENIĆ: A mislite bi odista da će dati ostavku?

ČEDA: Pravo da vam kažem, ja -mislim da je dosada već i dao.

KALENIĆ: Pravo da vam kažem, baš ja i nisam tako bliski rod.

VASA: Gle sad! Pa je l' reče juče da si najbliži rod?

KALENIĆ: Pa jeste, ne kažem da nisam, alga više po ženskoj liniji, a znate, srodstvo po ženskoj liniji nije nikad dovoljno pouzdano.

VASA: Pa je li reče, pre ćeš da pogineš no što ćeš dopustiti da ti se ospori srodstvo?"

KALENIĆ: Da, ja sam se onako figurativno izrazio.

ČEDA: Razume se, to je samo figurativno. Vi to, ujka-Vaso, ne možete da razumete.

VASA: Ne mogu.

ČEDA: Nekad, u staro vreme, rod je rod, danas su se izmenile prilike, pa rod može da bude i figurativni rod.

KALENIĆ: Vi vrlo pravilno shvatate stvari.

VASA: Ja ih, bome, ne shvatam, pa to ti je!

ČEDA: Pa zato i ne vredi više o tome govoriti. Dakle, dragi i figurativni rođače, najbolje je metnite vi taj rukopis u džep i otidite u čaršiju, ili zađite po kafanama pa se raspitujte o situaciji. Ako teča Sima ne bude dao ostavku, vi dođite i pročitajte to tetka - Živki; ako bude dao ostavku, onda ne vredi cela stvar truda.

KALENIĆ: Sasvim, sasvim, kao da mi iz usta vadite reč. Dakle, čim čujem kakva je situacija, ja ću doći...

ČEDA: Ako je potrebno.

KALENIĆ: Pa da, ako je potrebno. Zbogom, gospodine; zbogom, gospodine Vaso. (ode)

VASA: A đavo će ga znati; sam je izmislio ,da nam je rod, a vidi ga sad!

ČEDA: Pa vi, ujka-Vaso, meni prebacujete da sam vas falsifikovao, a eto vi falsifikujete rođake.

VASA: Ama, nisam to ja, sam se on falsifikovao. I vidi ga, molim te, čim ču za ostavku, a on opra ruke.

ČEDA: Tako je to, moj ujka - Vaso. Pacovi se razbegavaju čim lađa počne da tone. Nije ovaj ni prvi ni poslednji.

VASA: More, nek ide do đavola! Nego, deder, kaži ti meni ono što sam te pitao: može li ona stvar nekako da se izgladi?

ČEDA: Ama ostavite se, ujka - Vaso, glađenja;

zar ne vidite da je cela situacija tako rapava da se ne može ni izrendisati a kamoli izgladiti?

VASA: 'Ajdemo mi tvojoj Dari. Hoću s njom da progovorim. Ipak, ćerka je, nju će pre da zaboli srce nego tebe.

ČEDA: Molim, izvolite, nemam ništa protiv. Pokušajte, možda će nju zaboleti srce. Izvolte ovamo! (odu zajedno u desnu sobu)

ŽIVKA: Ako hoćete pravo da vam kažem, meni i nije baš toliko stalo do toga da budem ministarka.

NATA: E, pa nemojte, gospa-Živka, budimo iskreni. Prijatno je to: imaš fijaker, imaš cigarete na reprezentaciju, ideš besplatno u ložu, imaš salon-vagon za putovanje, pa momak iz ministarstva; pa čim potražiš telefon i kažeš ko si, a telefoniskinje pokrhaju se koja će ti pre dati vezu; pa klanjaju ti se činovnici, pa činovničke žene ti jednako prave vizite. Pa onda, ako si na ručku, počasno mesto; ako je kakva svetkovina, dobiješ buket; ako je parada, dobiješ mesto na tribini. Ne može se reći da sve to nije prijatno.

ŽIVKA: Pa jeste, kad se s te strane uzme.

NATA: Molim vas, dozvolite mi da to pismo pomirišem.

ŽIVKA: Ju, gospa - Nato, šta vam pada na pamet; otkud pa sad tuđe pismo da pomirišete?

NATA: Dozvolite mi, molim vas.

NATA: Isti miris i ista boja, roze... Otvorite slobodno, otvorite; nije to meni ništa nepoznato; dobijala sam i ja takva pisma.

ŽIVKA: Iju, šta vi mislite?

NATA: Pa de, de — što se sad pravite... Učili ste i vi bridž, nisam samo ja... More, znam ja sve to po redu. Otvorite kada vam kažem slobodno to pismo, jer kako ste mi malopre govorili da može doći do ostavke vašeg muža, onda znajte da to pismo može da bude vrlo važno.

ŽIVKA: Važno? (otvori nervozno. Čita, zgražava se i daje pismo gospa-Nati)

ŽIVKA: Ju, ju, ju... Ne mogu da dođem sebi!

NATA: Šta ćete, takva je ta diplomatska ljubav.

ŽIVKA: Čujte, gospa - Nato, ovo je neka prava diplomatska svinja.

NATA: Samo slušajte, gospa-Živka, to pismo mnogo znači. Ta diplomatska svinja ne daje ostavku sve dotle dok nije siguran da je dotični ministar dao ostavku.

ŽIVKA: Šta kažete?!... Ju, pregrizla jezik dabogda! Kakva ostavka?

NATA: Kažem samo: ovaj nasigurno piše.

NATA: Eh, kako da nije moguće. Ostavka vlade, gospa - Živka, to vam uvek padne kao grom iz vedra neba. Pravim ja planove: te ovako ću da namestim kuću, te ovamo ću da pravim izlet; te u ovu ću banju letos... a tek... brrr... bum! Udari grom: padne vlada i odu svi planovi u vetar. Zgodio me je, slatka moja gospa-Živka, pa znam kako je!

ŽIVKA: Ama, šta vi tu govorite...

NATA: A natuštilo se nešto nebo pa nemojte se iznenađivati. Gde je oblaka, tu će biti i groma. Ne volim da vam stajem na muku; znate kako je, svakome je lakše kad sam podnosi ono što ga snađe. Hajde, zbogom, gospa - Živka; pa nemojte vi to tako da primite k srcu. Zbogom! (ode)

VASA (dolazi iz sobe): Ode li ti ta?

ŽIVKA: Ode, more, ali mi nasluti. Šta misliš ti, može li to odista da se desi da onaj da ostavku?

VASA: Pa... kako da ti kažem... i mogao bi. Eto, baš sad mi kaže Čeda...

VASA: Ama, promisli malo, da l' ćeš dobro učiniti!

ŽIVKA: Ne pitam ja više da l' je dobro; idem.. da upadnem u sednicu pa da im ja pokažem... Čekaj samo da se obučem! (odjuri u sobu)

ČEDA: Šta je?

VASA: Ama, da vidiš novo čudo! Ona hoće da upadne u ministarsku sednicu.

ČEDA: Pa neka upadne!

VASA: Ama, ne biva, što ne biva — ne biva.

DARA: Pa šta mi možemo?

VASA: Da mi pomognete, silom da je zadržimo!

RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim.

ČEDA: Koga more?

RAKA: Sretu Matića.

ČEDA: Zašto, bre?

RAKA: Opsovao mi je oca mandarinskog.

ČEDA: Pa što nisi i ti njemu opsovao?

RAKA: Pa opsovao sam mu.

ČEDA: Pa onda ste kvit.

RAKA: Al' za njegovog oca nije bilo u novinama da je mandarin.

ŽIVKA: Sklanjajte mi se s puta! (gurne na vrata)

SIMA: Uvažena mi je ostavka!

SIMA: Zbog tebe!...

ŽIVKA: Šta, zbog mene? A što zbog mene, smetenjače jedan! Bolje reci, nisi bio za ministra, eto ti! Bolje to reci! ...

SIMA: Pa nisam, dabome, kraj takve žene.

ŽIVKA: I sad, je li, i sad nismo više ministri ?

SIMA: Dabome da nismo!

ŽIVKA: Gospode bože, zašto me zgodi tako dušmanski kad sam ti palila sveću svakoga petka! {Simi) Je li ni fijaker, ni loža, ni salon-vagon... sve to ode, je li... sve, sve?

SIMA: Pa ode, dabome!

RAKA: Dole vlada!

Zavesa