Aleksandar Gec

Prva nagrada

Beograd
1999. godine

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Lica:

SAŠA: 27 godina – dečko iz dobre, stare porodice, sa pedigreom, student druge godine prava. Pametan ali prilenj, što pokušava da prikrije ... bezuspešno. Rođeni cinik, mrzi sve živo. Ambiciozan – koliko mu novac to dopušta. Prgav.

ĐORĐE: 26 godina, student prava, pri samom kraju studija. Majstorsko dete. Talentovan. Skoro oženjen. Od kada se udao, živi, naravno, kod tašte. Sa ženom. Očaran godinama Sašinom sestrom Anom. Pametan. Mnogo manje lenj. Ambiciozan i on, ali ... Mnogo manje prgav.

ANA: Sašina godinu dana mlađa sestra. Đorđeva dugogodišnja ljubav. Jednom, na kratko, uzvraćena. Nezaboravljena.

Prvi čin

SAŠA: (Viče.) Uđi, otvoreno je. Ti si šestostruki akademik. Kasniš samo sat i po.

ĐORĐE: Zdravo Sale. (Duva u šake.) Jezivo je hladno. (Seda na trosed pored svog kaputa.) Malo duže smo sedeli sinoć. (Sleže ramenima kao da se izvinjava.) Tašta je slavila neko sranje, da li svoj rođendan, ili godišnjicu muževljeve smrti, ne znam ni sam šta, ali znam da smo zaglavili. A i mešao sam pića i malo se zapio. Ali samo malo. Zato sam zakasnio.

SAŠA: Zdravo. Sedenje do zore ranije za tebe nije bio razlog da ovoliko kasniš?

ĐORĐE: Morao sam da, kad sam se probudio, iz sebe izbacim pijano govno da bih se osećao bolje, a to je potrajalo, i, eto, jebi ga, sada se osećam odlično.

SAŠA: Tako ti i treba kad si se oženio. Uz ženu, ako je mlada, ide pride i tašta, i to živa. Tašta i njene razne godišnjice i slavlja. To ne možeš da izbegneš. A da te neko pita zašto si se oženio, ti ne bi znao da mu kažeš.

ĐORĐE: (Za sebe.) Tek sam se sad malo ugrejao. (Glasno.) Jesi li ti čuo za reč "ljubav"? Lj–u–b–a–v!

SAŠA: Ljubav, moj Đorđe, postoji samo još u narodnim pesmama. Reci mi, iskreno, da li tvoja žena kuva bolje od tvoje majke? Ne kuva, sigurno. Da tucaš, možeš i bez braka, i još ti dođe lepše, jer nije bračna obaveza. A ako jebeš sa strane, moraš posle tucanja da gledaš na sat, izmišljaš da nekuda žuriš, a ako si jebo u svom stanu, onda pola sata pažljivo uklanjaš sve tragove snošaja i ostatke od sperme na čaršavu, ili ćebetu, zavisi šta je bilo pod vama, dlake, bilo od kose, bilo stidne, tvoje ili njene, sve da te žena ne provali ...

ĐORĐE: Zašto odmah misliš da mora da se tuca sa strane?

SAŠA: Zato što imaš samo 26 godina. Za decu ti je rano, jer i ti i žena još studirate. Nemate kinte. Prema tome, samo si se udao, i prešao da živiš kod žene i njene majke.

ĐORĐE: Za tucanje si možda u pravu. Ali tašta me voli više nego rođena majka.

SAŠA: Ovako nešto se ne čuje baš tako često. Svakom zetu je milo da se tašti obraća samo kad stoji nad njenim grobom, i to otvorenim, i kada se prigodno oprašta. To su divni, suptilni monolozi ...

ĐORĐE: U mom slučaju, vidiš, to nije tako.

SAŠA: A dok govore, misle kako će svu starudiju iz njene sobe da izbace na ulicu čim odu iz stana ljudi koji su posle sahrane došli da podele tugu. Pre podele tuge nije red. A pogotovo nema šanse da sačekaju da prođe onih 40 dana. Odmah zovu Cigane da nose to sranje da bi mogli da udare kompletnu dezinfekciju.

ĐORĐE: Pa nije baš tako. Možda ponekad, retko. Mnogo ljudi voli one sa kojima žive.

SAŠA: (Nastavlja.) I proširuju se odmah u sobu u kojoj je ona živela. Strašno je što takve zetove njihove žene u tome podržavaju, iako im je o rođenim majkama, koje sahranjuju, reč.

ĐORĐE: Obostrano se tašte i zetovi mrze zato što nisu imali dobar pristup jedni drugima u startu. Vidiš, ja sam, kada sam počeo da se zabavljam sa sadašnjom ženom, i kada sam prvi put došao na ručak i upoznavanje, njenoj majci doneo ogroman buket cveća, poljubio joj ruku, i rekao pri tom da ima toliko devojaka koje bi joj pozavidele na izgledu i stilu. Od tada me obožava.

SAŠA: Ali većina zetova kao budale, a kao što je red, kad već ne znaju šta će više da kažu taštama od muke što moraju da ih gledaju, pitaju otvoreno: "Zašto vi, mama, morate da živite toliko dugo?". I to je kraj. I ja bi im jebo majku da sam na mestu tih žena. Jedan moj drug je pitao taštu, kada nije mogao da uđe u kupatilo jer je ona zaglavila u isto, tako negde oko 8 ujutru kad se spremao za posao, kako je moguće da još nije poprimila ljudsko obličje, iako je sunce već odavno izašlo. Kreten. Od tada, evo koliko već godina žive zajedno, ona mu jebe majku danonoćno.

ĐORĐE: Vidiš kako su tašte za tebe božanstvena tema. Uopšte, za one koji još nisu oženjeni. Lupetaš, a nemaš pojma da nije ni približno tako kao što zamišljaš. Ali, boli te dupe. Sediš u sobi i slušaš muziku. Nemaš kome da kažeš da još nije primio ljudsko obličje. Jebe ti se živo za sve. (Gleda kroz prozor.) Napolju je haos. Vidi na šta ličim.

SAŠA: Prvo, skini mokar kaput sa troseda i odnesi i okači u hodnik. Drugo, kada sam te zvao da se vidimo, ti si sam rekao da ćeš da dođeš kod mene, a ne da ja idem kod tebe. A da si me i molio, ne bi mi na pamet palo da se po ovom vremenu cimam do prigradskih naselja, i još da sedim u sobi sa tvojom taštom, pošto višak soba nemaš. Ni mrtav. Ni za šta. Ne znam ni gde se pola od tih naselja nalazi. Ne bih znao ni gde je ono tvoje čudo od zgrade da se ne znamo 20 godina. Da mi neko kaže da moram da živim u nekom od tih prigradskih sranja, obesio bi se na licu mesta.

ĐORĐE: Sereš. Tačno je da sam predložio da ja dođem kod tebe, ali iz sasvim drugih razloga. A što se naselja tiče, sada je bez veze zato što je sneg, vetar. Ulice se ne čiste. A u ovom gradu kad padne i mala kiša u saobraćaju nastane haos, a kamoli kad padne sneg. Inače je sjajno.

SAŠA: Ma da li je moguće?

ĐORĐE: Samo se ti zajebavaj. A pomisli kad dođe proleće. Lep vazduh, zelenilo okolo...

SAŠA: Opet sereš. Kad treba da odeš do centra grada, ne misliš na lep vazduh i zelenilo puno krpelja, nego na to da treba nekako i da se vratiš nazad. Odmah odustaneš od ideje da kreneš. A blatnjave cipele? Pogledaj se. Lepo idu uz tvoj čist vazduh. Čim padne kiša, kad dolaziš u grad prvo trljaš cipele o pantalone ne bi li očistio blato, da bi te smatrali za čoveka.

ĐORĐE: Sereš, sereš ...

SAŠA: Ljudi kada dođu iz grada sa posla kući, u svoje naselje, ni ne pomišljaju više da se mrdnu napolje do sutra kada kreću ponovo na posao. Kakvo crno pozorište, bioskop. Nema šanse. ne silaze niz stepenice uopšte. Ni da bace đubre. Samo crknu kesu sa terase kad ih niko ne vidi. A zamisli lepote kad je lift u kvaru ...

ĐORĐE: Samo te slušam kako lupetaš. Jebe se tebi. Rođen si u centru i nisi mrdnuo odatle ceo život. Možeš da se zajebavaš sa nama koji živimo malo dalje. Jedina mana mog naselja je prevoz.

SAŠA: A to je, po tebi, malo važno. Kažeš, jedina mana?

ĐORĐE: Nije malo važno, tu si u pravu. Svaki put dok putujem, čim autobus malo prikoči, mislim kako otpada deo po deo, to je tačno. I nema šanse da sedneš, čak i ako uđeš na prvoj stanici. K’o što je onaj dobar tip napisao u jednom tekstu: na početnoj stanici su sva mesta već zauzeli penzioneri, i to od ranog jutra. Ali ne shvataš, nije sve u tome.

SAŠA: Kad penzioneri sednu, ne ustaju ceo dan. Što čovek reče: "Poznaju šofere bolje nego svoju decu". Svi se međusobno znaju po imenu. Počnu sa razgovorom od ujutru i ne prekidaju ni kad se autobus prepuni. Dovikuju se sa zadnje na prednju platformu. Ovi ostali, koji stoje na jednoj nozi, hoće da im jebu majku. Zimi se greju po autobusima, da ne plaćaju struju i ugalj, a leti u njihovim zgradama toliko smrdi ono što se kuva po stanovima, da svi koji mogu beže napolje. U čekaonice po domovima zdravlja više i ne ulaze, jer su prepune. I tamo svi sede jedni drugima na glavi.

ĐORĐE: Tamo ne dolaze samo da se greju. Misliš da ih nije neka muka naterala da odu do lekara, što ti kažeš, domova zdravlja. Ti govoriš kao zdrav čovek. Prezireš sve živo što nije kao ti. Ne boj se, i tvoji će jednog dana da čekaju da ih neko prozove kad dođu na red.

SAŠA: (Nastavlja.) Dolaze da se greju, da im izmere pritisak i da čuju da li je neko dobio neku novu bolest. Svi pacijenti po čekaonicama znaju napamet svačiju istoriju bolesti, jer pošto čekaju satima, što njima i dobro dođe, imaju vremena da međusobno sve upoznaju sa svim svojim, i svim bolestima svoje porodice, uže i šire, komšija i zemljaka i svih poznatih, od ovčijih boginja pa do Parkinsona. Svi su nakupili toliko znanja i iskustva po čekaonicama, da bi svako mogao da dobije diplomu kao da je svršio medicinu.

ĐORĐE: Neko uzima lekove da bi živeo, a neko živi da bi uzimao lekove. Ti se zezaš, Saša, a ljudi se jadaju jedni drugima. Moraju nekome. Šta je sa tvojim roditeljima?

SAŠA: E, nemoj, molim te. Ne jadaju se oni od muke, nego da bi izazvali tuđe sažaljenje. I pakosni su. Svi. Njima je milo kad ih neko tužno pogleda. A neće ni da sede kod kuće. Svoje odvratne muževe, odnosno žene, više ne mogu ni da pogledaju. Sve priče su davno ispričane. Čim ustanu, sabajle, uzmu svoje vilice iz čaša pored kreveta, da se prepoznaju kad se pogledaju. Naravno, vodu u čaši menjaju jednom nedeljno, i to je zamene međusobno, samo prespu iz čaše u čašu – znak staračke ljubavi. U sobi stalno kiselkast miris. Na vilici slojeva kamenca kao krljušti. I beže iz kuće.

ĐORĐE: Saša, pre neki dan, dok sam išao Knez Mihajlovom, po onoj ciči zimi, vidim nekog starijeg čoveka u tankom mantilu, ali čistom, ispeglanom, kako stoji i svira violinu. Ispred njega na ulici, kutija od violine, sa nešto malo sitnine. Smeši se čovek i svira. Vilica jeste veštačka, ali nema krljušti. I svira čovek. A što je najlepše, ne svira uopšte loše. Vidi se da se bavio time. I misliš da je tog jadnika isterala žena da ga ne gleda. Izašao je da zaradi nešto, ako može, jer mu je penzija bedna, a nije sam pobegao od kuće da ne gleda i ne sluša ženu, pa svira da mu prođe vreme.

SAŠA: Ali svira u svakom slučaju. Bolje i ciča zima nego ona. Čudi me da sekire češće ne lete po Srbiji danas.

ĐORĐE: (Gleda u svoje noge.) Evo, pogledaj, dok smo pričali, cipele su mi se iscedile na tepih. Daj mi neke novine da ih podmetnem, da ti ne zasvinjim još više kuću.

SAŠA: Ne samo da ti se ocedila voda sa cipela, nego nisi ni sklonio mokar kaput sa troseda kad sam ti rekao. Šalim se, jebeš tepih. On postoji zato da se gazi po njemu. Zato sam ga i kupio, jebeš mu mater. Jednom sam došao kod nekih ljudi u stan, zvali me siroti, i kad su me sa vrata zamolili da se izujem, okrenuo sam se i otišao. Bez reči. Posle su me vikali i kumili kroz hodnik da se vratim. Drali se za mnom dok sam izlazio.

ĐORĐE: Ali ti, naravno, ne primaš izvinjenja. Tako su te, na žalost, vaspitali. E, moj druže ...

SAŠA: Ne jebem živu silu. Boli me dupe. Nervira me takav idiotski rezon. To je isto kao kada ti dođe neki gost u kuću, ti ga, kao dobar domaćin, pitaš šta hoće da popije, a on ti kaže: "Daj mi šta imaš otvoreno". Jebeš "otvoreno". Sada ću da ga otvorim. Koji je to, bre, način razmišljanja. Tako pokazuju da oni sami za sebe misle da nisu dovoljno važni gosti. Ako ne daješ sam sebi važnost, ko će onda? A ljudi kažu: "Daj otvoreno". Budale!

ĐORĐE: Znači, da ne skidam cipele. Šalim se. Ugrejao sam se, a priči nikad kraja. Hajde da vidimo šta ćemo da radimo sa ovim našim poslom, odnosno ovom tvojom idejom. Samo si mi je nabacio kad smo se čuli.

SAŠA: Hajde. Hoćeš da popiješ nešto prvo? Sve je otvoreno. Zezam se. Kaži šta hoćeš.

ĐORĐE: Imaš li pivo?

SAŠA: Naravno. Kuća bez piva nije kuća.

ĐORĐE: Kaži mi prvo gde ti je sestra. Stalno osluškujem da nije u nekoj drugoj sobi.

SAŠA: Nije ovde, ali doći će. Bar bi trebalo. Idem po pivo.

ĐORĐE: A kad će doći? Da li misliš da ...

SAŠA: Ako smo se već nas dvojica, makar iz zezanja, dogovarali da zajedno napišemo jedan lep pozorišni komad, moramo i da se malo zapijemo. Kao drugovi i prijatelji u slobodi, što reče jedan političar. Svi veliki pisci su bili ili ludi, ili pijanci, jer su samo takvi mogli da imaju dobre ideje.

ĐORĐE: Ludi još nismo. Da se zapijemo možemo vrlo brzo, ali nećemo. Zamisli da sutra opet moram iz sebe da izbacujem pijano govno. Kako si mi, čini mi se, rekao, krajnji rok do kada treba da se preda taj naš eventualni tekst je relativno blizu. Znači – bez odmora.

SAŠA: Dobro, zapićemo se kad dobijemo prvu nagradu.

ĐORĐE: Prvu nagradu? Nema šanse, Sale, da dobijemo ništa. Da li si normalan? Kad je tačno izašao taj konkurs? Ne mogu da se setim šta si mi rekao.

SAŠA: Koliko se sećam, pre otprilike dva meseca je objavljen oglas u novinama, odnosno konkurs za najbolju dramu. Tema nije određena, nema žanra koji se traži posebno, znači – možemo da pišemo o bilo čemu, ali da zvuči suvislo. Lova za nagrade je sranje, ali, jebi ga, šta je, tu je. Ali, ako uspe, e, onda može nekome da se uvali, pa da se od toga napravi pozorišna predstava, ili scenario za film.

ĐORĐE: I misliš da je tu lova veća? Vidiš li gde mi živimo? Pozorišta nemaju kinte. Koje će to pozorište nama amaterima dati neku veću lovu za bilo kakav tekst, ma koliko da je dobar? A kod nas se godišnje snimi jedan i po film. A i taj ništa ne valja. Vrti se dva dana u dva bioskopa i zdravo. Ako dotiče neku ratnu temu, što mora da dotakne jer drugih nema, možda cela tri, i to ako su glumci dobri. I ko će da ti plati za scenario? Onaj ko kod nas pravi film hoće da mu cela lova, koliko je spreman da da, ostane u porodici. Ne plaća on olako ljudima sa strane.

SAŠA: (Gleda dugo u Đorđa, kao da razmišlja da li da mu to kaže.) Ja mislim da sam pametan čovek. Jako. Mislim da od ovog fakulteta koji studiram nemam nikakve vajde, niti ću ikada imati. Neću da učim ono sa čim mogu da radim samo u ovoj zemlji. Prava... Sranje. Mislim da sam mnogo veći kapacitet nego što pokazujem. Više nego što ti i sanjaš.

ĐORĐE: Pa zašto onda, kapacitetu, godinama nisi dao ni jedan ispit? I zašto ...

SAŠA: Zato što nemam motiva. Hoću da uradim nešto drugo sa sobom. Hoću da imam ime, da se čuje za mene.

ĐORĐE: I to hoćeš da postaneš pijući pivo i pišući samnom pozorišne komade, ili scenarija?

SAŠA: Ti stvarno misliš da ne mogu?

ĐORĐE: (Sleže ramenima.) Možda i možeš, ne znam. Sve može. Nego, koliko ja znam, obično se radovi predaju pod nekom šifrom. Koliko se sećam, na konkursima se radovi ne prijavljuju pod pravim imenom autora, je li tako?

SAŠA: Ne pravi se toliko naivan. Šta misliš, šta znači to "pod šifrom"? Da li si toliko naivan? One nabeđene stoke – članovi žirija su već kazali svojim prijateljima–učesnicima pod kojom šifrom da prijave svoje radove, ili su ih sami poslali. I svi su u nekom dilu. Ovaj konkurs – nagrada jednom. Drugi – drugom, i tako doživotno u krug. Koja crna šifra. Stoka se već odlučila ko će koju nagradu da dobije pre nego što su i videli tekstove, odnosno pre nego što je konkurs i raspisan. Neko van tog njihovog kruga može da dobije nagradu samo ako je žiri nepomirljiv, politički, naravno. Onda odozgo kažu da nagradu treba da dobije taj i taj, ovi drugi ne daju iz inata, i šta? Oni tekstovi koji vrede ne prolaze. Dobije nagradu neka budala sa strane, čiji tekst ne vredi ništa i koji ni ne sanja da može da je dobije. Inat ovih, inat onih; partija ova, partija ona, i tako se završava. Inače, ja tebi, ti meni. Gde, bre, ti živiš? Znaš valjda naše ljude, i kako sistem funkcioniše. Ajde, živeli. (Pije iz čaše.)

ĐORĐE: Ma, znam ... Živ bio ... ali nije baš tako. Možda sam naivan, ne znam ...

SAŠA: Naivan ili lud, jedno isto. Mislim da se mnogo više praviš. Međutim, ništa nas ne košta da probamo. Nismo članovi ni jedne stranke, pa ako se opet zbog nečeg žiri posvađa – eto nama prve nagrade. Ali, vidiš, i ti i ja smo sjajno radili pismene zadatke u srednjoj školi. Ne poznajemo tu branšu. Možda smo mi prva liga za sve te budale što šalju tekstove na konkurse. Ti si mi se više puta hvalio da si dobijao posebne nagrade u gimnaziji za pismene sastave iz srpskog. Je li tako?

ĐORĐE: Ne samo u gimnaziji. U osnovnoj školi, u osmom razredu sam dobio prvu nagradu na republičkom takmičenju za literarni sastav. Sećam se da je bila neka idiotska tema, nešto kao "Kuda plove moje misli u zoru prolećnog dana". Moguće je da je bilo i nešto slično, samo još odvratnije i gnjecavije. Toliko je vremena prošlo, pa se naslova više i ne sećam dobro. Ali, pazi kretene: "u zoru prolećnog dana"! U zoru u proleće sva normalna deca koja idu u osnovnu školu slatko spavaju. Ko bi se još budio zorom da pušta misli da mu plove? Budalaština. Znam samo da sam kao nagradu dobio neku knjigu koju je direktor škole svečano potpisao, i plaketu.

SAŠA: Tu plaketu tvoja keva još uvek čuva. Pokazala mi ju je pre par godina. Žena je ponosna i posle toliko godina. U tom momentu, kad mi je pokazivala, bila mi je simpatična, inače je odvratna baba.

ĐORĐE: Pazi šta govoriš. Kevu mi ne diraj. Nikada. Pazi, nikada. Ona je kao sve majke ponosna na svoje čedo, što sa tobom, na žalost, nije slučaj...

SAŠA: Kao sve majke, to je tačno. Ali, izgleda da stvarno jesi talentovan. Štos je što umeš i da se snađeš.

ĐORĐE: Ali još jedna stvar je bitna. Profesori su i u moje vreme, isto kao i danas, bili slabo plaćeni, i nisu hteli mnogo da se udubljuju u suštinu stvari. Zato je takav bezobrazluk prolazio. A i dosadno je. Zamisli da 40 godina, sve do penzije, čitaš razne klinačke gluposti sa pismenih zadataka. Strašno. Još profesori srpskog, đene – đene. Fizika, hemija, isto, ajde – de. Nauka napreduje i onaj ko hoće pošteno da se bavi svojim poslom prati šta se dešava u svetu i to prenosi đacima. Međutim, zamisli profesore istorije koji, uz put rečeno, svi izgledaju kao da pate od hronične opstipacije, sto godina predaju o, recimo Prvom srpskom ustanku ili Hamurabiju, Cezaru i ostalim sranjima o kojima nema, i ne može da bude, novih podataka. Pa to je da popizdiš. Stalno sve isto. Pomešaju nekad i kom razredu šta predaju. Teško da oni ostaju normalni. Zato i umiru dva dana posle odlaska u penziju. Navikli su da pričaju iste stvari svaki dan, i, čim nema publike, crkavaju.

SAŠA: Nema đaka više da ih slušaju, a njihove žene su odavno digle ruke. Ni njihovi ispisnici u šah klubovima po opštinama više neće da slušaju o Turcima i Karađorđu, a ovima je to jedina o kojoj znaju da zinu, a vole da pričaju. Zato i crkavaju, u pravu si.

ĐORĐE: A u isto vreme svaki od 40 đaka, koliko ih obično ima u razredu, pokušava da svakog profesora za vreme jednog časa zajebe bar jednom na neki način. Profesori imaju pet časova dnevno. U proseku, to je 200 ljudi dnevno koji hoće da od njega, makar jednom, naprave budalu. Ako ima pet radnih dana nedeljno, to je 1.000 đaka, a to je 4.000 pokušaja mesečno, što znači 48.000 pokušaja godišnje. Istina, nisam odbio raspuste, ali to je to. Zamisli jadnike. A rade za tako bedne pare da je to već degutantno. Da se obesiš.

SAŠA: Strašno je koliko se razlikuju profesori od pre rata, onog, u odnosu na naše bivše profesore, a pogotovo od ovih današnjih. Oni su imali duha, prilazili su đaku kao roditelji, i stvarno su se i osećali kao roditelji svojih đaka, a ne kao ovi današnji.

ĐORĐE: Današnji uzimaju novac od sopstvenih đaka da ih spremaju za popravni ispit, da poprave bugera kog su im oni sami dali. Strahota.

SAŠA: Kad smo spomenuli predratne profesore, da ti ispričam istinitu priču koja mi je u sećanju ostala toliko, da sam čak zapamtio i ime profesora koji se u njoj spominje. Deda mi je ispričao. Iz prve ruke.

ĐORĐE: Bio je lično prisutan?

SAŠA: Da. Bio je đak Treće muške gimnazije u Beogradu. Slušaj priču: profesor srpskog jezika, zvao se Đorđe Aranđelović, koga su svi đaci zvali Đoka, bio je ozbiljan, strog profesor, zabrinut za svoje đake. Jednog dana, pre onog, drugog svetskog rata, po završetku novog zemunskog mosta preko Save, "Kralj Aleksandar", povede profesor Đoka svoj razred da vide i razgledaju most. Kako su stigli na most, tako su svu đaci, a oni najhrabriji prvi, počeli da se penju na ogradu mosta i da po njoj balansiraju raširenih ruku. Kad je ovo video, profesor Đoka se prepao da neki od đaka ne padne sa mosta, i jedva ih je namolio da siđu. Sutra dan, čim je ušao na čas, pogledao je ceo razred, i strogim glasom je naredio: "Vadi đačke knjižice i piši: kažnjavam se ukorom razrednog starešine... ", tu je profesor ispružio kažiprst desne ruke, što je imalo da znači da oni đaci koji su već kažnjeni ovom, ili strožom kaznom, treba da upišu sledeću, težu, "... zato što sa juče išao po gelenderu na novom zemunskom mostu, umesto da idem pešačkom stazom kao sav normalan svet." Kad je završio sa diktiranjem kazne, profesor je primetio da đak, neki Vasilije Stojković, ne upisuje ništa u svoju knjižicu, pa ga je upitao: "Zašto ti, Vasilije, ne pišeš? ". Ovaj kaže: "Ja sam juče, gospodine profesore, bio bolestan, pa nisam ni išao da vidim most". A profesor Đoka mu kaže: "Ćuti, Vasilije, i piši. Jer da si bio i ti, i ti bi se peo".

ĐORĐE: Sjajno, sjajno!!! Eto, vidiš kakvi su bili profesori. Živelo se, volelo se, a sad ... Da se mi latimo posla. Da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Kao svi pravi pisci, prvo da odredimo temu o kojoj ćemo da pišemo. Sećaš se gimnazijskih sastava? Nego, jaki smo mi pisci. Hoćemo da šaljem tekst na konkurs, a još se ni oko teme nismo dogovorili. (Sipa pivo jednom i drugom u čašu, gledaju se u oči i kucaju.) Ajde, živeli.

SAŠA: Živ bio!

ĐORĐE: Hvala. Onda, o čemu pisati? Da se neka politička tema, ili bilo kakva konotacija provlači kroz tekst ne vredi. Prvo, što je politika kao tema pozorišnog komada bez veze, a drugo, ako hoćeš da pogodimo naše naravi, što moraš da uradiš da bi ti tekst prošao kod kritike i publike, dovoljno je reći samo da je jedina politika svakog Srbina da zajebe državu i vlast kako zna i ume. I da je narodu osim švaleracije, to jedini smisao života.

SAŠA: Lova je smisao života. Ko se danas, kod nas, ozbiljno bavi politikom? Čuo sam da je jedan čovek koji je sada na visokom položaju, javno izjavljivao da je u mladosti bio đak–pešak, i išao do škole i nazad 20 kilometara svaki dan. Tur–e–tur. I on se hvali time. Budala. Jednom gladan, uvek gladan. To ga u mislima prati ceo život. Takav čovek je celog života opterećen novcem, i time da je šipčio polugladan 20 kilometara dnevno. Ili, ne daj Bože, bio na radnoj akciji, ali se time više ne hvale.

ĐORĐE: Ako je čovek od rođenja bio siromašan, ne mora da znači da je ceo život bio opterećen parama, kako ti kažeš. Moguće je, ali ne mora. Zašto si ti toliko sav u mislima o lovi? Nije svima toliko stalo do nje.

SAŠA: Nikom u normalnoj zemlji ne bi palo na pamet da glasa za njega. A naš narod voli baš takve, vidiš. Ti si budala. Baš zbog ovoga o čemu smo pričali, cilj svakoga, i onog ko se bavi politikom, i onog ko se ne bavi, a uzeo je neku vlast, je da otme što više love. A pošto su izbori uglavnom prevremeni, drpaj što pre, i što više možeš. Ali, oni se prijatno iznenade, jer narod ponovo glasa za njih, ko stoka, pa drpaj opet.

ĐORĐE: Srbin je željan vlasti do bola, to je tačno.

SAŠA: Daj mu samo da bude makar i predsednik kućnog saveta, pa da može, sav važan, da ide od stana do stana i skuplja pare za zamenu nekih sijalica i drugih sranja. A ja sam siguran da uz put drpi deo tih para od čišćenja hodnika i opravke lifta.

ĐORĐE: To uopšte ne mora da bude tačno. Ima, Sale, i poštenih ljudi. Zašto misliš da stalno neko nešto mora da drpi?

SAŠA: Zato što mora. To nam je u krvi. Zamisli našeg čoveka, našeg mentaliteta list, koji je celog života radio kao neki šesti zamenik neke krupne zverke ...

ĐORĐE: Ti opet o tome. Dosta, bre. Tebe čovek sa te teme ni zapaljenom krpom ne može da otera.

SAŠA: Jebi se. I kad na izborima njegova stranka dođe na vlast, pa se on, nagrađen za višegodišnje uvlačenje u dupe, popne do prvog ili drugog pomoćnika nekog u vladi, i kad taj zasedne, i zajaši... Gospode... I počne da se sveti svima koji su ga u životu zezali... Taj nije zaboravio ni one bicmane koji su ga kinjili u školi, i to osnovnoj. Pamte, pamte i čekaju. A onda ide želja da se što pre obogati. Član jednog upravnog odbora, pa drugog, trećeg, i tako dalje.

ĐORĐE: Ti si ubeđen da su jednom gladna usta uvek gladna usta.

SAŠA: Jesu. (Sipa pivo u čaše.) Ajde da manemo to. Nego, svaki tekst koji nije za jednokratno čitanje mora da se bavi temom koja je van vremena i prostora. Što sam to lepo rekao. Bez zezanja, to je stara književna filozofija. A mi, kao autori koji očekuju prvu nagradu ...

ĐORĐE: I koji pretenduju da jednog dana uđu u obaveznu lektiru za srednju školu, tj. za stariji uzrast, nećemo za klince ...

SAŠA: U obaveznu lektiru, naravno. I nećemo da dotaknemo politiku. Sećam se, pričao mi je deda, kada se posle rata, onog, drugog svetskog, u pozorištu davala predstava "Hajduk Stanko", da bi se srpski narod opsetio kako je i pre 150 godina želja za slobodom bila jača od svega: "Dole tiranija, Turci, Nemci", i tako to. Elem, u jednoj sceni na binu izleće Zeka Buljubaša sa svojim Golaćima, jatagani u rukama i zubima, spremni da kolju Turke, a vidiš, na njihovim šubarama stoje crvene petokrake zvezde. Naravno, u sali vriska od smeha reakcionarnog dela publike. Pristalice nove vlasti naravno pljeskaju sa odobravanjem i klimaju glavom. Ideja komunizma prisutna još pre 1804. godine!!!

ĐORĐE: Lažeš za Zeku i Golaće. Zvuči samo kao dobar štos.

SAŠA: Jebeš mi mater. Tačno tako mi je deda pričao. Svojim očima je gledao čovek. I to je vrlo plastično opisao.

ĐORĐE: Ako je to tačno ... Kroz šta je sve ovaj narod prošao. Strahota! Dakle, dogovoreno. Ništa politički. Ostaje ljubav kao tema u bilo kojoj šemi i varijanti. Kad spomenu ljubav, da li ti se sestra uopšte vraća?

SAŠA: Da nisi ti zbog toga došao kod mene? Što lepo nisi rekao? Ti si se, gade, skoro oženio, nemoj da se zajebavaš. Ti misliš da bih ja Ani dozvolio da bude u bilo kakvoj kombinaciji sa oženjenom uštvom kao što si ti?

ĐORĐE: Jesi li lud? Pitao sam bez veze. Nisam je odavno video. Kao da je vek prošao. Ali, činjenica je da je ona jedno sjajno stvorenje.

SAŠA: Jadna tvoja žena. Praviš gluposti, pederu.

ĐORĐE: Ne seri. I ostavi mene i moju ženu. To je moj brak i moj odnos. Znači, ljubav kao tema?

SAŠA: Ja ti kažem da ne praviš sranja.

ĐORĐE: Koja sranja? To što sam pitao gde je Ana?

SAŠA: Znam zašto si pitao. I ne pravi se još veća budala nego što jesi.

ĐORĐE: Ja budala?!

SAŠA: Ogromna. Oćeš da znaš i zbog čega?

ĐORĐE: Ne interesuje me šta ti misliš zbog čega. Jesam li zato dolazio kod tebe, da mi sereš?

SAŠA: Ti si me pitao kad se Ana vraća.

ĐORĐE: Samo sam pitao kad dolazi.

SAŠA: Ti si budala. Elem, ljubav kao tema.

ĐORĐE: C, c, c. Misliš da ti i ja ozbiljno uzimamo ljubavne varijante iz domaćeg miljea? Ako se piše o ljubavi u Srbiji, kao i svuda uostalom, mora da postoji ljubavni trougao, naravno. Je si li na to mislio? A to onda mora, zbog našeg mentaliteta, da završi tragično. Na to si mislio, pičko. Jeste da tu nastaje zaplet, ali je onda i rasplet vrlo blizu. I to tragičan rasplet. A tragično bi se sastojalo u tome što bi glavni junak, ili junakinja, zamolio bračnog druga da stavi ličnu kartu u zube da bi ga lakše identifikovali kad on završi posao koji mu je vekovima u genima, i baci u kadu da opere čekić ili sataru od krvi.

SAŠA: Zato su nam kade u svim stanovima i kućama olupane, od čestog pranja alata.

ĐORĐE: Kod nas u Srbiji nema mirnih razvoda, i na to si mislio. Loša je, kao tema, ta ljubav. Naš tekst bi u tom slučaju imao jako malo strana,

SAŠA: Ajde, smiri loptu malo. Pa o čemu ćemo onda da pišemo?

ĐORĐE: Pitaj sestru da li ona ima neku ideju.

SAŠA: Ti opet o Ani. Uskoro će se vratiti, ne brini. Ima neki kolokvijum, ispit, neko sranje na fakultetu. A šta sam ti malopre ja rekao? Mani je se čoveče! Ne pravi sranja. Ne dam bre!

ĐORĐE: Dobro, ne daš. Onda nam ostaje komedija kao žanr, i to naravno nešto iz našeg domaćeg, savremenog života.

SAŠA: I to bez politike, ljubavi, sekira i ličnih karata u zubima, i tvoje žene.

ĐORĐE: Nosi se u tri pičke materine. Ako je komedija, onda da se setimo svih psovki koje znamo, i da ih udenemo u svako moguće mesto bilo kakvog teksta, da se narod smeje dok čita, ili eventualno gleda pozorišnu predstavu, ako nam se posreći sa ovim tekstom. Pogledaj, po pozorištima se ljudi smeju samo kada neki glumac opsuje ili otera svoju ili tuđu ženu u pizdu materinu. A što je najgore, kad pogledaš, najviše se psovkama ili nekim vulgarnostima smeju žene. Muževi koji sede pored njih ih gledaju kao da su nezdrave. Sramota ih, bre. Ali, opet jedva čekaju da dođu kući i da ih podsete na one najgore psovke, pa da ih, misleći da su napaljene, odvuku u krevet i kresnu.

SAŠA: (Smeje se.) Naše smerne žene. Majke, sestre, domaćice koje drže kuću i porodicu. Nosi ih u kurac.

ĐORĐE: Otkud sad to? Nisam te znao ovakvog.

SAŠA: Ti da ćutiš. Ti si se skoro oženio. Jesi li ovo malopre govorio iz sopstvenog iskustva?

ĐORĐE: Jebi se. Na kraju, ili psovke za komediju ili izmišljamo stvari koje će se pročitati jednom, ili ni jednom, ili samo do pola. Mi nismo pisci nego studenti prava. Ono, istina, neko je na studijama bio vredniji od drugih ...

SAŠA: Ako je to maliciozna opaska, jedi govna ...

ĐORĐE: Vredniji, jašta. Što bi naš narod rekao – prilježniji.

SAŠA: Seri, seri.

ĐORĐE: Šalim se. (Zavaljuje se u stolicu.) Zamisli dva studenta koji prvi put posle gimnazije nešto pišu, ozbiljno pišu, i to hoće da šalju na ozbiljan konkurs. Znaš li samo koliko će se profesionalaca javiti?

SAŠA: Ma, obične budale. Sve sam go drkadžija. Kvazi intelektualci, umetnici. Do mojega ... Književnici. Srpski književnici. Kad vidiš tipove–umetnike, koji sasvim malo odskoče od drugih, i to, naravno, zahvaljujući svojim vezama među raznim kritičarima, a ne svojim umnim sposobnostima, pa nekim slučajem dođu u neku televizijsku emisiju vezanu za kulturu... Da se prekrstiš. Pored ostalog, a to meni najviše ide na onu stvar, ne gase, bre, cigaretu. Mora da je drže spremnu i da je pale sekundu pre nego što kamera počne njega da snima, jer bez cigarete među prstima on nije umetnik. Ne može čovek dva minuta, koliko traju te emisije obično, bez duvana. Da ga jebeš. Koje su, bre, to budale.

ĐORĐE: Bez obzira kakvi su, javi ih se milion.

SAŠA: A kad kamera za momenat snimi voditelja, onda ovaj umetnik, kako ti kažeš, brzo gasi do pola popušenu cigaretu, i pali drugu da bi mu, ako ima šta da priča puna tri minuta, ona toliko i potrajala. Da ga televizija ovekoveči. Budale, bre. Nijedan se nije slikao u odelu sa mašnom. Sve neke rolke, i to u tamnijim nijansama, da se ne vidi kad je prana. Što je aljkaviji, to je veći umetnik. O kosi, bradi, pogledu u daljinu i dlakama iz nosa i da ne govorimo. A tim i takvim se one uštve od novinara i televizijskih voditelja uvlače u dupe. (Odmahuje rukama.)

ĐORĐE: (Ustaje sa troseda i proteže se.) Saša, imaš li u kući nešto da se pojede uz ovo pivo? Uhvatiće me ovo pa neću moći da mislim kao što treba.

SAŠA: Ta suvomesnata sranja odavno ne kupujem. Ja to zovem "pseća radost". A to naši ljudi jedu svakodnevno. Ako nije isečeno da ga samo stave na hleb, nego su kupili u " komadu", onda čupaju i trpaju u usta. Jednom mi je jedan tehnolog pričao šta sve trpaju u te parizere, šta li su već. Onda sam se zarekao da nikad više u životu neću da kupim ništa od tih govana. To i kučići na ulici zaobilaze, i pri tom gadljivo frkću. Kažu da, ako je neki radnik u fabrici tih parizera, šta li je već, pred penzijom, mlađe kolege ga samo malo gurnu kad prolazi pored onog velikog kazana gde se danonoćno meša i drobi ta masa kojom se posle pune ona creva. Taj kad padne unutra, ne ispliva ni jednom. Mora da se onesvesti od mirisa. Ako zine da udahne vazduh, pa mu ta masa uđe u usta, na mestu je mrtav. Zato i nije čudno da, kad neko u mesari traži da mu parizer iseku na najtanje moguće, kad žvaće naiđe na nečiji ceo nokat.

ĐORĐE: Ti stvarno nisi normalan. Postaješ bljutav.

SAŠA: Samo pod jezikom osetiš da ti se zaglavio između zuba i grebe. A kad nokat nekako uspeš da iščupaš čačkalicom ili iglom, vidiš da je na njemu ostalo i ono crno ispod. Ne može, bre, ni ona masa koja se meša na 500 stepeni, gde crkava sve živo, da očisti te crne naslage koje su se ispod noktiju nagomilale za 40 godina rada u toj fabrici.

ĐORĐE: Lep ti je ovaj elaborat. Ajde da ovo zapamtiš, ako možeš, pa da ga na prikladnom mestu umetnemo u naš tekst. Eto tebi prve nagrade.

SAŠA: Pre par dana sam, dok sam pravio sendvič za fakultet, u jetrenoj pašteti naišao na plombu od zuba. Mora da je deo nekog trulog zuba koji nosi protezu, ili zubni most nekog od onih penzionera. (Gleda u Đorđa koji se sprema da povrati.) Šalim se, bre.

ĐORĐE: Odvratan si. Dobro te Ana trpi. Da li si i sa njom tako prijatan?

SAŠA: Samo sa tobom. Kakav sagovornik, takav i dijalog. A parizer naš čovek jede kao lud, uz jogurt i feferone, da ubije ukus. Znaš li, odvratniče, kad će sestra da mi se vrati? Za tebe, nikad!

ĐORĐE: (Okreće se po sobi kao da se sprema da ode, zatim dugo gleda u Sašu i ponovo seda.) I, na kraju, koja bi nam po tebi, književniče, bila tema?

SAŠA: Što kaže naš narod, najteži je početak. Naći ćemo neku suvislu temu, ubaciti nekoliko životnih stvari i napisaćemo neki tekst, makar i o našim životima, studijama, tvojoj ženi, mojoj sestri. Na kraju krajeva, pisaćemo baš o ovome o čemu sad govorimo, da ne izmišljamo šta ćemo i kako ćemo. Evo, bez mnogo filozofije. Samo ćemo da izbacimo nazive ulica i sve drugo što je vezano za Beograd, da bi tekst mogao da bude blizak i čitaocu u nekom drugom gradu.

ĐORĐE: Čoveče, ako ti misliš da ovo što mi sada, ovako bez veze pričamo, tačno ovo, stavimo na papir, i ta se nagradi i objavi negde, ti si lud čovek. Koje bi to ludilo bilo.

SAŠA: Ne seri. Bilo bi baš dobro. Zamisli kritičare, odnosno članove žirija, koji bi se upuštali u dubinu naših misli i tražili skrivene poruke pisaca kad smo govorili o taštama, pijanom govnu, đake pešaku, psećoj radosti ... Sve to samo da bi opravdali to što su nam dali prvu nagradu. Koje bi to ludilo bilo.

ĐORĐE: Ja se, sa svim mojim talentom za pisanje, ne bih usudio da to pokušam i da se potpišem ispod toga.

SAŠA: A da neko pozorište postavi taj naš tekst kao predstavu? A? I da vidiš članke po novinama: "Kritika određenih slojeva u Srbiji na početku novog milenijuma", "Nove nade srpskog pozorišta" ...

ĐORĐE: U pizdu materinu ...

SAŠA: Da znaš da nije nemoguće. Koje su to budale, to će i da nam se desi. Ako i sada budu terali inat jedni drugima, eto nama nagrade. Zajebavam se. Nisu baš toliko blesavi da objave ova sranja.

ĐORĐE: Naravno da nisu. Ali, ako se ipak sa tobom dogovorim da nešto pišem, onda da bude bez mnogo psovki. Svi će reći da se sve svodi na obično pičkaranje.

SAŠA: Da se potrudimo da ih bude samo onoliko koliko mi sada psujemo. Ovo je normalan govor, nije pičkaranje. Ništa lakše, nego u dve reči staviti tri psovke. Narodna masa zadovoljna, mi srećni jer čitaju naše veliko literarno delo, uživamo, i svima potaman. Vidiš li koliko pisaca u Srbiji danas piše savremene komedije, i komedije uopšte? Niko, odnosno niko živ. Niko nema ni inspiraciju, ni volju. Lova za autorska prava je nikakva. Zbog toga sva pozorišta u Srbiji već 100 godina bez prestanka igraju samo Nušićeve predstave. Čovek odavno mrtav, nema rodbine, i pozorišta ne moraju nikom da plaćaju. I sam vidiš da nema novih predstava. Intelektualci ne pišu ... mada meni ni sada nije jasno šta se pod tim nazivom "intelektualac" podrazumeva? Kaže, on je srpski intelektualac. I šta? Koji su oni kurac? Šta u životu rade?

ĐORĐE: Znači, po tebi, nas dvojica treba da spasavamo srpsku literaturu i deficit moderne srpske komedije. I to da počnemo sa plombama u parizeru, radnicima koje bacaju u kazane sa smrdljivom masom, a da završimo sa sekirama u olupanim kadama?

SAŠA: Samo se ti zajebavaj. Ozbiljno mislim. Vidiš da i u pozorištu i na televiziji do besvesti vrte "Ožalošćenu porodicu" i "Sumnjivo lice". Nemaju ništa novo. Ove domaće kvazi sapunice neću ni da spominjem.

ĐORĐE: Pa da spasavamo, ako moramo. Još samo da nam Ana da osnovne konture, pa da počnemo.

SAŠA: Doći će, stoko, ne boj se. Ali će, naravno, odmah i da ode. A već postaješ dosadan sa njom. Onda, savremena tema, kao što rekosmo, komedija. Ništa umazane sekire, čekiće, satare, i tako to.

ĐORĐE: E, sad si me podsetio, kad si rekao "umazane", na jednu istinitu priču. I ovo možemo da ubacimo u naš tekst. Da čuješ šta je tip uradio. Priča mi moja kuma šta joj se desilo pre otprilike dve godine. Ona ima malog klinca, u ono vreme je imao godinu dana. Elem, jedno popodne ga, ko što je red, stavi na nošu, u dnevnoj sobi, ispred televizora, da kaki. Pusti neke crtaće, šta li, i, kako ga je stavila, na vrata zvoni njen drugar, arhitekta Miša, inače jedan OK tip. I ja sa ga upoznao. Elem, kad je ušao, ispozdravljao se i seo, ona mu sipa neko piće i zamoli ga da joj na 5 minuta pričuva klinca dok strči do prodavnice da kupi nešto, nije bitno šta. Žena ode, vraća se gore, i, kad je otvorila vrata vidi da nema Miše, samo klinac sedi na noši, ali deluje nešto ljutito, i kaže ona tužno, kao da je pred plačem. Ona zove: " Mišo, Mišo", zaviri svugde, ali nema ga u stanu. Kaže mi da je pomislila da je verovatno morao hitno da ode, ali nema veze. Posle nekog vremena ona priđe klincu, podigne ga sa noše da ga opere i presvuče, i vidi nošu prepunjenu govnima. Kaže, kad sam videla to i vrisnula: " Mišo, svinjo jedna" ... Dugo nije mogla da dođe sebi od besa. A vidiš, Miša, čim je ova izašla, digao dete sa noše, israo se u istu koliko je god mogao, vratio dete na tu gomilu, umeljo ga i zbrisao.

SAŠA: Sjajan tip!

ĐORĐE: Od tog dana ga svi zovu "Miša svinja". Ona je, naravno, svim poznatim to ispričala i Miša ostade "Miša svinja". A znaš li šta je strašno? Strašno je to, što su svi koji su čuli za tu priču, evo sad i ti, rekli "Bravo, majstore". Zamisli, niko nije kazao "koja je to pederčina", nego su svi ubeđeni, uključujući i tebe, da budemo iskreni, da je to vrhunski štos. Eto kakvi ste. I za taj i takav narod mi treba da pišemo komediju?

SAŠA: Pišemo komediju da uđemo u obaveznu lektiru.

ĐORĐE: Srednjoškolsku?

SAŠA: Srednjoškolsku, naravno. A, kaži mi, onako uz put, šta bi po ovo vremenu inače radio? Sedeo kod kuće sa ženom i gledao televiziju kao budala. Nemaš love da je bacaš po kafićima, a u pozorištu nisi bio još od kolektivne gimnazijske posete. Piješ pivo i zuriš u ekran. Društvo ti ne dolazi, prvo što nemaju lovu da ti vrate posetu, a drugo što neće da se gombaju po prigradskim naseljima. Neće da daju lovu za benzin. Ovako ćemo bar da radimo nešto korisno. Bar imaš neki smisao za narednih par nedelja života. Sa ženom, u braku, i onako ne vidiš nikakav smisao. Je li tako?

ĐORĐE: (Preko volje.) Živeli!

Drugi čin

SAŠA: Kako lepo pada pivo uz ovo meze.

ĐORĐE: Uvek ti je pivo lepo padalo, od kada te pamtim. Nego, mi studiramo, ako si zaboravio. Šta si uradio sa ispitima u ovom roku? Učiš li uopšte? Kad si, čoveče, dao poslednji ispit?

SAŠA: Skoro nisam ništa dao. Pričali smo danas već o tome. To je obaveza, a ja, kao što znaš, mrzim obaveze. Čoveče, kako je lepo biti slobodan umetnik.

ĐORĐE: I da već imaš poznato i priznato ime?

SAŠA: Nije bitno. Samo da sam malo talentovaniji za pisanje ili slikanje ... Sediš kod kuće i radiš. Svi veliki slikari su živeli po 120 godina. Nema uzbuđenja i trzavica, sediš i radiš kao gospodin.

ĐORĐE: Pa ti si onda najveći gospodin na svetu, jer po ceo dan sediš i ništa ne radiš. Čak ni ne crtaš.

SAŠA: Da sam talentovan bar ne bih morao da studiram ovo stanje.

ĐORĐE: A studiranje po tebi nije gospodsko?

SAŠA: Nije. To je zajebancija. I onako se normalnim studentima tek prvog maja u glavi pali crveno svetlo, signal: dosta zajebavanja. One budale koje počinju da uče već u oktobru, čim upišu godinu, neću ni da spominjem. I tek onda se prestaje sa zezanjem i seda se i uči za junski rok. Onda se izbaci piće, počinju da se puše četiri umesto dve pakle cigareta dnevno, gutaju se "reviboli" da bi se nad knjigom izdržalo po tri dana bez odmora, i slično.

ĐORĐE: I prolaze kao ti. Da vam nije malo rano da prvog maja krenete da učite za junski rok?

SAŠA: Nikako, ima vremena. I onako niko ne zna čemu sav taj trud. Da li znaš šta ćeš kad završiš? Ne znaš, kao ni ja.

ĐORĐE: Kad reče da počinju da se puše četiri pakle dnevno, juče, na toj godišnjici što je tašta slavila, ili žalila, došla je jedna gospođa od oko 40 godina, i tokom razgovora se žalila kako već jako dugo puši dve pakle dnevno i kako bi volela da ostavi duvan, ali, kaže: "Mogu ja bez nikotina, ali, verujte mi, ne znam šta bi, ako ostavim cigarete, radila sa rukama i ustima." I tada ja, onako poluzapiven, dobijem poriv da ispadnem mangup. Kočnice malo popustile, nije me briga što je vidim prvi put, pa joj kažem: "Ja, gospođo, znam šta biste mogli da radite sa ustima". I, sad pazi, ona mi odgovara: "Znam i ja mladiću šta bih sa ustima, ali gde da nađem 40 dnevno?".

SAŠA: Stvarno si ispao mangup.

ĐORĐE: Ja sam u životu često bio mangup, i mogao sam da se snađem u svakom društvu, ali me ova žena poklopi tako da nisam znao šta da joj odgovorim. Ispod tepiha bih ispuzao iz sobe, samo da sam mogao. Tako ti je to kad hoćeš da ispadneš duhovit, a naiđeš na ženu koja je iskusna do bola.

SAŠA: (Smeje se.) Da se mi vratimo studijama. Niko se ne laća udžbenika pre nego što prođu svi mogući i nemogući, realni i nerealni rokovi kada mora da se počne sa učenjem.

ĐORĐE: I zato padaju na ispitu. Ko muve. Tebe, Sale, boli dupe. Keva i ćale te izdržavaju, odnosno šalju ti lovu. I tebi i Ani. A ti se zajebavaš. Drugi srpski Nušić. Možda ćeš biti i veće ime, ko zna?

SAŠA: Šta misliš sa tim – možeš da se zajebavaš?

ĐORĐE: Može ti se. Tebi studije dođu kao odmor od spavanja.

SAŠA: Znam hiljade ljudi u ovoj zemlji, koje u njihovoj pedesetoj godini, iako rade, i dalje izdržavaju, kao fol pomažu roditelji, i to debelo. Moj dobar drug ima rođaka koji ima 49 godina, oženjen je, ima veliko dete. Taj tip govori kako jedva čeka da njegov deda, pazi – deda, primi penziju, i da on dobije deo koji mu je deda obećao, pa da može da preživi.

ĐORĐE: Čuo sam za takve stvari.

SAŠA: A svi ti ljudi, što je najgore, jedva čekaju da im isti ti roditelji umru da bi se dočepali njihovog stana, odnosno da bi se u isti uselili čim ih zakopaju, preko sanduka bace šaku zemlje i otplaču koliko je red. Međutim, i oni sami su sad već u tom dobu da, istovremeno, i njihova već poodrasla deca mole Boga da sad i ovi pomru, da bi se onda oni uselili u taj čuveni babin i dedin stan koji figurira kao mesto gde svi planiraju da žive jednog dana.

ĐORĐE: Hoćeš da kažeš – jebeš zemlju u kojoj do stana možeš da dođeš tek kada ti umru roditelji. A zašto ne zaradiš za isti? Ili možda čekaš da prvo stekneš ime, da, kako ti kažeš, postaneš nešto, pa da ti onda stanovi padaju sa neba?

SAŠA: (Odmahuje rukom.) A zamisli da umre samo jedan, pa da do smrti moraš da vodiš računa o ovom drugom? u međuvremenu se oženiš, dobiješ dete, a moraš da se brineš o onom jednom preostalom živom roditelju, a u isto vreme jedva čekaš da capne.

ĐORĐE: A tebi, sirotom, duša ne bi dala da budeš skot, pa bi balansirao između žene i onog preživelog. Ma nije moguće!

SAŠA: Još ako onaj preživeli slomi kuk ili se šlogira ... Strašno! Čuo sam da u jednoj našoj bolnici pacijentima stalno kradu papuče, mantile, i, pogotovo, lekove koje ovi za velike pare nabavljaju u privatnim apotekama. A znaš ko? Medicinske sestre. Uhvatili su bili neke na delu. Uzimaju lekove i posle ih prodaju novim pacijentima, kada ovi prvi umru zbog nedostatka istih. A njihova familija je te lekove pošteno kupila i donela u bolnicu. E, kažu da te iste, uhvaćene medicinske sestre ne mogu da otpuste jer ne mogu da nađu nove koje bi taj odvratni posao radili za tako male pare. Zamisli da nekim odvratnim starcima menjaš usrane čaršave i guske ispod dupeta za tako male pare, koliko država daje. Dobre medicinske sestre su odavno pozapošljavale privatne klinike.

ĐORĐE: Da li ti u svojoj bolesnoj glavi stvarno misliš da su ćerke i sinovi tih pomrlih pacijenata potplatili medicinske sestre da im kradu lekove da bi ovi što pre umrli, pa da se usele u stan?

SAŠA: Naravno. Što da ne. Vrlo je moguće. Što pre capnu, to bolje za potomke. I ne žale lovu. Koliko sestra traži za ulogu te vrste, oni isplaćuju. Samo broje.

ĐORĐE: I, naravno, misliš da i one imaju svoje tarife za dogovore tog tipa? Ako pacijent ima do 50 godina – jedna cena, ako ima do 60 – druga. Posle 80 godina je minimalna, a možda je i džabe, jer je ovima samo pitanje dana. Osećajni su, pa da učine ljudima. Svima se isplati. E, budalo jedna samoživa ...

SAŠA: Moji roditelji su, na žalost, još uvek relativno mladi. Kao što znaš, već dugo žive u Australiji, i zdravi su kao dren. A i ne mogu odavde da potplaćujem medicinske sestre po australijskim bolnicama. To bi bilo kao da ljubim tigra u dupe. Opasnost ogromna, a zadovoljstvo nikakvo.

ĐORĐE: Znači, vidiš, ti si mislio o toj varijanti. Ali zašto bi? Ovako te boli dupe da studiraš. Dobijaš lovu od njih, i još ti niko živi ne sere da učiš. Stan ionako, ako ga naslediš, nećeš morati da deliš sa Anom. Zašto bi plaćao da im kradu lekove? Nemaš nikakvog razloga. Pa ti si u stvari srećan čovek. Studiraćeš još pedeset godina. Tačno do penzije. E, blago tebi. Završiš fakultet, odeš u socijalno, prijaviš koliko imaš godina i odmah počneš da dobijaš starosnu penziju. Divota.

SAŠA: Tačno, moji nam šalju lovu. Ali ljudi i rade ko crnci.

ĐORĐE: I ne javljaju se.

SAŠA: Ne. Odnosno, ne često.

ĐORĐE: Ima dve vrste ljudi koji odlaze iz ove zemlje. Jedni su potpuno raskrstili sa svima ovde, zaboravili sve živo i otišli. Drugi, iako su 10.000 kilometara daleko, u mislima još uvek žive ovde. Jedan naš porodični prijatelj koji već 25 godina živi u Vašingtonu svakog petka zove svog kuma i pita ga ko je sve protekle nedelje dolazio u "Maderu". On je u mislima još uvek svako veče u "Maderi" za svojim stolom, sa svojim društvom, kao i dok je živeo ovde. Ove prve odavno boli dupe za Srbiju i za Beograd, a ovi drugi sve vreme pate zato što nisu ovde. Tvoji roditelji su u prvoj grupi. Strašno.

SAŠA: Majka mi je u jednom od onih svojih kurtoaznih, reda radi napisanih pisama, pisala da radi nešto za neki njihov sindikat, kao predstavnik radnika iz inostranstva. Neko sranje jeste, Nisam se preterano udubljivao dok sam čitao. Ali, kaže da stvarno jako puno radi.

ĐORĐE: Ali radi sa normalnim ljudima.

SAŠA: Sa normalnim, naravno. Tamo sindikat nije kao naš. Vidiš, svi pričaju da se kod nas u sindikat biraju ljudi koje niko više ne može da gleda u kancelariji, pa ih kolege nagovaraju da se prime tih funkcija jer se nadaju da će se ovi preko dana muvati nekim sindikalnim poslom i što manje biti u sobi. Samo da ih ne viđaju. Za sindikalni odbor se uglavnom prijavljuju žene koje su nezadovoljne svojim poslom za koji, ipak, primaju platu, a pogotovo žene nezadovoljne životom u kući, brakom mužem koji je obično neka budala, varijanta – dođe kući sa posla, ruča preko novina, pre toga naravno popije par rakija, a kad se najeo i napunio svako crevo, onda se izvrne da spava, prdi, smrdi ... kad ustane gleda televiziju i ponovo legne. Odavno su očajne.

ĐORĐE: I tako ceo život. A rođena deca ih izbegavaju kao da su kužne. Služe im samo da im daju pare. Kao tebe da gledam.

SAŠA: Ne seri. E, takve žene se primaju sindikalnog posla da bi skrenule misli sa svog jada i jadnika kod kuće. Niko normalan, sa sređenim porodičnim životom ne tovari sebi bedu na vrat, osim ako nije dobro plaćen za to. A zamisli samo koliko su one besne na druge koji imaju sređen život. Stalno na sastancima kritikuju nekog ili nešto, uvek su nečim nezadovoljne i odmah se vidi da mrze ceo svet.

ĐORĐE: A, po tebi je karakteristično da su to gotovo sve jako ružne žene od kojih su muževi odavno digli ruke. Zašto misliš da je tako? Kivan si, bre, na ceo svet. Sve ti smeta.

SAŠA: Njihovi muževi, na žalost, po svojim preduzećima sada jure iste takve skotove od žena ne bi li ih kresnuli, ali bar znaju da to nisu njihove, nego su tuđe žene, pa im je lakše. Sigurno misle – ova je za jednokratnu upotrebu, za tih pola sata ću joj staviti ponjavu na glavu da je ne gledam, a njen muž će, kad dođe kući, da je gleda celo poslepodne, i veče, sve dok ne zaspi. Dok je sa takvom švalerkom zaboravlja da i kod kuće ima istog takvog skota. Nosi ih u pizdu materinu. Kad ogledaš njihova lica, iz njih isijava važnost koju sami sebi pridaju kad odgovaraju na pitanja o tome kada stiže naručeni krompir ili lisnato testo.

ĐORĐE: Krompir ili testo svejedno, ali činjenica je da tebe tvoji izdržavaju već 26 godina i da belu kintu nisi sam pošteno zaradio.

SAŠA: Znaš šta, Đorđe, nije tvoje da mi sereš o tome. Jebe mi se šta mi govoriš. Šta te boli kurac od koje i čije love ja živim? Ti me ne hraniš i, prema tome, ne seri mi više.

ĐORĐE: A ja sam mislio da smo mi neki (Smeška se.) drugovi, i da mogu da ti kažem šta mislim.

SAŠA: Jesmo neki drugovi, ali neću da mi ti sereš. Tek sad vidim u čemu je problem. Ti mi zavidiš. To što živiš u pizdi materinoj, što šipčiš do centra pet sati autobusom, što si se oženio, i što ti je na cipelama od ovog posoljenog snega izašao već treći sloj soli, nisam ja kriv. I da znaš, ta so se nikada ne skida. Pogledaj sam. Možeš da baciš te cipele.

ĐORĐE: Važno je samo da ti svakog meseca kupuješ nove cipele. I ti i Ana.

SAŠA: A šta tebe boli kurac kada ja kupujem cipele? Može mi se. I Ani se može. Da se ti ne raspituješ za nju zbog novih cipela? Da kupi i tebi jedne, a?

ĐORĐE: Dečko, počinješ da vređaš. Pazi šta radiš.

SAŠA: Ti svoja nezadovoljstva, životna i bračna, i razne frustracije, izbacuj nekom drugom. Ja mogu da shvatim da si običan zavidni bednik. Za to čak nije potrebna ni neka naročita pamet.

ĐORĐE: Misliš li da ti da te pameti imaš imalo?

SAŠA: U odnosu na tebe je imam i suviše. Ti sa tolikom količinom pameti, koliko je ja imam, ne bi znao šta da radiš. Glava bi ti padala od težine. Taj tvoj vrat ne bi mogao ni da je izdrži. Sad znam i zašto si se oženio onom jadnicom. Da bi pobegao od kuće. Eto zašto. Da imaš moju pamet, ti be već davno diplomirao. Nisi više mogao da podneseš da ti tvoji govore šta da radiš. Sećam se tačno rečenice tvoje majke: "Uči, Đorđe, uči. Nemaš još mnogo vremena. Da li si ispunio današnji plan?"

ĐORĐE: A ti tačno znaš šta mi je majka govorila?

SAŠA: Napamet. Sećam se da su ti utuvljivali u glavu da si kod nas bez fakulteta niko i ništa. Da ćeš biti građanin drugog reda i da ćeš se celog života osećati jadno i bedno ako nemaš diplomu. Da ćeš uvek biti gnjida i bez para. Jad i beda.

ĐORĐE: Tvoja glava nije za dve noge, nego za četiri. Toliko si pametan.

SAŠA: Sećam se da ti je majka izbacivala drugove iz kuće samo da bi ti seo da učiš. Zato su te svi smatrali budalom i izbegavali te. Čim ti vide kevu u onom šlafroku koji u životu nije promenila, i sa onom štakom, štapom, šta li je već držala u ruci, Ustaju i beže iz stana. Ona, onako kljakava, ako u nedelju ujutru krene na pijacu, tamo stigne u sredu pre podne. I dok se vrati ...

ĐORĐE: Ne vređaj mi majku, životinjo, i to još na taj način. Ali, ako je to tako, zašto se družiš samnom tolike godine? Je li, pederu, zašto?

SAŠA: Iskreno, zato da bi svi moji kvaliteti kad sam pored tebe došli do pravog, punog izražaja. Kad smo zajedno u društvu kontrast između nas dvojice je još veći. U svakom pogledu. Sećam se kad smo ranije zajedno izlazili sa neke dve nove ribe, ja sam posle toga obe vodio u svoj stan. Ni jedna nije htela da bude sa tobom.

ĐORĐE: Koje ribe? U koji stan? Samo si ih, skote, pratio, i to samo do autobuske stanice. Celog života si bio uštva i cinik. Niko te od društva, bre, nikada nije voleo. Bili su sa tobom samo zbog tvojih para, pederu. Zbog love koju si imao.

SAŠA: Jedi govna!

ĐORĐE: Zato i jesi stalno svima plaćao pića po kafanama. Celom društvu. Ne zato što si ih voleo, nego da bi uopšte imao sa kim da izađeš. Inače bi sedeo sam kao panj u svojoj sobi i čitao kurtoazna pisma iz Australije. Tvoji su, naravno, to znali. Zato ti i šalju toliko para, i dan danas, da bi preko njih mogao da stvaraš prijateljstva. Da li se sećaš – još u ono vreme si uživao ugled malog, ciničnog, bezvrednog čoveka sa puno love. I ostao si takav. Znaš ti to i sam. Uostalom, pogledaj se.

SAŠA: I to mi govori smrdljivac sa blatnjavim cipelama. Radio sam, bre, stvari koje ti u životu nisi mogao čak ni da sanjaš kako ih radiš. Nisi imao pojma da tako nešto uopšte i postoji. Ni u knjigama nisi čitao o tome.

ĐORĐE: Od čije love si radio sve to? Od love keve i ćaleta koji tamo crnče zbog tebe. Roditelji su ti pobegli iz zemlje ne samo da bi radili, već i da te više ne gledaju. Smučio si im se odavno. Mora da si još kao beba bio ružan, pa su se tvojoj kevi smejali još u porodilištu, kad su te donosili da te podoji. Ne samo ti, nego i ono razmaženo derište od tvoje sestre. Isti ste bili.

SAŠA: Opa, Ana je sada ispala razmaženo ružno derište, i to još od porodilišta?

ĐORĐE: Tačno. Nju treba samo pojebati i otići. Pored takvog brata, dobro je i da je ovakva kakva je sada. Misliš da sam ovde zbog nečeg drugog, a ne zbog nje? Hoću da je kresnem, pa šta? (Saginje glavu.) Dobijam napad iskrenosti pred tobom. Koji mi je kurac. Evo na šta sam spao, da se tebi poveravam. Stvarno sam idiot.

SAŠA: Jesi idiot, ali ne samo zbog poveravanja. Pogledaj se – imaš 26 godina, još nisi diplomirao. Pored tvojih roditelja i onakve torture "Uči, Đorđe, uči" , "Uči, Đorđe, uči", trebao si do sada da postaneš bar docent. Tvoji su svoje neostvarene ambicije preneli na sina. Ćale ti je, bre, u životu pročitao samo "Politikin zabavnik", i to samo stripove. Ozbiljnu literaturu nije mogao da razume i nadao se, siromah, da će sin, njegovo čedo, bar malo da ga prevaziđe.

ĐORĐE: Ti si, bedniče, na drugoj godini studija, a meni ovamo nešto sereš. Moj otac nije ništa završio, ali je bar pošten čovek.

SAŠA: Pošten čovek sa crnim naslagama ispod noktiju. Takvih ljudi sam se uvek gadio.

ĐORĐE: Ko znao zašto je uopšte tvoj otac morao da ode iz zemlje? Sigurno se plašio da ga ovde ne uhapse. Kao fol, bio je uspešan u svom poslu, pa ga tražili stranci da malo radi za njih jer nisu imali boljeg. Kurac moj.

SAŠA: Tražili su ga sto puta. Ne samo iz Australije. I iz Kanade su mu stizali pozivi, uštvo.

ĐORĐE: On je školski primer kriminalca. Imaš njegovu facu, pacovsku. Morao je, bre, da pobegne iz ove zemlje, inače bi ga ovde uhapsili. Sigurno tamo već robija, a ti ovde trošiš lovu koju je on nakrao, i keva ti je sada šalje.

SAŠA: Može mi se. Ja bar nisam morao da se udam da bi pobegao od roditelja.

ĐORĐE: Ti nisi ni morao da bežiš, jer su oni već pobegli od tebe. U Australiju. Po principu – što dalje, to bolje. Da budu sigurni da ne možeš da dođeš čak ni da ih obiđeš. Kada su te poslednji put zvali da dođeš kod njih? Pre četiri godine?

SAŠA: I da su me zvali, ne bih išao.

ĐORĐE: Možda bi te, kad bi otišao tamo, majka pravo sa aerodroma odvela u zatvor, da obiđeš oca. Mora da pisma dobijaš samo od keve, jer je njemu zabranjeno i da piše. Ko zna kakva je sve sranja i tamo napravio ...

SAŠA: Važno je da mi lova kaplje svakog meseca.

ĐORĐE: Vidiš, bedniče, kako ti razmišljaš?

SAŠA: A šta tebe boli kurac kako ja razmišljam? Sve sam u životu probao. Sve što si ti pomislio da neko može da proba, ja sam već uradio. Sve! Samo pederastiju još nisam, jer imam otpor prema tehnologiji.

ĐORĐE: Ti si peder kao čovek. Tehnologija je tu sasvim sporedna. Ona ti kao takva i ne treba.

SAŠA: Ti mi to kažeš. Sećam se, ni jedna normalna devojka nije htela da bude sa tobom duže od dva dana. Da li loše tucaš ili si toliki kreten, ne znam. U svakom društvu ćutiš kao mula. Misliš da si takav ribama zabavan? To je tvoj sistem. Ćutiš, neka bar neko vreme misle da si pametan, jer će se uveriti u suprotno čim otvoriš usta. Imaš 26 godina, a čim zineš daju ti 12.

ĐORĐE: Pogledaj sebe. Vidi samo na šta ti liči stomak. Kao da je prenešena trudnoća. Sigurno si se ženama dopadao kao muškarac. (Smeje se.) Svima si, bre, bio odvratan. Gronik ti je do pupka. Čim te pogledaju, odmah im je jasno da si kreten. Uopšte nisi morao da govoriš.

SAŠA: Pazi, postoji granica do koje može da se ide. Pazi!

ĐORĐE: Ti si, kad su tvoji otišli, još od rane zore počinjao da ločeš pivo, ne bi li utešio sam sebe za to što si idiot. Sam si pričao da si u šest ujutru topio kavurmu u šerpici, umakao hleb u to govno i jeo, trpao u sebe do besvesti, samo da ne misliš na to koliko si jadan i kako te niko neće. Ni rođeni roditelji. Onda još nisi imao lovu za šunku i sir. Posle si patio što si mastan i mlitav. Nadao sam se da ćeš još onda da se šlogiraš, pa da te četvrtkom i nedeljom, kad te obilazim u bolnici, gledam u usranoj pižami.

SAŠA: I ti mi sve to govoriš u mojoj rođenoj kući?

ANA: Sale, zdravo. Đorđe, ti si tu! Sto godina je prošlo. Deluješ sjajno. (Odmerava ga.) Stvarno lepo. Ti ni da se javiš.

ĐORĐE: (Ani.) Divno izgledaš. Stvarno divno izgledaš.

ANA: (Pravi piruetu.) Hvala ti. Kako ti je žena?

ĐORĐE: (Pušta Aninu ruku.) Jesi li morala to da me pitaš?

SAŠA: Ana, sklanjaj mi ovog skota sa očiju. On je baš krenuo kući, već je na vratima.

ANA: (Đorđu.) Nisam ni pomislila da bi moglo da ti smeta ako te pitam za ženu. Mislila sam da ti je sjajno u braku. I da te ona mnogo pazi kad tako dobro izgledaš.

ĐORĐE: Smeta mi kad me ti to pitaš, i ti to jako dobro znaš. Zato i pitaš. Ali, nikad sebi nisam mogao da objasnim zašto ... stvarno želim da ne misliš ... sve ovo vreme ...

SAŠA: (Ani.) Rekao sam ti da je pošao kući. Ana, idi u svoju sobu. Ovaj čovek ovde mi je pre nekoliko minuta za tebe rekao da te treba samo pojebati i otići, i da ništa više ne može da se radi sa tobom.

ANA: (Gleda u Đorđa.) Ne verujem.

SAŠA: Pitaj skota pa ćeš da vidiš. Ako te ne slaže, što verujem da će da uradi.

ANA: Šta se ovde dešava?

SAŠA: Ovo đubre je počelo da vređa. Svoje komplekse pokušava da leči ovde, u mojoj kući. Neka ide u pizdu materinu.

ANA: Molim te, Saša, ne psuj. Dogovorili smo se da više nećeš psovati u kući. Ali, šta se ...

SAŠA: Ne mogu da izdržim. Nervira me ova gnjida ovde. Lupeta, lupeta... Da sam samo mogao da snimim šta je govorio. Ti ne bi verovala da je čovek kog znam ceo život mogao da kaže toliko ružnih reči.

ĐORĐE: (Saši.) Ti si sve svoje ružne stvari čuvao u sebi ceo život. Nisi imao kome da ih kažeš. A niko ne bi ni hteo da te sluša.

ANA: Molim vas obojicu. Nemojte više. Prestanite sa svađom. Sada sam došla sa fakulteta. Položila sam pretposlednji ispit.

SAŠA: (Cinično se klanja.) Čestitam.

ANA: Još samo jedan i kraj. Predivno. I sam znaš koliko sam ga spremala. Osećam se sjajno. Celo društvo mi je čestitalo. Vidim da me ti ljudi stvarno vole. Kao da sam u oblacima. I, šta mi se dešava? Dođem kući i vidim brata i njegovog najboljeg druga koji hoće da se potuku.

SAŠA: (Pobedonosno.) Već sam mu zviznuo šamar.

ANA: Molim te ostani ... Molim te. Skini kaput.

ĐORĐE: Misliš da ima smisla?

ANA: Molim te. (Pomaže mu da skine kaput i obraća se Saši.) Da od tebe više ni reč nisam čula. Ni jednu jedinu reč.

SAŠA: Nemaš pojma šta je sve ovde izgovoreno. I ti ga još moliš da ostane.

SAŠA: Pa ja sam te danas zvao samo da bih te uhvatio da napišeš taj famozni scenario, komad, tekst, kako hoćeš, jer si u tome bolji od mene. Da nagovorim tebe, pičku, da to uradiš umesto mene. I zajebao bi te. Veruj mi da ne bi znao ni kada se tekst objavi.

ĐORĐE: (Upire prstom u Sašu.) Budala, a lukav. Sjajna kombinacija. Dobitna. Ti, idiote, misliš da ja to od samog početka nisam znao? Kako ti malo poznaješ ljude. Da li si stvarno verovao da sam toliko naivan, da nisam znao još u startu? E, budalo. I da ti uzmeš moj tekst i poturiš ga kao svoj? Ne znam samo kako si zamislio da to izvedeš, ali ajde. Hoćeš, pičko, neko ime. Da stvoriš sebe na moj račun. Samo ti još ime fali. E, jadniče ...

SAŠA: Malo mi je falilo da te izradim.

ĐORĐE: (Smeje se.) Kako si ti jadan. Stvarno si ubeđen da si mogao da me, kako kažeš, izradiš. Do sada si mi se samo gadio, a sada si mi i jadan.

SAŠA: I ovako jadan sam trebao da kažem Ani neku lepu reč za tebe? Da preko mene dođeš do njene pičke. Preko starijeg brata koga ona voli i sluša. Pa, ona je već jako dugo u šemi sa nekim čovekom. Hoće da se uda za njega čim završi studije. Ja sam joj rekao da se malo igra sa tobom, da te drži na kratko još par nedelja, dok mi ne napišeš taj tekst, a ti nasedaš. Kao klinac. E, pametni i talentovani moj Đorđe ...

ĐORĐE: Lažeš. (Ustaje.)

SAŠA: Ne lažem. Svu onu finoću koju si danas glumio i poveravao mi se, misliš da nisam znao zašto radiš?

ĐORĐE: Ana, Ana ... Dođi, molim te.

ANA: Čula sam sve. Nisam htela, ali sam jednostavno čula, i pokušaću da sve to što pre zaboravim. Dosta je. Pa vas dvojica ste prijatelji tolike godine. Odrasli ste ljudi. Ako ste se posvađali, nije kraj sveta. Tebi, Saša, malo fali da planeš, jako dobro te znam. Još ako malo popiješ, a vidim flaše ovde na stolu, potpuno se promeniš, i umeš da budeš jako neprijatan. Dobijaš neku čudnu želju da vređaš ljude.

SAŠA: Znači, sada sam još i pijanac koji se potpuno promeni i postane neprijatan posle 3–4 flaše piva?

ĐORĐE: Ne postaneš neprijatan, nego odvratan.

SAŠA: (Ani.) Čuješ li šta mi govori? Da li si ga čula? (Đorđu.) Idi, bre, u pičku materinu.

ANA: Đorđe, molim te ... Saša, slušaj.

SAŠA: Šta "Saša, slušaj", šta "Saša, slušaj"?! Koji si mi ti faktor ovde, pa da mi govoriš šta da radim? Doživeo sam da mi mlađa sestra sere po kući. I još brani ovakve skotove (Pokazuje rukom na Đorđa.) umesto da je na mojoj strani.

ANA: Sad je dosta. Sedite, molim vas, obojica. Samo sedite i ćutite. Ja, Saša, mogu sve da ti kažem, jer spremam za tebe, oko tebe i iza tebe sve ove godine od kako živimo sami. Ne govorim ti da bi ti prebacivala, sama sam prihvatila da vodim kuću kada su naši, od muke zbog svega što se ovde dešava, odlučili da odu i da više ne gledaju sve ovo. Ništa im nisam obećala, i nemam nikome nikakvu reč da održim. I hoću sve da ti kažem jer te volim, jer si mi brat. Ne zaboravi da znam, jako dobro znam da ti je Đorđe jedini drug koga imaš.

SAŠA: Nije jedini, ne laži!

ANA: Jedini drug kog imaš, Saša. Kada ti je neko došao u kuću poslednji put?

ĐORĐE: To sam mu i ja rekao, pa je poludeo. (Saši) Kad sam zvonio na vratima, viknuo si: "Uđi!" Znao si da jedino ja mogu da budem na vratima, iako sam zakasnio dva sata.

SAŠA: (Ani.) Da li čuješ šta mi govori?

ANA: Svako onome koga drži za prijatelja jednom mora da kaže sve što misli. A ja znam da vas dvojica jeste prijatelji. Saša, budi iskren prema sebi. Pa on ti je, ponavljam, jedini drug. Žao mi je što moram sve ovo da ti kažem, ali bi mi bilo strašno kada se više ne biste viđali. Ti si mi brat, a Đorđa znam od kad znam za sebe. I mnogo vas volim. Obojicu. (Prstom otire suzu u uglu oka.) Eto, čula sam da ste se dogovarali da zajedno pišete neki tekst za pozorište, film, šta li beše? Sad kad ste se izvikali, izduvajte se i lepo sedite i nastavite.

SAŠA: Nismo ni počeli.

ANA: Saša, to nije važno. Nije to suština, kako ne shvataš?

SAŠA: A zašto je onda (Pokazuje na Đorđa.) došao ovamo, ako pisanje nije suština?

ANA: Došao je da te vidi. Neko je najzad došao kada si ga ti pozvao, a ne da bi ti tražio novac na zajam. (Okreće se po sobi i gleda gde je ostavila kaput.) Ja ću sada da idem do grada, a vi se smirite i ne svađajte se, molim vas. Važi?

ĐORĐE: Znaš da nisam mislio ono što sam pred njim rekao o tebi?

ANA: (Gleda ga dugo u oči.) Znam da nisi. Zar se ne sećaš koliko dugo smo znali da sedimo i razgovaramo? Misliš da sam zaboravila? (Osmehuje se.) Ostalo je bar neko naše vreme iza nas. Ali, on je tako usamljen. Ostani, molim te. Ja sad idem da biste vi mogli da budete sami, i da se pomirite, ako je moguće. Molim te, zbog mene. Ne govorim ovo samo zbog Saše, znaš to. Nikad nisam uspela, a hiljadu puta sam pokušala da ... (Uzima Đorđevu šaku u svoje.) Vidiš kako je napolju? Misliš li zaista da se meni sada izlazi iz kuće?

ĐORĐE: Ni ja nisam bio fer prema njemu ... Ne znam ... Možda sam i ja počeo sve ovo, ko zna? Zašto je sve ovo išlo ovako? Mislim na tebe i mene. Izvini, ne znam zašto ti ovo sada govorim. Ti si divna devojka. Zvuči bez veze ovo što ti pričam, ali sve mi se skupilo, ni sam ne znam šta da ti kažem ... (Glavom pokazuje na Sašu.) ... Ne želim sada da ... Bože, ovako pred nekim nisam mucao još od gimnazije. Ove poslednje godine su prošle bez veze ... Nisam srećan ... Potpuno sam prazan ...

ANA: Vidim. Samo, moraš da znaš da mi je jako stalo do jednog čoveka. Saša je bio u pravu kada ti je to rekao. Imamo i neke planove. Ko zna, videćemo ubrzo. Ipak, nemoj da opet prođe večnost pre nego što se vidimo. Javi se makar. Molim te. (Polako pređe rukom Đorđu preko kose, uzima stvari i odlazi iz sobe.)

ĐORĐE: (Gleda u Sašu.) Znači, bio si u pravu.

ĐORĐE: I ... jesmo li još uvek rešeni da uđemo u obaveznu lektiru?

SAŠA: Misliš srednjoškolsku? Pičko ...

Aleksandar Gec – biografija i bibliografija:

Rođen je u Beogradu, 03. 12. 1954. godine, gde je završio osnovno školu i gimnaziju.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Radi kao sekretar u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković" u Beogradu.

Objavljena dela: "Čerek" u "Starom zvonu" 1997. godine, i Prva nagrada u "Književnoj reči" 1999. godine.

Dva romana su u pripremi.

E-mail: gec@unilib.bg.ac.yu

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]