Бранислав Нушић

Госпођа министарка

Шала у четири чина

Први пут приказано у београдском Народном позоришту 1923.

Предговор

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија. Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости.

Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честити, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао. Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна.

Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција. Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.

А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који силазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију од бола и гриже па до самоодрицања и апатије.

У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе — па било изнад или испод линије — драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал! Отуда се највећи број драма и креће у тој области.

У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.

Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала ко су, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изљубила на фрише-фире сто седамдесет динара. Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале -средине.

И, ето, из те и такве средине ја сам узео за фуку једну добру жену и добру домаћицу — госпођу Живку Поповић — и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.

Нушић

ЛИЦА

• СИМА ПОПОВИЋ
• ЖИВКА, његова жена
• ДАРА, кћи
• РАКА, синчић
• ЧЕДА УРОШЕВИЋ, зет
• Др НИНКОВИЋ. секретар Мин. спољних послова
• УЈКА ВАСА
• ТЕТКА САВКА
• ТЕТКА ДАЦА
• ЈОВА ПОП-АРСИН
• ТЕЧА ПАНТА
• Родбина госпа-Живкина: МИЛЕ, његов син СОЈА, распуштеница, ТЕЧА ЈАКОВ,
• САВА МИШИЋ,
• Г-ђа НАТА СТЕФАНОВИЋ учитељица енглеског језика,
• полицијски писар,
• АНКА, служавка,
• штампарски шегрт РИСТА ТОДОРОВИЋ,
• кожарски трговац ПЕРА,
• КАЛЕНИЋ ПЕРА, писар из административног одељења
• Први жандар
• Други жандар
• Први послужитељ из министарства
• Други послужитељ из министарства
• Девојчица кројачица
• Први грађанин
• Други грађанин

ЧИН ПРВИ

Обична грађанска соба.

Старо канабе, две фотеље и неколико простих, трпезаријских столица. Троја врата: у дну, десно и лево и један прозор десно. У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне, које ће госпа Живка прекројити за сина.

Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало.

САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе.

САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа.

ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу. И купуј му, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни двадесет и четири сата.

САВКА: Несташан, много несташан!

САВКА: А лепа плата.

ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш остану ти чисте шаке. Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме. Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео за политику.

САВКА: Па јест!

ЖИВКА: Оно, и други се бакћу, и што кажу, ломе са политиком, али опет некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме. Све ово не иде, нашкодиће угледу партије, оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне подужице: те млеко, те бакалин и... већ знаш!

САВКА: Тешко је, боме, данас...

ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразно, по три пута човек да јој каже. (одлази задњим вратима) Јел' Анка, шта је с кафом?

ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе. Бар да је као што треба кад га човек плаћа.

ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу.

ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка-Савка, да те умолим да нам даш једно двеста динара на зајам.

ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу.

САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где био ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе, не дај, боже!..

ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре. Слушај, не била ја Живка ако га не натерам да се увуче у какву комисију. Шта ту партија! Ђока кума-Драгин назида кућу са партијом, а овај мој растури кућу.

САВКА: Да л' си баш сигурна?

ЖИВКА: Шта?

САВКА: Па то, да ће ући у комисију?

ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити?

САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам па, велим, ако не уђе у комисију...

ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче. Ако не може никако друкчије, а ти да знаш, узајмићемо макар на друго место, па теби вратити. Теби твоје не гине.

САВКА: Ако је само за три месеца...

ЖИВКА: Ни један дан више!..

АНКА (улази за њим и носи књиге и капу.)

ЖИВКА: Ију, црни синко, ти се опет тукао?

РАКА: Нисам!

АНКА: Јесте, јесте, тукао се!

ЖИВКА: Него шта си?

РАКА: Правили смо демонстрације.

ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом?

РАКА: Против владе.

САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко?

РАКА: Немам ништа, али сам и ја вико: доле влада!

ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама, шта си ти имао да се мешаш у демонстрације?...

РАКА: Па није само ја, цео свет. Ено још се туку на Теразијама, а влада је морала да да оставку, јер је убијен један радник и тројица су рањени.

ЖИВКА: Ју ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана!

РАКА: Шта ће ми да се умијем?

ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар невидиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (гурне Раку те овај оде са Анком)

САВКА: 'Ајде и ја да идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (устаје.)

ЖИВКА: Па како си решила за оно?

САВКА: Које оно?

ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам?

САВКА: А, за то? Па како да ти кажем; волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда...

ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити.

САВКА: Је л' да донесем предвече?...

ЖИВКА: Јест, молим те, још данас! Па дођи.. тетка-Савка, немој да не дођеш. Ја, бога ми, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће.

ЖИВКА: Ехе, где си нагао?

РАКА: Тамо!

ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један? — А латински — двојка, а наука хришћанска — двојка, а математика — двојка! Не гледаш то, него демонстрације, а што ћеш да понављаш разред — то ништа.

РАКА: И отац је понављао четири разреда, па...

ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца!

РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам.

ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију!

ЧЕДА: (улази са женом они су обучени за -посете: Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли.

ДАРА: Слушам вас ваздан а и не скидам шешир (полазећи лево у собу) Мајка, је ли доносила шнајдерка хаљину?

ЖИВКА: Није још.

ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (оде)

ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове.

ЧЕДА: Шта ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне кућу кућити...

ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш.

ЧЕДА: А ви сте говорили да има 12000 динара мираза.

ЖИВКА: Па има.

ЧЕДА: Ама где су? Волео бих да видим тих 12000 динара.

ЖИВКА: Примићеш их од осигуравајућег друштва.

ЧЕДА: Примићу, ал' кад умрете и ви и отац..

ЖИВКА: Па можеш ваљда дотле причекати.

ЧЕДА: Могу дотле и умрети.

ЖИВКА: Не би баш била велика штета.

ЧЕДА: Па не би за вас, могли би још аи да наследите и моје осигурање.

ЖИВКА: Молим. Изволите!

ПЕРА: Господин није код куће?

ЖИВКА: Не!

ПЕРА: А није ни у канцеларији.

ЧЕДА: Ви сте чиновник?

ПЕРА: Да, писар код господина Поповића. Па хтео сам да јавим да је кабинет дао оставку. Хтео сам, знате, ја први да му јавим.

ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и значим није дошао у канцеларију.

ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

ПЕРА: Управо, долазио је од јутрос, али је некако одмах отишао, чим је чуо да је влада дала оставку.

ЧЕДА: Па онда значи да он зна!

ПЕРА: Зна извесно! Али, ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу.

ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим.

ЧЕДА: А ви у »наше« рачунате... ?

ПЕРА: Па »наши«! ... Господин Стевановић је већ отишао у двор.

ЖИВКА: Стевановић?

ПЕРА: Ја сам га својим очима видео.

ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишо?

ПЕРА: Видео сам га!

ЖИВКА: Отишао је баш у двор?

ПЕРА: Да!

ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.

ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити. Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет.

ЧЕДА: Рећи ћемо!

ЖИВКА: Хоћу, господине!

ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (оде)

ЖИВКА: Зете нисам те загрлила од дана венчања. (грли га..)

ЧЕДА: Али чему се ви то радујете?..

ЖИВКА: Гле сад! Место и ти да се радујеш, а ти још питаш. Рако! Рако!

ЧЕДА: Чему да се радујем?...

ЖИВКА: »Наши«! Јеси ли чуо шта каже човек: »наши«!

ЧЕДА: Ама кој' човек?

ЖИВКА: Па овај...

ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су »наши« сви који образују кабинет. Он то, извесно. свакоме јавља.

ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао У двор.

ЧЕДА: Па?

ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он...

ЧЕДА: Ко?

ЖИВКА: Како ко? Сима!

ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више?

ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник општине? Охо, мој брајко, само кад се хоће, има ваздан. (на вратима) Рако? Рако!

ЧЕДА: Шта ће вам?

ЖИВКА: Да купи новине. Цркох од радозналости! Рако! Рако!

МОМАК: Добар дан, госпођо!

МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин да му дате његов цилиндер.

ЖИВКА: Цилиндер? ...

МОМАК: Јесте, цилиндер.

МОМАК: Јесте!

ЖИВКА: Ју, тако су ми се на једанпут одузеле ноге! Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер?

МОМАК: Јесте, он.

ЧЕДА (и он се заинтересовао): А где је господин?

ЖИВКА: Одиста. где је он?

МОМАК: Ено га у министарству.

ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће му цилиндер?

ЧЕДА: Ето ти сад! Откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер?

ЧЕДА: (на левим вратима) Даро! Даро!...

ЖИВКА: Јеси ли купио новине? А јест, бога ми, нисам ти ни дала. Ама, где је та Дара?

ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер!

ДАРА: Па где је?

ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, метла сам га тамо у соби, на орман.

РАКА: А, није, ја сам га видео у сали иза фуруне.

ЖИВКА: Па, забога, идите, нађите та! Али брзо, одмах!

ЖИВКА (момку): А је ли господин био расположен кад је тражио цилиндер:

МОМАК: Није!

ЖИВКА:А љут?

МОМАК: Није био ни љут!

ДАРА (враћа се): Нема га!

ЧЕДА: Ама. шта сте се збунили?

ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је!

ЖИВКА: Знате ли ви, Анка, где је цилиндер господинов?

ЖИВКА: Бог те убио, да те не убије, опет ти!

РАКА: Није истина! Ја сам узео само кутију „да направим аероплан, а цилиндер сам оставио.

ЖИВКА: Па где си га оставио?

РАКА Не знам!

ЖИВКА: 'Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (разиђу се сви по кући да траже цилиндер)

МОМАК: Врло давно, господине...

ЧЕДА: И вама је то сасвим обична ствар кад се мења министарство. Променили сте их много?

МОМАК: Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа ...

ЧЕДА: И ви, мора бити, имате добар нос, :знате већ унапред да омиришете ситуацију?

МОМАК {ласка му то): Па... разуме се!... Знао сам ја још пре три дана да ће ова пасти.

ЧЕДА: Е?

МОМАК: Ама, знам ја то иако не читам новине. Чим видим да министар сваки час зивка благајника, и чим видим много згужваних хартија у корпи крај министровог стола, ја одмах кажем у себи: овај се спрема.

ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер ?

МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по коме донесем цилиндер, а он га погледа ко крава мртво теле и вели: »Доцкан, носи га натраг!«

ЖИВКА: Кад га, несрећник, метнуо под мипдерлук и напунио га орасима! Ко би се сетио да га тражи под минерлуком?

ЧЕДА (шчепа цилиндер од Живке, стрпа га .момку у руке и гура га): Идите, идите, у вашим је рукама судбина ове земље. (изгура га) Журите, молим вас, журите!

ЧЕДА: Не знам, али... дабоме! Криза... цилиндер...

ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо?

ЧЕДА: Куда?

ЖИВКА: На Теразије!

ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера из административног одељења.

ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости? Дајте ми шешир, идем сама!...

ЧЕДА: Куда?

ЖИВКА: На Теразије!

ДАРА: Боже, мама, откуд то иде!

РАКА: И ја ћу! (дуне на врата)

ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја!

ДАРА: Не знам!

ЖИВКА: Зову га у Двор.

ДАРА: Оца? А зашто га зову?

ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није изметло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) »3ашто га зову?« Па не зову га, ваљда, да им насађује квочке; него, чула си, пала влада и сад има нова да се састави.

ДАРА: Па да ви не мислите... ?

ЖИВКА: Шта мислим? 'Ајд, баш да чујем, шта мислим ја?

ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар?

ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер. Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута? Стегла сам их крвнички, бојим се ишчашиће се, али ако, толико могу за мога мужа да учиним.

ДАРА: Ох, боже, кад би се то десило... могао би онда и Чеда...

ЖИВКА: Таман, као да је Чеда прва брига. Камо среће да си ти мене послушала...

ДАРА: Шта да сам те послушала?

ЖИВКА: Па ето, то... ако би се десило да отац постане министар, да ниси пошла за тога, како би се лепо удала као министарска ћерка.

ЖИВКА: Па не, ал' кажем.

ДАРА: Мени ни овако ништа не фали.

ДАРА: Њему?

ЖИВКА: Па дабоме... нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје...

ДАРА: Мени је добар, а вама се и не мора допадати. Кад сам ја задовољна, шта ви имате ту?

ЖИВКА: Па већ ти, знам ја тебе. Ко дирне њега, као да те је у око дирнуо.

ДАРА: Па јесте!

ПЕРА: Има.

ЖИВКА: Говорите!

ПЕРА: Видео сам га.

ЖИВКА: Кога?

ПЕРА: Њега, господина. Видео сам га, отишао у Двор, има цилиндер на глави.

ПЕРА: Та како бих се преварио! Видео сам га ко што вас сад видим. Јавио сам му се.

ЖИВКА: А он?

ПЕРА: И он се мени јавио.

ЖИВКА: А не знате зашто је отишао у Двор?

ПЕРА: Како не знам: сви су наши позвани.

ЖИВКА: И мислите да би се то могло још данас свршити?

ПЕРА: Како још данас, још сад. Ко зна, можда је и потписано.

ПЕРА: Идем да их сачекам кад излазе; прочитаћу им са лица указ. Али вас молим да кажете господину да сам ја први који сам дошао да му јавим да је отишао у Двор. А ја ћу...

ЖИВКА: Да, дођите одмах, чим чујете што.

ПЕРА: Пера писар из административног одељења. (клањајући се, одлази)

ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу.

ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије, да чекамо.

ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде!

ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке.

ДАРА: Ама није то, него због света.

ЖИВКА: А гризе ме нестрпљење, не могу просто да издржим. И где је, молим те, сад овај твој, што не долази? (одлази на прозор) Забио се извесно у кафану, а што ми овде горимо на жеравици, то се њега не тиче. (нервозно шета и крши прсте) Ух, да ли ја да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: »Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!;

А онај мој шмокљан, место да каже: »Хвала, Ваше Величанство!, сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати.

ЖИВКА: Ух, кћери, све друго не марим, али само да ми је да госпа-Дару свучем са државног фијакера, па макар за двадесет и четири сата. Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру.

ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити...

ЖИВКА: Напослетку и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац Јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој издавала квартире за самце, а опа намештала кревете тим самцима...

ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка.

ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме.

ДАРА: Ето их у фиоци.

ДАРА: А што покриваш себе?

ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка?

ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар...

ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост. Бога ми, ћерко... ако је по картама.

ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам.

ДАРА: Ах, забога, мајка, што не пробаш?

ЖИВКА: Тако... Донеси после подне...

ДАРА: Па то је часком.

ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински ... ето ти!...

ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?

ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц.

XXI ЖИВКА, ДАРА

ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око...

ЖИВКА: Је л' трчи! Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је.

ДАРА: Ушао је у двориште.

ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло.

ЧЕДА: Чекајте, забога!...

ЖИВКА: А-ко ми одмах не кажеш, пашћу у несвест!

ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду.

ЖИВКА: Па говори, не отежи!

ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио...

ЧЕДА: Ама, чекајте! Дакле, овако сам смислио. Отац да мени изради један зајам код Класне лутрије на привредне циљеве, и то да му буде место мираза. С тим да одужим дугове, а после...

ЖИВКА: Даро, кћери, мени мркне пред очима. Кажи твоме мужу нека каже: да или не иначе ћу га гађати столицом!

ДАРА: Па кажи, забога!

ЖИВКА: Да или не?

ЧЕДА: Да!

ЖИВКА: Шта?

ЧЕДА: Министар.

ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар?

ДАРА: Је л' отац?

ЧЕДА: Јесте!

ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме! (клоне, уморна од узбуђења у столицу)

ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио: да отац мени изради из Класне лутрије један зајам од 12000 динара на привредне циљеве, и то да ми буде као мираз. С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе.

ЖИВКА: А ја?

ЧЕДА: Па шта сте ви?

ЖИВКА: Како шта? Још питаш. Ја сам госпођа министарка! (Удари у сладак смех од задовољства..) Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти!

ДАРА: Шта да вам кажем?

ЖИВКА: Па зови ме као што ће одсад цео свег да ме зове.

ДАРА: Госпођо министарка!

ЧЕДА: Хоћу, ал' кажите и ви мени: господин-министров зете; да чујем, знате, како то звучи.

ЖИВКА: Пре свега, зет — то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш.

ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као. . .

ЖИВКА: 'Ајде, 'ајде, лани, ако хоћеш да ти почеше језик параграф седамдесет шести.

ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар.

ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више.

ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући!

ЖИВКА: Па, да, не личи. Ал' тако је то, кад није васпитан да буде у министарској кући.

РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе.

ЖИВКА: Мангупска посла. Више се нећеш дружити са тим мангупима.

РАКА: Него с ким ћу?

ЖИВКА: Дружићеш се одсад с децом енглеског конзула.

ЖИВКА: А знају ли они да је твој отац министар?

РАКА: Знају, па баш зато и псују!

ЖИВКА: Записаћеш ми ту безобразну децу, па ћемо их преместити у унутрашњост; и децу и разред и учитеља. У овој земљи мора једанпут да буде реда и да се зна коме се сме псовати матер, а коме не сме.

РАКА: Јаој, да знаш, мама, што волим што је тата постао министар!

ЖИВКА: Е?! ... А зашто?

РАКА: Па, одсад, кад ме тата истуче, ја само скупим демонстрације, па се раздеремо: доле влада!

ЖИВКА: Прегризо језик ти, дабогда!. .

РАКА: Доле влада! ...

ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете!

РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац!

ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (збуни св.) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене. Боже мој, ко би то реко: отишо јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар? Ама станите овамо, немојте ми сметати!

ЖИВКА (грли га}: Министре мој!

ПОПОВИЋ: Но, но, Живка, уздржи се, забога!

ПОПОВИЋ: Знам ја то, господине Перо.

ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал' опет сам ја хтео први да вам јавим.

ПОПОВИЋ: Хвала, хвала!

ЖИВКА: Хоћете ли ви, господине Перо, сад у министарство?

ПЕРА: На служби, госпођо министарка.

ЖИВКА: Наредите да одмах после подне, у четири сата, дође овде министарски фијакер.

ПОПОВИЋ: Шта ће ти то?

ЖИВКА: Пуста ме, молим те! Хоћу да се провозам трипут од Калимегдана до Славије, па макар после умрла. Наредите, господине Перо!

ПЕРА: Разумем, госпођо министарка. (клања се излазећи) Пера писар из административног одељења!...

завеса

ЧИН ДРУГИ

Иста соба, само сада богатија намештајем који је без укуса размештен.

ЧЕДА: Је л' плаћено?

ШЕГРТ: Јесте! (предаје му шест кутија)

ШЕГРТ: Шест стотина.

ЧЕДА: Шест стотина?!!!...

ШЕГРТ: Толико је госпођа поручила.

ЧЕДА: Добро, добро, иди!...

ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?...

ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те! (даје јој визиткарту.)

ЧЕДА: Како — па шта? Откуд се на картама пише: ».министарка«! Као да је то занимање: министарка.

ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради.

ЧЕДА: Па онда — шест стотина визит карата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визит карте растура по народу као прокламације?

ДАРА: А, видиш, написала Живана.

ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој просто, није министарско име. А где је она, бога ти, од јутрос?

ДАРА: Код зубног лекара.

ЧЕДА: Шта ће тамо?

ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе. Већ четири дана иде сваки дан.

ЧЕДА: Тражио је неки секретар Министарства спољних послова на телефону.

ДАРА: Јеси ли ти разговарао са оцем?...

ДАРА: А шта он каже?

ЧЕДА: Вели: неће он да се прља, хоће да остане поштен човек.

ДАРА: Па то је лепо! Што му замераш?

ЧЕДА: Ама, то је лепо у теорији, али у пракси није.

ДАРА: Зар не умеш што друго да смислиш?

ЧЕДА: Па већ доцније, ако буде требало, смислићу ја још штогод, али најпре треба ово остварити.

ДАРА: Не остаје ти ништа друго него опет с мајком да разговараш.

ЧЕДА: Само кад би се с њом могло честито разговарати,

ЖИВКА: Тако, сад можете ићи!

ДАРА: Где си, бога ти, носила ту нову хаљину?

ЖИВКА: Фотографисала сам се; дванаест кабинет и једна велика за излог. А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко?

ЧЕДА: Донете су визиткарте.

ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина?

ЖИВКА: Како шта ће ми? Толика фамилија, па морам сваком да дам за успомену и иначе, потрошиће се то за три године. Је л' те, децо, а примећујете ли ви штогод на мени?

ЧЕДА: Ништа?...

ЖИВКА: А кад се насмејем? (смеје се)

ЧЕДА: Златани зуб.

ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав.

ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме.

ДАРА: Па што си навукла злато на њега?

ЖИВКА: Него! Какво је то питање? Зар госпа Драга има златан зуб, зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа Роса протиница има златан зуб, а ја да га немам!

ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб!...

ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто срамота.

ЧЕДА: Сасвим!

ЖИВКА: Не знам само, да л' би лепо стајало да и с десне стране направим један зуб?

ЧЕДА: То би лепо било због симетрије.

ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио?

ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић.

ЖИВКА: Је л' реко да ће доћи?

ЧЕДА: Јесте.

ЖИВКА: Баш добро!

ЧЕДА: Врло добро, и ја имам с вама да разговорим реч-две.

ЖИВКА: Врло добро, а и ја сам се баш решила да дефинитивно уредим ствар.

ЧЕДА: Ја сам, дакле, решио да ви још данас разговарате са оцем...

ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг.

ЧЕДА: Како да је узмете натраг?

ЖИВКА: Тако, да се ти лепо п љуцки извучеш из ове куће и да оставиш жену.

ЧЕДА: Како, молим вас?

ЖИВКА: Па тако де, што се ишчуђаваш? Да напустиш жену и она тебе да напусти.

ЧЕДА: Тако. А зашто то, молићу?

ЖИВКА: Тако! Није опа за тебе. Она је сада сасвим друго нешто него што је била када си је узео за жену.

ЧЕДА: Је л' тс? Гле, молим вас, ко би то реко?!

ЖИВКА: И она сад може да нађе много бољу прилику него што си ти!

ЧЕДА: Како, молим?... Реците то још једанпут.

ЖИВКА: Ама, шта се ти ту ваздан ишчуђаваш? Могу да нађем за њу бољу прилику, па ето ти.

ЧЕДА: Тако! Е, сад разумем!

ЖИВКА: Па нема ту, брате, шта да се буниш. Ево, размисли сам, шта си ти и ко си ти: једна обична вуцибатина...

ЖИВКА: Ама де, ми ово разговарамо пријатељски и фамилијарно, и ја теби то сасвим фамилијарно кажем да си вуцибатина. Јер, ето, шта си ти свршио — ништа. Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није?

ЧЕДА: Дозволите...

ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе? Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у године а заћорила, па ето тако слудовасмо. Било што је било, шта ћеш му, али — ако се ствар може поправити, треба је поправити.

ЧЕДА: Ама, кога да поправите?

ЖИВКА: Тебе не, не бој се! ... Него ствар... Зато сам ја и смислила да ми тебе најуримо.

ЧЕДА: Тако! А то сте ви смислили?

ЖИВКА: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи.

ЧЕДА: Диван план. Истина, рачун је направљен без крчмара, али свеједно. А шта би ви, госпођо министарка, рекли кад би вам ја рекао да не пристајем на све то?

ЖИВКА: Па ти, ако си паметан човек, и ако зрело размислиш, увидећеш и сам да је овако за тебе боље. Могао би чак да добијеш класу, ако се лепо и фамилијарно споразумемо.

ЧЕДА: Ја не продајем жену за једну класу.

ЖИВКА: Па добро де, кад си баш запео, нека буде две класе.

ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару? Молим вас, реците ви мени, мислите ли ви озбиљно све ово што говорите?...

ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме! Овај зубни лекар, код кога сам намештала зуб, примио се за проводаџију и већ је разговарао са човеком.

ЧЕДА: Има, како то, код мене живог, па већ разговарате с човеком?

ЖИВКА: Бога ми, право да ти кажем, нећу ја за твоју љубав да испустим овако лепу прилику.

ЧЕДА: Гле' те, молим вас! А сме ли се бар знати ко је тај будући зет?

ЖИВКА: Почасни конзул.

ЧЕДА: Како?

ЧЕДА: Господе боже, ко вам је то опет?

ЖИВКА: Човек из дипломације и онако од реда, као што и приличи једној министарској ћерки.

ЧЕДА: Е, то ми је мило! А шта је иначе тај Никарагуа?

ЖИВКА: Кој' Никарагуа?

ЧЕДА: Па тај ваш будући почасни зет?!

ЖИВКА: Како шта је, па конзул!

ЧЕДА: Ама, почасни конзул. Не може се тек од тога живети. Ко је још од почасти живео? Он мора имати неко занимање? ...

ЖИВКА: Па иначе је кожарски трговац.

ЧЕДА: Уф, ала то нешто смрди!

ЖИВКА: Него као ти, што нити смрдиш нити миришеш. Камо среће да си ти кожарски трговац!

ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би доста добро.

ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета!

ЧЕДА: А је л' те, -молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи?

ЖИВКА: Ама, какав Никарагау, убио те бог!

ЧЕДА: Па тај ваш зет.

ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић.

ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо. А, велите, зубни лекар проводаџија?

ЖИВКА: Па јесте, он!

ЧЕДА: Слушајте, па поручите проводаџији да дође к мени да проговоримо. Реците му врло ћемо се лако споразумети јер смо од истог заната, и ја знам да вадим зубе.

ЖИВКА:Ти?

ЧЕДА: О, те још како! Предњаке вадим по неколико одједанпут, а кутњаке по један, али кад један извадим, све остале заљуљам. Па зато баш и кажем, реците вашем зубном лекару нек дође к мени.

ЖИВКА: Није потребно, јер ствар је већ потпуно уређена. Данас ће већ доћи младожења на виђење са девојком.

ЧЕДА: Ама, којом девојком?

ЖИВКА: Па са твојом женом.

ЧЕДА: И доћи ће овамо Никарагуа да је гледа?

ЖИВКА: Разуме се!

ЧЕДА: Е, то је лепо! Слушајте, па треба казати девојци да се обуче. А, шта мислите, треба ли и ја да се обучем?

ЖИВКА: Ама, шта ћеш ми то? Удај се ти за твој рачун, ако ти треба, а нас остави на миру.

ЧЕДА: Сасвим, право кажете, ја ћу се удати за свој рачун! (шчепа шешир) Ја ћу вас звати у сватове! (оде нагло)

УЧИТЕЉИЦА (матора девојка у сако-костиму, подшишане косе с наочарима на носу, она испада узбуђена из собе)

УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! Пфуј! Шокинг?! ...

ЖИВКА: Шта је, забога?! ...

УЧИТЕЉИЦА: Немогуће, немогуће, госпођо, радити са овим човеком. То је неваспитано и безобразно дериште, да ја просто не могу више да поднесем.

ЖИВКА: Али шта је, забога?

УЧИТЕЉИЦА: Изволите, питајте га. Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже!

УЧИТЕЉИЦА: Но! Е то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер.

ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер?

РАКА: Нисам!

ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер? Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер? Зашто, 'ајде кажи ми зашто?

РАКА: Па кад она мене тера да изговорим десет пута реч: »решонс лајзејшн«!

ЖИВКА: Па изговори? ...

РАКА: Јес', изговори. Мислиш ти лако је то. 'Ајд нека она каже десет пута: »Туре буре ваља. була Туре гура; нити Туре буре ваља, нити була Туре гура!« 'Ајд' нека изговори то десет пута, па ево ја пристајем кека ми опсује и оца II мајку.

УЧИТЕЉИЦА: Пфуј!

ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање! И ја још сирота хоћу да паучи енглески да би се могао играти са децом енглеског конзула, а он, какав је, могао би опсовати оца II самоме енглескоме конзулу. Напоље, битанго, вуци ми се испред очију!...

ЖИВКА: Ама дођите ви само, а тај ће човек већ добити своје.

УЧИТЕЉИЦА: 'Ајде! Службеница! (одлази)

ЖИВКА: Да, отишао! Уредила сам ствар са њиме.

ДАРА: Е, како?

ЖИВКА: Саопштила сам му да је под данашњим даном разрешен дужности.

ДАРА: Какве дужности?

ЖИВКА: Па дужности мужа.

ДАРА: Ја те ништа не разумем. Откако си министарка, ти све неким званичним језиком говориш. Од чега си га разрешила?

ЖИВКА: Рекла сам му да од данас није више твој муж. Ето ти, је л' разумеш сад?

ДАРА: Како?!... А зашто?

ЖИВКА: Зато што се јавила једна врло лепа прилика за тебе.

ДАРА: Каква прилика, побогу, мајка?!...

ЖИВКА: Одлична. Човек од реда, као што и приличи. Почасни конзул! Ни... не могу да се сетим чији је конзул; али за тебе је свеједно. Иначе, Риста Тодоровић, трговац.

ДАРА: Боже, мајка, па зар ја нисам удата!?

ЖИВКА: Јеси, ал' то ћемо да избришемо. Зар не видиш и сама да он није прилика за тебе? Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет.

ДАРА: Он је чиновник, мајка!

ЖИВКА: Морс, какав чиновник! Час у служби, а час напоље. Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо? Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге. Добро, што смо досад трпели, пије нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо.

ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја?

ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам.

ДАРА: Ама, оставите се ви младожење. Питајте ви најпре пристајем ли ја да напустим мужа.

ЖИВКА: Па кад није за тебе прилика...

ДАРА: А био је, је ли, прилика кад нисам била министарска ћерка?

ЖИВКА: Није ни онда.

ДАРА: За -мене јесте.

ЖИВКА: А ти га увиј у памук па га метни под јастук и чувај га. Мени не треба, и да знаш, од данас није више мој зет.

ДАРА: Ал' је мој муж!

ЖИВКА: Тако ти бога, зар ти одиста не би напустила ту вуцибатину?...

ДАРА: Само у случају кад би знала да ме вара.

ЖИВКА: Па варате!

ДАРА: Ко то каже?

ЖИВКА: Па, мушко је, мора да вара жену. Тако је то од бога.

ДАРА: Кад бих то знала!

ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то!

ДАРА: До год се не уверим, не верујем, па ето ти!

ЖИВКА: Е па уверићеш се!

ЖИВКА: Гле сад, а што плачеш?

ДАРА: Није него да се смејем после оваквог разговора. Плачем, дабоме да плачем. (оде у собу плачући)

АНКА (на вратима): Моли вас Пера писар да га прогоните.

ЖИВКА: Нека уђе?...

ЖИВКА: Изволите!

ПЕРА: Свратио сам само ако би госпођа министарка требала какве услуге?

ЖИВКА: Хвала. Засад баш ништа.

ПЕРА: И хтео сам да замолим госпођу министарку да ме не заборави. Ја ништа више не тражим него то да ме госпођа министарка не заборави.

ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет! Ви знате мога зета?

ПЕРА: Како га не бих знао, познајем га врло добро.

ЖИВКА: Па лепо, да ли знате штогод онако ближе о њему? На пример: да ли има какву женску с којом је онако.... како да кажем... па де, онако?...

ПЕРА: То не знам, госпођо!

ЖИВКА: Ама, како да не знате, то мушки међу собом морају знати.

ПЕРА: Извините, али ја не спадам у те мушке што међусобно знају те ствари.

ЖИВКА: Па ипак, морали би бар чути штогод?

ПЕРА: Верујте ми, госпођо министарка, нисам ни чуо, а право да вам кажем, ја и не верујем да је он такав.

ЖИВКА: Ама, немојте ви »не верујем да је такав«. А какав ће да буде него такав! Зар никад нисте чули ма шта тако о њему?

ПЕРА: Нисам, бога ми!

ЖИВКА: Не могу просто да верујем!

ПЕРА: Па право да вам кажем, госпођо: он је досад био само сиромашни чиновник, мала плата, а знате како је, женске коштају, па куд би ту сиромашан чиновник са малом платом, баш и кад би хтео?

ЖИВКА: Па то ви као да хоћете да кажете, кад чиновник има малу плату, мора да буде веран муж. Е, то није истина!

ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме II са малом платом па се опет некако спомогну.

ПЕРА: Боже мој, шта знам ја, нисам никад био такав, ал' знам за друге.... тако спомогну се.

ЖИВКА: Ама, како се спомогну?

ПЕРА: Па тако ето.... Извините ме, незгодно ми је да говорим такве ствари пред вама.

ЖИВКА: Ама, говорите, де!

ПЕРА: Ја сам срећан, само ако сам вам учинио услугу, ма какву услугу. Ви ме, је л' те, нећете заборавити?

ЖИВКА: Не брините!

ПЕРА: Ви сте упамтили моје име: Пера писар из административног одељења. (клањајући се одлази)

ЖИВКА (звони)

АНКА (долази): Молим.

ЖИВКА: Одите овамо, мало ближе!(мери је зналачки од главе до пете)

АНКА: Што ме то, госпођо, тако посматрате?

ЖИВКА: Рећи ћу вам. Кажите ви мени, Анка, како ви онако стојите према мушкарцима?

АНКА: Боже мој, откуд ја знам како стојим!

ЖИВКА: Хтела сам да вас питам, да ли вас онако лако натрче мушки?

АНКА: Па, како да вам кажем, госпођо, мушки су мушки, они натрчавају уопште лако.

ЖИВКА: Па јесте. И зато баш нешто мислим:

ви би, Анка, могли да ми учините једну велику услугу за коју бих вас ја богато наградила.

АНКА: Зашто ме, госпођо! А какву услугу?

ЖИВКА: Па то... да натрчи мој зет на вас.

АНКА: Ију! ...

ЖИВКА: Ама, оставите ви »ију«, исто реците ми може ли то да буде?

АНКА: Ју, како бих ја то, ваш је зет жењен човек!

ЖИВКА: Па жењен, дабоме, да није жењен, не бих вам ја то ни говорила.

АНКА: Ја не знам, госпођо, да ли ви то мене кушате ?

ЖИВКА: Ама, шта имам да вас кушам? Потребно ми је то, па ето ти. И да знате, Анка, ако ми то свршите, добићете две класе.

АНКА: Ју, какве класе?

ЖИВКА: Ама није, помела сам се. Добићете повишицу плате и натераћу мог мужа да вам из Класне лутрије да хиљаду динара на привредне циљеве.

АНКА: Ала би то лепо било!

ЖИВКА: А шта мислите, хоће ли он да натрчи?

АНКА: Па не знам, али знате како се каже: сви су мушки једнаки.

ЖИВКА: Па дабоме!

АНКА: Само, молим вас лепо, кажите ви мени да знам шта ви захтевате од мене, шта ја треба да радим, докле смем ићи?

ЖИВКА: Идите докле хоћете, што се мене тиче. За мене је главно да ви намамите мога зета у вашу собу и да га ја код вас затечем.

АНКА: Да га затечете? Ју, госпођо, ал' ја ту много рескирам.

ЖИВКА: Шта рескирате ког ђавола?

АНКА: Како да не, забога. Изаћи ће после да сам ја крива и све ће се на мене сручити.

ЖИВКА: То не брините ви, то је моја брига.

АНКА: А ништа више не тражите, само да дође у моју собу?

ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута.

АНКА: Само капут?

ЖИВКА: Па него шта још?

АНКА: Па то је бар лако, наложићу пећ.

ЖИВКА: Зар сад, априла месеца?

АНКА: Баш зато! Дакле, ништа не тражите него да дође у моју собу и да свуче капут?

ЖИВКА: То је довољно за мене.

ЖИВКА: Ама, казала сам вам, не брините.

АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене?

ЖИВКА: У овој кући једино ја имам права да се љутим и нико други.

АНКА: Па добро, најзад, ако је ваша воља...

ЖИВКА: А надате ли се да ћете успети?

АНКА: Боже мој, не бих вам то могла унапред рећи. Надам се, јер, знате како је, људи лакше попуштају но женске.

ЖИВКА: Само, разуме се, све то морате тако учинити да се не примети да је намерно. И још нешто: потребно је што пре, што је могуће пре.

АНКА: Рачунајте на мене, госпођо, што год могу учинићу.

ЖИВКА: Е. 'ајде, бога вам, па ми јавите.

АНКА: Хоћу, госпођо! (одлази)

ЖИВКА, ВАСА

УЈКА ВАСА (долази споља): Добар дан, Живка.

ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти?

ВАСА: Како откуд ја? Па ко ће да ти дође ако нећу ја? Баш сад уз пут сретнем госпа Виду, прија-Драгину свекрву, па ми вели: »А што сте се ви тако понели, господине Васо, зато ваљда што сте министарска фамилија!«

ЖИВКА: А шта имаш ти да се понесеш?

ВАСА: Е, па како шта имам! Ујак сам ти, најближи сам ти, па дабоме и мене због тебе чествују. Знаш ли, Живка, седимо тако у кафани, па ја устанем па кажем: »Одох ја мало до моје сестричине, министарке, на једну кафу!« А они око стола сви скидају капу. »3богом, господин-Васо!« — »Пријатно, господин-Васо!« — Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?« А мени, право да ти кажем, мило и онако пријатно ми као да ме неко голица по трбуху.

ЖИВКА: Па јесте, само не видим шта има од тога фамилија што сам ја министарка?

ВАСА: Боже, Живка, како то говориш; па зар ти не мислиш мало да погледаш и на своју фамилију?

ЖИВКА: Како да погледам?

ВАСА: Тако, да је збринеш! Па зашто си постала министарка, ако нећеш своју фамилију да збринеш? Није да кажем да је то нека велика брига и да се не може. Никога немаш који би могао бити државни саветник, или владика, или тако нешто; него све тако нешто, ситне жеље, ситни захтеви, па је право, Живка, да их збринеш.

ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути!

ВАСА: Немој тако, Живка, слушај ти мене што ти кажем. Јер упамти ово: нико те на свету ко може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може нагрдити и олајати као што може фамилија. Кажу: опасно је кад кога дочепају новине;море какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш, боље је добро са фамилијом. Па, напослетку, и ред је. Сваки министар збрине најпре своју фамилију, па тек онда државу. Па, напослетку, и преча му је фамилија од државе.

ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат?

ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.

ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска! Кога си, бога ти, све уписао?

ВАСА: (чита): Тетка Савка.

ЖИВКА: Е, већ та тетка Савка, позајмила ми двеста динара па ми се овде попела. Вратићу јој тих двеста динара, па ето, то је доста за њу учињено.

ВАСА (чита): Прија Соја.

ЖИВКА: Њу бриши. Она је рекла за мене да сам алапача.

ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала. А после и немој тако да мериш речи у фамилији. Ето и ти си за мене пре рекла да сам кафански клуподер и лопужа, ал' видиш — ја то нисам примио к срцу. Нисам ти, истина, због тога долазио у кућу, али чим си постала министарка, ја сам први дојурио да ти честитам.

ЖИВКА: А кога си још записао?

ВАСА: Тетка Даца и њена ћерка Христина.

ЖИВКА: Је л' она што је положила матуру?

ВАСА: Јесте.

ЖИВКА: Па шта она хоће? Положила је испит, па нека јој је на здравље.

ВАСА (чита): Јова Поп Арсин.

ЖИВКА: То је онај с робије?

ВАСА: Јесте. (чита) Пера Каленић.

ЖИВКА: Ко ти је то опет?

ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род...

ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.

ВАСА: Ни ја Живка, али он вели: »Ујка-Васо, ми смо род.«

ЖИВКА: Ама, је л' то род откако сам министарка, или је и раније био?

ВАСА: Никад га раније нисам ни чуо ни видео.

ЖИВКА: Па добро, ујка-Васо, шта ти хоћеш сад са тим списком?

ВАСА: Па да их примиш, Живка.

ЖИВКА: Кога?

ВАСА: Па фамилију. Да их примиш да ти сваки каже своју жељу и да видимо шта може да се учини. Сви се жале како су ти долазили па нећеш да их примиш.

ЖИВКА: Ама, зар цео тај списак да примим? Па то ми треба десет дана само на то, а имам толико посла да немам кад ни честито да ручам.

ЖИВКА: Па то би још и могло. Само да се они не нађу увређени што ћу тако у гомили да их примим?

ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: засад не може друкчије. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут.

ЖИВКА: Па ето, нек дођу сутра по подне.

ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Не могу па миру да прођем од њих. Знаш, ја сам ти као најближи, па они све мене: Шта је, ујка-Васо, зар се Живки не може ни прићи? Окупили ме као да сам ја министарка. Одох, ево из ових стопа, да их све обиђем п да им уречем састанак. Дакле, тако нека буде, за сутра?

ЖИВКА: Јесте! ...

ВАСА: То је најбоље. Искупићу их ја све, целу фамилију, па ти учини све што можеш, а ако не можеш, а ти обећај: знаш како је, и обећање је кој пут доста. Е, 'ајде поздрави Дару и зета. До виђења! (оде)

НИНКОВИЋ: Велика част за мене!

ЖИВКА: Хтела сам да вас замолим за једну услугу.

НИНКОВИЋ: На мене можете, госпођо,. са поуздањем рачунати. Же сви ту та фе а вотр диспозисион!

ЖИВКА: Кажу да ви знате сва правила... како да кажем...

НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд. О госпођо, отменост, то је готово атмосфера без које ја нисам кадар да дишем; отменост је моја природа.

ЖИВКА: Па, знате, ја сам обавезна да примам. Мислим, знате, да ступим у везе и са овдашњим страним посланицима, па бих желела да уведем у моју кућу отменост.

НИНКОВИЋ: То је лепо од вас и, верујте, добро сте учинили што сте се мени обратили.

ЖИВКА: Па, казали су ми.

ЖИВКА: Гле'те, молим вас, а ја баш сад мислим да правим једну вечерњу хаљину.

ЖИВКА: Ићи ћемо заједно код моје кројачице.

НИНКОВИЋ: Врло радо!

ЖИВКА: А шта ми још препоручујете као отменост.

НИНКОВИЋ: Ох, да... то је главно — се ла шоз пренсипал.

ЖИВКА: Баш сам данас наместила златан зуб.

НИНКОВИЋ: То сте добро учинили, то је шик и даје шарм осмеху.

ЖИВКА: Изволите ви мени само рећи што је отмено и шта би требало још учинити. Све ћу ја то учинити.

НИНКОВИЋ: Знате ли коју игру на картама?

ЖИВКА: Знам жандара.

НИНКОВИЋ: Ах! ... Ви морате научити бриџ.

ЖИВКА: Шта да научим?

НИНКОВИЋ: Бриџ. Без бриџа се не да замислити отмена дама. Нарочито ви имате намеру да призивате и дипломатски кор, а дипломатски кор без бриџа, то није дипломатски кор.

НИНКОВИЋ: Госпођа, разуме се, пуши?

ЖИВКА: Таман! Не могу чак ни дим да трпим.

НИНКОВИЋ: И то, госпођо, морате научити, јер без цигарете се не да ни замислити отмена дама.

ЖИВКА: Јух, бојим се угушићу се од кашља.

НИНКОВИЋ: Знате како је: отмености ради човек мора погдешта и да поднесе. Ноблес оближ. И још нешто, госпођо, ако ми дозволите само да вас питам?

ЖИВКА: Је л' то опет због отмености?

НИНКОВИЋ: Да, госпођо, само, питање је... како да кажем... ви ми, је л' тс, нећете замерити, питање је врло деликатно. Ин кестион ту та фе дискрет?

ЖИВКА: Молим!

НИНКОВИЋ: Има ли госпођа љубавника?

НИНКОВИЋ: Ја сам вам унапред рекао да је питање врло деликатно, али, ако желите да будете отмена дама, ин фам ди монд, ви морате имати љубавника.

ЖИВКА: Али ја сам поштена жена, господине!

НИНКОВИЋ: Екселан! Па то је баш оно што је интересантно, јер кад непоштена жена има љубавника, то није више интересантно.

ЖИВКА: Но, само ми још то треба.

НИНКОВИЋ: Ја вас уверавам, госпођо, да само тако можете бити отмена дама, дама од положаја, ин фам ди монд, ако играте бриџ, ако пушите, и ако имате љубавника...

ЖИВКА: Ју, тешко мени! 'Ајде за тај бриџ и за то пушење како-тако, али за тога љубавника...

НИНКОВИЋ: Питали сте ме и ја сам сматрао за дужност да будем искрен и да вам кажем. Разуме се, ваша је ствар како ћете поступити. Можете ви бити министарка и без бриџа и без цигарете и без љубавника и уопште без отмености.

ЖИВКА: Па добро, а госпођа Драга је л' она играла бриџ?

НИНКОВИЋ: Разуме се! Научила је!

ЖИВКА: И пушила је?

НИНКОВИЋ: Разуме се.

ЖИВКА: И... оно?...

НИНКОВИЋ: Да, госпођо, да, имала је љубавника.

НИНКОВИЋ: Ја.

ЖИВКА: Ви? А је л' госпа Ната била отмена?

НИНКОВИЋ: Још како!

ЖИВКА: А ко је био њен?

НИНКОВИЋ: Опет ја.

ЖИВКА: Па, како то.... ви онако редом?

НИНКОВИЋ: Чим кабинет да оставку и ја дам оставку.

ЖИВКА: А ви сте само док је особа на влади?

НИНКОВИЋ: Па да, госпођо! Док је госпођа министарка на влади, она мора бити отмена; чим није више на влади, не мора бити отмена.

ЖИВКА: Право да вам кажем, то ми никако не иде у главу.

НИНКОВИЋ: Међутим, ништа лакше од тога. Од свега што сам вам казао, бриџ је најтежи. Јер шта је пушење — искашљете се мало па готова ствар, а шта је љубавник — искомпромитујете се мало па готова ствар, али бриџ је, верујте, врло тешка и компликована игра. Ен же компликс, ме тре дистанге.

ЖИВКА: Али ја бих, господине, желела да останем поштена жена.

НИНКОВИЋ: Па останите, ко вам то брани!

ЖИВКА: Како то »па останите«, а овамо бриџ? Зар да играм бриџ, па да останем поштена?

НИНКОВИЋ: Зашто не?

ЖИВКА Ама, није бриџ. Нисам то хтела да кажем, него ми се, право да вам кажем, узмутало у глави па већ не знам шта говорим! Не иде то мени у главу што ви кажете, па ето ти!

НИНКОВИЋ: Видите, госпођо, ту није главно имати љубавника ради себе, већ ради света. Потребно је да се компромитујете, ако хоћете да будете отмена дама. Воала, са се л пренсип фопдаментал!

ЖИВКА: Али, како ви то мислите да се компромитујем?

НИНКОВИЋ: Потребно је већ на првоме, најскоријем журу, било код ове или оне даме, да постанете предмет разговора. Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: »Ко би то рекао за госпођу Живку?« — »Шта забога?« — да запита друга дама. »Невероватно« — да одговори она прва — »али сам поуздано чула... замислите госпођа Живка преотела је господина Нинковића од госпође Наталије!«

ЖИВКА: Па јес', тако ће да се шапуће.

НИНКОВИЋ: Али, врло је вероватно, госпођо, да ће бити и таквих који ће вас бранити. »Ох, ја то не верујем, то није могуће, ја познајем госпа-Живку, није она таква!« Е видите, тима што бране ваља запушити уста.

ЖИВКА: Како? Запушити онима који ме бране?

НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. Д'ин маннер бјеи семпл! Ви морате уложити сав свој труд код мога министра да ми да класу, да ми што пре да класу. Истина, мој министар ће вам казати: па он је добио класу пре два месеца, али ви му реците: то је било под старом владом, а потребно је и под овом да добије класу. Рећи ћете: а зашто? Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима једанпут запушите уста, онда ће се шапутати на све стране.

ЖИВКА: Па је л' то само да се шапуће и ништа више?

НИНКОВИЋ: Се са! То је сасвим довољно! Се сифизан!

НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако? Сава оси.

ЖИВКА: Чудновата та отменост! Бива да су жене за свет поштене а за себе непоштене, а ово сасвим наопако! Па добро је л' ви и мој љубавник да будете?

НИНКОВИЋ: То је, госпођо, ствар вашег укуса, ствар ваших... како да се изразим, ин кестион д во сантиман ентим!... Само, ако ме питате за савет, боље вам је узети некога који је испрактициран.

ЖИВКА: Ама, како испрактициран?

НИНКОВИЋ: Па, рецимо, ја знам већ све начине да вас врло брзо компромитујем; па онда ја знам толико ствар да развијем и да јој дам једну нарочиту форму, ин форм спесиал, да на крају крајева и ви сами почнете о себи рђаво да мислите и најзад — е са се ла шоз пренсипал — чим кабинет да оставку, ја умем да појмим да ми је дужност да и ја дам оставку. Уосталом, можете се распитати о мени, па ћете, у то сам уверен, добити само најповољније информације.

ЖИВКА: О, људи, шта ме снађе! Да сам јуче умрла, то не би' данас доживела.

НИНКОВИЋ: Да, али да сте јуче умрли, ви не би данас били госпођа министарка.

НИНКОВИЋ: Боже мој, ствар је врло проста. Се семпл ком ту! Што се тиче бриџа, ту се морате вежбати; што се тиче пушења, и ту се морате вежбати, а што се тиче љубавника, ту немате шта да се вежбате.

ЖИВКА: Ама, како ви мени »немам шта да се вежбам«? Мени то изгледа као да ви нешто ружно мислите.

НИНКОВИЋ: Најбоље би видели, госпођо, како ја мислим све то да изведем ако одмах пређемо на ствар.

НИНКОВИЋ: Ево како мислим: бриџ, на пример, можете од сутра почети да учите. Што се тиче пушења, можете се сад већ одмах послужити. (вади табакеру и нуди јој) А што се тиче љубавника, и ту...

ЖИВКА: И ту се могу одмах послужити. Ама, ви мени нешто много увијате, па ће на крају крајева да испадне као да сам ја непоштена жена.

НИНКОВИЋ: Пардон, мил фоа пардон! Ја не прелазим границу савета које сам дужан дати вам, ако ви још увек на њих полажете. Ако у тим саветима има чега неугодног за вас, ја сам готов да ретерирам. Ви сте желели да вас упознам са правилима отмености...

ЖИВКА: Па јесте... видим и сама, нисте ви криви; само знате како Је...

ЖИВКА: Ама, чекајте, де! Видим ја да то мора да буде, није да не видим, али знате како је... није то лако бацити образ под ноге.

НИНКОВИЋ: Како год ви желите?

ЖИВКА: Добро. 'Ајде од сутра, рецимо, да почнемо бриџ да учимо. А за цигарету, ето, дајте ми. (узме је и ставља на сто)

ЖИВКА: А за оно... је л' не може то малко почека.?

НИНКОВИЋ: Ако немате храбрости, најбоље је и не мислити на то.

ЖИВКА: О, брате!... Напослетку шта ћу му, кад мора да буде, нека буде! Ето, сматрајте да сте од данас уведени у дужност.

НИНКОВИЋ: Какву дужност?

ЖИВКА: Па... то.... као љубавник.

ЖИВКА: Па сад већ како му бог да. Кад је отмено, нек је отмено!

НИНКОВИЋ: Још једно питање. Желите ли да вам пишем љубавна писма или не?

ЖИВКА: Каква љубавна писма?

НИНКОВИЋ: Па тако. Има госпођа којима то чини нарочито задовољство да сваки дан добију мало, ружичасто писамце пуно љупких речи.

ЖИВКА: Ето ти сад! Никад ја то у животу нисам добила.

ЖИВКА: Напишите ми баш једно да видим како је то, па ако ми се допадне, ја ћу вам наручити још неколико.

НИНКОВИЋ: Молим. Чим стигнем у канцеларију. За десет минута имате љубавно писмо. (хоће да пође) А сад, вашу ручицу, драга пријатељице! (пољуби јој руку) Ма ашер ами! (полази и са врата баца јој пољубац) Па-па! Па-па!...

ЖИВКА (остаје запрепашћена и глада глупо час на врата на која је Нинковић отишао а час у публику, као да би хтела рећи: »Видите ли ви шта ово мене снађе?«)

ЖИВКА: Па јесте сама...

АНКА: Ви, госпођо, изгледате тако нешто збуњени... преплашени, шта ли?

ЖИВКА: Јесте, преплашила сам се... Ђаво ће ме знати .шта ми је. Није то лака ствар, Анка, бити министарка! Нисам ни ја знала да је то тако тешко. Идем да прилегнем, да се одморим, јер ми се завртела глава. (полазећи) А ви баш ништа?

АНКА: Ево видите, обукла сам чак и другу хаљину.

ЖИВКА (окрене се ка собним вратима): Па-па! Па-па!

ЧЕДА: Е ако, ако!

АНКА: Па, забога, млада сам, треба ваљда и ја да се коме допаднем?

ЧЕДА: Разуме се!

АНКА: Господин, на пример, није никад ни обратио пажњу на мене.

ЧЕДА: Ама, шта ја имам да обратим! пажњу на вас?

АНКА: Боже мој, па мушко сте!

ЧЕДА: Знам ја да сам мушко, само...

АНКА: А знате већ како се каже: мушки су сви једнаки.

ЧЕДА: Тако је, Анка, само ви морате знати да сам ја честит човек.

АНКА: Па мени су ти честити људи највише и досадили у животу.

ЧЕДА: То вам верујем. Ал' ја, знате, нисам баш потпуно честит.

ЧЕДА: Хм! Хм! (помилује је) Ви сте, Анка, данас нешто необично расположени према мени.

АНКА: Сањала сам вас, јаој, да знате како сам вас лепо сањала!

ЧЕДА: Знате шта, Анка, ви ћете ми тај сан доцније испричати, сад сам моментално у таквим приликама да ми је јава преча од снова. Него, дедер ви, душо моја, видите је ли ту гдегод моја жена. Хтео бих да разговарам с њом.

АНКА: Хоћу, само, је л' те, пристаћете да вам испричам сан?

ЧЕДА: Разуме се!

ЧЕДА: Ја? Код адвоката.

ДАРА: Шта ћеш код адвоката?

ЧЕДА: Ишао сам да га питам: постоји ли какав закон по коме се удате жене могу удавати!

ДАРА: То ниси морао да питаш.

ЧЕДА: Како нисам морао? Зар теби ништа није саопштила твоја мајка?

ДАРА: Јесте, па шта?

ЧЕДА: И је л' ти казала да треба да постанеш госпођа Ннкарагуовица?

ДАРА: Зар ти, бога ти, узимаш ту ствар тако озбиљно?

ЧЕДА: Па како да је не узимам озбиљно кад ће тај Никарагуа доћи сутра да те гледа?

ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати.

ЧЕДА: Па добро, шта си ти казала мајци кад ти је говорила о удаји?

ДАРА: Рекла сам јој да сам удата, да имам мужа, и да га не мислим напуштати.

ЧЕДА: А шта ћеш да кажеш њему?

ДАРА: Коме њему?

ЧЕДА: Па Никарагуи?

ДАРА: Рећи ћу му исто.

ЧЕДА: Сасвим! Она то мисли тако, ако је министарка, па да издаје наредбе: да се мој зет разреши од досадашње дужности зета и упута на рад. Ђаво би је знао где би ме на рад упутила. Она мисли то може тако: да смењује зетове и поставља. Е па, брате, не иде то тако!

ДАРА: Ја никако још не могу да верујем да она то озбиљно мисли.

ЧЕДА: Ама, озбиљно, кад ти кажем. Проводаџија је већ свршио са младожењом, све је уређено! А знаш ли, молим те, ко јој је проводџија?

ДАРА: Не знам!

ЧЕДА: Зубни лекар, онај што јој је намештао златан зуб. И то тако она оде код зубнога лекара, седне у ону гвоздену фотељу: »Молим лепо, ја сам дошла да ми промените зуб п да ми промените зета!« Хвала лепо! И ако она почне тако, може још доћи зубноме лекару и рећи: ја сам знате дошла да ми пломбирате зета.

ДАРА: Боже, Чедо, шта говориш којешта!

ЧЕДА: Ама, може, брате, све је она кадра! Видиш да је сасвим изгубила памет откако је министарка.

ДАРА: Не може она ништа кад ја нећу.

ЧЕДА: А ти си сигурна за себе, је ли?

ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш.

ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то?

ДАРА: Мајка ми је казала да ће ме уверити.

ЧЕДА: Ето, ето, кажем ја да ће опа мене још да пломбира. Кажем ја теби, а ти мн не верујеш.

МОМАК: Једно писмо за госпођу Поповићку, министарку.

МОМАК: Наређено ми је да писмо предам госпођи у руке.

ДАРА: Онда идем да пошљем мајку.

ЧЕДА: А ја ћу се радије склонити да се не сретнемо више.

МОМАК: Да, госпођо, од секретара господина Нинковића.

Завеса

ЧИН ТРЕЋИ

Иста особа као и у претходном чину.

ПЕРА: Хвала лепо, љубим руке госпођи министарки. Уосталом, није ни потребно да губи своје драгоцено време због мене. Будите само добри па реците госпођи министарки да сам ја хтео умолити само то да ме не заборави.

АНКА: Рећи ћу, господине.

ПЕРА: Ви знате моје име?

АНКА: Да: господин Пера, писар.

ПЕРА: Не само Пера писар, већ реците: Пера писар из административног одељења.

АНКА: Рећи ћу тако.

ПЕРА: Молим вас, тако реците. Збогом! (Одлази)

УЈКА ВАСА: Добар дан. Је ли госпођа код куће?

АНКА: Јесте.

ВАСА: Уосталом, за мене је важније да ли је зет Чеда код куће. Имам с њим да свршим један посао, по наредби госпођиној.

АНКА: Гле, а и ја имам с њим да свршим један посао по наредби госпођиној.

ВАСА: Па ваљда није и теби и мени поверила једно исто?

АНКА: Је л' треба да свуче капут?

ВАСА: Ко?

АНКА: Господин зет.

ВАСА: Какав капут, брате?

АНКА: Онда је то друга ствар коју ви имате.

ВАСА: А је ли он код куће?

АНКА: Јесте!

ВАСА: Зовни га, молим те!

АНКА: Одмах! (оде)

ЧЕДА: Добар дан, ујаче! Звали сте ме?

ВАСА: Да, имам с тобом важан разговор.

ЧЕДА: Је л' то ви као изасланик госпође министарке?

ВАСА: Није као изасланик, него као ујак. Зар јој нисам ујак?

ЧЕДА: Јесте!

ВАСА: Е па?

ЧЕДА: Шта је то, дакле, важно што, у име ваше сестричине, имате да разговарате са мном?

ВАСА: Теби је познато већ шта намерава Живка са Даром. Мораш и сам признати мајка је, а има то једно женско дете, па мора мислити на то како ће да је збрине.

ЧЕДА: Како да је збрине?

ВАСА: Па тако, да је збрине. Ти видиш и сам, паметан си човек. Дара није више дете, прешла је, откада, двадесету годину па време је да се мисли на њену удају.

ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу, човече! Па зар није она већ две године удата за мене?

ВАСА: Јесте, не кажем да није. Видиш, ја сам такав карактер да никад нећу рећи да није оно што јесте. Само...

ЧЕДА: Шта само?

ВАСА: Ми ту удају не рачунамо.

ЧЕДА: Како не рачунате?

ВАСА: Па тако, брате. Играмо, рецимо и ја и ти табланета, је ли? Одиграмо једну партију, а ја ти кажем: знаш шта, Чедо, 'ајд ову партију да не рачунамо, него да почнемо из почетка.

ВАСА: Па тако, дабоме!

ЧЕДА: И ова партија табланета што је играм ја већ две године не вреди ништа?

ВАСА: Узми сунђер, укваси га и избриши таблу, ето ти! Разумеш ли ме сад?

ЧЕДА: Разумем, како да не разумем!

ВАСА: Па ето, то сам, видиш, хтео с тобом да разговарам. Ти си. брате, паметан и онако разборит човек, па ћемо се лако споразумети.

ЧЕДА: Ја се надам.

ВАСА: Прво и прво, кажи ти мени, брате:шта ће теби жена? Кад зрело размислиш, видећеш и сам да ти то није тако потребна ствар. Разумем да кажеш: треба ми кућа — добро, или рецимо: треба ми зимски капут. Све то разумем, али:треба ми жена, то, право да ти кажем, не могу да разумем.

ЧЕДА: Па јест што кажете... У вашим годинама.

ВАСА: Море, док сам био млађи, још мање ми је требала.

ЧЕДА: И то је истина.

ВАСА: Па дабоме да је истина и зато, видиш, питам ја тебе као паметног човека: шта ће теби жена?

ЧЕДА: Сасвим, сасвим није ми потребна.

ВАСА: Дабоме да није.

ЧЕДА: Право кажете. Једино, питам ја вас, ујка-Васо, да ви мени објасните: шта ће Никарагуи жена?

ВАСА: Каквом Никарагуи?

ЧЕДА: Па ономе што треба да узме моју жену. Видите, ја се то само питам: шта ће њему жена?

ЧЕДА: Има!

ВАСА: Али ти, дабоме, та ниси од тих људи. Ти си паметан човек и, ако ћеш да ме послушаш, најбоље је, брате, да оставиш жену. Не треба ти жена, је ли — то и сам кажеш; е, па кад ти не треба, ти је остави. Ето видиш, то сам имао, у име Живкино, да те питам: хоћеш ли да је оставиш или нећеш?

ЧЕДА: Дакле то је све што сте имали, у име госпа-Живкино, да питате?

ВАСА: То и ништа више!

ЧЕДА: Е, па реците госпа-Живки да нећу да је оставим.

ВАСА (изненађен): Нећеш? Е јеси ли чуо, томе се нисам надао од тебе. Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све. Казала ми је Живка још и ово: ако лепим оставиш жену, ти ћеш, пријатељу, добити као награду класу. Замисли, добићеш класу! И ето, видиш, имаш да бираш шта више волиш: жену или класу?

ЧЕДА: Ја бих највише волео жену с класом.

ВАСА: Роткве теби стругане, ти хоћеш лубендињу?

ЧЕДА: Чекајте, нисам вам све ни казао. Још више бих волео жену са две класе.

ЧЕДА: Слушајте, ујка-Васо, ја сам вас слушао од почетка до краја и чуо сам све што сте имали да ми кажете... Ја вас, ујаче, необично ценим и поштујем, па зато ћу према вама бити искрен и рећи ћу вам, разуме се у поверењу, на што сам се одлучио. Ја сам се дакле решио: ономе зубноме лекару, проводаџији, да саспем зубе у грло; Никарагуи да одрежем уши, а вама, драги ујаче, да разбијем нос!

ВАСА: Чедо, синко, ти ме изненађујеш, јер не увиђам да мој нос има ма какве везе са целим тим питањем.

ЧЕДА: А ви онда немојте га гурати у послове који вас се не тичу.

ВАСА: Лепо, лепо, ево ја се, убудуће, нећу мешати. Само онда немој да пожалиш ако ти се деси штогод што не желиш.

ЧЕДА: А и на то сте помишљали?

ВАСА: Нисмо помишљали, али знаш како је, најближи сам Живки, па кога ће да запита за савет ако неће мене? А ја јој, као човек који има искуства за те ствари, кажем: х-Знаш шта, Живка, премести ти ту битангу у Ивањицу па да видиш кад врисне.«

ЧЕДА: То сте јој дакле ви саветовали?

ВАСА: Е, па ко би други, она се тога не би сетила.

ЧЕДА: Па добро, ујаче, онда купите ви још данас фластер за нос, а ја ћу да спремим куфере да путујем са женом за Ивањицу.

ВАСА: Кад би Дара била луда па да иде: отац јој министар, а она да иде у Ивањицу.

ЧЕДА: Слушајте ви, господине. Идите зовите овамо вашу сестричину, госпођу министарку, да пречистимо већ једном тај рачун.

ВАСА: Е, то не може! Пре свега, наредила ми је Живка да ти саопштим да она од овога тренутка тебе не сматра за свога зета; с тобом не жели више ни да разговара као са зетом и, ако имаш што с њом, можеш доћи само као странац, поднети преко млађих визиткарту и молити је да те прими — и само званично да разговараш са њом.

ЧЕДА: Тако је поручила? Није ли вам казала треба ли да вам метнем у цилиндер?

ВАСА: И цилиндер, дабоме.

ЧЕДА: И рукавице извесно?

ВАСА: Разуме се, и рукавице.

ЧЕДА: Врло добро, онда реците јој да идем да се обучем па ћу јој се јавити. (Оде.)

ВАСА: Оди, 'оди овамо!

ЖИВКА: Оде ли?

ВАСА: Оде!

ЖИВКА: Дакле, неће лепим?

ВАСА: Ни да чује! Он чак прети неким одрезивањем ушију, сасипањем зуба у грло и разбијањем носева. Мени чак препоручују да још данас набавим фластер, јер ова последња претња односи се на мој нос.

ЖИВКА: Е, па кад неће лепим, окренућемо и ми дебљи крај.

ВАСА: И то сам му казао.

ЖИВКА: Тражићу још данас да га преместе у Ивањицу.

ВАСА: И то сам му казао.

ЖИВКА: Па шта вели?

ВАСА: Ићи ће он и у Ивањицу, али ће повести и жену.

ЖИВКА: Роткве му стругане!

ВАСА: И то сам му казао.

ЖИВКА: Шта?

ВАСА: Па то: роткве њему стругане.

ЖИВКА: Мисли он да му ја не умем и ту доскочити. Умесила сам ја њему колач, само чекам да Анка наложи пећ па да му испече колач. Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас. А јеси ли му казао да га више не сматрам за зета?

ВАСА: И то, и рекао сам му да само званично може к теби доћи ако има што.

ЖИВКА: Добро си му казао.

ВАСА: Слушај, Живка, ја сад треба да доведем фамилију.

ЖИВКА: Опет ти са фамилијом.

ВАСА: Па рекао сам им јуче да се у овај сат сви скупе код тетка - Савке да их заједно доведем. Није ред да их преварим.

ЖИВКА: Па добро де, доведи их већ једанпут, и ту бригу да скинем с врата. Само, молим те, да ми се не баве много, јер знаш да данас има нови зет да нам дође на виђење.

ВАСА: Не брини ти, казаћу им ја већ да буду краћи. (оде)

ЖИВКА, АНКА

ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка? Види много нешто отежете, као да је то бог те пита какав тежак посао домамити мушког у собу.

АНКА: Па није тежак посао, не кажем да је тежак, али знате како је, треба имати прилике, а пуна кућа, па никако да ухватим господина насамо.

ЖИВКА: Слушајте, Анка, мени би требало, ако је могуће, још данас да се то сврши.

АНКА: Па добро, госпођо, онда да почнем мало сасвим отворено. Ја сам, знате, почела онако издалека.

ЖИВКА: Ама, како издалека? Почните ви то изблиза, те се ствари изблиза боље свршавају.

АНКА: Добро, госпођо!

ЖИВКА: Несрећниче, ти си опет нешто урадио.

ЖАНДАРМ: Молим покорно, госпођо министарка, ударио је песницом по носу сина енглеског конзула и псовао му оца, па господин члан...

ЖИВКА: Шта кажеш?!... Ју, ју шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка. брзо чашу воде.

ЖИВКА: Разбио му нос, псовао му оца... сину енглеског конзула. Господ те убио да те не убије! Разбојниче, ти ћеш ме убити, ти ћеш ме живу сахранити!

ЖАНДАРМ: Ја могу ићи?

ЖИВКА: Можеш, војниче, п кажи господину члану: ја ћу већ... реци му, све ћу му кости поразбијати.

ЖАНДАРМ: Разумем! (салутира и одлази)

РАКА: Ништа!

ЖИВКА: Ама, како ништа кад си разбио пос сину енглеског конзула! И 'ајде што му разби нос, напослетку — омакне се песница, па деси се, али што му опсова оца?

РАКА: И он је мени!

ЖИВКА: Није истина, не уме он то, он је васпитано дете.

РАКА: Опсовао ми је. Ја му лепо кажем: »Склони ми се с пута или ћу да те хакнем«, а он мени: »Олрајт!« а »олрајт«, то значи на енглеском језику да ми псује оца.

ЖИВКА: Није истина.

РАКА: Јесте, ја сам то учио у лекцији.

ЖИВКА: Па кад је он теби казао »олрајт«, што ниси и ти њему казао »олрајт«?

РАКА: Е, не би ме разумео. А после, не бих ја, него ја њему сасвим учтиво кажем: »Куш, свињо једна!« А он мени опет: »Олрајт!« Е, нисам онда могао више да се уздржим, него га хакнем по носу и опсујем и ја њему оца.

ЖИВКА: Несрећниче један, знаш ли ти да је то енглески отац? То није наш отац па да га опсује ко стигне, него је то енглески отац! Ју, ју, ју, господе боже, шта ћу с њим! Води ми га, Анка, испред очију!

ЖИВКА: Ама, ко?

АНКА: Рака.

ЖИВКА: Ама, како да иде, ноге ћу му пребити. Чекај да га ја научим памети. Он мисли да ће само на грдњи проћи. Чекај само!... (одјури)

АНКА (кокетно): Јесам!

АНКА: Ију, а што сте се ви тако лепо обукли?

ЧЕДА: Због вас, Анка. То је моје свадбено одело.

АНКА: Е, то ми је мило. И тако обучен ћете и тамо у моју собу?

ЧЕДА: Па зато сам се и обукао.

АНКА: Је ли истина?

ЧЕДА: Доћи ћу кад вам кажем.

АНКА: Још данас.

ЧЕДА: Па да, још данас.

АНКА: Још сад може бити?

ЧЕДА: Па добро, још сад, али вас молим претходно да ме пријавите госпођи министарки.

ЧЕДА: Да, и дајте јој моју визиткарту (вади и даје јој) Ја ћу чекати у предсобљу.

ЧЕДА: И настаните свакојако да ме госпођа прими. Реците, имам званичан разговор.

АНКА: Лепо! А после?

ЧЕДА: А после, споразумећемо се.

АНКА: Идем одмах! (одлази у собу)

АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу.

ЖИВКА: Реците господину зету: нека ми се вуче испред очију, нећу да га примим.

АНКА: Али господин каже да има званичан разговор.

ЖИВКА: Нисам данас званично расположена, па ето ти! Не могу да га примим.

АНКА: Али, госпођо, ако га не примите, покварићете све.

ЖИВКА: Шта ћу покварити?

АНКА: Господин ми је казао да ће после разговора са вама доћи к мени у собу.

ЖИВКА: Реко је?

АНКА Да.

ЖИВКА: Добро, реци му нека уђе, примићу га!

Да. Изволите сести!

ЧЕДА: Благодарим. Ја вас молим да ме извините што сам узео слободу узнемирити вас. . .

ЖИВКА: Шта сте ради, господине?

ЧЕДА: Ја долазим, госпођо, по једном врло деликатном послу, па бих вас молио, да ме пажљиво саслушате.

ЖИВКА: Молим, изволите говорите!

ЧЕДА: Видите, госпођо, живот је необично комплицирана појава. Природа је саздала бића, али није утврдила законе о међусобним односима тих бића, већ је дозволила да се ови самосвојно, под оваквим или онаквим приликама или околностима, стварају и развијају; тс стога нису то више пуки случајеви, већ нормалне појаве, сукоби односа, који се тако често јављају у овоме или ономе облику.

ЖИВКА: Мислите ли ви, господине, да држите предавања или имате што да ли кажете?

ЧЕДА: Извините, госпођо, али је овај увод неопходан пропо што пређем на саму ствар.

ЖИВКА: Дакле, молим вас, пређите одмах па саму ствар.

ЧЕДА: Ствар је у овоме, госпођо. Ја имам једнога пријатеља, младог човека и човека од будућности. Он је рад да се жени и мени је ствар поверио, молећи ме да му будем проводаџија. Он је уверен да ћу ја његову ствар искрено заступати и зато ми је поверио.

ЖИВКА: Али шта се мене тиче ваш пријатељ и ваш проводаџилук.

ЧЕДА: Одмах ћу вам то објаснити. Он је дуго и дуго размишљао о женидби и није могао лако да се одлучи. Увек ми је говорио: »Ако се решим да се женим, узећу само зрелу женску.«

ЖИВКА: Па добро, нек узме ако хоће и зрелу женску, али што ви мени све то казујете?

ЧЕДА: Госпођо, он је лудо заљубљен у вас.

ЖИВКА: Шта кажете? ...

ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели ...

ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: »Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!«

ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: »Али госпођа је удата!« а он вели »Не смета ништа, данас се могу и удате жене удавати!« Говорио сам му затим:»Али то је поштена жена!«

ЧЕДА: И ја сам му то казао, али он каже:»Да је поштена, не би она примала љубавна писма од мене!«

ЧЕДА: А ја њему кажем: »3нам, господине Нинковићу, да сте јој писали љубавно писмо, читао сам га!«

ЖИВКА: Кој га је читао?

ЧЕДА: Па ја!...

ЖИВКА: Нека иде до ђавола и он и ти!

ЧЕДА: Он би желео доћи на виђење.

ЖИВКА: Вала, јеси ли чуо, Чедо, не била ко сам ако ти не одеш на виђење у Ивањицу.

ЧЕДА: Врло радо, зашто не! Само пре тога идем господину министру Сими Поповићу да га замолим да остави жену пошто јој се указала лепа прилика за удају.

ЖИВКА: Макни ми се с очију ако хоћеш да ти се не укаже прилика!

ЧЕДА: Ја вас молим умирите се, госпођо! Живот је, видите, веома компликована појава. Природа је саздала бића, није утврдила и законе међусобних односа тих бића ...

ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га!

ДАРА: Кога, забога?

ЖИВКА: Онога твога!

ДАРА: Али зашто?

ДАРА: Па шта је, забога, урадио?

ЖИВКА: Дошао је да ме проси.

ДАРА: Како да вас проси?

ЖИВКА: Као проводаџија.

ДАРА: Боже, мајко, шта вам је, шта говорите?

ЖИВКА: То што ти кажем, дошао је као проводаџија, да ме проси.

ДАРА: Зар код живог мужа?

ЖИВКА: Замисли.

ДАРА: Где се може жена код живог мужа просити ?

ЖИВКА: Ти сад опет навијаш на оно. Друго је оно за тебе.

ДАРА: А .што, кобајаги, друго?

ЖИВКА: Зато... Зато што је друго! Па и да није, биће друго! Е, неће тај бити мој зет па да му је круна на глави. Живи били па видели.

ДАРА: Опет ти!

ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш! Не била ја која сам ако ме још данас ти сама не молиш!

ЖИВКА: Ко?

ВАСА: Фамилија!

ДАРА: Ја ћу да се склоним! (оде)

ДАЦА (љубећи се): ју, слатка моја Живка, откад те нисам вид'ла! Добро изгледаш: ту, ту, ту ... (пљује) да ми те не урекну!...

ПАНТА: Е, Живка, да знаш, нико ти се није тако обрадовао срећи као ја.

ЈАКОВ: Ја сам, Живка, долазио, али била си некако заузета.

ЖИВКА: Како си ти тетка-Савка?

ЖИВКА: Де, де де... знам те што си љута, али немој мислити да сам тс заборавила. А ти, тетка-Дацо?

ДАЦА: Ју, слатка моја, да ми опростиш. Откад ја говорим мојој Христини: хајемо до Живке, ред је да јој честитамо, ко ће ако нећемо ми, фамилија? А она мени: »Немој, бога ти, мама м, годину дана нисмо јој праг прешли, па сад ће рећи потрчали смо што је министарка!« Да ти нисмо прешли праг, то је истина, то је знаш због оног што си олајавала Христину, али кажем ја њој: »Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој род рођени!«

ЖИВКА: А ти, теча - Панто, нисам те давно видела, како, како си ти?

ПАНТА: Па како да ти кажем, Живка, не ваља; све некако наопако. Него велим, сад ако ми мало сване, док си ти на власти. Рачунам, знаш. збринућеш своје и подржати.

ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће?

ЖИВКА: Не виђам ни тебе, Сојо?

СОЈА: Чудновато, а баш за мене кажу да се много виђам. Не може човек свету угодити. Ако се завучем у кућу — олајавају ме, ако изађем у свет — олајавају ме, Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија!

ВАСА: Е па ко ће ако неће фамилија!

ДАЦА: Олајавале су је такве као што си ти!

СОЈА: Каква сам да сам, тек нисам положила матуру.

ДАЦА: Ју, ју, ју, пустите ме!... (полети да је шчепа за косе)

ДАЦА: Па дабоме кад човек има у фамилији и такве!

СОЈА: Бриши најпре испред своје куће, па онда лај за другог.

ВАСА: Ама мир, кад вам кажем! Срамота, болан, и ви се кобајаги бројите да сте министарска фамилија.

ВАСА: Па јес! Овамо окупили ме: »'Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!« А зашто? Зато да обрукате и мене и себе. 'Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави. (ове одлазе и седај.) А ти, Живка, опрости. Ово је, знаш, онако, мало фамилијарно објашњење.

ЖИВКА: Није ми баш пријатно, али... (хотећи да пређе преко ствари) Како си ти, теча-Јакове?

ЈАКОВ: Па, знаш како је кад човек живи на парче. Ђаво ће га знати каква ми је судбина: на парче сам се школовао, на парче трговао, на парче био чиновник. Све тако некако — ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем себи: »Чекај, Јакове, мора једном доћи и твој дан.« Па тако ето чекам, а шта бих друго?

ЖИВКА: А ти, Саво?

ЖИВКА: А због чега?

САВКА: Због неправде. Целога живота коље ме неправда.

ВАСА: Он каже да је род.

КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род.

ЖИВКА: Ја се не сећам.

ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?...

САВКА: Ја не знам да је господин из наше фамилије.

ДАЦА: Ни ја!

КАЛЕНИЋ: Ја сам, знате, род по женској линији.

СОЈА: Па ето, ја сам женска линија, али вас не познајем.

ВАСА: Па добро, како по женској линији, чији си ти?

КАЛЕНИЋ: Моја је мајка још пре двадесет година умрла и рекла ми је тада на самрти: »Синко, не остављам те самог на свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род!«

ВАСА: А како ти се звала мајка?

КАЛЕНИЋ: Мара.

ВАСА: А отац?

КАЛЕНИЋ: Крста.

ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији.

ЖИВКА: Ни ја.

КАЛЕНИЋ: Сва забуна долази отуд, што се ми пре нисмо звали Каленићи него Марковићи.

ВАСА: Марковићи? Е, сад још мање знам.

КАЛЕНИЋ: Уосталом, то све не мења ствар. Ја знам да сте ви мени род, ја се тога не одричем. Радије бих овде погинуо но што бих се своје фамилије одрекао.

ВАСА: Ама, де, није ствар за гињење, него...

ЖИВКА: Па кад човек каже...

ВАСА: Па јест, кад човек каже, шта му можеш?

ЖИВКА: Па како сте?

КАЛЕНИЋ: Хвала, тетка, благодарим на питању. Мило ми је што вас видим тако свежу. Ви се, тетка, одиста сјајно држите!

ВАСА: Него знаш шта, Живка ти си много заузета, то ми сви знамо, па зато ако хоћеш, пређи одмах на ствар. Дедер, брате, пропитај ти свакога редом шта би желео, те да видиш шта би се могло за кога учинити.

ПАНТА: Па ако неће сад да нам се учини, ја не знам кад ће.

ДАЦА: Кад се хоће, може се све, само је питање да ли треба свакоме учинити, јер има их и таквих...

ВАСА: Смирите се, јер ако мени мркне, запушићу вам обема уста!

КАЛЕНИЋ: Слушајте, стрина Дацо, и ви, прија-Сојо. Као што видите, тетка Живка нас је лепо примила, као што је и ред да прими фамилију. И ми ћемо сад да јој кажемо своје жеље и да је молимо да се заузме за нас. Ја сам уверен да ће се тетка Живка заузети. Ви сви знате како она има добро срце. Али смо зато ми позвани да поштујемо њу и њен дом, који је у овоме случају министарски дом. А ми, ако се будемо тако понашали и међусобно вређали, исказаћемо тиме једно непоштовање према овом дому. Зато вас лепо молим, стрина Дацо, и вас прија-Сојо, уздржавајте се!

САВКА: Не знам, ја га и не знам ко је.

ДАЦА: А зар га ја знам!

ЈАКОВ: Никад га у животу нисам ни видео ни чуо.

ВАСА: Дакле, да оставимо све друго па да пређемо на ствар, јер Живка нема много времена.

ЖИВКА: Бога ми, немам. Баш сад чекам неке важне визите из дипломатије.

ВАСА: Па дабоме. Него дедер! (извадио је хартију да бележи) Деде, тетка - Савка, шта би ти имала да замолиш Живку?

ЖИВКА: Е па ти, тетка - Савка, са твојих двеста динара овде ми се попе. Прескочи, Васо, њу кад неће као човек и као фамилија лепо да разговара, него све нешто уз нос.

САВКА: Ништа ја уз нос, ја хоћу само своје.

ЖИВКА: Е, па добићеш твоје. Запиши, Васо, да јој се да. Ето ти!

ДАЦА: Па ја то, за Христину. Хтела бих да замолим, Живка, да наредиш да јој се призна испит и да се прими дете натраг у школу јер овако је остало на пола пута. Погрешила јесте, признајем — молим дотичну персону да се не искашљује — ето признајем, али погреше данас и професорке, па неће зар њихове ученице. И није погрешила онако од беса и од покварености, као што има персона, него опет због науке. Молим дотичну персону да се не искашљује!

ВАСА: Сојо, не искашљуј се!

ДАЦА: Због науке, дабоме. Она и један њен друг заједно су се спремали за матуру, па завукла се деца у собу и по цео дан учила, убише се учећи. Па после... њему признадоше зрелост, а она остаде тако на пола пута. Па то мислим, Живка, да наредиш да се то заборави.

ДАЦА: Па прошле године.

КАЛЕНИЋ: Годину дана. Уха, за годину дана се и крупније погрешке заборављају, а камоли таква једна ситница. Пиши, ујка-Васо: да се заборави!

ЖИВКА: А ти, Јово? Ти одлежа робију, а?

ЈОВА: Одлежах, тетка-Живка и поштено се тим одужих држави, па сад мислим право је да се и држава мени одужи.

ЖИВКА: Како да ти се одужи?

ЈОВА: Па тако, да добијем државну службу.

ЖИВКА: Па служба те је и одвела на робију.

ЈОВА: Сваки жив човек згреши, тетка-Живка, а ја сам поштено одужио што сам погрешио. И верујте, тетка, не кајем се што сам био на робији, многе сам ствари научио које не може човек тако лако у животу да научи. Камо среће кад би држава свакога кандидата најпре послала на робију, па тек после му дала државну службу.

ЈАКОВ: Е, гле молим те!

ЈОВА: Јест, јест чика-Јакове, јер ја сад знам боље кривични закон него ма који касациони судија. Никад професори на универзитету не могу тако да ти протумаче кривични закон као они који су по њему осуђени. Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може изиграти који параграф. Осуђен сам, вели, по 235, у вези са 117-а, — али су ми признате олакшавне околности из 206. И тако сваки редом, све параграфе знам; е, па зашто држава не би искористила то моје знање?

КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да искористи његово знање.

ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто?

ПАНТА: Право да ти кажем, Живка, мени ми за мене није. Провлачићу се како сам се и досад провлачио, али ми је за ово дете. (за њим стоји Миле, дорастао дечак) Некако бог му није дао дар за школу — истеран је из свих школа, и то засвагда. А и на занату не може да се скраси и ни на једном послу. Па сам хтео да те молим, ако може некако да буде државни питомац.

ЖИВКА: А шта да учи?

ПАНТА: Ама, нека њега само држава прими, да га издржава, а све је једно шта ће учити. Ако хоће за марвеног лекара, а може и за капелника у музици, или за професора богословије, или за апотекара. Ама, што год хоћеш, само нека буде државни питомац.

КАЛЕНИЋ: Па кад је дете тако бистро, штета би било да га држава испусти. Запиши, ујка-Васо: државни питомац.

ЖИВКА: А ти, Сојо?

СОЈА: Ја бих волела, Живка, кад бих могла насамо да ти кажем.

СОЈА: На послетку, шта да кријем, не иштем што ми не приличи. Ти знаш и сама Живка, да сам се ја развенчала са оним мојим несрећником, и он се већ оженио, а ја остала самохрана и то само зато што је суд донео неправедну пресуду, па њему дао право да може ступити у други брак, а мени није дао то право. Па дабоме да сам морала изгубити парницу, кад мене овако младу...

СОЈА: дали поповима у руке, па ме цела Конзисторија разроко гледа. А и сам адвокат, који ме је бранио, код куће мени једно говори, а на суду Друго — па онда дабоме да сам морала изгубити парницу. Па ето то сам хтела, Живка, да те молим да се та пресуда исправи: да добијем право на удају. Ето, сама видиш, ја не тражим богзна шта, а што се поједини искашљавају, баш ми је свеједно, јер што кажу: пас кашљс, ветар носи.

КАЛЕНИЋ: Одиста, то би се могло учинити. Жена осећа потребу да се уда, а сметају јој неке формалности. Запиши, ујка-Васо, прија Соја би да се уда без формалности.

СОЈА: Ништа више ја не тражим.

ЖИВКА: А ти теча - Јакове?

ЈАКОВ: Па, рекох ти, Живка, не иде ми што год почнем. Требало је док сам био млађи да се школујем, па није ишло; био сам и чиновник, па — опет није ишло, пробао сам и да тргујем, па и ту све наопако. А увек сам говорио себи: »Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!« Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да посечем, на пример, какву државну шуму — рачунам, знаш, кад ми све друго није пошло за руком; концесија још може да ми пође за руком.

КАЛЕНИЋ: То може одиста да вам пође за руком, а државу то баш ништа не кошта. Није држава садила шуме, па да јој је жао да се секу. Сасвим то може. Запиши, ујка-Васо: једна државна шума да се посече, јер, напослетку, какав би то министарски рођак био ако би имао права бар једну шуму да посече.

ЖИВКА: Ати, Саво?

САВА: Ја ћу, Живка, укратко да ти кажем. Молим те лепо и као род рођени, да ми израдиш државну пензију.

ЖИВКА: Па ти ниси никад био чиновник?

САВА: Нисам!

ЖИВКА: И ниси никад био пи у каквој служби?

САВА: Нисам!

ЖИВКА: Па зашто онда да ти израдим пензију?

ВАСА: Па јест, Саво, ама ти што имају пензију служили су државу.

САВА: Па ја да сам служио државу, не би' дошао од Живке да тражим пензију, него би' је тражио од државе. А зашто је министарска ако ни толико не може да изради своме?

ВАСА: Јесам, де!

КАЛЕНИЋ: Е сад дозволите, тетка Живка, да вам у име целе наше фамилије благодарим што сте нам саслушали жеље и да вас замолим да се својски заузмете и да их испуните. Као што видите, наше су жеље скромне, а ви сте у могућности да их испуните, па зашто не би учинили радост својој фамилији, те да вас се сви са благодарношћу сећамо?

ЖИВКА: Добро, добро. Оно што могу учинићу. Зашто да не учиним?

КАЛЕНИЋ: Е, онда, дозволите да вам кажем збогом, јер смо вас и сувише задржали. (љуби јој руке и сви се дижу)

СОЈА: Уденућу у рам од огледала.

ЈАКОВ: Е хвала, баш ти хвала.

КАЛЕНИЋ: Молим вас, мени дајте две.

ЖИВКА: Па де, де, не буди на крај срца!

ПАНТА: Бог ти а душа ти, сврши ми то!

САВА: Молим ти се, Живка, па немој да заборавиш!

ЈАКОВ: Ти, па бог! (све те реченице, као и оне при доласку претрпавају се и упадају једна у другу)

ДАЦА: Положила си је ти чим си проходала!

ВАСА: Бештије једне! (одјури и сам)

ЖИВКА: Нека се чупају, шта ме се тиче. Уморила сам се као да сам цео дан копала. Идем да легнем мало, гледајте да ме нико не узнемирава. (оде)

АНКА: Разуме се.

ЧЕДА: Идите одмах у вашу собу, сво мене за вама.

АНКА: Је ли истина?

ЧЕДА: Идите само и чекајте!

АНКА: Одох и чекам! (оде)

ЧЕДА: Молим, изволите!

РИСТА: Част ми је преставити се: Риста Тодоровић, кожарски трговац.

РИСТА: Риста Тодоровић, кожарски трговац.

ЧЕДА: И почасни конзул Никарагуе?

РИСТА: Да, тачно!

ЧЕДА: Ама, није могуће! Е, то ми је мило, особито ми је мило да се упознамо.

РИСТА: А с ким имам част?

ЧЕДА: Чекај, молим те, дозволи ми да ти кажем »ти«, чекај, молим те, да те видим! (измакне се и посматра га) Е, ко би то рекао? Дакле, ти си то, Ристо! Е, то ми је одиста мило!

РИСТА: А с ким имам част?

ЧЕДА: Ја, је ли? Је л' за мене питаш ко сам? Ја сам... како да ти кажем... па ја сам, брате, ујка Васа, Живкин ујак.

РИСТА: Дакле, ви сте ујка Васа? Е, то ми је мило. Ја сам, бога ми, мислио да сте старији.

ЧЕДА: Нисам.

РИСТА: Чуо сам за вас и баш ми је мило да се упознамо.

ЧЕДА: А дошао си, је ли, обешењаче један, знам већ зашто си дошао.

ЧЕДА: А допада ти се наша Дара, а?

РИСТА: Па знате како је.

ЧЕДА: Знам, де!

РИСТА: И она ми се допада, а потребно ми је и због мог положаја да стечем везу са вишим круговима.

ЧЕДА: Разуме се! А веруј, што те више гледам, све више верујем да ћеш се и ти њој допасти. Ја сам се, знаш, тога највише бојао: да л' ћеш се ти њој допасти, а сад кад сам те видео... лоло једна, мора да се ти уопште допадаш женама.

ЧЕДА: Ама, шта кажу, видим ја! Допашћеш се ти нашој Дари. А велиш, је ли, она се теби допада?

РИСТА: Допада ми се.

ЧЕДА: И ништа ти не смета што је она туђа жена?

РИСТА: А шта има то да ми смета? Како, на пример, кад купим кућу, не смета ми ништа што је раније била туђа, кад знам да је сада моја.

ЧЕДА: Сасвим. Онај стари газда се сели, а ти се уселиш.

РИСТА: Па јесте!

ЧЕДА: Ко би рекао, - молим те, да ти умеш тако филозофски да посматраш живот! Е, а кад је већ тако, онда ћемо целу ствар лако да изведемо. Ништа нам више не стоји на путу.

РИСТА: Ништа.

ЧЕДА: Па ипак, мислим се нешто, само како ћемо да се опростимо оне вуцибатине?

РИСТА: Кога?

ЧЕДА: Па њеног мужа, тај нам много смета.

РИСТА: Како, зар вам није казала госпа Живка? Па њему је већ умешен колач, чека се само да се испече.

ЧЕДА: Е?

РИСТА: Јесте. Госпођа Живка је удесила са собарицом да га одмами у своју собу, па, кад он буде тамо, да она са госпа-Даром и сведоцима упадне.

ЧЕДА: Гле, молим те! Ала је то лепо смишљено. Ха, ха, ха, ала ће се ухватити као миш у мишоловку; таман он да лизне сланину, а оно: хоп! Ха, ха, ха!...

РИСТА (придружује се и слатко се смеје) Ха, ха, ха!

ЧЕДА: Па онда? ...

РИСТА: Онда... онда то... Госпођа Дара је рекла, ако се увери да је вара, да ће га одмах напустити.

ЧЕДА: Е, то је дивно одиста! Само бринем се да нам нешто не поквари тако лепо смишљени план.

РИСТА: А шта то?

ЧЕДА: Ниси требао још сад да дођеш, док ми не свршимо тај посао са њим.

РИСТА: Па госпа Живка ми је поручила да дођем.

ЧЕДА: Знаш, не бих волео да он наиђе па да те затече овде.

ЧЕДА: Како, па шта? Он се заклео да ће те убити као пса и купио је оволики револвер, калибра којим се волови убијају.

ЧЕДА: Ех што, заклео се, преда мном се заклео. Али ти не треба да се бојиш, не смеш бити кукавица, разумеш ли. Уосталом, ја сам лично видео револвер, показивао ми га је и уверавам те да у њему нема више од шест метака. Не могу те свих шест погодити, буди сигуран да ће те бар четири промашити.

РИСТА: А она два!...

ЧЕДА: Е па, боже мој, два метка ваљда можеш прогутати за Љубав да спасеш част Никарагуе.

РИСТА: Ама, шта ја да гутам меткове због части Никарагуе? Слушајте, ујка - Васо, како би било да ја идем па други пут да дођем?

ЧЕДА: Ја мислим да би то добро било... (поглед на прозор) Али доцкан је, сасвим је доцкан!

ЧЕДА: Ево га, сад баш уђе у кућу.

ЧЕДА: Онај са револвером.

ЧЕДА: Морам те прикрити док ја њега уклоним.

ЧЕДА: Не знам... Чекај, сад ми паде на памет.(звони)

РИСТА? Где?

ЧЕДА: Ћути и не питај, јер немамо времена за разговор.

АНКА: Молим!

ЧЕДА: Анчице, учините ми једну велику љубав, па ћу вам се одужити. Ви знате како ћу вам се одужити.

АНКА: Молим!

ЧЕДА: Водите брзо овога господина у вашу собу и закључајте врата. Не питајте зашто, већ журите, опасност је велика.

РИСТА: Врло велика. Водите ме, наградићу вас богато!

АНКА (Чеди): А после?

ЧЕДА: После — но, па знате већ.

ЧЕДА: Казаћу ти, али да никоме не кажеш. Ево даћу ти динар да никоме не кажеш. Идем код Анке у собу. (даје му дина..) Ником, разумеш ли? Ја знам да би ти мама дала и два динара само да јој то кажеш, али ти буди карактер па немој да јој кажеш. Је л' нећеш?

РАКА: Па нећу, дабоме!

ЧЕДА: Е, добро? (оде)

РАКА, ЖИВКА

РАКА {на левим вратима): Мама, мама!..

РАКА: Зет Чеда ми је дао динар да будем чврст карактер и да ти не кажем где је он сад. Ако ми даш два динара, ја ћу бити још чвршћи карактер па ћу ти казати.

ЖИВКА: Говори где је?

РАКА: Два динара, па чујеш.

ЖИВКА: Је ли истина?

РАКА: Сада је отишао.

РАКА: Олрајт!

ЖИВКА: Иди ми брзо зови Дару.

ЖИВКА: Даро, кћери, звала сам те да те припремим. Буди храбра, дете моје, да поднесеш ударац који те очекује.

ДАРА: Шта је сад опет, шта значи тај увод?

ЖИВКА: Ја сам ти рекла да ћеш се и сама уверити колико те она вуцибатина вара. Е па, ево, кћери моја, дошао је час да се својим рођеним очима увериш. Твој рођени муж налази се овога часа у соби код Анке наше и то у рђавој намери.

ДАРА: То није истина!

ЖИВКА: Кажи, Рако, где је наш зет Чеда?

РАКА: Нек ми да динар, па да јој кажем.

ЖИВКА: Напоље, ало несита! Зар ти је мало?

РАКА: Ништа ја више бесплатно! (оде)

ДАРА: Хајдемо! (хоће да пође у Анкину собу)

ЖИВКА: Чекај, де, удесила сам ја већ ствар.

ДАРА: Шта си удесила

ЖИВКА: Видећеш.

ПИСАР (долази хитно са два жандарма и два грађанина): По вашем захтеву, госпођо министарка, господин члан ме је хитно упутио. Довео сам и два грађанина.

ЖИВКА: Е, врло добро! 'Ајде сад за мном сви! (она напред, за њом Дара, а за овом сви остали)

ЖИВКА: Зар завукао си се у куваричину собу, свукао капут, закључао врата, па то судбина? А што свуче капут, убио те бог да те не убије?

РИСТА: Па наложена пећ.

ЖИВКА: Та какво саслушање, саслушао се он на ономе, а не на овоме свету, дабогда! Ако већ треба ко да га узме на саслушање, ја ћу то. Говори шта ћеш тамо?

РИСТА: Послао ме ујка -В аса.

ЖИВКА: Ујка - Васа? Дакле, он је све то замесио? Е, Васо, сад си збринуо целу фамилију!

РИСТА: Па он, дабоме!...

ЖИВКА: О, извесно се он, дабогда! Чедо!... (писару) Молим запишите шта ћу рећи и ставите после нумеру. (дигне три пуста увис) Чедо, заклињем ти се свим на свету да ћеш још вечерас бити потпи-сан за Ивањицу! ...

ЧЕДА: Још боље преместите ме у Никарагу.

ЧИН ЧЕТВРТИ

Иста соба. По столицама, лево, маса новина савијених као за продају; по столицама пребачена мушка и женска одела, шешири и све друго. Ту је огроман отворени кофер у који Дара пакује све ове ствари доносећи их из суседне собе.

АНКА: Хтела сам само да вам кажем, јер госпођа ми је насрдила: који год продавац прође, да купим све колико год бројева има, али свега је један прошао откад стојим на капији. Не знам да л' још да чекам на капији...

ДАРА: Радите онако како вам је госпођа казала, немојте ме ништа питати. (оде у собу по ствари)

АНКА: Ја, бога ми, двадесет.

РАКА: Па доста!

АНКА: Господин Пера из административног је највреднији, он је купио до сада триста.

РАКА: Е, а ујка - Васа?

АНКА: Он је свега осамдесет. А је ли, бога ти, Рако, знаш ли ти зашто госпођа купује тако много данашњих новина, и то све овај иста лист?

РАКА: Знам, дабоме!

АНКА: Зашто?

РАКА: Изгрдили су је у новинама, па хоће да их купи да не би свет читао.

АНКА: Ју, како смеју једну министарку да изгрде?

РАКА: Изгрдили су је за оно.

АНКА: Које оно?

РАКА: Због тебе.

АНКА: Зашто због мене?

РАКА: Хоћеш да ти прочитам?

АНКА: 'Ајде, молим те!

АНКА: Јаој, како смеш да пушиш?

АНКА: Пазићу, читај слободно!

РАКА (чита): »У једном делу Кине одржава се још и данас један чудан обичај. Тамо, ако се коме просиоцу допадне удата жена, он је проси без обзира на то што она има живог мужа. Такав се случај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по.« (говори) Знаш онај мандарин Си-по-по, то је мој отац Сима Поповић

АНКА: Ју! ...

АНКА: Ју, ј'у, ју, ју!... (обзире се)

АНКА: Ко је то?

РАКА: Не знам, неки Кинез... дакле... (Чита.) »...заљубио се »Ни-ни-ко, секретар министарства спољних послова! ... «

АНКА: А, сад знам ко је. Читај, молим те, даље!

АНКА: Кажем ја, знам ко је.

АНКА: Ко?

РАКА: Онај што су га нашли у твојој соби?

АНКА: Па зашто Ка-ра-гуа?

РАКА: Откуд ја знам!

АНКА: Сиромах човек, а баш ништа није крив.

РАКА: Е, а што је скинуо капут? Ето, у новинама пише да је скинуо капут.

АНКА: Зар и то пише! Ју, боже! А, бога ми, човек је сасвим невино скинуо капут.

РАКА: Бога ми, ја да сам био у твојој соби, па да сам скинуо капут...

АНКА: Е, гле, молим те! Па шта би онда?

РАКА: Ја бих онда скинуо и панталоне.

АНКА: Убриши прво нос, срам те било!

РАКА: А знаш ли како тебе зову у новинама?

АНКА: Зар и мене помињу?

РАКА: Па дабоме?

АНКА: А како ме зову?

АНКА: Има ли још? Читај!

РАКА: (чита) »Али, разуме се, ни те просидбе у Кини не иду увек тако глатко. Тако, на пример... «

РАКА: Само онако, прегледали смо. Је ли, Даро, знаш ли ти да ми кажеш ко је то Ни-ни-ко?

ДАРА: Не знам ја ништа, а теби препоручујем да се чистиш да те не затекне мајка. А и ви, Анка, могли би гледати други посао, а не да читате новине...

АНКА: Ја сам само донела новине које сам купила.

РАКА: А и ја. Знаш, једва сам купио дванаест бројева. Онај Карагу плаћа по двадесет пара комад па све њему продају. И ове сам добио само тако што сам једном продавцу подвикнуо: »Мораш ми продати, ја сам син мандаринов!«

ДАРА: 'Ајде, 'ајде, носи те ђаво!

РАКА: Ама није, хтео сам да кажем министров.

ДАРА: Боље иди па купуј и даље новине, кад ти је мајка тако наредила.

РАКА: Право кажеш! (Анки) 'Ајде, А-ки-ка (оде)

АНКА: Ако жели госпођа да јој помогнем?

ДАРА: Није ми потребна помоћ.

АНКА: Молим. (оде)

ДАРА: А шта да радим?

ЧЕДА: Замисли како све то иде експрес! Синоћ потписали указ о моме премештају у Ивањицу, а већ јутрос сам разрешен од дужности.

ДАРА: А кад мораш на пут?

ЧЕДА: Шта ја знам како је твоја мајка наредила! Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем. Све зависи од наређења које је издала твоја мајка.

ДАРА: Најзад, свеједно, нека је и сутра, ја ћу бити готова.

ЧЕДА: Па зар си ти одиста решила да идеш са мном?

ДАРА: Решила сам. Право да ти кажем, не могу више да поднесем ово министровање; ово је постала луда кућа откако је отац министар.

ЧЕДА: Откад ја то говорим.

ДАРА: А не могу да поднесем ни ову срамоту. После овога што је изишло у новинама, веруј, ја не бих смела изаћи из куће нити бих смела да погледам свету у очи. Волим у Ивањицу, само да се склоним свету испред очију.

ЧЕДА: Још кад би ти знала колика је то брука. Цео се Београд тресе од смеја.

ДАРА: Страшно!

ЧЕДА: Новине се купују на јагму.

ЧЕДА: Она мисли да умањи број читалаца, како би се брука што мање знала, а не зна да је данашњи број уместо у три штампан у шест хиљада.

ДАРА: Ју, ју, ју!

ЧЕДА: Не рачунајући што један број читају четворица.

ДАРА: А да ли се баш зна да све то односи на нашу кућу?

ЧЕДА: Разуме се да се зна. Зна се по именима, али још више по томе што је госпа Живка једина од данашњих министарка која има удату кћер. Одмах је цео свет погодио.

ДАРА: А зар ниси никако могао да сазнаш ко је писао?

ДАРА: Ко?

ЧЕДА: Рећи ћу ти, ако ми даш часну реч да нећеш рећи мајци.

ДАРА: Зар је то тајна?

ЧЕДА: Још како велика тајна.

ДАРА: Реци ми, ко је писао?

ЧЕДА: Ја!

ДАРА: Шта кажеш? (испусти хаљине које је имала у руци)

ЧЕДА: То што ти кажем!

ДАРА: Чедо, Чедо, шта си учинио?!

ЧЕДА: Нека види да и ја умем да пломбирам.

ДАРА: Како си смео, како си могао?

ЧЕДА: А како је она могла мене да гурне у Ивањицу?

ДАРА: И како си имао срца, она је моја мајка!

ЧЕДА: А како је она имала срца своју ћерку да премести чак у Ивањицу?

ДАРА: Осрамотио си нас, осрамотио си целу кућу!

ЧЕДА: Ја? Боже сачувај, осрамотила је она.

ДАРА: Боже мој, боже! Ја већ не умем да се снађем, не умем више ни да мислим. (плаче)

ДАРА: То није истина!

ЧЕДА: Ама, читао сам својим очима љубавна писма. Па израдила му је и класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје.

ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту; срамоту, мени не подноси. Срамота ме је да изађем у свет; сви се гуркају, сви шапућу и подмигују се...

ДАРА: Па зар није било боље казати јој све то и разговарати са њом озбиљно?

ЧЕДА: Разговарати са њом озбиљно? Па зар ниси ти разговарала, па шта ти је одговорила — приредила ти је ону сцену са Никарагуом;

ДАРА: Ту си сцену ти приредио.

ЧЕДА: Па, да, ја — али да спасем и тебе и себе. Да нисам то учинио, по плану твоје мајке ја бих био без капута у Анкиној соби, а ти би била у соби са Никарагуом. Дакле, шта је боље?

ДАРА: Па...

ЧЕДА: Молим, реци само, шта је било боље?

ДАРА: Добро, нека је и тако, али зашто је морало све то да се објави у новинама?

ЧЕДА: Зато да се тргне, да се опамети за времена.

ДАРА: А мислиш ти да ће то што помоћи да све буде друкче?

ЧЕДА: Ја се надам, јер како је ова брука од јутрос букнула по Београду, није немогуће да чак и очев положај буде доведен у питање.

ДАРА: Његов положај?

ЧЕДА: О, да! О томе се много говори напољу има их који мисле да је после овога он просто онемогућен...

ДАРА: Сиромах отац!

ЧЕДА: И мени га је жао, али за све има да благодари својој жени.

ДАРА: Па како, зар ти одиста мислиш да би отац...?

ЧЕДА: Не мислим, али је врло могуће. Компромитован је, а то може повући непријатне консеквенце.

ДАРА: То би било ужасно!

ЧЕДА; Ако хоћеш, искрено да ти кажем, ја мислим напротив, то би било добро, јер што даље, она би у све веће глупости падала. Зар не видиш, бога ти, шта је све та жена починила; зар не видиш да је оца, онога честитога човека, начинила смешним и онемогућила га за политику и за јаван живот! Зар не видиш ти то све?

ДАРА: Видим.

ЧЕДА: Е, па!

ДАРА: По мени, уверавам те, милије би ми било да отац није постао министар.

ЧЕДА: Море, није зло у томе што је отац постао министар, већ је зло у томе што је мајка постала министарка. Зато, слушај ти мене и држи се ти само мене. Видећеш, на крају крајева, да је боље што сам овако урадио и казаћеш ми хвала. Буди само ти увек уз мене, онда сам храбрији.

ЧЕДА: Молим!(одлази лево)

ЖИВКА: Хвала вам, ви сте највише купили, .али — кажу ипак се много продаје. Је л' те, чита .ли свет; јесте ли приметили, чита ли свет?

ПЕРА: Па... како да вам кажем, госпођо... чита. Сад сам баш прошао крај хотела »Париз«, па скупили се око стола, а један гласно чита.

ЖИВКА: Па дабоме, кад у овој земљи нема закона. Била сам код управника вароши да забрани лист, па каже: не може по закону о штампи. Ама, како то, молим вас, зар може бити закона по коме полиција нема власти?

ПЕРА: То је ваљда зато што овде не пише о вама, него као да се све то дешава у Кини.

ЖИВКА: Искинио се он дабогда никакав!

ПЕРА: Па стога ваљда полиција и налази да нема увреде части.

ЖИВКА: Ама, како да нема увреде части? Зар :каже за мене да сам одвратна баба, па нема увреде части?

ПЕРА: Па јесте, с те стране има.

ЖИВКА: Е, па с које стране онда нема?

ПЕРА: Па мислим да се иначе не односи на вас, јер се дешава у Кини.

ЖИВКА: Не ваља, дабоме да не ваља.

ПЕРА: Кад би се бар могло дознати ко је писао?

ЖИВКА: Па ето, ви кобајаги рекосте...

ПЕРА: Рекао сам, госпођо, и верујте. распитивао сам на све стране, али — не може, па не може да се дозна.

ЖИВКА: Па разграбио се, дабоме, кад ви нисте били вредни.

ВАСА: Ех, нисмо били вредни! Ето, са овим што сам донео, купио сам сто и седамдесет бројева.

ПЕРА: А ја триста и шест.

ВАСА: Ето!

ЖИВКА: А јеси ли био вредан да распиташ ко је писао?

ВАСА: Бога ми, Живка, распитивао сам, на све стране распитивао, и не можеш дознати, па то ти је!

ПЕРА: И ја сам распитивао, па не може.

ВАСА: Пало ми је на памет, ако може некако, што каже онај наш нови рођак, да се дозна преко женске линије.

ЖИВКА: Како мислиш?

ВАСА: Па ако је уредник жењен он је својој жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица. јер она је извесно њој казала, па онда да распитамо која је пријатељица те пријатељице...

ЖИВКА: Уха!

ПЕРА: Па ипак, госпођо, тако ћемо још најпре сазнати...

ЖИВКА: Е па, 'ајдете, господине Перо. Ухватите ту женску линију, па сазнајте. Али само што пре, што је могуће пре, јер горим од нестрпљења;угушићу се од нестрпљења док не сазнам. А кад сазнам, леле мајци, тај ће ме запамтити. 'Ајде, 'ајде, пожурите, господине Перо!

ПЕРА: Молим! (оде)

ЖИВКА: Бога ти, Васо, реди ти мени: познајеш ли ти колико - толико законе?

ВАСА: Па, како да ти кажем, Живка, нити ја познајем законе нити закони мене.

ЖИВКА: Па како то, кад си био толике године полицијски чиновник?

ВАСА: Био сам. није да нисам био, али, право да ти кажем, док сам био полицијски чиновник, нисам осећао потребу никад да се упознам са законима. Али, ако те треба што посаветовати, ја и онако знам, умем да одмерим шта је право, а шта није.

ЖИВКА: Не питам те ја шта је право, а шта није, него те питам какви су то закони у овој земљи, кад полиција не може да забрани новине које вређају једну министарку?

ВАСА: Ти си била код управника вароши?

ЖИВКА: Сад сам дошла отуд!

ВАСА: Па шта ти каже?

ЖИВКА: Не могу, вели, по закону; то није, вели, права увреда, то је само алузија. Ама, каква алузија, побогу брате, зар назвао ме одвратном бабом па то алузија?!

ВАСА: Па то није, ал' биће оно алузија што је Симу назвао мандарином. Ја мислим, то ће бити алузија.

ЖИВКА: А ако ја томе који је писао разбијем нос, хоће ли то бити алузија?

ВАСА: Остави се,. бога ти, Живка, тога. Ја не знам каква је то манија у твојој породици, сви хоћете да разбијате носеве. Него стишај се ти мало,. па да разговарамо о томе: шта да се ради?

ЖИВКА: Ама, какво те стишавање снашло, црни Васо! Зар изгрдили ме и нагрдили и нафарбали свима бојама у новинама, а ти мени да се стишам! Море, земљу ћу да прогризем, па ћу да га нађем, а већ кад га нађем, запиштаће мајци и проклињаће час када је научио да пише. Задавићу га, разумеш ли, ево овим ћу га рукама задавити.

ВАСА: Де, де, де! Опет си пала у ватру?

ЖИВКА: Па како да не паднем у ватру, него у шта хоћеш да паднем?

ВАСА: Оно јест... знам како ти је!

ЖИВКА: А знаш ли ти, Васо, шта ја мислим, која ме је змија ујела?

ВАСА: Не знам.

ЖИВКА: Нико други него госпа Ната. Руку бих у ватру метла, ако то није њено масло.

ВАСА: А што мислиш да је она?

ЖИВКА: Па преотела сам јој онога.

ВАСА: Кога си јој преотела?

ВАСА: Не разумем те, шта си преотела форме ради?

ЖИВКА: Па, брате, преотела сам јој министарску фотељу, и онда, дабоме, и све оно што иде уз то.

ВАСА: Фијакер?

ВАСА: Па то »форме ради« не разумем.

ЖИВКА: Па не разумеш, дабоме, кад ниси отмен; да си отмен, ти би разумео, овако, дабоме...

АНКА (доноси писмо) За госпођу.

ЖИВКА: Ко је донео?

АНКА: Један шегрт.

ЖИВКА: Добро.

ЖИВКА: Који, Риста?...

ВАСА: Па тај, де, Никарагауа.

ЖИВКА: Само ми он још треба на ову муку. "Шта хоће, бога ти?

ЖИВКА: А он што се завлачи код собарице!

ЖИВКА: Ко му па тражи да постане члан породице! Нек иде бестрага! Ено му његове Никарагуе, па нека се тамо жени!

ВАСА: Чекај, молим те.

ЖИВКА: Читај, читај брзо!

ВАСА: О мај... каква си!...

ЖИВКА: Прескочи све друго. Читај име!

ВАСА: Ево де! (чита) »Писац је тог чланка у новинама ујка-Васа... «

ВАСА: Ама, чекај брате, чекај, де!... О мајку му, где ћу да погинем ни крив ни дужан!

ЖИВКА: Пишеш чланке, је ли, псето гадно;алузија, је ли... (дочепа столицу) Склањај ми се с очију, јер ћеш сад погинути, свињо пијана!...

ВАСА: Ама, Живка, побогу, стишај се и чекај да ти прочитам до краја!

ЖИВКА: Прочитао си ти мени оно што ми је требало прочитати.

ВАСА: Ама, смири се, тако ти бога... Откуд ја да пишем, ни на памет ми није пало! Зар ја због неписмености отпуштен из државне службе, па да пишем чланак и то још алузије...

ЖИВКА: Јеси, јеси, Васо, познајем ја тебе добро, матора лопужо!

ВАСА: Пусти ме, молим те, да ти прочитам до краја.

ЖИВКА: Читај, 'ајде читај!

ВАСА: Хоћу, само, молим те, остави ту столицу. Не умем да читам кад држиш столицу!

ЖИВКА: Читај!

ЖИВКА: Ју, ју, ју, ју, сад ће ме стрефити. Зет, зет, изетио се он дабогда никакав! Јаој, проклет био мајци и овога и онога света! Кућу ми оцрни, образ ми одузе, одузела му се дабогда рука којом је написао оно!

ВАСА: Смири се, бога ти!

ЖИВКА: Како да се смирим кад ми је искидао све живце: исекао ми живот као фаширано месо! Како да се смирим, смирио се он дабогда никакав! (плане) Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај... или немој...

ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор, Чујеш ли шта ти кажем, иди ми купи мишомор!

ВАСА: Што ће ти, побогу, Живка, мишомор?

ЖИВКА: Хоћу да га отрујем, хоћу као пацова да га отрујем!

ВАСА: Остави се, бога ти!... Не бива то! Немој тако да говориш. Него лепо и паметно да смислимо. Ја мислим, Живка, да ти њега просто оптужиш.

ЖИВКА: Кога?

ВАСА: Зета!

ЖИВКА: Па други да му суди, је ли? А то не, хоћу ја да му судим; ја, разумеш ли? Што га снађе, од моје руке да га снађе!

ВАСА: Па добро, али како, шта мислиш да урадиш?

ЖИВКА: Протераћу га, тражићу још овога. часа да се протера!

ВАСА: Је л'у Ивањицу?

ЖИВКА: Ама, какву Ивањицу? Преко границе, разумеш ли, преко границе, као што се скитнице и коцкари протерују. Ето, то ћу ја њему, и то одмах, ни једног сата му нећу дати да се скраси, протераћу га мајци... одмах, дабоме, одмах... (узме слушалицу) Молим 407... да, 507..

ВАСА: Шта ћеш?

ЖИВКА: Шта каже?..

ЖИВКА: Ама, шта каже, бога ти?

ЖИВКА: Па што му ниси казао да се и ја љутим?

ВАСА: И рекао ти је да га оставиш на миру и да се оканеш твојих будалаштина.

ЖИВКА; Шта каже?

ВАСА: И каже да си га ужасно осрамотила оним што је изашло у новинама.

ЖИВКА: Па нисам ја то писала.

ВАСА: И каже, биће кроз који час министарска седница. Министар унутрашњих дела му је саопштио да ће се на седници говорити о томе.

ЖИВКА: О чему?

ВАСА: Па о томе што је изашло у новинама.

ЖИВКА: Шта каже? ... Какав положај у питању? Само нека проба. Иди, Васо, на телефон па му реци: ако да оставку, да ми слободно не долази кући. Ако су његове колеге нерасположене, нека они даду оставке. Сви нека даду оставке, али он да се није усудио!... Тако му реци!...

ЖИВКА: Ко море...

АНКА: Госпођа Ната Стефановић, министарка.

АНКА: Да!

ЖИВКА: Откуд она! Ала је потрефила кад ће да ми дође! Прочитала је, кучка, оно у новинама, па сад дошла да омирише. Не могу, не могу да је примим, нек иде бестрага!...

ВАСА: Па ипак мораш, Живка, ред је!

ЖИВКА: Па видим и сама да морам, али, знаш, све ми се преврће у стомаку од муке. Сад ми дошла, бестрага јој глава... Нек уђе!

ЖИВКА: Ју, слатка моја госпа - Нато, баш вам хвала што наиђосте мало. Откад вас нисам видела, па баш кажем: што ли ми се то госпођа Ната одбила?

НАТА: Није, бога ми, него, верујте, не могу да данем душом од разних седница. Знате, док' сам била министарка, сва женска друштва изабрала су ме у своје управне одборе, па сад ето теглим... Попеше ми се, бога ми, наврх главе разне седнице, предлози, резолуције; већ сам и од'. куће дигла руке. (гледа куфер) Гле, гле, гле... какво је то паковање?

ЖИВКА: А, ово... Знате, моја ћерка се спрема за бању.

НАТА: Зар још сад, па још није сезона?

ЖИВКА: Шта ћу, кад је стего реуматизам, па не може да чека сезону.

НАТА: А у коју ће бању?

ЖИВКА: У коју?... Па у Абацију.

НАТА: Тако! А путоваће, разуме се, у салон вагону? Ја сам увек путовала у сепаратном салон вагону, то је тако пријатно.

ЖИВКА: Па да, да!

НАТА: Него чуди ме што ће у Абацију, то није бања за реуматизам?

ЖИВКА: Па она ће, знате, тамо да се прође до Абације, а после ће у Ивањицу.

НАТА: У Ивањицу?

ЖИВКА: Јесте! Знате, код саме Ивањице пронађен је један нов извор лековите воде против реуматизма.

НАТА: Тако! То нисам знала. (Спази новине по столицама.) Ју, шта је новина, читава редакција!

ЖИВКА: А јест: претплатили смо се за целу годину па нам донели све бројеве од почетка године. Је ли, Васо?

ВАСА: Јесте, од почетка ове године и за целу прошлу годину.

НАТА: Ја не читам новине, не волим, верујте... не читам новине, сем кад има штогод врло интересантно.

ВАСА: Хтео сам, Чедо, да ти кажем... Чекај, :шта сам оно хтео да ти кажем? Ах, да! Замисли, сазнали смо ко је писао оно у новинама.

ЧЕДА: Е?

ВАСА: И шта мислиш ко је?

ЧЕДА: Ко би то могао знати?

ВАСА: Ти!

ЧЕДА: Та није могуће? .

ВАСА: Јесте, ти!

ЧЕДА: Ко би то рекао?

ВАСА: И знаш како смо сазнали?

ЧЕДА: Баш сам радознао?

ВАСА: Сазнао Никарагуа и јавио нама.

ЧЕДА: Ама, зар се тај Никарагуа још меша у наше породичне ствари?

ВАСА: Не меша се, него написао и тражи сатисфакцију.

ЧЕДА: Па нека му да Анка сатисфакцију.

ВАСА: Е, тај си му колач лепо испеко, то ти се мора признати. Али овај други колач, што си га испекао Живки преко новина, то ти не ваља.

ЧЕДА: Прегорео је мало.

ВАСА: Прегорео је много, а не мало! И онда, брате, не ваља ти што се служиш фалсификатима.

ЧЕДА: Каквим фалсификатима?

ВАСА: Па то, на пример, прво си мене фалсификовао.

ЧЕДА: Не знам.

ВАСА: Знаш, како да не знаш. Представио си се човеку као да си ти ујка - Васа, а то је, брате, фалсификат и ја због трга мал' не погибох малочас. Па онда, 'ајде мене, нека ти је просто, али си фалсификовао и Живку.

ЧЕДА: Да се нисам коме представио као министарка?

ВАСА: Ниси, али си написао да је одвратна баба, а то је опет фалсификат.

ЧЕДА: То, видите, нисам знао.

ВАСА: Ниси, дабоме, а ниси знао ни то да ће цела та ствар врло рђаво по тебе да се сврши. Него дедер да ја и ти озбиљно проговоримо.

ЧЕДА: Знам, знам већ, хоћете да ме саветујете да напустим жену.

ВАСА: Ама, каква жена, молим те, овде су сад у питању много крупније ствари но што је жена. Остави ти оно што сам ти ја говорио пре, оно сам ти говорио по министарској памети и онда, разуме се, морао сам говорити којешта, али ово што хоћу сада да разговарам с тобом, то је по мојој памети.

ЧЕДА: Да чујем, дакле?

ВАСА: Цела та ствар у новинама, као што и сам видиш, отишла је далеко, врло далеко. Сам Сима је дошао у врло незгодан положај. И малопре нам је телефонирао — ствар ће се изнети чак и на министарској седници, и то још сад, до подне.

ЧЕДА:То је добро!

ВАСА: Па ја, знаш, нешто мислим — ово је потпуно по мојој памети — како би било да ствар некако загладимо?

ЧЕДА: Па загладите је!

ВАСА: Ама, шта имам ја ту да гладим! Не могу ја ту ништа, него кад би ти. Кад би ти. на пример, написао онако отворено: оно што сам пљунуо пристајем да полижем.

ЧЕДА: Ко да полиже?

ВАСА: Па ти, брате!

ЧЕДА: А, извините!

ВАСА: Ама де, то се само тако каже. Него ево овако да напишеш: све оно што сам писао у новинама није истина.

ЧЕДА: Па знам. Али кад је истина.

ВАСА: Знам ја да је истина, али... брате мој, истина се никад не говори јавно и истина се никад не штампа у новинама. Истина је згодна за оговарање, онако у четири ока, у породици, а куд си ти па видео и чуо да се истина јавно каже?

ЧЕДА: Је ли то све из ваше памети?

ВАСА: Па из моје, дабоме! И видиш, нешто се мислим: када би ти тако написао па ја то однео Сими пре седнице. Па они њему у министарској седници: »Шта је ово, господине Симо, у новинама?« а он њима: »Ништа, изволите прочитати ово!« па исповрти твоје писмо.

ВАСА: И ја мислим да би дивно било. Јер, видиш, овако, без тога, могу они њему рећи: »Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинета дај ти, брате Симо, оставку!«

ВАСА: Које?

ЧЕДА: Па то?

ВАСА: Да Сима да оставку?

ЧЕДА: Јесте.

ЧЕДА: Па тако и ја мислим говорећи с вама, али, видите преварили смо се обојица.

ВАСА: Још како смо се преварили!

ВАСА: Добар дан!

ЧЕДА: А господин је... ?

ВАСА: Наш рођак.

КАЛЕНИЋ: Најближи рођак по женској линији.

ЧЕДА: Тако, то ми је мило. Ја сам зет тетка - Живкин.

ЧЕДА: Молим, изволите само објавите дневни ред.

КАЛЕНИЋ: На дневном је реду, као што знате овај напад у новинама који је данас изишао противу тетка-Живке. (Чеди.) Ви сте, извесно читали?

ВАСА: Јест, прочитао је он то.

КАЛЕНИЋ: Ја сам дакле саставио један одговор, јер, дозволите, наша је дужност, као чланова породице, да одбранимо тетка-Живку од тако гадних клевета.

ЧЕДА: Разуме се!

КАЛЕНИЋ: Хоћете ли да чујете мој одговор?' (вади хартију из џепа) Мој одговор је упућен на адресу онога магарца који је написао то у новинама. (Чеди) Шта мислите да ли да га назовем коњем или магарцем, шта ми саветујете?..

ЧЕДА: Сасвим свеједно, не видим да има какве разлике. Само, јесте ли ви мислили о томе да ће тај кога будете назвали коњем или магарцем вама разбити нос?

КАЛЕНИЋ: Мислио сам и на то, али се ја нећу на ово шугдисати,

ЧЕДА: А, тако? Е, то је друга ствар.

КАЛЕНИЋ: Ја сам, дакле, да вам не бих; читао све, у свом напису врло вешто извео ствар. Рекао сам да је дотични господин представник једне стране државе, Никарагуе, и да би као такав дошао у посету ради извесних званичних преговора, рецимо: ради преговора за закључење трговинског уговора. :

ЧЕДА: Са госпа - Живком?

КАЛЕНИЋ: Не, него с нашом државом. Затим сам рекао да дотична госпођа министарка, којој је он дошао, моментално још нема чекаоницу у кући, а како је тога тренутка била заузета, упутила је дотичног господина у собаричину собу да тамо причека, као у чекаоници.

ЧЕДА: А што је скинуо капут?

КАЛЕНИЋ: А то, што је скинуо капут, рекао сам да је стога што је дотична собица врло ниска и тесна.

ЧЕДА: То сте се, видите, врло добро сетили. Мени никад не би тако нешто пало на памет. То вам је необично духовито.

КАЛЕНИЋ: Је л те?

ЧЕДА: Баш ми је мило што имам тако, духовитог рођака. Но, ујка - Васо, сад немамо шта више да бринемо. Ствар је сасвим у реду. Ако ово што је господин написао изађе у новинама, ствар ће бити потпуно уређена.

ВАСА: Само да не буде доцкан.

КАЛЕНИЋ: Зашто доцкан?

ЧЕДА: Па знате, није немогуће да ће г. Сима још данас дати оставку.

ЧЕДА: Да, теча Сима.

КАЛЕНИЋ: То није могуће!

ЧЕДА: И то због онога у новинама?

ВАСА: Да, на жалост, због онога у новинама,

КАЛЕНИЋ: Али зашто молим вас? То не би било нимало лепо. И, најзад, не видим да је он ту крив.

ЧЕДА: Па није, ал' видите, обично се кола не крхају на ономе који је крив.

КАЛЕНИЋ: Јесте ли ви баш сигурни да ће он дати оставку?

ЧЕДА: Сигуран нисам, али тако се мисли, тако се говори.

КАЛЕНИЋ: Онда шта мислите? Зар не би било боље да ја причекам са оним одговором... да видимо најпре ситуацију, јер ја бар тако мислим — ако да оставку и не буде више министар, онда престаје свака потреба да се брани, зар не?

ЧЕДА: Разуме се. Исто тако и ја мислим; И не само то, него ако да оставку и не буде министар, онда нема смисла бити у сродству с њим.

КАЛЕНИЋ: Па јест!

ЧЕДА: Ја, на пример, то ћу вам искрено рећи, ако он не буде више министар, мислим сасвим да се одречем сродства са госпа-Живком.

КАЛЕНИЋ: А мислите би одиста да ће дати оставку?

ЧЕДА: Право да вам кажем, ја -мислим да је досада већ и дао.

КАЛЕНИЋ: Право да вам кажем, баш ја и нисам тако блиски род.

ВАСА: Гле сад! Па је л' рече јуче да си најближи род?

КАЛЕНИЋ: Па јесте, не кажем да нисам, алга више по женској линији, а знате, сродство по женској линији није никад довољно поуздано.

ВАСА: Па је ли рече, пре ћеш да погинеш но што ћеш допустити да ти се оспори сродство?"

КАЛЕНИЋ: Да, ја сам се онако фигуративно изразио.

ЧЕДА: Разуме се, то је само фигуративно. Ви то, ујка-Васо, не можете да разумете.

ВАСА: Не могу.

ЧЕДА: Некад, у старо време, род је род, данас су се измениле прилике, па род може да буде и фигуративни род.

КАЛЕНИЋ: Ви врло правилно схватате ствари.

ВАСА: Ја их, боме, не схватам, па то ти је!

ЧЕДА: Па зато и не вреди више о томе говорити. Дакле, драги и фигуративни рођаче, најбоље је метните ви тај рукопис у џеп и отидите у чаршију, или зађите по кафанама па се распитујте о ситуацији. Ако теча Сима не буде дао оставку, ви дођите и прочитајте то тетка - Живки; ако буде дао оставку, онда не вреди цела ствар труда.

КАЛЕНИЋ: Сасвим, сасвим, као да ми из уста вадите реч. Дакле, чим чујем каква је ситуација, ја ћу доћи...

ЧЕДА: Ако је потребно.

КАЛЕНИЋ: Па да, ако је потребно. Збогом, господине; збогом, господине Васо. (оде)

ВАСА: А ђаво ће га знати; сам је измислио ,да нам је род, а види га сад!

ЧЕДА: Па ви, ујка-Васо, мени пребацујете да сам вас фалсификовао, а ето ви фалсификујете рођаке.

ВАСА: Ама, нисам то ја, сам се он фалсификовао. И види га, молим те, чим чу за оставку, а он опра руке.

ЧЕДА: Тако је то, мој ујка - Васо. Пацови се разбегавају чим лађа почне да тоне. Није овај ни први ни последњи.

ВАСА: Море, нек иде до ђавола! Него, дедер, кажи ти мени оно што сам те питао: може ли она ствар некако да се изглади?

ЧЕДА: Ама оставите се, ујка - Васо, глађења;

зар не видите да је цела ситуација тако рапава да се не може ни изрендисати а камоли изгладити?

ВАСА: 'Ајдемо ми твојој Дари. Хоћу с њом да проговорим. Ипак, ћерка је, њу ће пре да заболи срце него тебе.

ЧЕДА: Молим, изволите, немам ништа против. Покушајте, можда ће њу заболети срце. Изволте овамо! (оду заједно у десну собу)

ЖИВКА: Ако хоћете право да вам кажем, мени и није баш толико стало до тога да будем министарка.

НАТА: Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени. Пријатно је то: имаш фијакер, имаш цигарете на репрезентацију, идеш бесплатно у ложу, имаш салон-вагон за путовање, па момак из министарства; па чим потражиш телефон и кажеш ко си, а телефонискиње покрхају се која ће ти пре дати везу; па клањају ти се чиновници, па чиновничке жене ти једнако праве визите. Па онда, ако си на ручку, почасно место; ако је каква светковина, добијеш букет; ако је парада, добијеш место на трибини. Не може се рећи да све то није пријатно.

ЖИВКА: Па јесте, кад се с те стране узме.

НАТА: Молим вас, дозволите ми да то писмо помиришем.

ЖИВКА: Ју, госпа - Нато, шта вам пада на памет; откуд па сад туђе писмо да помиришете?

НАТА: Дозволите ми, молим вас.

НАТА: Исти мирис и иста боја, розе... Отворите слободно, отворите; није то мени ништа непознато; добијала сам и ја таква писма.

ЖИВКА: Ију, шта ви мислите?

НАТА: Па де, де — што се сад правите... Учили сте и ви бриџ, нисам само ја... Море, знам ја све то по реду. Отворите када вам кажем слободно то писмо, јер како сте ми малопре говорили да може доћи до оставке вашег мужа, онда знајте да то писмо може да буде врло важно.

ЖИВКА: Важно? (отвори нервозно. Чита, згражава се и даје писмо госпа-Нати)

ЖИВКА: Ју, ју, ју... Не могу да дођем себи!

НАТА: Шта ћете, таква је та дипломатска љубав.

ЖИВКА: Чујте, госпа - Нато, ово је нека права дипломатска свиња.

НАТА: Само слушајте, госпа-Живка, то писмо много значи. Та дипломатска свиња не даје оставку све дотле док није сигуран да је дотични министар дао оставку.

ЖИВКА: Шта кажете?!... Ју, прегризла језик дабогда! Каква оставка?

НАТА: Кажем само: овај насигурно пише.

НАТА: Ех, како да није могуће. Оставка владе, госпа - Живка, то вам увек падне као гром из ведра неба. Правим ја планове: те овако ћу да наместим кућу, те овамо ћу да правим излет; те у ову ћу бању летос... а тек... бррр... бум! Удари гром: падне влада и оду сви планови у ветар. Згодио ме је, слатка моја госпа-Живка, па знам како је!

ЖИВКА: Ама, шта ви ту говорите...

НАТА: А натуштило се нешто небо па немојте се изненађивати. Где је облака, ту ће бити и грома. Не волим да вам стајем на муку; знате како је, свакоме је лакше кад сам подноси оно што га снађе. Хајде, збогом, госпа - Живка; па немојте ви то тако да примите к срцу. Збогом! (оде)

ВАСА (долази из собе): Оде ли ти та?

ЖИВКА: Оде, море, али ми наслути. Шта мислиш ти, може ли то одиста да се деси да онај да оставку?

ВАСА: Па... како да ти кажем... и могао би. Ето, баш сад ми каже Чеда...

ВАСА: Ама, промисли мало, да л' ћеш добро учинити!

ЖИВКА: Не питам ја више да л' је добро; идем.. да упаднем у седницу па да им ја покажем... Чекај само да се обучем! (одјури у собу)

ЧЕДА: Шта је?

ВАСА: Ама, да видиш ново чудо! Она хоће да упадне у министарску седницу.

ЧЕДА: Па нека упадне!

ВАСА: Ама, не бива, што не бива — не бива.

ДАРА: Па шта ми можемо?

ВАСА: Да ми помогнете, силом да је задржимо!

РАКА: Јаој, пуштај ме, хоћу да га пробуразим.

ЧЕДА: Кога море?

РАКА: Срету Матића.

ЧЕДА: Зашто, бре?

РАКА: Опсовао ми је оца мандаринског.

ЧЕДА: Па што ниси и ти њему опсовао?

РАКА: Па опсовао сам му.

ЧЕДА: Па онда сте квит.

РАКА: Ал' за његовог оца није било у новинама да је мандарин.

ЖИВКА: Склањајте ми се с пута! (гурне на врата)

СИМА: Уважена ми је оставка!

СИМА: Због тебе!...

ЖИВКА: Шта, због мене? А што због мене, сметењаче један! Боље реци, ниси био за министра, ето ти! Боље то реци! ...

СИМА: Па нисам, дабоме, крај такве жене.

ЖИВКА: И сад, је ли, и сад нисмо више министри ?

СИМА: Дабоме да нисмо!

ЖИВКА: Господе боже, зашто ме згоди тако душмански кад сам ти палила свећу свакога петка! {Сими) Је ли ни фијакер, ни ложа, ни салон-вагон... све то оде, је ли... све, све?

СИМА: Па оде, дабоме!

РАКА: Доле влада!

Завеса