Александар Гец

Прва награда

Београд
1999. године

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Лица:

САША: 27 година – дечко из добре, старе породице, са педигреом, студент друге године права. Паметан али прилењ, што покушава да прикрије ... безуспешно. Рођени циник, мрзи све живо. Амбициозан – колико му новац то допушта. Пргав.

ЂОРЂЕ: 26 година, студент права, при самом крају студија. Мајсторско дете. Талентован. Скоро ожењен. Од када се удао, живи, наравно, код таште. Са женом. Очаран годинама Сашином сестром Аном. Паметан. Много мање лењ. Амбициозан и он, али ... Много мање пргав.

АНА: Сашина годину дана млађа сестра. Ђорђева дугогодишња љубав. Једном, на кратко, узвраћена. Незаборављена.

Први чин

САША: (Виче.) Уђи, отворено је. Ти си шестоструки академик. Касниш само сат и по.

ЂОРЂЕ: Здраво Сале. (Дува у шаке.) Језиво је хладно. (Седа на тросед поред свог капута.) Мало дуже смо седели синоћ. (Слеже раменима као да се извињава.) Ташта је славила неко срање, да ли свој рођендан, или годишњицу мужевљеве смрти, не знам ни сам шта, али знам да смо заглавили. А и мешао сам пића и мало се запио. Али само мало. Зато сам закаснио.

САША: Здраво. Седење до зоре раније за тебе није био разлог да оволико касниш?

ЂОРЂЕ: Морао сам да, кад сам се пробудио, из себе избацим пијано говно да бих се осећао боље, а то је потрајало, и, ето, јеби га, сада се осећам одлично.

САША: Тако ти и треба кад си се оженио. Уз жену, ако је млада, иде приде и ташта, и то жива. Ташта и њене разне годишњице и славља. То не можеш да избегнеш. А да те неко пита зашто си се оженио, ти не би знао да му кажеш.

ЂОРЂЕ: (За себе.) Тек сам се сад мало угрејао. (Гласно.) Јеси ли ти чуо за реч "љубав"? Љ–у–б–а–в!

САША: Љубав, мој Ђорђе, постоји само још у народним песмама. Реци ми, искрено, да ли твоја жена кува боље од твоје мајке? Не кува, сигурно. Да туцаш, можеш и без брака, и још ти дође лепше, јер није брачна обавеза. А ако јебеш са стране, мораш после туцања да гледаш на сат, измишљаш да некуда журиш, а ако си јебо у свом стану, онда пола сата пажљиво уклањаш све трагове сношаја и остатке од сперме на чаршаву, или ћебету, зависи шта је било под вама, длаке, било од косе, било стидне, твоје или њене, све да те жена не провали ...

ЂОРЂЕ: Зашто одмах мислиш да мора да се туца са стране?

САША: Зато што имаш само 26 година. За децу ти је рано, јер и ти и жена још студирате. Немате кинте. Према томе, само си се удао, и прешао да живиш код жене и њене мајке.

ЂОРЂЕ: За туцање си можда у праву. Али ташта ме воли више него рођена мајка.

САША: Овако нешто се не чује баш тако често. Сваком зету је мило да се ташти обраћа само кад стоји над њеним гробом, и то отвореним, и када се пригодно опрашта. То су дивни, суптилни монолози ...

ЂОРЂЕ: У мом случају, видиш, то није тако.

САША: А док говоре, мисле како ће сву старудију из њене собе да избаце на улицу чим оду из стана људи који су после сахране дошли да поделе тугу. Пре поделе туге није ред. А поготово нема шансе да сачекају да прође оних 40 дана. Одмах зову Цигане да носе то срање да би могли да ударе комплетну дезинфекцију.

ЂОРЂЕ: Па није баш тако. Можда понекад, ретко. Много људи воли оне са којима живе.

САША: (Наставља.) И проширују се одмах у собу у којој је она живела. Страшно је што такве зетове њихове жене у томе подржавају, иако им је о рођеним мајкама, које сахрањују, реч.

ЂОРЂЕ: Обострано се таште и зетови мрзе зато што нису имали добар приступ једни другима у старту. Видиш, ја сам, када сам почео да се забављам са садашњом женом, и када сам први пут дошао на ручак и упознавање, њеној мајци донео огроман букет цвећа, пољубио јој руку, и рекао при том да има толико девојака које би јој позавиделе на изгледу и стилу. Од тада ме обожава.

САША: Али већина зетова као будале, а као што је ред, кад већ не знају шта ће више да кажу таштама од муке што морају да их гледају, питају отворено: "Зашто ви, мама, морате да живите толико дуго?". И то је крај. И ја би им јебо мајку да сам на месту тих жена. Један мој друг је питао ташту, када није могао да уђе у купатило јер је она заглавила у исто, тако негде око 8 ујутру кад се спремао за посао, како је могуће да још није попримила људско обличје, иако је сунце већ одавно изашло. Кретен. Од тада, ево колико већ година живе заједно, она му јебе мајку даноноћно.

ЂОРЂЕ: Видиш како су таште за тебе божанствена тема. Уопште, за оне који још нису ожењени. Лупеташ, а немаш појма да није ни приближно тако као што замишљаш. Али, боли те дупе. Седиш у соби и слушаш музику. Немаш коме да кажеш да још није примио људско обличје. Јебе ти се живо за све. (Гледа кроз прозор.) Напољу је хаос. Види на шта личим.

САША: Прво, скини мокар капут са троседа и однеси и окачи у ходник. Друго, када сам те звао да се видимо, ти си сам рекао да ћеш да дођеш код мене, а не да ја идем код тебе. А да си ме и молио, не би ми на памет пало да се по овом времену цимам до приградских насеља, и још да седим у соби са твојом таштом, пошто вишак соба немаш. Ни мртав. Ни за шта. Не знам ни где се пола од тих насеља налази. Не бих знао ни где је оно твоје чудо од зграде да се не знамо 20 година. Да ми неко каже да морам да живим у неком од тих приградских срања, обесио би се на лицу места.

ЂОРЂЕ: Сереш. Тачно је да сам предложио да ја дођем код тебе, али из сасвим других разлога. А што се насеља тиче, сада је без везе зато што је снег, ветар. Улице се не чисте. А у овом граду кад падне и мала киша у саобраћају настане хаос, а камоли кад падне снег. Иначе је сјајно.

САША: Ма да ли је могуће?

ЂОРЂЕ: Само се ти зајебавај. А помисли кад дође пролеће. Леп ваздух, зеленило около...

САША: Опет сереш. Кад треба да одеш до центра града, не мислиш на леп ваздух и зеленило пуно крпеља, него на то да треба некако и да се вратиш назад. Одмах одустанеш од идеје да кренеш. А блатњаве ципеле? Погледај се. Лепо иду уз твој чист ваздух. Чим падне киша, кад долазиш у град прво трљаш ципеле о панталоне не би ли очистио блато, да би те сматрали за човека.

ЂОРЂЕ: Сереш, сереш ...

САША: Људи када дођу из града са посла кући, у своје насеље, ни не помишљају више да се мрдну напоље до сутра када крећу поново на посао. Какво црно позориште, биоскоп. Нема шансе. не силазе низ степенице уопште. Ни да баце ђубре. Само цркну кесу са терасе кад их нико не види. А замисли лепоте кад је лифт у квару ...

ЂОРЂЕ: Само те слушам како лупеташ. Јебе се теби. Рођен си у центру и ниси мрднуо одатле цео живот. Можеш да се зајебаваш са нама који живимо мало даље. Једина мана мог насеља је превоз.

САША: А то је, по теби, мало важно. Кажеш, једина мана?

ЂОРЂЕ: Није мало важно, ту си у праву. Сваки пут док путујем, чим аутобус мало прикочи, мислим како отпада део по део, то је тачно. И нема шансе да седнеш, чак и ако уђеш на првој станици. К’o што је онај добар тип написао у једном тексту: на почетној станици су сва места већ заузели пензионери, и то од раног јутра. Али не схваташ, није све у томе.

САША: Кад пензионери седну, не устају цео дан. Што човек рече: "Познају шофере боље него своју децу". Сви се међусобно знају по имену. Почну са разговором од ујутру и не прекидају ни кад се аутобус препуни. Довикују се са задње на предњу платформу. Ови остали, који стоје на једној нози, хоће да им јебу мајку. Зими се греју по аутобусима, да не плаћају струју и угаљ, а лети у њиховим зградама толико смрди оно што се кува по становима, да сви који могу беже напоље. У чекаонице по домовима здравља више и не улазе, јер су препуне. И тамо сви седе једни другима на глави.

ЂОРЂЕ: Тамо не долазе само да се греју. Мислиш да их није нека мука натерала да оду до лекара, што ти кажеш, домова здравља. Ти говориш као здрав човек. Презиреш све живо што није као ти. Не бој се, и твоји ће једног дана да чекају да их неко прозове кад дођу на ред.

САША: (Наставља.) Долазе да се греју, да им измере притисак и да чују да ли је неко добио неку нову болест. Сви пацијенти по чекаоницама знају напамет свачију историју болести, јер пошто чекају сатима, што њима и добро дође, имају времена да међусобно све упознају са свим својим, и свим болестима своје породице, уже и шире, комшија и земљака и свих познатих, од овчијих богиња па до Паркинсона. Сви су накупили толико знања и искуства по чекаоницама, да би свако могао да добије диплому као да је свршио медицину.

ЂОРЂЕ: Неко узима лекове да би живео, а неко живи да би узимао лекове. Ти се зезаш, Саша, а људи се јадају једни другима. Морају некоме. Шта је са твојим родитељима?

САША: Е, немој, молим те. Не јадају се они од муке, него да би изазвали туђе сажаљење. И пакосни су. Сви. Њима је мило кад их неко тужно погледа. А неће ни да седе код куће. Своје одвратне мужеве, односно жене, више не могу ни да погледају. Све приче су давно испричане. Чим устану, сабајле, узму своје вилице из чаша поред кревета, да се препознају кад се погледају. Наравно, воду у чаши мењају једном недељно, и то је замене међусобно, само преспу из чаше у чашу – знак старачке љубави. У соби стално киселкаст мирис. На вилици слојева каменца као крљушти. И беже из куће.

ЂОРЂЕ: Саша, пре неки дан, док сам ишао Кнез Михајловом, по оној цичи зими, видим неког старијег човека у танком мантилу, али чистом, испегланом, како стоји и свира виолину. Испред њега на улици, кутија од виолине, са нешто мало ситнине. Смеши се човек и свира. Вилица јесте вештачка, али нема крљушти. И свира човек. А што је најлепше, не свира уопште лоше. Види се да се бавио тиме. И мислиш да је тог јадника истерала жена да га не гледа. Изашао је да заради нешто, ако може, јер му је пензија бедна, а није сам побегао од куће да не гледа и не слуша жену, па свира да му прође време.

САША: Али свира у сваком случају. Боље и цича зима него она. Чуди ме да секире чешће не лете по Србији данас.

ЂОРЂЕ: (Гледа у своје ноге.) Ево, погледај, док смо причали, ципеле су ми се исцедиле на тепих. Дај ми неке новине да их подметнем, да ти не засвињим још више кућу.

САША: Не само да ти се оцедила вода са ципела, него ниси ни склонио мокар капут са троседа кад сам ти рекао. Шалим се, јебеш тепих. Он постоји зато да се гази по њему. Зато сам га и купио, јебеш му матер. Једном сам дошао код неких људи у стан, звали ме сироти, и кад су ме са врата замолили да се изујем, окренуо сам се и отишао. Без речи. После су ме викали и кумили кроз ходник да се вратим. Драли се за мном док сам излазио.

ЂОРЂЕ: Али ти, наравно, не примаш извињења. Тако су те, на жалост, васпитали. Е, мој друже ...

САША: Не јебем живу силу. Боли ме дупе. Нервира ме такав идиотски резон. То је исто као када ти дође неки гост у кућу, ти га, као добар домаћин, питаш шта хоће да попије, а он ти каже: "Дај ми шта имаш отворено". Јебеш "отворено". Сада ћу да га отворим. Који је то, бре, начин размишљања. Тако показују да они сами за себе мисле да нису довољно важни гости. Ако не дајеш сам себи важност, ко ће онда? А људи кажу: "Дај отворено". Будале!

ЂОРЂЕ: Значи, да не скидам ципеле. Шалим се. Угрејао сам се, а причи никад краја. Хајде да видимо шта ћемо да радимо са овим нашим послом, односно овом твојом идејом. Само си ми је набацио кад смо се чули.

САША: Хајде. Хоћеш да попијеш нешто прво? Све је отворено. Зезам се. Кажи шта хоћеш.

ЂОРЂЕ: Имаш ли пиво?

САША: Наравно. Кућа без пива није кућа.

ЂОРЂЕ: Кажи ми прво где ти је сестра. Стално ослушкујем да није у некој другој соби.

САША: Није овде, али доћи ће. Бар би требало. Идем по пиво.

ЂОРЂЕ: А кад ће доћи? Да ли мислиш да ...

САША: Ако смо се већ нас двојица, макар из зезања, договарали да заједно напишемо један леп позоришни комад, морамо и да се мало запијемо. Као другови и пријатељи у слободи, што рече један политичар. Сви велики писци су били или луди, или пијанци, јер су само такви могли да имају добре идеје.

ЂОРЂЕ: Луди још нисмо. Да се запијемо можемо врло брзо, али нећемо. Замисли да сутра опет морам из себе да избацујем пијано говно. Како си ми, чини ми се, рекао, крајњи рок до када треба да се преда тај наш евентуални текст је релативно близу. Значи – без одмора.

САША: Добро, запићемо се кад добијемо прву награду.

ЂОРЂЕ: Прву награду? Нема шансе, Сале, да добијемо ништа. Да ли си нормалан? Кад је тачно изашао тај конкурс? Не могу да се сетим шта си ми рекао.

САША: Колико се сећам, пре отприлике два месеца је објављен оглас у новинама, односно конкурс за најбољу драму. Тема није одређена, нема жанра који се тражи посебно, значи – можемо да пишемо о било чему, али да звучи сувисло. Лова за награде је срање, али, јеби га, шта је, ту је. Али, ако успе, е, онда може некоме да се ували, па да се од тога направи позоришна представа, или сценарио за филм.

ЂОРЂЕ: И мислиш да је ту лова већа? Видиш ли где ми живимо? Позоришта немају кинте. Које ће то позориште нама аматерима дати неку већу лову за било какав текст, ма колико да је добар? А код нас се годишње сними један и по филм. А и тај ништа не ваља. Врти се два дана у два биоскопа и здраво. Ако дотиче неку ратну тему, што мора да дотакне јер других нема, можда цела три, и то ако су глумци добри. И ко ће да ти плати за сценарио? Онај ко код нас прави филм хоће да му цела лова, колико је спреман да да, остане у породици. Не плаћа он олако људима са стране.

САША: (Гледа дуго у Ђорђа, као да размишља да ли да му то каже.) Ја мислим да сам паметан човек. Јако. Мислим да од овог факултета који студирам немам никакве вајде, нити ћу икада имати. Нећу да учим оно са чим могу да радим само у овој земљи. Права... Срање. Мислим да сам много већи капацитет него што показујем. Више него што ти и сањаш.

ЂОРЂЕ: Па зашто онда, капацитету, годинама ниси дао ни један испит? И зашто ...

САША: Зато што немам мотива. Хоћу да урадим нешто друго са собом. Хоћу да имам име, да се чује за мене.

ЂОРЂЕ: И то хоћеш да постанеш пијући пиво и пишући самном позоришне комаде, или сценарија?

САША: Ти стварно мислиш да не могу?

ЂОРЂЕ: (Слеже раменима.) Можда и можеш, не знам. Све може. Него, колико ја знам, обично се радови предају под неком шифром. Колико се сећам, на конкурсима се радови не пријављују под правим именом аутора, је ли тако?

САША: Не прави се толико наиван. Шта мислиш, шта значи то "под шифром"? Да ли си толико наиван? Оне набеђене стоке – чланови жирија су већ казали својим пријатељима–учесницима под којом шифром да пријаве своје радове, или су их сами послали. И сви су у неком дилу. Овај конкурс – награда једном. Други – другом, и тако доживотно у круг. Која црна шифра. Стока се већ одлучила ко ће коју награду да добије пре него што су и видели текстове, односно пре него што је конкурс и расписан. Неко ван тог њиховог круга може да добије награду само ако је жири непомирљив, политички, наравно. Онда одозго кажу да награду треба да добије тај и тај, ови други не дају из ината, и шта? Они текстови који вреде не пролазе. Добије награду нека будала са стране, чији текст не вреди ништа и који ни не сања да може да је добије. Инат ових, инат оних; партија ова, партија она, и тако се завршава. Иначе, ја теби, ти мени. Где, бре, ти живиш? Знаш ваљда наше људе, и како систем функционише. Ајде, живели. (Пије из чаше.)

ЂОРЂЕ: Ма, знам ... Жив био ... али није баш тако. Можда сам наиван, не знам ...

САША: Наиван или луд, једно исто. Мислим да се много више правиш. Међутим, ништа нас не кошта да пробамо. Нисмо чланови ни једне странке, па ако се опет због нечег жири посвађа – ето нама прве награде. Али, видиш, и ти и ја смо сјајно радили писмене задатке у средњој школи. Не познајемо ту браншу. Можда смо ми прва лига за све те будале што шаљу текстове на конкурсе. Ти си ми се више пута хвалио да си добијао посебне награде у гимназији за писмене саставе из српског. Је ли тако?

ЂОРЂЕ: Не само у гимназији. У основној школи, у осмом разреду сам добио прву награду на републичком такмичењу за литерарни састав. Сећам се да је била нека идиотска тема, нешто као "Куда плове моје мисли у зору пролећног дана". Могуће је да је било и нешто слично, само још одвратније и гњецавије. Толико је времена прошло, па се наслова више и не сећам добро. Али, пази кретене: "у зору пролећног дана"! У зору у пролеће сва нормална деца која иду у основну школу слатко спавају. Ко би се још будио зором да пушта мисли да му плове? Будалаштина. Знам само да сам као награду добио неку књигу коју је директор школе свечано потписао, и плакету.

САША: Ту плакету твоја кева још увек чува. Показала ми ју је пре пар година. Жена је поносна и после толико година. У том моменту, кад ми је показивала, била ми је симпатична, иначе је одвратна баба.

ЂОРЂЕ: Пази шта говориш. Кеву ми не дирај. Никада. Пази, никада. Она је као све мајке поносна на своје чедо, што са тобом, на жалост, није случај...

САША: Као све мајке, то је тачно. Али, изгледа да стварно јеси талентован. Штос је што умеш и да се снађеш.

ЂОРЂЕ: Али још једна ствар је битна. Професори су и у моје време, исто као и данас, били слабо плаћени, и нису хтели много да се удубљују у суштину ствари. Зато је такав безобразлук пролазио. А и досадно је. Замисли да 40 година, све до пензије, читаш разне клиначке глупости са писмених задатака. Страшно. Још професори српског, ђене – ђене. Физика, хемија, исто, ајде – де. Наука напредује и онај ко хоће поштено да се бави својим послом прати шта се дешава у свету и то преноси ђацима. Међутим, замисли професоре историје који, уз пут речено, сви изгледају као да пате од хроничне опстипације, сто година предају о, рецимо Првом српском устанку или Хамурабију, Цезару и осталим срањима о којима нема, и не може да буде, нових података. Па то је да попиздиш. Стално све исто. Помешају некад и ком разреду шта предају. Тешко да они остају нормални. Зато и умиру два дана после одласка у пензију. Навикли су да причају исте ствари сваки дан, и, чим нема публике, цркавају.

САША: Нема ђака више да их слушају, а њихове жене су одавно дигле руке. Ни њихови исписници у шах клубовима по општинама више неће да слушају о Турцима и Карађорђу, а овима је то једина о којој знају да зину, а воле да причају. Зато и цркавају, у праву си.

ЂОРЂЕ: А у исто време сваки од 40 ђака, колико их обично има у разреду, покушава да сваког професора за време једног часа зајебе бар једном на неки начин. Професори имају пет часова дневно. У просеку, то је 200 људи дневно који хоће да од њега, макар једном, направе будалу. Ако има пет радних дана недељно, то је 1.000 ђака, а то је 4.000 покушаја месечно, што значи 48.000 покушаја годишње. Истина, нисам одбио распусте, али то је то. Замисли јаднике. А раде за тако бедне паре да је то већ дегутантно. Да се обесиш.

САША: Страшно је колико се разликују професори од пре рата, оног, у односу на наше бивше професоре, а поготово од ових данашњих. Они су имали духа, прилазили су ђаку као родитељи, и стварно су се и осећали као родитељи својих ђака, а не као ови данашњи.

ЂОРЂЕ: Данашњи узимају новац од сопствених ђака да их спремају за поправни испит, да поправе бугера ког су им они сами дали. Страхота.

САША: Кад смо споменули предратне професоре, да ти испричам истиниту причу која ми је у сећању остала толико, да сам чак запамтио и име професора који се у њој спомиње. Деда ми је испричао. Из прве руке.

ЂОРЂЕ: Био је лично присутан?

САША: Да. Био је ђак Треће мушке гимназије у Београду. Слушај причу: професор српског језика, звао се Ђорђе Аранђеловић, кога су сви ђаци звали Ђока, био је озбиљан, строг професор, забринут за своје ђаке. Једног дана, пре оног, другог светског рата, по завршетку новог земунског моста преко Саве, "Краљ Александар", поведе професор Ђока свој разред да виде и разгледају мост. Како су стигли на мост, тако су сву ђаци, а они најхрабрији први, почели да се пењу на ограду моста и да по њој балансирају раширених руку. Кад је ово видео, професор Ђока се препао да неки од ђака не падне са моста, и једва их је намолио да сиђу. Сутра дан, чим је ушао на час, погледао је цео разред, и строгим гласом је наредио: "Вади ђачке књижице и пиши: кажњавам се укором разредног старешине... ", ту је професор испружио кажипрст десне руке, што је имало да значи да они ђаци који су већ кажњени овом, или строжом казном, треба да упишу следећу, тежу, "... зато што са јуче ишао по гелендеру на новом земунском мосту, уместо да идем пешачком стазом као сав нормалан свет." Кад је завршио са диктирањем казне, професор је приметио да ђак, неки Василије Стојковић, не уписује ништа у своју књижицу, па га је упитао: "Зашто ти, Василије, не пишеш? ". Овај каже: "Ја сам јуче, господине професоре, био болестан, па нисам ни ишао да видим мост". А професор Ђока му каже: "Ћути, Василије, и пиши. Јер да си био и ти, и ти би се пео".

ЂОРЂЕ: Сјајно, сјајно!!! Ето, видиш какви су били професори. Живело се, волело се, а сад ... Да се ми латимо посла. Да видимо шта ћемо и како ћемо. Као сви прави писци, прво да одредимо тему о којој ћемо да пишемо. Сећаш се гимназијских састава? Него, јаки смо ми писци. Хоћемо да шаљем текст на конкурс, а још се ни око теме нисмо договорили. (Сипа пиво једном и другом у чашу, гледају се у очи и куцају.) Ајде, живели.

САША: Жив био!

ЂОРЂЕ: Хвала. Онда, о чему писати? Да се нека политичка тема, или било каква конотација провлачи кроз текст не вреди. Прво, што је политика као тема позоришног комада без везе, а друго, ако хоћеш да погодимо наше нарави, што мораш да урадиш да би ти текст прошао код критике и публике, довољно је рећи само да је једина политика сваког Србина да зајебе државу и власт како зна и уме. И да је народу осим швалерације, то једини смисао живота.

САША: Лова је смисао живота. Ко се данас, код нас, озбиљно бави политиком? Чуо сам да је један човек који је сада на високом положају, јавно изјављивао да је у младости био ђак–пешак, и ишао до школе и назад 20 километара сваки дан. Тур–е–тур. И он се хвали тиме. Будала. Једном гладан, увек гладан. То га у мислима прати цео живот. Такав човек је целог живота оптерећен новцем, и тиме да је шипчио полугладан 20 километара дневно. Или, не дај Боже, био на радној акцији, али се тиме више не хвале.

ЂОРЂЕ: Ако је човек од рођења био сиромашан, не мора да значи да је цео живот био оптерећен парама, како ти кажеш. Могуће је, али не мора. Зашто си ти толико сав у мислима о лови? Није свима толико стало до ње.

САША: Ником у нормалној земљи не би пало на памет да гласа за њега. А наш народ воли баш такве, видиш. Ти си будала. Баш због овога о чему смо причали, циљ свакога, и оног ко се бави политиком, и оног ко се не бави, а узео је неку власт, је да отме што више лове. А пошто су избори углавном превремени, дрпај што пре, и што више можеш. Али, они се пријатно изненаде, јер народ поново гласа за њих, ко стока, па дрпај опет.

ЂОРЂЕ: Србин је жељан власти до бола, то је тачно.

САША: Дај му само да буде макар и председник кућног савета, па да може, сав важан, да иде од стана до стана и скупља паре за замену неких сијалица и других срања. А ја сам сигуран да уз пут дрпи део тих пара од чишћења ходника и оправке лифта.

ЂОРЂЕ: То уопште не мора да буде тачно. Има, Сале, и поштених људи. Зашто мислиш да стално неко нешто мора да дрпи?

САША: Зато што мора. То нам је у крви. Замисли нашег човека, нашег менталитета лист, који је целог живота радио као неки шести заменик неке крупне зверке ...

ЂОРЂЕ: Ти опет о томе. Доста, бре. Тебе човек са те теме ни запаљеном крпом не може да отера.

САША: Јеби се. И кад на изборима његова странка дође на власт, па се он, награђен за вишегодишње увлачење у дупе, попне до првог или другог помоћника неког у влади, и кад тај заседне, и зајаши... Господе... И почне да се свети свима који су га у животу зезали... Тај није заборавио ни оне бицмане који су га кињили у школи, и то основној. Памте, памте и чекају. А онда иде жеља да се што пре обогати. Члан једног управног одбора, па другог, трећег, и тако даље.

ЂОРЂЕ: Ти си убеђен да су једном гладна уста увек гладна уста.

САША: Јесу. (Сипа пиво у чаше.) Ајде да манемо то. Него, сваки текст који није за једнократно читање мора да се бави темом која је ван времена и простора. Што сам то лепо рекао. Без зезања, то је стара књижевна филозофија. А ми, као аутори који очекују прву награду ...

ЂОРЂЕ: И који претендују да једног дана уђу у обавезну лектиру за средњу школу, тј. за старији узраст, нећемо за клинце ...

САША: У обавезну лектиру, наравно. И нећемо да дотакнемо политику. Сећам се, причао ми је деда, када се после рата, оног, другог светског, у позоришту давала представа "Хајдук Станко", да би се српски народ опсетио како је и пре 150 година жеља за слободом била јача од свега: "Доле тиранија, Турци, Немци", и тако то. Елем, у једној сцени на бину излеће Зека Буљубаша са својим Голаћима, јатагани у рукама и зубима, спремни да кољу Турке, а видиш, на њиховим шубарама стоје црвене петокраке звезде. Наравно, у сали вриска од смеха реакционарног дела публике. Присталице нове власти наравно пљескају са одобравањем и климају главом. Идеја комунизма присутна још пре 1804. године!!!

ЂОРЂЕ: Лажеш за Зеку и Голаће. Звучи само као добар штос.

САША: Јебеш ми матер. Тачно тако ми је деда причао. Својим очима је гледао човек. И то је врло пластично описао.

ЂОРЂЕ: Ако је то тачно ... Кроз шта је све овај народ прошао. Страхота! Дакле, договорено. Ништа политички. Остаје љубав као тема у било којој шеми и варијанти. Кад спомену љубав, да ли ти се сестра уопште враћа?

САША: Да ниси ти због тога дошао код мене? Што лепо ниси рекао? Ти си се, гаде, скоро оженио, немој да се зајебаваш. Ти мислиш да бих ја Ани дозволио да буде у било каквој комбинацији са ожењеном уштвом као што си ти?

ЂОРЂЕ: Јеси ли луд? Питао сам без везе. Нисам је одавно видео. Као да је век прошао. Али, чињеница је да је она једно сјајно створење.

САША: Јадна твоја жена. Правиш глупости, педеру.

ЂОРЂЕ: Не сери. И остави мене и моју жену. То је мој брак и мој однос. Значи, љубав као тема?

САША: Ја ти кажем да не правиш срања.

ЂОРЂЕ: Која срања? То што сам питао где је Ана?

САША: Знам зашто си питао. И не прави се још већа будала него што јеси.

ЂОРЂЕ: Ја будала?!

САША: Огромна. Оћеш да знаш и због чега?

ЂОРЂЕ: Не интересује ме шта ти мислиш због чега. Јесам ли зато долазио код тебе, да ми сереш?

САША: Ти си ме питао кад се Ана враћа.

ЂОРЂЕ: Само сам питао кад долази.

САША: Ти си будала. Елем, љубав као тема.

ЂОРЂЕ: Ц, ц, ц. Мислиш да ти и ја озбиљно узимамо љубавне варијанте из домаћег миљеа? Ако се пише о љубави у Србији, као и свуда уосталом, мора да постоји љубавни троугао, наравно. Је си ли на то мислио? А то онда мора, због нашег менталитета, да заврши трагично. На то си мислио, пичко. Јесте да ту настаје заплет, али је онда и расплет врло близу. И то трагичан расплет. А трагично би се састојало у томе што би главни јунак, или јунакиња, замолио брачног друга да стави личну карту у зубе да би га лакше идентификовали кад он заврши посао који му је вековима у генима, и баци у каду да опере чекић или сатару од крви.

САША: Зато су нам каде у свим становима и кућама олупане, од честог прања алата.

ЂОРЂЕ: Код нас у Србији нема мирних развода, и на то си мислио. Лоша је, као тема, та љубав. Наш текст би у том случају имао јако мало страна,

САША: Ајде, смири лопту мало. Па о чему ћемо онда да пишемо?

ЂОРЂЕ: Питај сестру да ли она има неку идеју.

САША: Ти опет о Ани. Ускоро ће се вратити, не брини. Има неки колоквијум, испит, неко срање на факултету. А шта сам ти малопре ја рекао? Мани је се човече! Не прави срања. Не дам бре!

ЂОРЂЕ: Добро, не даш. Онда нам остаје комедија као жанр, и то наравно нешто из нашег домаћег, савременог живота.

САША: И то без политике, љубави, секира и личних карата у зубима, и твоје жене.

ЂОРЂЕ: Носи се у три пичке материне. Ако је комедија, онда да се сетимо свих псовки које знамо, и да их уденемо у свако могуће место било каквог текста, да се народ смеје док чита, или евентуално гледа позоришну представу, ако нам се посрећи са овим текстом. Погледај, по позориштима се људи смеју само када неки глумац опсује или отера своју или туђу жену у пизду материну. А што је најгоре, кад погледаш, највише се псовкама или неким вулгарностима смеју жене. Мужеви који седе поред њих их гледају као да су нездраве. Срамота их, бре. Али, опет једва чекају да дођу кући и да их подсете на оне најгоре псовке, па да их, мислећи да су напаљене, одвуку у кревет и кресну.

САША: (Смеје се.) Наше смерне жене. Мајке, сестре, домаћице које држе кућу и породицу. Носи их у курац.

ЂОРЂЕ: Откуд сад то? Нисам те знао оваквог.

САША: Ти да ћутиш. Ти си се скоро оженио. Јеси ли ово малопре говорио из сопственог искуства?

ЂОРЂЕ: Јеби се. На крају, или псовке за комедију или измишљамо ствари које ће се прочитати једном, или ни једном, или само до пола. Ми нисмо писци него студенти права. Оно, истина, неко је на студијама био вреднији од других ...

САША: Ако је то малициозна опаска, једи говна ...

ЂОРЂЕ: Вреднији, јашта. Што би наш народ рекао – приљежнији.

САША: Сери, сери.

ЂОРЂЕ: Шалим се. (Заваљује се у столицу.) Замисли два студента који први пут после гимназије нешто пишу, озбиљно пишу, и то хоће да шаљу на озбиљан конкурс. Знаш ли само колико ће се професионалаца јавити?

САША: Ма, обичне будале. Све сам го дркаџија. Квази интелектуалци, уметници. До мојега ... Књижевници. Српски књижевници. Кад видиш типове–уметнике, који сасвим мало одскоче од других, и то, наравно, захваљујући својим везама међу разним критичарима, а не својим умним способностима, па неким случајем дођу у неку телевизијску емисију везану за културу... Да се прекрстиш. Поред осталог, а то мени највише иде на ону ствар, не гасе, бре, цигарету. Мора да је држе спремну и да је пале секунду пре него што камера почне њега да снима, јер без цигарете међу прстима он није уметник. Не може човек два минута, колико трају те емисије обично, без дувана. Да га јебеш. Које су, бре, то будале.

ЂОРЂЕ: Без обзира какви су, јави их се милион.

САША: А кад камера за моменат сними водитеља, онда овај уметник, како ти кажеш, брзо гаси до пола попушену цигарету, и пали другу да би му, ако има шта да прича пуна три минута, она толико и потрајала. Да га телевизија овековечи. Будале, бре. Ниједан се није сликао у оделу са машном. Све неке ролке, и то у тамнијим нијансама, да се не види кад је прана. Што је аљкавији, то је већи уметник. О коси, бради, погледу у даљину и длакама из носа и да не говоримо. А тим и таквим се оне уштве од новинара и телевизијских водитеља увлаче у дупе. (Одмахује рукама.)

ЂОРЂЕ: (Устаје са троседа и протеже се.) Саша, имаш ли у кући нешто да се поједе уз ово пиво? Ухватиће ме ово па нећу моћи да мислим као што треба.

САША: Та сувомесната срања одавно не купујем. Ја то зовем "псећа радост". А то наши људи једу свакодневно. Ако није исечено да га само ставе на хлеб, него су купили у " комаду", онда чупају и трпају у уста. Једном ми је један технолог причао шта све трпају у те паризере, шта ли су већ. Онда сам се зарекао да никад више у животу нећу да купим ништа од тих гована. То и кучићи на улици заобилазе, и при том гадљиво фркћу. Кажу да, ако је неки радник у фабрици тих паризера, шта ли је већ, пред пензијом, млађе колеге га само мало гурну кад пролази поред оног великог казана где се даноноћно меша и дроби та маса којом се после пуне она црева. Тај кад падне унутра, не исплива ни једном. Мора да се онесвести од мириса. Ако зине да удахне ваздух, па му та маса уђе у уста, на месту је мртав. Зато и није чудно да, кад неко у месари тражи да му паризер исеку на најтање могуће, кад жваће наиђе на нечији цео нокат.

ЂОРЂЕ: Ти стварно ниси нормалан. Постајеш бљутав.

САША: Само под језиком осетиш да ти се заглавио између зуба и гребе. А кад нокат некако успеш да ишчупаш чачкалицом или иглом, видиш да је на њему остало и оно црно испод. Не може, бре, ни она маса која се меша на 500 степени, где цркава све живо, да очисти те црне наслаге које су се испод ноктију нагомилале за 40 година рада у тој фабрици.

ЂОРЂЕ: Леп ти је овај елаборат. Ајде да ово запамтиш, ако можеш, па да га на прикладном месту уметнемо у наш текст. Ето теби прве награде.

САША: Пре пар дана сам, док сам правио сендвич за факултет, у јетреној паштети наишао на пломбу од зуба. Мора да је део неког трулог зуба који носи протезу, или зубни мост неког од оних пензионера. (Гледа у Ђорђа који се спрема да поврати.) Шалим се, бре.

ЂОРЂЕ: Одвратан си. Добро те Ана трпи. Да ли си и са њом тако пријатан?

САША: Само са тобом. Какав саговорник, такав и дијалог. А паризер наш човек једе као луд, уз јогурт и фефероне, да убије укус. Знаш ли, одвратниче, кад ће сестра да ми се врати? За тебе, никад!

ЂОРЂЕ: (Окреће се по соби као да се спрема да оде, затим дуго гледа у Сашу и поново седа.) И, на крају, која би нам по теби, књижевниче, била тема?

САША: Што каже наш народ, најтежи је почетак. Наћи ћемо неку сувислу тему, убацити неколико животних ствари и написаћемо неки текст, макар и о нашим животима, студијама, твојој жени, мојој сестри. На крају крајева, писаћемо баш о овоме о чему сад говоримо, да не измишљамо шта ћемо и како ћемо. Ево, без много филозофије. Само ћемо да избацимо називе улица и све друго што је везано за Београд, да би текст могао да буде близак и читаоцу у неком другом граду.

ЂОРЂЕ: Човече, ако ти мислиш да ово што ми сада, овако без везе причамо, тачно ово, ставимо на папир, и та се награди и објави негде, ти си луд човек. Које би то лудило било.

САША: Не сери. Било би баш добро. Замисли критичаре, односно чланове жирија, који би се упуштали у дубину наших мисли и тражили скривене поруке писаца кад смо говорили о таштама, пијаном говну, ђаке пешаку, псећој радости ... Све то само да би оправдали то што су нам дали прву награду. Које би то лудило било.

ЂОРЂЕ: Ја се, са свим мојим талентом за писање, не бих усудио да то покушам и да се потпишем испод тога.

САША: А да неко позориште постави тај наш текст као представу? А? И да видиш чланке по новинама: "Критика одређених слојева у Србији на почетку новог миленијума", "Нове наде српског позоришта" ...

ЂОРЂЕ: У пизду материну ...

САША: Да знаш да није немогуће. Које су то будале, то ће и да нам се деси. Ако и сада буду терали инат једни другима, ето нама награде. Зајебавам се. Нису баш толико блесави да објаве ова срања.

ЂОРЂЕ: Наравно да нису. Али, ако се ипак са тобом договорим да нешто пишем, онда да буде без много псовки. Сви ће рећи да се све своди на обично пичкарање.

САША: Да се потрудимо да их буде само онолико колико ми сада псујемо. Ово је нормалан говор, није пичкарање. Ништа лакше, него у две речи ставити три псовке. Народна маса задовољна, ми срећни јер читају наше велико литерарно дело, уживамо, и свима потаман. Видиш ли колико писаца у Србији данас пише савремене комедије, и комедије уопште? Нико, односно нико жив. Нико нема ни инспирацију, ни вољу. Лова за ауторска права је никаква. Због тога сва позоришта у Србији већ 100 година без престанка играју само Нушићеве представе. Човек одавно мртав, нема родбине, и позоришта не морају ником да плаћају. И сам видиш да нема нових представа. Интелектуалци не пишу ... мада мени ни сада није јасно шта се под тим називом "интелектуалац" подразумева? Каже, он је српски интелектуалац. И шта? Који су они курац? Шта у животу раде?

ЂОРЂЕ: Значи, по теби, нас двојица треба да спасавамо српску литературу и дефицит модерне српске комедије. И то да почнемо са пломбама у паризеру, радницима које бацају у казане са смрдљивом масом, а да завршимо са секирама у олупаним кадама?

САША: Само се ти зајебавај. Озбиљно мислим. Видиш да и у позоришту и на телевизији до бесвести врте "Ожалошћену породицу" и "Сумњиво лице". Немају ништа ново. Ове домаће квази сапунице нећу ни да спомињем.

ЂОРЂЕ: Па да спасавамо, ако морамо. Још само да нам Ана да основне контуре, па да почнемо.

САША: Доћи ће, стоко, не бој се. Али ће, наравно, одмах и да оде. А већ постајеш досадан са њом. Онда, савремена тема, као што рекосмо, комедија. Ништа умазане секире, чекиће, сатаре, и тако то.

ЂОРЂЕ: Е, сад си ме подсетио, кад си рекао "умазане", на једну истиниту причу. И ово можемо да убацимо у наш текст. Да чујеш шта је тип урадио. Прича ми моја кума шта јој се десило пре отприлике две године. Она има малог клинца, у оно време је имао годину дана. Елем, једно поподне га, ко што је ред, стави на ношу, у дневној соби, испред телевизора, да каки. Пусти неке цртаће, шта ли, и, како га је ставила, на врата звони њен другар, архитекта Миша, иначе један ОК тип. И ја са га упознао. Елем, кад је ушао, испоздрављао се и сео, она му сипа неко пиће и замоли га да јој на 5 минута причува клинца док стрчи до продавнице да купи нешто, није битно шта. Жена оде, враћа се горе, и, кад је отворила врата види да нема Мише, само клинац седи на ноши, али делује нешто љутито, и каже она тужно, као да је пред плачем. Она зове: " Мишо, Мишо", завири свугде, али нема га у стану. Каже ми да је помислила да је вероватно морао хитно да оде, али нема везе. После неког времена она приђе клинцу, подигне га са ноше да га опере и пресвуче, и види ношу препуњену говнима. Каже, кад сам видела то и вриснула: " Мишо, свињо једна" ... Дуго није могла да дође себи од беса. А видиш, Миша, чим је ова изашла, дигао дете са ноше, исрао се у исту колико је год могао, вратио дете на ту гомилу, умељо га и збрисао.

САША: Сјајан тип!

ЂОРЂЕ: Од тог дана га сви зову "Миша свиња". Она је, наравно, свим познатим то испричала и Миша остаде "Миша свиња". А знаш ли шта је страшно? Страшно је то, што су сви који су чули за ту причу, ево сад и ти, рекли "Браво, мајсторе". Замисли, нико није казао "која је то педерчина", него су сви убеђени, укључујући и тебе, да будемо искрени, да је то врхунски штос. Ето какви сте. И за тај и такав народ ми треба да пишемо комедију?

САША: Пишемо комедију да уђемо у обавезну лектиру.

ЂОРЂЕ: Средњошколску?

САША: Средњошколску, наравно. А, кажи ми, онако уз пут, шта би по ово времену иначе радио? Седео код куће са женом и гледао телевизију као будала. Немаш лове да је бацаш по кафићима, а у позоришту ниси био још од колективне гимназијске посете. Пијеш пиво и зуриш у екран. Друштво ти не долази, прво што немају лову да ти врате посету, а друго што неће да се гомбају по приградским насељима. Неће да дају лову за бензин. Овако ћемо бар да радимо нешто корисно. Бар имаш неки смисао за наредних пар недеља живота. Са женом, у браку, и онако не видиш никакав смисао. Је ли тако?

ЂОРЂЕ: (Преко воље.) Живели!

Други чин

САША: Како лепо пада пиво уз ово мезе.

ЂОРЂЕ: Увек ти је пиво лепо падало, од када те памтим. Него, ми студирамо, ако си заборавио. Шта си урадио са испитима у овом року? Учиш ли уопште? Кад си, човече, дао последњи испит?

САША: Скоро нисам ништа дао. Причали смо данас већ о томе. То је обавеза, а ја, као што знаш, мрзим обавезе. Човече, како је лепо бити слободан уметник.

ЂОРЂЕ: И да већ имаш познато и признато име?

САША: Није битно. Само да сам мало талентованији за писање или сликање ... Седиш код куће и радиш. Сви велики сликари су живели по 120 година. Нема узбуђења и трзавица, седиш и радиш као господин.

ЂОРЂЕ: Па ти си онда највећи господин на свету, јер по цео дан седиш и ништа не радиш. Чак ни не црташ.

САША: Да сам талентован бар не бих морао да студирам ово стање.

ЂОРЂЕ: А студирање по теби није господско?

САША: Није. То је зајебанција. И онако се нормалним студентима тек првог маја у глави пали црвено светло, сигнал: доста зајебавања. Оне будале које почињу да уче већ у октобру, чим упишу годину, нећу ни да спомињем. И тек онда се престаје са зезањем и седа се и учи за јунски рок. Онда се избаци пиће, почињу да се пуше четири уместо две пакле цигарета дневно, гутају се "ревиболи" да би се над књигом издржало по три дана без одмора, и слично.

ЂОРЂЕ: И пролазе као ти. Да вам није мало рано да првог маја кренете да учите за јунски рок?

САША: Никако, има времена. И онако нико не зна чему сав тај труд. Да ли знаш шта ћеш кад завршиш? Не знаш, као ни ја.

ЂОРЂЕ: Кад рече да почињу да се пуше четири пакле дневно, јуче, на тој годишњици што је ташта славила, или жалила, дошла је једна госпођа од око 40 година, и током разговора се жалила како већ јако дуго пуши две пакле дневно и како би волела да остави дуван, али, каже: "Могу ја без никотина, али, верујте ми, не знам шта би, ако оставим цигарете, радила са рукама и устима." И тада ја, онако полузапивен, добијем порив да испаднем мангуп. Кочнице мало попустиле, није ме брига што је видим први пут, па јој кажем: "Ја, госпођо, знам шта бисте могли да радите са устима". И, сад пази, она ми одговара: "Знам и ја младићу шта бих са устима, али где да нађем 40 дневно?".

САША: Стварно си испао мангуп.

ЂОРЂЕ: Ја сам у животу често био мангуп, и могао сам да се снађем у сваком друштву, али ме ова жена поклопи тако да нисам знао шта да јој одговорим. Испод тепиха бих испузао из собе, само да сам могао. Тако ти је то кад хоћеш да испаднеш духовит, а наиђеш на жену која је искусна до бола.

САША: (Смеје се.) Да се ми вратимо студијама. Нико се не лаћа уџбеника пре него што прођу сви могући и немогући, реални и нереални рокови када мора да се почне са учењем.

ЂОРЂЕ: И зато падају на испиту. Ко муве. Тебе, Сале, боли дупе. Кева и ћале те издржавају, односно шаљу ти лову. И теби и Ани. А ти се зајебаваш. Други српски Нушић. Можда ћеш бити и веће име, ко зна?

САША: Шта мислиш са тим – можеш да се зајебаваш?

ЂОРЂЕ: Може ти се. Теби студије дођу као одмор од спавања.

САША: Знам хиљаде људи у овој земљи, које у њиховој педесетој години, иако раде, и даље издржавају, као фол помажу родитељи, и то дебело. Мој добар друг има рођака који има 49 година, ожењен је, има велико дете. Тај тип говори како једва чека да његов деда, пази – деда, прими пензију, и да он добије део који му је деда обећао, па да може да преживи.

ЂОРЂЕ: Чуо сам за такве ствари.

САША: А сви ти људи, што је најгоре, једва чекају да им исти ти родитељи умру да би се дочепали њиховог стана, односно да би се у исти уселили чим их закопају, преко сандука баце шаку земље и отплачу колико је ред. Међутим, и они сами су сад већ у том добу да, истовремено, и њихова већ поодрасла деца моле Бога да сад и ови помру, да би се онда они уселили у тај чувени бабин и дедин стан који фигурира као место где сви планирају да живе једног дана.

ЂОРЂЕ: Хоћеш да кажеш – јебеш земљу у којој до стана можеш да дођеш тек када ти умру родитељи. А зашто не зарадиш за исти? Или можда чекаш да прво стекнеш име, да, како ти кажеш, постанеш нешто, па да ти онда станови падају са неба?

САША: (Одмахује руком.) А замисли да умре само један, па да до смрти мораш да водиш рачуна о овом другом? у међувремену се ожениш, добијеш дете, а мораш да се бринеш о оном једном преосталом живом родитељу, а у исто време једва чекаш да цапне.

ЂОРЂЕ: А теби, сиротом, душа не би дала да будеш скот, па би балансирао између жене и оног преживелог. Ма није могуће!

САША: Још ако онај преживели сломи кук или се шлогира ... Страшно! Чуо сам да у једној нашој болници пацијентима стално краду папуче, мантиле, и, поготово, лекове које ови за велике паре набављају у приватним апотекама. А знаш ко? Медицинске сестре. Ухватили су били неке на делу. Узимају лекове и после их продају новим пацијентима, када ови први умру због недостатка истих. А њихова фамилија је те лекове поштено купила и донела у болницу. Е, кажу да те исте, ухваћене медицинске сестре не могу да отпусте јер не могу да нађу нове које би тај одвратни посао радили за тако мале паре. Замисли да неким одвратним старцима мењаш усране чаршаве и гуске испод дупета за тако мале паре, колико држава даје. Добре медицинске сестре су одавно позапошљавале приватне клинике.

ЂОРЂЕ: Да ли ти у својој болесној глави стварно мислиш да су ћерке и синови тих помрлих пацијената потплатили медицинске сестре да им краду лекове да би ови што пре умрли, па да се уселе у стан?

САША: Наравно. Што да не. Врло је могуће. Што пре цапну, то боље за потомке. И не жале лову. Колико сестра тражи за улогу те врсте, они исплаћују. Само броје.

ЂОРЂЕ: И, наравно, мислиш да и оне имају своје тарифе за договоре тог типа? Ако пацијент има до 50 година – једна цена, ако има до 60 – друга. После 80 година је минимална, а можда је и џабе, јер је овима само питање дана. Осећајни су, па да учине људима. Свима се исплати. Е, будало једна саможива ...

САША: Моји родитељи су, на жалост, још увек релативно млади. Као што знаш, већ дуго живе у Аустралији, и здрави су као дрен. А и не могу одавде да потплаћујем медицинске сестре по аустралијским болницама. То би било као да љубим тигра у дупе. Опасност огромна, а задовољство никакво.

ЂОРЂЕ: Значи, видиш, ти си мислио о тој варијанти. Али зашто би? Овако те боли дупе да студираш. Добијаш лову од њих, и још ти нико живи не сере да учиш. Стан ионако, ако га наследиш, нећеш морати да делиш са Аном. Зашто би плаћао да им краду лекове? Немаш никаквог разлога. Па ти си у ствари срећан човек. Студираћеш још педесет година. Тачно до пензије. Е, благо теби. Завршиш факултет, одеш у социјално, пријавиш колико имаш година и одмах почнеш да добијаш старосну пензију. Дивота.

САША: Тачно, моји нам шаљу лову. Али људи и раде ко црнци.

ЂОРЂЕ: И не јављају се.

САША: Не. Односно, не често.

ЂОРЂЕ: Има две врсте људи који одлазе из ове земље. Једни су потпуно раскрстили са свима овде, заборавили све живо и отишли. Други, иако су 10.000 километара далеко, у мислима још увек живе овде. Један наш породични пријатељ који већ 25 година живи у Вашингтону сваког петка зове свог кума и пита га ко је све протекле недеље долазио у "Мадеру". Он је у мислима још увек свако вече у "Мадери" за својим столом, са својим друштвом, као и док је живео овде. Ове прве одавно боли дупе за Србију и за Београд, а ови други све време пате зато што нису овде. Твоји родитељи су у првој групи. Страшно.

САША: Мајка ми је у једном од оних својих куртоазних, реда ради написаних писама, писала да ради нешто за неки њихов синдикат, као представник радника из иностранства. Неко срање јесте, Нисам се претерано удубљивао док сам читао. Али, каже да стварно јако пуно ради.

ЂОРЂЕ: Али ради са нормалним људима.

САША: Са нормалним, наравно. Тамо синдикат није као наш. Видиш, сви причају да се код нас у синдикат бирају људи које нико више не може да гледа у канцеларији, па их колеге наговарају да се приме тих функција јер се надају да ће се ови преко дана мувати неким синдикалним послом и што мање бити у соби. Само да их не виђају. За синдикални одбор се углавном пријављују жене које су незадовољне својим послом за који, ипак, примају плату, а поготово жене незадовољне животом у кући, браком мужем који је обично нека будала, варијанта – дође кући са посла, руча преко новина, пре тога наравно попије пар ракија, а кад се најео и напунио свако црево, онда се изврне да спава, прди, смрди ... кад устане гледа телевизију и поново легне. Одавно су очајне.

ЂОРЂЕ: И тако цео живот. А рођена деца их избегавају као да су кужне. Служе им само да им дају паре. Као тебе да гледам.

САША: Не сери. Е, такве жене се примају синдикалног посла да би скренуле мисли са свог јада и јадника код куће. Нико нормалан, са сређеним породичним животом не товари себи беду на врат, осим ако није добро плаћен за то. А замисли само колико су оне бесне на друге који имају сређен живот. Стално на састанцима критикују неког или нешто, увек су нечим незадовољне и одмах се види да мрзе цео свет.

ЂОРЂЕ: А, по теби је карактеристично да су то готово све јако ружне жене од којих су мужеви одавно дигли руке. Зашто мислиш да је тако? Киван си, бре, на цео свет. Све ти смета.

САША: Њихови мужеви, на жалост, по својим предузећима сада јуре исте такве скотове од жена не би ли их креснули, али бар знају да то нису њихове, него су туђе жене, па им је лакше. Сигурно мисле – ова је за једнократну употребу, за тих пола сата ћу јој ставити поњаву на главу да је не гледам, а њен муж ће, кад дође кући, да је гледа цело послеподне, и вече, све док не заспи. Док је са таквом швалерком заборавља да и код куће има истог таквог скота. Носи их у пизду материну. Кад огледаш њихова лица, из њих исијава важност коју сами себи придају кад одговарају на питања о томе када стиже наручени кромпир или лиснато тесто.

ЂОРЂЕ: Кромпир или тесто свеједно, али чињеница је да тебе твоји издржавају већ 26 година и да белу кинту ниси сам поштено зарадио.

САША: Знаш шта, Ђорђе, није твоје да ми сереш о томе. Јебе ми се шта ми говориш. Шта те боли курац од које и чије лове ја живим? Ти ме не храниш и, према томе, не сери ми више.

ЂОРЂЕ: А ја сам мислио да смо ми неки (Смешка се.) другови, и да могу да ти кажем шта мислим.

САША: Јесмо неки другови, али нећу да ми ти сереш. Тек сад видим у чему је проблем. Ти ми завидиш. То што живиш у пизди материној, што шипчиш до центра пет сати аутобусом, што си се оженио, и што ти је на ципелама од овог посољеног снега изашао већ трећи слој соли, нисам ја крив. И да знаш, та со се никада не скида. Погледај сам. Можеш да бациш те ципеле.

ЂОРЂЕ: Важно је само да ти сваког месеца купујеш нове ципеле. И ти и Ана.

САША: А шта тебе боли курац када ја купујем ципеле? Може ми се. И Ани се може. Да се ти не распитујеш за њу због нових ципела? Да купи и теби једне, а?

ЂОРЂЕ: Дечко, почињеш да вређаш. Пази шта радиш.

САША: Ти своја незадовољства, животна и брачна, и разне фрустрације, избацуј неком другом. Ја могу да схватим да си обичан завидни бедник. За то чак није потребна ни нека нарочита памет.

ЂОРЂЕ: Мислиш ли да ти да те памети имаш имало?

САША: У односу на тебе је имам и сувише. Ти са толиком количином памети, колико је ја имам, не би знао шта да радиш. Глава би ти падала од тежине. Тај твој врат не би могао ни да је издржи. Сад знам и зашто си се оженио оном јадницом. Да би побегао од куће. Ето зашто. Да имаш моју памет, ти бе већ давно дипломирао. Ниси више могао да поднесеш да ти твоји говоре шта да радиш. Сећам се тачно реченице твоје мајке: "Учи, Ђорђе, учи. Немаш још много времена. Да ли си испунио данашњи план?"

ЂОРЂЕ: А ти тачно знаш шта ми је мајка говорила?

САША: Напамет. Сећам се да су ти утувљивали у главу да си код нас без факултета нико и ништа. Да ћеш бити грађанин другог реда и да ћеш се целог живота осећати јадно и бедно ако немаш диплому. Да ћеш увек бити гњида и без пара. Јад и беда.

ЂОРЂЕ: Твоја глава није за две ноге, него за четири. Толико си паметан.

САША: Сећам се да ти је мајка избацивала другове из куће само да би ти сео да учиш. Зато су те сви сматрали будалом и избегавали те. Чим ти виде кеву у оном шлафроку који у животу није променила, и са оном штаком, штапом, шта ли је већ држала у руци, Устају и беже из стана. Она, онако кљакава, ако у недељу ујутру крене на пијацу, тамо стигне у среду пре подне. И док се врати ...

ЂОРЂЕ: Не вређај ми мајку, животињо, и то још на тај начин. Али, ако је то тако, зашто се дружиш самном толике године? Је ли, педеру, зашто?

САША: Искрено, зато да би сви моји квалитети кад сам поред тебе дошли до правог, пуног изражаја. Кад смо заједно у друштву контраст између нас двојице је још већи. У сваком погледу. Сећам се кад смо раније заједно излазили са неке две нове рибе, ја сам после тога обе водио у свој стан. Ни једна није хтела да буде са тобом.

ЂОРЂЕ: Које рибе? У који стан? Само си их, скоте, пратио, и то само до аутобуске станице. Целог живота си био уштва и циник. Нико те од друштва, бре, никада није волео. Били су са тобом само због твојих пара, педеру. Због лове коју си имао.

САША: Једи говна!

ЂОРЂЕ: Зато и јеси стално свима плаћао пића по кафанама. Целом друштву. Не зато што си их волео, него да би уопште имао са ким да изађеш. Иначе би седео сам као пањ у својој соби и читао куртоазна писма из Аустралије. Твоји су, наравно, то знали. Зато ти и шаљу толико пара, и дан данас, да би преко њих могао да ствараш пријатељства. Да ли се сећаш – још у оно време си уживао углед малог, циничног, безвредног човека са пуно лове. И остао си такав. Знаш ти то и сам. Уосталом, погледај се.

САША: И то ми говори смрдљивац са блатњавим ципелама. Радио сам, бре, ствари које ти у животу ниси могао чак ни да сањаш како их радиш. Ниси имао појма да тако нешто уопште и постоји. Ни у књигама ниси читао о томе.

ЂОРЂЕ: Од чије лове си радио све то? Од лове кеве и ћалета који тамо црнче због тебе. Родитељи су ти побегли из земље не само да би радили, већ и да те више не гледају. Смучио си им се одавно. Мора да си још као беба био ружан, па су се твојој кеви смејали још у породилишту, кад су те доносили да те подоји. Не само ти, него и оно размажено дериште од твоје сестре. Исти сте били.

САША: Опа, Ана је сада испала размажено ружно дериште, и то још од породилишта?

ЂОРЂЕ: Тачно. Њу треба само појебати и отићи. Поред таквог брата, добро је и да је оваква каква је сада. Мислиш да сам овде због нечег другог, а не због ње? Хоћу да је креснем, па шта? (Сагиње главу.) Добијам напад искрености пред тобом. Који ми је курац. Ево на шта сам спао, да се теби поверавам. Стварно сам идиот.

САША: Јеси идиот, али не само због поверавања. Погледај се – имаш 26 година, још ниси дипломирао. Поред твојих родитеља и онакве тортуре "Учи, Ђорђе, учи" , "Учи, Ђорђе, учи", требао си до сада да постанеш бар доцент. Твоји су своје неостварене амбиције пренели на сина. Ћале ти је, бре, у животу прочитао само "Политикин забавник", и то само стрипове. Озбиљну литературу није могао да разуме и надао се, сиромах, да ће син, његово чедо, бар мало да га превазиђе.

ЂОРЂЕ: Ти си, бедниче, на другој години студија, а мени овамо нешто сереш. Мој отац није ништа завршио, али је бар поштен човек.

САША: Поштен човек са црним наслагама испод ноктију. Таквих људи сам се увек гадио.

ЂОРЂЕ: Ко знао зашто је уопште твој отац морао да оде из земље? Сигурно се плашио да га овде не ухапсе. Као фол, био је успешан у свом послу, па га тражили странци да мало ради за њих јер нису имали бољег. Курац мој.

САША: Тражили су га сто пута. Не само из Аустралије. И из Канаде су му стизали позиви, уштво.

ЂОРЂЕ: Он је школски пример криминалца. Имаш његову фацу, пацовску. Морао је, бре, да побегне из ове земље, иначе би га овде ухапсили. Сигурно тамо већ робија, а ти овде трошиш лову коју је он накрао, и кева ти је сада шаље.

САША: Може ми се. Ја бар нисам морао да се удам да би побегао од родитеља.

ЂОРЂЕ: Ти ниси ни морао да бежиш, јер су они већ побегли од тебе. У Аустралију. По принципу – што даље, то боље. Да буду сигурни да не можеш да дођеш чак ни да их обиђеш. Када су те последњи пут звали да дођеш код њих? Пре четири године?

САША: И да су ме звали, не бих ишао.

ЂОРЂЕ: Можда би те, кад би отишао тамо, мајка право са аеродрома одвела у затвор, да обиђеш оца. Мора да писма добијаш само од кеве, јер је њему забрањено и да пише. Ко зна каква је све срања и тамо направио ...

САША: Важно је да ми лова капље сваког месеца.

ЂОРЂЕ: Видиш, бедниче, како ти размишљаш?

САША: А шта тебе боли курац како ја размишљам? Све сам у животу пробао. Све што си ти помислио да неко може да проба, ја сам већ урадио. Све! Само педерастију још нисам, јер имам отпор према технологији.

ЂОРЂЕ: Ти си педер као човек. Технологија је ту сасвим споредна. Она ти као таква и не треба.

САША: Ти ми то кажеш. Сећам се, ни једна нормална девојка није хтела да буде са тобом дуже од два дана. Да ли лоше туцаш или си толики кретен, не знам. У сваком друштву ћутиш као мула. Мислиш да си такав рибама забаван? То је твој систем. Ћутиш, нека бар неко време мисле да си паметан, јер ће се уверити у супротно чим отвориш уста. Имаш 26 година, а чим зинеш дају ти 12.

ЂОРЂЕ: Погледај себе. Види само на шта ти личи стомак. Као да је пренешена трудноћа. Сигурно си се женама допадао као мушкарац. (Смеје се.) Свима си, бре, био одвратан. Гроник ти је до пупка. Чим те погледају, одмах им је јасно да си кретен. Уопште ниси морао да говориш.

САША: Пази, постоји граница до које може да се иде. Пази!

ЂОРЂЕ: Ти си, кад су твоји отишли, још од ране зоре почињао да лочеш пиво, не би ли утешио сам себе за то што си идиот. Сам си причао да си у шест ујутру топио кавурму у шерпици, умакао хлеб у то говно и јео, трпао у себе до бесвести, само да не мислиш на то колико си јадан и како те нико неће. Ни рођени родитељи. Онда још ниси имао лову за шунку и сир. После си патио што си мастан и млитав. Надао сам се да ћеш још онда да се шлогираш, па да те четвртком и недељом, кад те обилазим у болници, гледам у усраној пижами.

САША: И ти ми све то говориш у мојој рођеној кући?

АНА: Сале, здраво. Ђорђе, ти си ту! Сто година је прошло. Делујеш сјајно. (Одмерава га.) Стварно лепо. Ти ни да се јавиш.

ЂОРЂЕ: (Ани.) Дивно изгледаш. Стварно дивно изгледаш.

АНА: (Прави пируету.) Хвала ти. Како ти је жена?

ЂОРЂЕ: (Пушта Анину руку.) Јеси ли морала то да ме питаш?

САША: Ана, склањај ми овог скота са очију. Он је баш кренуо кући, већ је на вратима.

АНА: (Ђорђу.) Нисам ни помислила да би могло да ти смета ако те питам за жену. Мислила сам да ти је сјајно у браку. И да те она много пази кад тако добро изгледаш.

ЂОРЂЕ: Смета ми кад ме ти то питаш, и ти то јако добро знаш. Зато и питаш. Али, никад себи нисам могао да објасним зашто ... стварно желим да не мислиш ... све ово време ...

САША: (Ани.) Рекао сам ти да је пошао кући. Ана, иди у своју собу. Овај човек овде ми је пре неколико минута за тебе рекао да те треба само појебати и отићи, и да ништа више не може да се ради са тобом.

АНА: (Гледа у Ђорђа.) Не верујем.

САША: Питај скота па ћеш да видиш. Ако те не слаже, што верујем да ће да уради.

АНА: Шта се овде дешава?

САША: Ово ђубре је почело да вређа. Своје комплексе покушава да лечи овде, у мојој кући. Нека иде у пизду материну.

АНА: Молим те, Саша, не псуј. Договорили смо се да више нећеш псовати у кући. Али, шта се ...

САША: Не могу да издржим. Нервира ме ова гњида овде. Лупета, лупета... Да сам само могао да снимим шта је говорио. Ти не би веровала да је човек ког знам цео живот могао да каже толико ружних речи.

ЂОРЂЕ: (Саши.) Ти си све своје ружне ствари чувао у себи цео живот. Ниси имао коме да их кажеш. А нико не би ни хтео да те слуша.

АНА: Молим вас обојицу. Немојте више. Престаните са свађом. Сада сам дошла са факултета. Положила сам претпоследњи испит.

САША: (Цинично се клања.) Честитам.

АНА: Још само један и крај. Предивно. И сам знаш колико сам га спремала. Осећам се сјајно. Цело друштво ми је честитало. Видим да ме ти људи стварно воле. Као да сам у облацима. И, шта ми се дешава? Дођем кући и видим брата и његовог најбољег друга који хоће да се потуку.

САША: (Победоносно.) Већ сам му звизнуо шамар.

АНА: Молим те остани ... Молим те. Скини капут.

ЂОРЂЕ: Мислиш да има смисла?

АНА: Молим те. (Помаже му да скине капут и обраћа се Саши.) Да од тебе више ни реч нисам чула. Ни једну једину реч.

САША: Немаш појма шта је све овде изговорено. И ти га још молиш да остане.

САША: Па ја сам те данас звао само да бих те ухватио да напишеш тај фамозни сценарио, комад, текст, како хоћеш, јер си у томе бољи од мене. Да наговорим тебе, пичку, да то урадиш уместо мене. И зајебао би те. Веруј ми да не би знао ни када се текст објави.

ЂОРЂЕ: (Упире прстом у Сашу.) Будала, а лукав. Сјајна комбинација. Добитна. Ти, идиоте, мислиш да ја то од самог почетка нисам знао? Како ти мало познајеш људе. Да ли си стварно веровао да сам толико наиван, да нисам знао још у старту? Е, будало. И да ти узмеш мој текст и потуриш га као свој? Не знам само како си замислио да то изведеш, али ајде. Хоћеш, пичко, неко име. Да створиш себе на мој рачун. Само ти још име фали. Е, јадниче ...

САША: Мало ми је фалило да те израдим.

ЂОРЂЕ: (Смеје се.) Како си ти јадан. Стварно си убеђен да си могао да ме, како кажеш, израдиш. До сада си ми се само гадио, а сада си ми и јадан.

САША: И овако јадан сам требао да кажем Ани неку лепу реч за тебе? Да преко мене дођеш до њене пичке. Преко старијег брата кога она воли и слуша. Па, она је већ јако дуго у шеми са неким човеком. Хоће да се уда за њега чим заврши студије. Ја сам јој рекао да се мало игра са тобом, да те држи на кратко још пар недеља, док ми не напишеш тај текст, а ти наседаш. Као клинац. Е, паметни и талентовани мој Ђорђе ...

ЂОРЂЕ: Лажеш. (Устаје.)

САША: Не лажем. Сву ону финоћу коју си данас глумио и поверавао ми се, мислиш да нисам знао зашто радиш?

ЂОРЂЕ: Ана, Ана ... Дођи, молим те.

АНА: Чула сам све. Нисам хтела, али сам једноставно чула, и покушаћу да све то што пре заборавим. Доста је. Па вас двојица сте пријатељи толике године. Одрасли сте људи. Ако сте се посвађали, није крај света. Теби, Саша, мало фали да планеш, јако добро те знам. Јoш ако мало попијеш, а видим флаше овде на столу, потпуно се промениш, и умеш да будеш јако непријатан. Добијаш неку чудну жељу да вређаш људе.

САША: Значи, сада сам још и пијанац који се потпуно промени и постане непријатан после 3–4 флаше пива?

ЂОРЂЕ: Не постанеш непријатан, него одвратан.

САША: (Ани.) Чујеш ли шта ми говори? Да ли си га чула? (Ђорђу.) Иди, бре, у пичку материну.

АНА: Ђорђе, молим те ... Саша, слушај.

САША: Шта "Саша, слушај", шта "Саша, слушај"?! Који си ми ти фактор овде, па да ми говориш шта да радим? Доживео сам да ми млађа сестра сере по кући. И још брани овакве скотове (Показује руком на Ђорђа.) уместо да је на мојој страни.

АНА: Сад је доста. Седите, молим вас, обојица. Само седите и ћутите. Ја, Саша, могу све да ти кажем, јер спремам за тебе, око тебе и иза тебе све ове године од како живимо сами. Не говорим ти да би ти пребацивала, сама сам прихватила да водим кућу када су наши, од муке због свега што се овде дешава, одлучили да оду и да више не гледају све ово. Ништа им нисам обећала, и немам никоме никакву реч да одржим. И хоћу све да ти кажем јер те волим, јер си ми брат. Не заборави да знам, јако добро знам да ти је Ђорђе једини друг кога имаш.

САША: Није једини, не лажи!

АНА: Једини друг ког имаш, Саша. Када ти је неко дошао у кућу последњи пут?

ЂОРЂЕ: То сам му и ја рекао, па је полудео. (Саши) Кад сам звонио на вратима, викнуо си: "Уђи!" Знао си да једино ја могу да будем на вратима, иако сам закаснио два сата.

САША: (Ани.) Да ли чујеш шта ми говори?

АНА: Свако ономе кога држи за пријатеља једном мора да каже све што мисли. А ја знам да вас двојица јесте пријатељи. Саша, буди искрен према себи. Па он ти је, понављам, једини друг. Жао ми је што морам све ово да ти кажем, али би ми било страшно када се више не бисте виђали. Ти си ми брат, а Ђорђа знам од кад знам за себе. И много вас волим. Обојицу. (Прстом отире сузу у углу ока.) Ето, чула сам да сте се договарали да заједно пишете неки текст за позориште, филм, шта ли беше? Сад кад сте се извикали, издувајте се и лепо седите и наставите.

САША: Нисмо ни почели.

АНА: Саша, то није важно. Није то суштина, како не схваташ?

САША: А зашто је онда (Показује на Ђорђа.) дошао овамо, ако писање није суштина?

АНА: Дошао је да те види. Неко је најзад дошао када си га ти позвао, а не да би ти тражио новац на зајам. (Окреће се по соби и гледа где је оставила капут.) Ја ћу сада да идем до града, а ви се смирите и не свађајте се, молим вас. Важи?

ЂОРЂЕ: Знаш да нисам мислио оно што сам пред њим рекао о теби?

АНА: (Гледа га дуго у очи.) Знам да ниси. Зар се не сећаш колико дуго смо знали да седимо и разговарамо? Мислиш да сам заборавила? (Осмехује се.) Остало је бар неко наше време иза нас. Али, он је тако усамљен. Остани, молим те. Ја сад идем да бисте ви могли да будете сами, и да се помирите, ако је могуће. Молим те, због мене. Не говорим ово само због Саше, знаш то. Никад нисам успела, а хиљаду пута сам покушала да ... (Узима Ђорђеву шаку у своје.) Видиш како је напољу? Мислиш ли заиста да се мени сада излази из куће?

ЂОРЂЕ: Ни ја нисам био фер према њему ... Не знам ... Можда сам и ја почео све ово, ко зна? Зашто је све ово ишло овако? Мислим на тебе и мене. Извини, не знам зашто ти ово сада говорим. Ти си дивна девојка. Звучи без везе ово што ти причам, али све ми се скупило, ни сам не знам шта да ти кажем ... (Главом показује на Сашу.) ... Не желим сада да ... Боже, овако пред неким нисам муцао још од гимназије. Ове последње године су прошле без везе ... Нисам срећан ... Потпуно сам празан ...

АНА: Видим. Само, мораш да знаш да ми је јако стало до једног човека. Саша је био у праву када ти је то рекао. Имамо и неке планове. Ко зна, видећемо убрзо. Ипак, немој да опет прође вечност пре него што се видимо. Јави се макар. Молим те. (Полако пређе руком Ђорђу преко косе, узима ствари и одлази из собе.)

ЂОРЂЕ: (Гледа у Сашу.) Значи, био си у праву.

ЂОРЂЕ: И ... јесмо ли још увек решени да уђемо у обавезну лектиру?

САША: Мислиш средњошколску? Пичко ...

Александар Гец – биографија и библиографија:

Рођен је у Београду, 03. 12. 1954. године, где је завршио основно школу и гимназију.

Дипломирао је на Правном факултету у Београду.

Ради као секретар у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" у Београду.

Објављена дела: "Черек" у "Старом звону" 1997. године, и Прва награда у "Књижевној речи" 1999. године.

Два романа су у припреми.

E-mail: gec@unilib.bg.ac.yu

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]