Тамо Далеко

Србијанци – Ванземаљци

Комедија у три чина
од Александра С. Јанковића

1996.

ЛИЦА:

• МАНОЈЛО /46/, каријериста додворичке провинијенције. Председников саветник склон теорији завере. Прек, нетактичан, велики патриота и мушки шовиниста
• ПРЕДСЕДНИК, појављује се у облику цигарилоса – примопредајника који светлуца. Истерао егзодус и васкрс своје земље на сопственим плећима. Потписао мир и задржао свој понос и понос своје земље.
• ВЛАДИМИР РАДИВОЈЕВИЋ /38/, лекар, специјализовао психијатрију, али ради у ургентном центру. Свој професионални идеал је постигао. Брак му се распао због форсирања узајамних каријера њега, и супруге му Катарине. Владимир је доброћудан и уме да буде весео. Нема деце.
• ЈАВОРКА СИМЕУНОВИЋ /25/, из Власотинаца. Добитник друге награде на "Лесковачкој роштиљијади", 1994. Студирала је права у Нишу али није завршила јер се посветила трговини, од награде отворивши бутик за роштиљ. Амбициозна за своје место али са премало храбрости да га напусти. Наочита, згодна али неспокојна због неиспуњеног сна да живи у Београду са неким поштеним младићем и троје деце.
• ТОДОР /43/, Манојлов венчани кум. Завршио философију, књижевност и патафизику. Од једне опкладе коју је изгубио 1985, десет година говори у цитатима. Ироничан због тога. Такође председников саветник и у суштини тих, али велики патриота.
• ВИЛИЈЕМ БИЛИ МАРЕЈ /45/, државни секретар и кандидат на следећим изборима. Некада је био популаран глумац и комичар у серији "Saturday Night Live". Демократски еквивалент Роналду Регану апропо глумачког труста.
• ПУКОВНИК ЕРНСТ СТАВРО БЛОФЕЛД /53/, маринац, вијетнамски ветеран и врло војник у најбољем смислу.
• КАПЕТАН ЏЕЈМС ТАЈБИРИУС КИРК /32/, капетан врло специјалних јединица морнаричких фока. Преамбициозан и пренервозан. Каријериста.
• МАЈОР ГРИША ТОЛСТОЈЕВСКИ /46/, доведен као спона у православној трансферзали, блиског сусрета. Доброћудан, јуродив.
• ПУКОВНИК НИКОЛА ПУАЏИЈА /44/, футуролог, аматер. Због те своје пасије, изабран за контакт са ванземаљцима. Помало нервозан али стамен у својим ставовима.
• КАТАРИНА GOTWALD РАДИВОЈЕВИЋ /32/, Владимирова бивша супруга. Болесна Катаринина амбиција прогутала је и мало емоција према бившем супругу. Све ради из интереса и рачуна.
• СЕСТРА ИВАНКА /29/, после развода Владимирова кратка утеха у виду дивљег секса у спремишту за метле.
• ДЕДА СТАНОЈЕ /?/, Владимиров предак, Чачанин. Има преко сто година. Прича се да зна све што се догађа у Србији у времену прошлом, садашњем и будућем.
• ЛЕЛИЦА И ЗОРИЦА, Циганке, шверцерке, шпијунке ДБ-а
• СУЛУ, СКОТИ И ЧЕКОВ, Киркови маринци из одреда "Ентерпрајз"
• ОРКЕСТАР ФЕАТА СЕЈДИЋА, Драгачевске легенде
• СТЕФАН III и СИМЕУН IV, Србовулканци
  и
• ДРАГУТИН Ј. ИЛИјЋ /као гост/, србијански писац и песник

Пролог

ВЛАДИМИР: (Пева.) Тамо је српској војсци једини био пут! Оштроконђо! Тушто! Разбила си Грундинг!

КАТАРИНА: Слушај ме, Владимире Радивојевићу. Добро ме слушај шта ћу ти рећи!

КАТАРИНА: Шта ћеш сад да измислиш?

ВЛАДИМИР: (Чита новине.) "Јаворка Симеуновић, мали привредник из Власотинаца имала блиски сусрет са ванземаљцима јуче у поноћ."Видела сам само јако светло и онда су се појавиле неке слике као..." рекла нам је Јаворка док је одведена из власотиначког дома здравља у лесковачки СУП."

КАТАРИНА: Престани да будеш неозбиљан! Слушај ме... Хоћу да ти се вратим! Све ти опраштам!

ВЛАДИМИР: Ти мени опрашташ? Ти мени?

КАТАРИНА: Ја теби. Слушај ме.

ВЛАДИМИР: Слушам те све време.

КАТАРИНА: Престани да будеш инфантилан. Желим да опет будемо заједно. Захтевам то од тебе!

ВЛАДИМИР: Можеш то да захтеваш од оних евнуха у кабинету. Мислиш да откад ти је газда на службеном путу да можеш да...

КАТАРИНА: (Узима чашу са стола и свом снагом је разбија о под.) Сада идем у купатило да напудеришем нос. Кад се вратим, хоћу да имаш одговор и боље да је афирмативан.

ВЛАДИМИР: Колико је мени познато, наш брак је пукао јер је мој драги колега, доктор Вићентијевић, иначе психијатар, као и ја, гле случајности, утврдио да у гаћама ти имаш више репроматеријала, тј. скротума од мене.

КАТАРИНА: Духовито. Ваљам се од смеха.

ВЛАДИМИР: Видим.

КАТАРИНА: Не видиш ништа, Владимире. (Одлази.)

КАТАРИНА: И онда?

ВЛАДИМИР: (У трансу.) Небо моје, сунце моје
Загрли ме, пољуби ме!
Жељан сам ти пуста раја:
Загрљаја, уздисаја
Загрли ме рају мој!
Туђе беле руке склопи.
Тако, чекај! Љуби! Љуби!
Док се терет не изгуби
А срце не растопи
Не изгори живот мој! (И даље гледа хипнотисано у прозор.)

КАТАРИНА: Владо, па Ђуру ми ниси рецитовао још од прве брачне ноћи у Опатији, у хотелу "Амбасадор"! Хвала ти, Владо. Ох, како је то романтично.

КАТАРИНА: Добро, ово вероватно значи да је дефинитивно крај. Лепо. Разведени смо, па не морамо опет. Јесте. Хвала, Владимире. Ја сад одлазим. Јесте. Ја сад одлазим. Гледај ме како излазим кроз твоја врата. Гледај ме. Не знам хоћу ли се икада вратити. Посматрај ме. Прво лева па десна нога. (Пажњу јој привуче телевизор на коме је слика председника, затим слика града Дејтона, Охајо.) Ево, шеф је успешно завршио посао. То сигурно значи - повишица. Збогом, Владимире.

ЧИН ПРВИ

I слика

МАНОЈЛО: Ми још чекамо, ђенерале.

БЛОФЕЛД: Стрпите се још мало, саветниче.

МАНОЈЛО: Шта још хоћете од нас? Све смо потписали...

БЛОФЕЛД: Бахати сте, саветниче. Не искушавајте нашу жељу да сарађујемо. Довољно је што смо вашем председнику допустили да се врати у земљу да решава проблеме национа.

МАНОЈЛО: Слушај, ђенерале, председник Србије има паметнија посла од гледања ваших невидљивих авиона. На крају, пустили сте и хрватског председника, зар не?

БЛОФЕЛД: То је друго.

МАНОЈЛО: А је л'?

БЛОФЕЛД: Слушајте, саветниче, нисте у позицији да овако разговарате са мном. (Зачује се пиштање из Блофелдовог џепа.) Извините ме. (Устаје и излази.)

ТОДОР: Кад си љут, број до четири. Кад си јако љут – псуј! Марк Твен, амерички писац, умро.

МАНОЈЛО: Јебемудете. (Вади цигарету из џепа, ставља га на сто. Цигарилос почне да трепери.) Председниче, шта нам ваља чинити? Више не потписујемо никакве хатишерифе!

ЦИГАРИЛОС: Не потписуј ништа!

ТОДОР: Умереност је уживање у малим стварима која не можемо да добијемо. Вилхелм Буш, немачки цртач и песник, умро.

МАНОЈЛО: Доста, Тодоре.

БЛОФЕЛД: Извините што сте чекали, г. саветниче, ово је капетан Џејмс Тајбириус Кирк. Државног секретара Билија Мареја већ знате!?

МАНОЈЛО: Државни секретару.

МАРЕЈ: Саветниче.

МАНОЈЛО: Капетане.

КИРК: Саветниче.

МАНОЈЛО: Господине секретару, све нешто хоћу да вас питам, познати сте ми однекуд?

БЛОФЕЛД: Господин Мареј се некада бавио глумом.

МАНОЈЛО: Каубојци?

МАРЕЈ: Политички трилери и мелодраме, саветниче. Холивуд не снима више вестерне уопште.

МАНОЈЛО: Опростите ми.

МАРЕЈ: Опростићу вашу необавештеност.

ТОДОР: Идеја која није опасна уопште не заслужује да се назове идејом. Оскар Вајлд, британски писац, умро.

БЛОФЕЛД: Капетане? (Кирк устаје и одлази до дијапројектора.) Први слајд молим.

МАНОЈЛО: Јеботе миш!

МАРЕЈ: Розвел, 1947. Ово није филм, фантазија, већ стварни догађај. Тог повређеног што видите, пренет је у ову базу овде.

МАНОЈЛО: Јеботе миш! (Пауза.) Не разумем.

ТОДОР: У филозофској препирци највише добија онај који је поражен, зато што он највише научи. Епикур, грчки филозоф, умро, одавно.

МАРЕЈ: (Устаје и стаје испред дијапројектора. Следећа фотографија су Високи Дечани који се пресликавају преко Мареја.) Ово вам је познато?

МАНОЈЛО: Велики Дечани!

МАРЕЈ: Тачно тако. Не питајте како, али информацију из Розвела смо протумачили тек недавно.

МАНОЈЛО: И?

МАРЕЈ: Ванземаљска, туђинска култура ће се спустити недалеко од тог манастира. А то је у Србији. (Прилази и уноси се Манојлу у лице.) Ми морамо контролисати тај догађај, схватате ли?

МАНОЈЛО: Добар вам је виски, и добро сте га охладили, али то не долази у обзир. Косово је света српска земља.

ТОДОР: Што је нека земља млађа, утолико се више труди да има сопствену историју. Фридрих Зибург, немачки писац, умро, скорије.

МАНОЈЛО: Тако је!

МАРЕЈ: То све треба да се догоди у сливу Неродимке која...

БЛОФЕЛД: Доста секретару. Саветниче, ви сте свесни да можемо и другачије да разговарамо.

МАНОЈЛО: Србија се сагињати неће!

МАРЕЈ: Хм!

БЛОФЕЛД: Киркови маринци одреда "Ентерпрајз" су спремни, сер.

МАРЕЈ: Саветниче, ми ћемо наставити са маневрима на српско-албанској граници. Наши момци ће ући у Србију. Ово је од свемирског значаја за Америку. А свемир, то је Америка. Даћемо вам неко време да размислите. Будите паметни.

МАНОЈЛО: Можете да ми прднете под прозор.

ЦИГАРИЛОС: Манојло, мајку му, како си знао да су оно Дечани?

МАНОЈЛО: Лупио сам. Мени су сви ти манастири исти. Могао сам да кажем и Љубостиња и Грачаница и Кућа цвећа.

ЦИГАРИЛОС: Па што ниси?

МАНОЈЛО: Не знам, вас ми.

ТОДОР: Једна од највећих несрећа цивилизације јесте учени глупан. Карел Чапек, чешки књижевник, умро.

МАНОЈЛО: Тодоре, не сери.

ТОДОР: Зли језици су страшнији од пиштоља. Александар Сергејевич Грибоједов. Руски писац, умро.

МАНОЈЛО: Доста је! Председниче, молим вас, пронађите у енциклопедији реку Неродимку.

ЦИГАРИЛОС: Пријем за минут.

МАНОЈЛО: Уф. Не ваља, Тодоре, не ваља.

ЦИГАРИЛОС: Манојло!

МАНОЈЛО: Ту сам.

ЦИГАРИЛОС: Слушај. (Манојло ставља цигарилос на сто.) Неродимка, река на Косову, Србија, дуга 32 км. Извире у Језерској планини а улива се у Лепенац. Јавља се такозвана косовска бифуркација.

МАНОЈЛО: Бифу.., шта?

ЦИГАРИЛОС: Пријем за минут.

МАНОЈЛО: Председниче?

ЦИГАРИЛОС: Шта је?

МАНОЈЛО: Како тако брзо добављате податке?

ЦИГАРИЛОС: Де Бе, Манојло, Де Бе. Пријем. Бифуркација, рачвање или раздвајање речне воде у два разна правца, тј. Природна појава да једна река у горњем току свог слива спаја два посебна речна слива. Пример! Ориноко, Неродимка. По мишљењу неких географа ова бифуркација је вероватно вештачка, необјашњиво направљена у XII веку.

МАНОЈЛО: Хвала, председниче.

ЦИГАРИЛОС: Молим. И, Манојло?

МАНОЈЛО: Јесте.

ЦИГАРИЛОС: Више ништа не потписујте.

МАНОЈЛО: Јасно. (Ставља цигарилос назад у џеп од сакоа, затим скида панталоне и окреће их.) Ево, овде код струка је једна река, а ту, код, хм, код шлица, је ли, се рачва на леву и десну ногавицу, то јест слив. Је л' тако?!

ТОДОР: Не борави у крају у коме се закони не поштују. Арапска пословица.

МАНОЈЛО: Не сери, Тодоре.

БЛОФЕЛД: И онда?

МАНОЈЛО: Мени је јако драго што смо се овде скупили и успоставили један, да кажем, нови вид пријатељства и узајамне сарадње наших двеју држава. Ја се захваљујем свима. Имамо мир, имамо пријатељство. Србија се није сагињала, да кажем, нити ће. Главу дамо, Косово не дамо.

БЛОФЕЛД: Да ли то значи да је одговор НЕ?

ТОДОР: Лакомисленост је појас за пливање реком живота. Лудвиг Берне, немачки књижевник.

БЛОФЕЛД: Зашто ваш колега говори у цитатима?

МАНОЈЛО: Тодоре, реци му!

ТОДОР: Никоме не веруј у стварима које су његова страст. Филип Дорнар Стенхоу, ерл од Честерфилда.

БЛОФЕЛД: Не разумем.

МАНОЈЛО: Мој венчани кум, што би ви Американци рекли, бестмен, је изгубио једну ситну партију покера, па мора десет година да говори у цитатима.

МАРЕЈ: Сурово, Срби су суров народ.

МАНОЈЛО: Можда, али мој одговор је заиста – НЕ!

МАРЕЈ: У том дивном скупу. Америка је срећна јер смо били домаћини овом дивном скупу. Срећан пут. Боже чувај Америку!

II слика

ИВАНКА: Докторе, шта то радите? (Владимир облачи панталоне.)

ВЛАДИМИР: Ништа, ништа...Уђите, сестро Иванка.

ИВАНКА: Докторе, довели су неку сељанчицу са "јужне пруге".

ВЛАДИМИР: Да?

ИВАНКА: Нећеш прво да ме питаш како сам, свињо!

ВЛАДИМИР: Сестро Иванка, договорили смо се да ми персирате на послу. То што сам вас неколико пута опслужио, не даје вам за право да...

ИВАНКА: Опслужио? Је л' се то тако зове? Опслужио?

ВЛАДИМИР: Сестро, контролишите се. Шта се догађа са пацијентом?

ИВАНКА: Са собом носи блок где је нацртано само слово... (Погледа у таблу.) Оно што је код вас на табли!

ВЛАДИМИР: Сестро, уведите пацијента.

СПИКЕР: ...из извора блиских генералштабу сазнајемо да млада војска врши тактичке маневре на линији Дечани – Сува Река – Догановић.

ВЛАДИМИР: Сестро Иванка, угасите тај радио! (Иванка гаси радио) Да видимо, шта се дешава.

ИВАНКА: Смири се, краво.

ВЛАДИМИР: Чекајте, сестро, пустите је.

ЈАВОРКА: Докторе, ово је, то је...

ВЛАДИМИР: Шта је то, Јаворка?

ЈАВОРКА: Не знам шта је то, али то ми је овде у глави. (Показује.)

ВЛАДИМИР: Јаворка, напрегни се. Где се то налази? Шта је то?

ЈАВОРКА: Не знам. (Плаче. Владимир је поглади по глави, прене се.)

ВЛАДИМИР: Чекај, о теби су писали у новинама. Ванземаљци, је л' тако? Сестро Иванка, донесите чашу воде, брзо. Не брини, Јаворка, не брини...

III слика

МАНОЈЛО: Искривљено слово Y, видите на карти пуковниче Пуаџија.

ПУАЏИЈА: Да, да, занимљиво. Није ми јасно како сам себи могао да дозволим да не знам да се у сред Србије налази овакав феномен од стратешког значаја за војску.

ТОДОР: Ширећи подручје свог знања ми само повећавамо хоризонт свог незнања. Хенри Милер, амерички писац.

МАНОЈЛО: (Отвара огромну монографију Дечана) Ево! Гледајте ове фреске! Ове људе, шта ли су већ са скафандерима, ове светлеће звезде у којима плове, да не кажем лете по ваздуху.

ПУАЏИЈА: Ауууу! А ја сам мислио да на тим фрескама цртају само Исуса Христа.

ТОДОР: Верујте у Бога, али проверите да ли вам је барут сув. Оливер Кромвел, енглески војсковођа и државник.

МАНОЈЛО: Схватате ли онда разлог зашто смо груписали војску доле?

ПУАЏИЈА: Да, да. А председник, где је он?

МАНОЈЛО: (Вади цигарилос.) Ево га!

ПУАЏИЈА: То? Председник Србије?

МАНОЈЛО: Не, не. Председник је на одмору, у приморју. А ово је примопредајник, веза са њим.

ПУАЏИЈА: Цигарета је веза са њим? Веза са председником Србије?

МАНОЈЛО: Полако пуковниче, ово, прво, није цигарета, већ цигарилос... (Одврће врх.) Ало, председниче?

ЦИГАРИЛОС: Шта је, Манојло?

ПУАЏИЈА: Аууууу!

МАНОЈЛО: Само да питам како сте? Све тече по плану.

ЦИГАРИЛОС: Наставите са радним задатком.

МАНОЈЛО: (Враћа цигарилос у џеп.) Видите.

ПУАЏИЈА: Видим.

МАНОЈЛО: (Диже слушалицу.) Не, драги мој Блофелд, можете повући свој одбор за дочек са шиптарске границе. Да, да, разумео сам. Право да вам кажем заболе ме што ћете да вратите санкције, и оне прве нису биле законите, али америчка чизма светим Косовом неће газити.

ТОДОР: Прднули смо у чабар. Војвода Живојин Мишић, србијански војсковођа.

МАНОЈЛО: Срби ће лепо дочекати своју васионску браћу. Не треба им "Кока Кола". (Спушта слушалицу.) Пуковниче, ви сте на потезу.

ПУАЏИЈА: Код Неродимке ће нам се прикључити руски ђенерал Гриша Толстојевски. Имамо потпуну подршку Русије!

МАНОЈЛО: Шта кажу Кинези?

ПУАЏИЈА: Чекамо.

МАНОЈЛО: Одлично. Војска је тамо, сутра ујутро ће бити пуштена информација да су Американци затровали Ситницу, тако да евакуација становништва може да почне.

ПУАЏИЈА: Значи, опет избеглички збегови?

МАНОЈЛО: Пуковниче, ово је од виталног значаја за цео српски народ у целини. Ваш задатак је да све држите под контролом. Наши најбољи византолози раде на дешифровању списа из Дечана. Веома је битно да се блиски сусрет догоди на православној трансферзали. Ја сам оптимиста.

ТОДОР: Оптимиста је по правилу човек–савременик који није довољно обавештен. Џон Присли, енглески писац.

МАНОЈЛО: Доста са глупостима...

ТОДОР: Глупости могу да буду симпатичне, глупост никада. Алберто Моравија, италијански писац.

МАНОЈЛО: Ово је превршило. Мртав сам озбиљан.

ТОДОР: Озбиљност је једино прибежиште површних. Оскар Вајлд, британски писац.

МАНОЈЛО: Е, нећеш си га мајци!!!

IV слика

МАРЕЈ: Пуковниче, објасните капетану.

БЛОФЕЛД: Капетане. Река Неродимка. Са вашим маринцима се морате пробити до левог слива. Према нашим прорачунима, Туђини ту треба да слете.

КИРК: Разумем!

БЛОФЕЛД: Имате авион до аеродрома Скадар. Пазите се Срба. Они су пргав народ.

КИРК: Таманио сам и горе по Вијетконгу.

МАРЕЈ: Богами, нисте. Ови су најгори.

КИРК: Боже благосиљај Америку. Показаћемо тим инсектима да смо најмоћнији.

БЛОФЕЛД: Капетане, на извршење.

КИРК: Разумем.

ЧИН ДРУГИ

I слика

ЦИГАРИЛОС: Драги Срби, Српкиње и остале мањине. После тријумфалног потписивања мира, у Дејтону, на жалост суочени смо са једном малом, малигном несрећом на југу наше отаџбине. Шта хоћу да кажем? Ја хоћу да кажем да су непријатељи нас Срба у реку Ситницу пустили јак хемијски отров који уопште није опасан. Зато кажем да не треба паничити. Војска и специјалне екипе из Винче су на лицу места. Становништво је евакуисано, а стока побијена, тако да нема бојазни од заразе. Молим да се понашате достојанствено како и приличи српском народу. Ако је напаћеном евакуисаном народу потребна помоћ укажите гостопримство српског народа. Не будите Немци. Живели и срећно!

МАРЕЈ: Браво, генерале, нисам знао да тако брзо можете да делујете.

БЛОФЕЛД: Али ми још нисмо ништа урадили.

МАРЕЈ: Како ништа? А Ситница?

БЛОФЕЛД: Нисмо ми.

МАРЕЈ: Како нисмо ми? Па ко је онда?

БЛОФЕЛД: Не знам. Изгледа да су они.

МАРЕЈ: Који они?

БЛОФЕЛД: Срби.

МАРЕЈ: Срби су тровали сопствену реку? Нису они толико паметни.

БЛОФЕЛД: Е онда су јако глупи.

МАРЕЈ: Или су ипак јако паметни.

БЛОФЕЛД: Мислите да би требало потурити план "Доплгенгр"?

МАРЕЈ: Подсети ме?

БЛОФЕЛД: Да протуримо вест да су муслимански анархолиберали убили српског председника и да га је заменио двојник.

МАРЕЈ: Не, размишљам се и премишљам се. Шта се догађа са капетаном Кирком?

БЛОФЕЛД: На терену су.

МАРЕЈ: Што значи да ми не морамо баш много да мислимо? Је ли тај Кирк икада омануо?

БЛОФЕЛД: Није.

МАРЕЈ: Е, онда, ја овог тренутка узимам продужени викенд и водим дечицу на Кони Ајленд. Били сте некада тамо?

БЛОФЕЛД: Ја сам из Бруклина.

МАРЕЈ: Наравно, наравно. Е, па нека вам је Бог у помоћи са тим дрским и промућурним малим народом.

БЛОФЕЛД: Хвала, господине. (Мрак.)

II слика

КИРК: (Устаје.) Сад ме слушајте пажљиво. Стотинак метара одавде је српско-албанска граница. Наше позиције су јасне. Стићи до реке Неродимке, утврдити се и позвати помоћ из Македоније. Будите јако опрезни јер је ствар јако озбиљна. Скоти, радио станица?

СКОТИ: Ај, ај.

КИРК: Сулу, оружје?

СУЛУ: Ај, ај.

КИРК: Чеков, опрема?

ЧЕКОВ: Ај, ај.

КИРК: Одлично, идемо.

III слика

ЈАВОРКА: И онда сам закаснила у школу, па ме учитељица питала зашто сам закаснила..

ВЛАДИМИР: Па, зашто си?

ЈАВОРКА: Ме мили.

ВЛАДИМИР: Молим?

ЈАВОРКА: То ме је и она питала. Онда је устала моја другарица Жаклин и рекла, је мили.

ВЛАДИМИР: Је, шта?

ЈАВОРКА: То је и учитељица рекла. Онда је устао Ђорђе и рекао, су је мили. Учитељица је почела да плаче, а ми да се смејемо.

ВЛАДИМИР: Па у чему је поента?

ЈАВОРКА: У умивању.

ВЛАДИМИР: Молим?

ЈАВОРКА: Мили је у ствари, умивали.

ВЛАДИМИР: Наравно.

ЈАВОРКА: Е, а у Нишу сам студирала право.

ВЛАДИМИР: Јеси ли завршила?

ЈАВОРКА: Не, када сам освојила друго место на Лесковачкој роштиљијади, у Власотинцима сам отворила бутик за роштиљ.

ИВАНКА: Докторе, брзо.

МАНОЈЛО: Јао, шта сам урадио, куку мени, куку мени. Рођеног кума сам претукао, јао, куку, куку.

ТОДОР: (Фрфља.) Јоф једа офафква победа и с нама је сфрфено. Пир, краљ Епира, умро, одафно.

ВЛАДИМИР: Дајте га овамо.

МАНОЈЛО: Шта ти је? Еј, шта ти је? Шта јој је?

ЈАВОРКА: Он гледа у оно. Он зна шта је оно. (Показује на таблу.)

МАНОЈЛО: Како знам? Шта, бре, знам? Чекај, бре, мало. Шта, бре ти знаш о томе?

ЈАВОРКА: Рекла сам да зна.

ВЛАДИМИР: Смири се, Јаворка.

МАНОЈЛО: Чекајте, докторе... Је ли, мала, шта је то? А?

ВЛАДИМИР: Пустите је.

МАНОЈЛО: Не зна она ништа.

ЈАВОРКА: То је светло...

ВЛАДИМИР: Не зна она ништа...

МАНОЈЛО: Море, зна она свашта. То је највећа државна тајна.

ТОДОР: Ако говорите истину, не морате ништа да памтите. Марк Твен, амерички писац.

МАНОЈЛО: (Вади пиштољ, упери га у Јаворку.) Је ли, бре, мала, шта ти, бре, знаш о овоме?

ВЛАДИМИР: Хајдемо, Јаворка.

МАНОЈЛО: Стани, псето шпијунско. (Иванка се враћа и превија Тодора.) Проклети доктор је проклети шпијун. Ти, сестро, шта знаш о њему?

ИВАНКА: Зове се Владимир Радивојевић и проклет јесте, али није шпијун.

МАНОЈЛО: Ма, пусти сад то. Сви то мисле. По тој логици нико није шпијун. Еј, бре, не верујем ни рођеној мајци, а њу је већ купила опозиција. Држи ми слике краља свуд по гарсоњери. Купиш рођеној мајци стан, а она нож у леђа. Ма сви су шпијуни. Дишу ти за уветом, иду са тобом на пишање, зноје се иза тебе на партијском, носе ти цегер на пијацу, знају о теби и више него што и сам знаш. Проклетници. Псета декадентна. Све их треба прво кастрирати, па им заварити чмар, па им дати живу да пију.

ИВАНКА: Смирите се.

МАНОЈЛО: Куш, бре, куртизано шпијунска. Чек, чек, како рече да се зове доктор?

ИВАНКА: Владимир.

МАНОЈЛО: Презиме, бре!

ИВАНКА: Радивојевић.

МАНОЈЛО: У, јебемудете, па његова бивша жена ради за нас. Катарина Gotwald Радивојевић.

ТОДОР: Не гледај тамо где си пао, него тамо где си се оклизнуо. Западноафричка пословица.

МАНОЈЛО: А, сестро, ко му је она профукњача са којом је побегао?

ИВАНКА: Јаворка Симеуновић.

МАНОЈЛО: Ко?

ИВАНКА: Добитница друге награде лесковачке роштиљијаде '94. Власница СУР "Бутик за роштиљ Пљескавијада", зар нисте чули?

МАНОЈЛО: И она је шпијун.

ПУАЏИЈА: Сестро, ова ординација је реквирирана од стране војске и од сада је кризни штаб од ванредног значаја.

МАНОЈЛО: Пуковниче, нађите ми Катерину Gotweld Радивојевић, одмах.

ПУАЏИЈА: Разумем. (Излази.).

ТОДОР: Тамо где је боље, тамо је двапут горе. Мартин Лутер.

ПУАЏИЈА: Ево, госпођа Катарина Gotwald Радивојевић.

КАТАРИНА: Господине саветниче, Владимир заиста не зна ништа. Ми се нисмо уопште видели од када је ово почело.

МАНОЈЛО: А да му нисте телефоном јавили?

КАТАРИНА: Нисам, ништа, нисам ништа.

МАНОЈЛО: Де, де, немојмо се вређати. Добро, 'ајте ви Катарина назад на свој радни задатак, а ми ћемо већ ухватити Владимира, је л' тако?

ТОДОР: Бог не даје ништа онима који држе скрштене руке. Западноафричка пословица.

МАНОЈЛО: Лаже, куја, кол'ко је тешка.

ПУАЏИЈА: Мислите?

МАНОЈЛО: Знам. Да не знам не би био ово што јесам, мада, да се ја питам био бих још више. Свеједно. Не слути на добро. Увешће нам опет санкције, имамо опет збегове и егзодус. Баш су нехумани ти ванземаљци. Могли су бар да одаберу неко боље време или бар да су отишли на неко друго место, ето у Црну Гору, на пример.

ТОДОР: Свако има свог омиљеног непријатеља. Без њега наша срећа не би била потпуна. Ле Корбизије, швајцарско–француски архитекта.

ПУАЏИЈА: Катарина ми рече да Владимир има деду у Чачку.

МАНОЈЛО: Е сад ме баш заболе за њега. Може да каже све, коме хоће.

ПУАЏИЈА: Немојте, саветниче, ово може бити од виталног значаја за српски народ уопште.

МАНОЈЛО: Хм, у праву си. Добро, онда шаљи шпијуне по тог Радивојевића, а ја ћу да ступим у везу са председником. (Вади цигарилос и ставља га на сто.) Председниче, о, председниче.

ЦИГАРИЛОС: Чујем те, Манојло.

МАНОЈЛО: Шта нам ваља чинити, председниче?

ЦИГАРИЛОС: Стоко глупа, чак би и присмаче и шиљеже били интелигентнији од вас. Престаните да се бавите појединцима, већ се усредсредите на глобални проблем. Појединци никада нису могли ништа ако нису имали подршку радничке класе. Хоћу да све буде по плану и немојте ме звати због сваке ситнице. Ја, као и свако друго људско биће имам право на одмор.

МАНОЈЛО: Хвала вам, извините, председниче. (Ставља цигарилос у џеп, затим се окреће према Пуаџији.) Јесу ли шпијуни спремни?

ПУАЏИЈА: Шпијунке.

МАНОЈЛО: Бриљантно.

IV слика

ЈАВОРКА: Како ћемо сад?

ВЛАДИМИР: Ево овде. (Столица, сто, кревет, старински креденац.) Овде ћемо бити сигурни...

ЈАВОРКА: Мислите да нас нико неће тражити?

ВЛАДИМИР: Не брини, мој деда Станоје тек што није. Чуди ме што га нема.

ЈАВОРКА: Неће се љутити?

ВЛАДИМИР: Ма јок, лези ти фино на тај кревет, сигурно си уморна.

ЈАВОРКА: А ви?

ВЛАДИМИР: Ја ћу на столицу.

ЈАВОРКА: Ама, лезите ви, ја ћу на столицу.

ВЛАДИМИР: Дете, лези ту и ћути.

ЈАВОРКА: Знате?

ВЛАДИМИР: Да?

ЈАВОРКА: Ми смо изабрани...

ВЛАДИМИР: За шта?

ЈАВОРКА: То је Божје провиђење. То светло које је тако пуно љубави и...

ВЛАДИМИР: Спавај.

ЈАВОРКА: До сада сам мислила да је живот роштиљ. Крменадла са младим луком, џигерица у марамици, па чак и лесковачки возић,... Али није...

ВЛАДИМИР: Сви око Лесковца мисле да је живот роштиљ.

ЈАВОРКА: Ја не мислим.

ВЛАДИМИР: Ови око Краљева мисле да је живот кајмак, у Ужицу мисле да је живот комплет-лепиња, у Нишу нишки ћевап...Мада ми се чини да је живот више као гибаница... или чак као посна сармица... онако берићетан, сочан али без смисла... мрсна сарма би у том случају имала више смисла. Мој деда Станоје ме је узимао у крило и увек говорио: "Владо, прасе моје, живот је шљива. Може да остане сирова и једра, може да се направи густи воћни сок, али најбоље је кад је "љута"... а онда дођу Немци и ставе лиценцу па су као они измислили шљивовицу и назвали је шнапс. Увек ти проклети Немци." То каже мој деда Станоје. А тај крушевачки вињак никада нисам волео, ни сам не знам зашто... (Замисли се.) Ајд, спавај сад.

ЈАВОРКА: Да.

ВЛАДИМИР: Небо моје, сунце моје
Загрли ме, пољуби ме!
Жељан сам ти пуста раја:
Загрљаја, уздисаја.
Загрли ме рају мој!
Туђе беле руке склопи.
Тако, чекај! Љуби, љуби!
Док се терет не растопи
Не изгори живот мој!

СТАНОЈЕ: (Отеже.) "А у Срба на брду Љубићу, у њих беше врло мало војске, и без пушке и без бритке сабље, пола босо пола обувено, по двојца једном сабљом секу, по двојца једном пушком туку!"

ВЛАДИМИР: Помоз' Бог, деда Станоје.

СТАНОЈЕ: Бог ти помогао, који си ти?

ВЛАДИМИР: Владимир од Радивојевића, твој унук, Миличин син.

СТАНОЈЕ: Ааааа, ти си Владо, прасе моје, јао види га мали Влада, ал' си порастао! Сећам се кад си гаће пунио... јест да си био нешто млађи.

ВЛАДИМИР: Е, то је истина.

СТАНОЈЕ: А ко ти је та лепотица до тебе, Владимире?

ВЛАДИМИР: Јаворка Симеуновић од Власотинца.

СТАНОЈЕ: Дедер, лепотице, седи деда-Станоју у крило да те погледам.

СТАНОЈЕ: Симеуновић из Власотинаца. Знам Милутина Симеуновића што смо по Брегалници Бугаре јурили, семе им се затрло.

ЈАВОРКА: То ми је деда.

СТАНОЈЕ: Убиле га комунистичке свиње кад су Чачак окупирали, семе им се затрло.

ВЛАДИМИР: Ми смо, деда Станоје, дошли овде да коначимо неку ноћ.

СТАНОЈЕ: Ако, децо моја, ако. Ја ћу у шталу код мог Зеленка.

ВЛАДИМИР: Не треба деда Станоје.

СТАНОЈЕ: (Устаје.) Море треба! Гости су ми дошли. Гост је у србијанској кући светиња, бре!

ВЛАДИМИР: Јаворка, шта је сад опет?

ЈАВОРКА: Опет онај знак. Опет онај знак.

СТАНОЈЕ: Шта је дете?

ВЛАДИМИР: Ништа, деда Станоје, ништа.

СТАНОЈЕ: Ел то због штапа и кашике, јел' да?

ЈАВОРКА: (Узбуђено.) Јесте...

СТАНОЈЕ: (Значајно.) Неродимка!

ВЛАДИМИР: Молим?

СТАНОЈЕ: Неродимка, река Неродимка, на светој земљи Косова.

ЈАВОРКА: То је место. То мора да је место!

СТАНОЈЕ: Е оволико се нисам узбудио још од када смо гањали Саву Савановића. Сећам се да ми је мој деда, а његов деда њему, а његов деда њему, а његов деда њему, причао о иконописцу Вартоломеју који је писао иконе у Дечанима...

ВЛАДИМИР: Да?

СТАНОЈЕ: (Наставља.) Ма знам да на тим иконама има нешто зашта се цео свет занима, ал уби ме, не могу да се сетим. Да ме за Кајмакчалан питаш, знам ти у минут кад смо на Швабу ударили. Французи и Енглези напунили гаће, а ми, удри на гнусне кобасичаре, па удри, па удри.

ВЛАДИМИР: Деда Станоје...

СТАНОЈЕ: Па, удри, па удри...

ВЛАДИМИР: Деда Станоје...

СТАНОЈЕ: Па удри, све до Београда.

ВЛАДИМИР: Како ћемо сад?

СТАНОЈЕ: Аха. Слушајте ме, децо. Имате аманет да одете на Неродимку, она има два слива.

ВЛАДИМИР: Па на који нам ваља ићи.

СТАНОЈЕ: На онај на коју се страну прво крстиш. Пази ову лепотицу и поздрави моје претке...

ВЛАДИМИР: Кога?

СТАНОЈЕ: Путуј сад и чувај се. (Даје му торбу.)

ЈАВОРКА: Хвала, деда Станоје.

ЛЕЛИЦА: 'Ало, бато, секо, 'оћеш купи оригинал Левис 501 за 20 динара. Багатела.

ЗОРИЦА: 'Ајмо, 'ајмо, 'ајмо.

ВЛАДИМИР: Нека, не треба.

ЛЕЛИЦА: 'Ајде, бре, бато, што цицијашиш, купи ћерки оригинал 501, само 25 динара.

ВЛАДИМИР: Сад си рекла 20.

ЛЕЛИЦА: Ја рекла двадесет, нисам рекла двадесет, Зорице, 'е сам рекла двадесет?

ЗОРИЦА: Ниси, Лелице, пљуни ми у уста ако јеси.

ЛЕЛИЦА: 'Ајде, бре, видим ти у очи да си добар човек. Купи ћерки. Види како те гледа. Види, Зорице, што су јој крупне очи.

ВЛАДИМИР: Она ми није ћерка.

ЗОРИЦА: Ако, ако, купи онда жени, ево и Версаћи хаљиница гратис.

ЛЕЛИЦА: И овај потпазући поур хоме исто за џабе.

ВЛАДИМИР: А што је толико јевтино?

ЗОРИЦА: Ао, бато, не стај ми на муку. Овај град је умро од кад је војска ушла у њега. Нема више ни птичице...

ЈАВОРКА: Каква војска?

ЛЕЛИЦА: Наша, србијанска.

ЈАВОРКА: А зашто?

ЛЕЛИЦА: Јао, не питај. Као неко затров'о Ситницу.

ЗОРИЦА: Ал знамо ми Цигани шта је у питању.

ВЛАДИМИР: Шта је у питању?

ЛЕЛИЦА: Људи са Месеца.

ЗОРИЦА: Све ми Цигани знамо.

ВЛАДИМИР: (Јаворки.) Хајдемо! Је ли, Циганке, је л' има неки превоз одавде?

ЛЕЛИЦА: Нема, бато, ал ће сад да стигне мој син Олд Шетерленд и мој братанац Сандокан, сас своју жену Маријану, с камион па ће све да нас повезу.

ВЛАДИМИР: Куда?

ЗОРИЦА: Па, горе, за Чачак и Београд.

ВЛАДИМИР: Идемо, Јаворка, одавде морамо пешке.

ЛЕЛИЦА: Де ћете, бре, не може доле, војска је све затворила.

ЗОРИЦА: 'Ало, бато, је л' си сигуран да нећеш купиш оригинал 501?

ЛЕЛИЦА: (У брош.) Ало, база, ало, база! Елвис је напустио зграду, Елвис је напустио зграду.

ЗОРИЦА: (Поправља мараму.) Лелице, имамо пријем.

ВЛАДИМИР: Просто ме чуди што до сада нисмо наишли на војску.

ЈАВОРКА: Истина.

ВЛАДИМИР: Само се бојим да нећемо моћи још дуго да се кријемо.

ЈАВОРКА: Чини ми се.

ВОЈНИК: Пуковниче, овамо! (Долази Пуаџија.)

ПУАЏИЈА: О, Владимир Радивојевић и Јаворка Симеуновић. Очекивали смо вас.

ВЛАДИМИР: Како?

ПУАЏИЈА: Лепо!

ЛЕЛИЦА: 'Ало, бато, 'оћеш купиш нове, оригинал 501. (Смеју се.)

ПУАЏИЈА: Генерале Толстојевски, изволите.

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Браво, полковник Пуаџија, маладјец! (Честита му и пољуби га у уста.)

ПУАЏИЈА: Добро, добро. (Збуњено.) Сада кад смо ухватили шпијуне...

ЈАВОРКА: Али ми нисмо шпијуни.

ВОЈНИК: Куш.

ПУАЏИЈА: Слушај 'вамо... (обраћа се војсци.) 'Оћу да вам кажем пре него што запоседнемо Коту 140...(Пауза.) Војници, о нашој војсци западне новине пишу на првим странама да смо дроњави, опанчарски батаљони. Исмејавају нас, ругају се сиротињи, јел смо вековима по рововима у блату до гуше, на њиховим граничним положајима као пси чувари. Док се Европа градила, зидала, богатила, док је Европа играла, певала, крала, док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је наш. Ернест Ставро Блофелд седи у Пентагону, чешка породичне драгуље, пије еспресо и столичнају водку и сере како ће заузети Неродимку, а Бога ми и целу Србију за две недеље. Решили су да нас прегазе и побију и мртве на златном послужавнику однесу у Вашингтон, главатом Клинтону пред нове изборе. Ово што ми бранимо је наша пропусница за небеску Србију и то за живота. И зато хоћу да свима буде јасно све. Је л јасно?!

ВОЈНИК I и II: Јесмо.

ПУАЏИЈА: Одлично. Вољно до даљих наређења. (Толстојевском.) 'Оћемо на воткицу?

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Исправна.

ПУАЏИЈА: Живели!

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Наздравља!

ПУАЏИЈА: Добро, господине Радивојевићу. Да вас чујем?

ВЛАДИМИР: Не знам ништа.

ПУАЏИЈА: Слушај, Радивојевићу, са овим се не шали. За твоје привођење је стигло наређење из председниковог кабинета.

ВЛАДИМИР: Не знам ништа о томе. Где је Јаворка?

ПУАЏИЈА: Лако ћемо за њу, Владимире, реци ти нама шта ћемо са тобом?

ВЛАДИМИР: Не знам.

ПУАЏИЈА: Не знаш? Добро. Шта си радио код Муратовог турбета?

ВЛАДИМИР: Јео јабуке.

ПУАЏИЈА: Мислиш да си духовит? Лепо. Товаришћ генерал, пажалуијста.

ВЛАДИМИР: Јаворка? Шта ти је то на глави?

ЈАВОРКА: (Устаје.) Бета јединице (Станоју.) Мислиш да би овог субјекта требало дезинтегрисати?

СТАНОЈЕ: Претворити га у водоник. Свакако.

ЗОРИЦА: Субјекат Владимир Радивојевић је проникао у систем одбране планете Криптон.

ЛЕЛИЦА: Алфа јединица, дозволите мени? (прилази Владимиру са виљушком у руци.)

ЗОРИЦА: Никако гама јединице. Ја инсистирам. Он ће водоник постати уз помоћ мог мега бластера (Вади кашичицу.).

СТАНОЈЕ: Алфа, гама, мир. Још нисмо већали.

ЈАВОРКА: (Седа Владимиру у крило.) Земаљски субјекте, моји фотони се цепају. Ја поседујем осећање за тебе, субјекту.

ВЛАДИМИР: Јаворка, шта то радиш, склони то од мене. (Јаворка са великом варјачом прилази његовој глави.) Склони то, Јаворка, склони.

ЈАВОРКА: Земаљски субјекте, пре дезинтеграције ти мораш ми још једном рећи дата земаљске јединице која лута свемиром.

ВЛАДИМИР: Кога? Шта?

ЈАВОРКА: Име те јединице је Ђ-У-К-И-Ћ Ј-А-К-Ш-А

ВЛАДИМИР: Ђура Јакшић, Ђура Јакшић.

ЗОРИЦА: Позитивно.

СТАНОЈЕ: Слушамо те земаљска јединице.

ВЛАДИМИР: Чекајте да се сетим, па није баш тако лако да... (Нервозно заплиће језиком.) Хммм... "То авет рече, он очима бљесне и ватру проспе из пламених зјеница, ошину коња и неман прегази, па викну с виса, Напријед..."

ЛЕЛИЦА: Негативно.

СТАНОЈЕ: Алфа јединица приступи извршењу.

ВЛАДИМИР: Чекајте, чекајте, ево сетио сам се... " Небо моје, сунце моје, загрли ме, пољуби ме! Жељан сам ти пуста раја, загрљаја, уздисаја, загрли ме рају мој, туђе беле руке склопи".

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Браво, маладјец, браво. (Светло. У соби су Пуаџија, Катарина и Толстојевски.).

ВЛАДИМИР: Катарина. Откуд ти овде? И шта сте ми то урадили?

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Ничево.

ПУАЏИЈА: Богами, у машине и догме не верујем. Али ако је руска производња онда ћу да верујем.

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Правда.

КАТАРИНА: Владимире, много сам имала проблема са тобом. Много.

ПУАЏИЈА: И ми смо.

ВЛАДИМИР: Али, чекајте, ја знам, ја све знам!

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Он знает?

ПУАЏИЈА: Он зна?

ВЛАДИМИР: Знам. Знам за десни слив Неродимке, знам за слетање. Знам.

ПУАЏИЈА: Он то не може знати.

ВЛАДИМИР: Знам.

КАТАРИНА: Откуд?

ВЛАДИМИР: Знам?

ПУАЏИЈА: Тим горе. Стража! Водите га у притвор!

КАТАРИНА: Чекајте.

ЧИН ТРЕЋИ

I слика

МАНОЈЛО: Сад ми је, заиста, да кажем, потпуно све једно. Могу да ме и на крст разапну и председник и народ. Ако ови зевзеци не слете, онда је ионако све свршено. Финито..

ТОДОР: Само песимисти кују гвожђе док је вруће. Оптимисти се уздају у то да се оно неће охладити. Петер Бам. Немачки писац.

МАНОЈЛО: Јесте, да знаш да имаш право, док пакујем овај кофер, чини ми се као да силазим из структуре власти.

ТОДОР: Претерана скромност је истовремено и знак сујете. Аугуст фон Коцебу, немачки драматичар, убијен.

МАНОЈЛО: Схватио сам, Тодоре, схватио сам. Ајде, стани овде да те видим у тој маскирној...Баш си ми онако, наочит. Хм, све нешто размишљам, да Србија неће бити иста, слетели ови или не. За Американце ћемо лако. Навикли смо у дуговековној историји. Али шта ако ти пробисвети одозгоре припуцају? А? (Проналази у сакоу цигарилос и нехајно га стави у уста.) Тодоре, дедер, припали ми. (Тодор вади упаљач и пали цигарилос, Манојло неуспешно покушава да пућне. Чује се пиштање, Манојло схвати шта је урадио, узима цигарилос из уста, баца га на под и стопалом покуша да угаси ватру. Тодор узима чашу воде са стола и просипа је. Манојло га љуто погледа.) Ама, јеси л ти нормалан? (Манојло узима цигарилос нежно у руке.) Председниче, председниче, реците нешто. Председниче, 'ало. (Тодору.) Не одговара. Готови смо, све је готово. Јебали смо јежа у леђа. Ово не слути на добро. Сад смо учабрирали. Шта да радимо, Тодоре, куме, шта да радимо?

ТОДОР: Изгубљено је само оно чега се одричеш, Готхолд Ефраим Лесинг, немачки књижевник и теоретичар уметности.

МАНОЈЛО: Помагај, бре, Тодоре, убио сам председника.

ТОДОР: Несигурност у заповедању изазива несигурност у непослушности. Хелмут фон Молтке, пруски фелдмаршал.

МАНОЈЛО: Тодоре, опраштам ти све, причај нормално, опраштам ти све, посаветуј кума свог... Преклињем те Тодоре.

ЦИГАРИЛОС: 'Ало, пријем, пријем, Манојло, шта се догађа?

МАНОЈЛО: Жив је! Председник!

ЦИГАРИЛОС: Манојло, пријем. Манојло, јави се, ало, шта се догодило? Шта се догодило?

МАНОЈЛО: Председниче. (Тодору.) Не чује нас? Тодоре, не чује нас.

ЦИГАРИЛОС: Манојло, Манојло, шта сте то урадили? 'Ел треба да прекидам одмор због ваших пубертетских глупости? 'Ало, Манојло, Манојло.

МАНОЈЛО: Готово је.

II слика

ВЛАДИМИР: Остави, Јаворка, више ионако нема смисла.

ЈАВОРКА: Има смисла, има смисла.

ВЛАДИМИР: Дођи овде код мене.

ЈАВОРКА: О чему размишљаш?

ВЛАДИМИР: О свачему.

ЈАВОРКА: О чему?

ВЛАДИМИР: Замишљам како би све то могло да се деси...

ЈАВОРКА: Како?

ВЛАДИМИР: Сећаш се кад си ми рекла да смо ми изабрани. (Јаворка клима главом.) То би могло да значи, да би нас ти, ти што сиђу, да нас поведу горе, е сад, то горе, где је то, мени је тешко да кажем, али нека је баш у сазвежђу Медведа, нека, онако фина планетица, са кућом, оградом, баш у онако шумадијском стилу, с једним авлијанером испред и са једним омањим летећим тањиром у гаражи.

ЈАВОРКА: И бутик свемирских пљескавица.

ВЛАДИМИР: И то...И да живимо заједно у срећи и весељу барем 2000 година.

ЈАВОРКА: Мислиш ти и ја?

ВЛАДИМИР: И неко сонично псето. Свет се отуђио од нас, Јаворка.

КИРК: Сулу?

СУЛУ: Чисто.

КИРК: Скоти?

СКОТИ: Чисто.

КИРК: Чеков?

ЧЕКОВ: Чисто.

КИРК: Ко сте ви?

ВЛАДИМИР: Ја сам доктор Владимир Радивојевић, а ово је Јаворка Симеуновић.

КИРК: Шта радите овде?

ВЛАДИМИР: Нас је војска затворила.

КИРК: Ха! Прави српски патриота. Противник недемократске власти, зар не?

ВЛАДИМИР: Па, сад...

КИРК: Скоти, дај им чоколаду. (Скоти вади из ранца чоколаду и пружа им, Јаворка и Владимир се прво чуде, а затим је и поједу.) Узмите, права америчка. Сулу?

СУЛУ: Ај, ај.

КИРК: Дај им "кока-колу".

ВЛАДИМИР: Ви сте капетане, гласали за демократску странку.

КИРК: Откуд знате?

ВЛАДИМИР: По "кока-коли".

КИРК: Бистро, господине, врло бистро.

ЧЕКОВ: Капетане!

КИРК: Занимљиво, ви сте ово нацртали?

ВЛАДИМИР: Не, она је.

КИРК: А, госпођица је уметник. Лепо. Сулу?

СУЛУ: Ај, ај.

КИРК: Мапу!

СУЛУ: Ај, ај.

КИРК: Зачуђујућа сличност. (Владимир се закашље.) Ви не мислите тако?

ВЛАДИМИР: Мислим.

КИРК: Имате ли, можда, податак, који је рукавац онај прави?

ВЛАДИМИР: Молим?

КИРК: Ја јесам војник, ал нисам глуп. Знате о чему говорим. Претпостављам да су вас због тога затворили.

ВЛАДИМИР: Да, као америчке шпијуне.

КИРК: Тим боље. Онда?

ВЛАДИМИР: Легенда каже да је прави рукавац онај на коју ти страну рука крене када се прекрстиш.

КИРК: Бриљантно. Српски народ је уман народ, идемо. Било ми је задовољство. Госпођице?

ЈАВОРКА: Капетане?

КИРК: (Владимиру) Господине?

ВЛАДИМИР: Капетане?

КИРК: (Окрене се.) Сулу?

СУЛУ: Чисто.

КИРК: Скоти?

СКОТИ: Чисто.

КИРК: Чеков?

ЧЕКОВ: Чисто.

КИРК: Полази.

ВЛАДИМИР: (Уста пуних чоколаде.) Хеј, поведите и нас. Не чују.

ЈАВОРКА: Отишли су.

ВЛАДИМИР: А шта ћемо ми?

ЈАВОРКА: Идемо и ми.

III слика

МАНОЈЛО: 'Ало, пуковниче, јесмо ли сигурни да смо на правом месту?

КАТАРИНА: Сви списи и фреске су више пута проверени. Успут, о истом трошку, неке фреске су рестауриране.

МАНОЈЛО: Како вас није срамота, Катарина, ви мислите да су паре из државног буџета за бацање?

ЦИГАРИЛОС: 'Ало, пријем...

КАТАРИНА: Шта је то?

МАНОЈЛО: Ништа... Хм, идемо са овим циркусом до краја. Баш ћу да верујем да је нешто што је записано у XV веку...

КАТАРИНА: Четрнаестом веку!

МАНОЈЛО: Није битно ком веку. Да су баш предвидели данашњи дан и годину.

ТОДОР: Све велике истине биле су у почетку светогрђе. Џорџ Бернард Шо. Ирски драматичар.

МАНОЈЛО: Претера га... 'Ел видите Катарина с ким се ја дружим?

ТОДОР: О човеку не треба судити по томе с ким се дружи. Не губите из вида да је Јуда имао беспрекорне пријатеље. Пол Верлен, француски песник.

МАНОЈЛО: Пуковниче, склоните га иза.

ПУАЏИЈА: Саветниче, генерал Толстојевски жели да зна колико рачунате на руску подршку ако нешто крене наопако.

МАНОЈЛО: Не сме ништа да крене наопако... (Шуштање из џепа.) Ено, тамо, неко се шуња!

КАТАРИНА: Ванземаљци!

ПУАЏИЈА: Американци!

ЦИГАРИЛОС: (Крчање.) Манојло, пријем!

ПУАЏИЈА: Шпијуни!

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Спијони!

КАТАРИНА: Владо!

МАНОЈЛО: Проклетство, пуковниче, откуд ови сад, па зар нису у апсу?

ПУАЏИЈА: Јесте, али...

МАНОЈЛО: Ништа али... стрељајте их на лицу места.

КАТАРИНА: Не, чекајте!

ПУАЏИЈА: Нема чекања.

ВЛАДИМИР: Полако, ви немате право по уставу!

ПУАЏИЈА: Сад ћеш да видиш како немам право по уставу. Војско, на извршење!

КАТАРИНА: Манојло, опозовите ово. Председник не би дозволио да...

МАНОЈЛО: Ја сам председник! (Сви га погледају.) Ванредни услови. Катарина, одмакните се. Пуковниче, наставите.

ТОДОР: Каква би дивна комедија овај свет био кад човек не би морао да игра своју улогу у њему. Дени Дидро, француски филозоф и писац.

ПУАЏИЈА: Пушке на готовс!

ЈАВОРКА: Немојте, ако Бога знате!

ВЛАДИМИР: Саветниче, ви сте гнусни тиранин и декадентно псето. Живела Србија!

МАНОЈЛО: Шта је ово? (Започиње игра разнобојне светлости, сви са интересовањем гледају горе.) Ово је предивно! (Игра светлости траје прилично дуго, затим се светлост полако спушта тако да свемирски брод атерира ван видокруга. Од пријатне шарене светлости постаје веома јака и непријатна светлост. Сви држе руке преко очију. Тодор ставља наочари за сунце.) Оркестар! Музика! (Оркестар се прво гледа између себе, затим почиње да свира "Шеву". Светлост као да вибрира.) Јаче, музика, јаче! (Оркестар наставља да свира свом снагом. Из брода се чује врло гласно и непријатно Г.

Наступа непријатна тишина.) Оркестар, химну!

ТРУБАЧ: Коју, гос-н саветник?

МАНОЈЛО: Како коју, мајку вам циганску, па је л имамо две химне?

ТРУБАЧ: Па, "Боже правде", ил ову другу?

МАНОЈЛО: Другу? Другу? Оца ли ти циганског...

ТРУБАЧ: Идемо, друга химна... је-н, два.

МАНОЈЛО: Шта сад, јебо га миш!

ДРАГУТИН: Помаже Бог, браћо Србијанци. Моје име је Драгутин Ј. Илијћ. За ово свечано магновење допустите ми да прочитам неки свој стих:

" Ево прими Небескога дара
За твој спомен нова се светлост ствара
Прими искру Божанског плама
Мач пламени, вишњег Неба сама,
Њим прекрсти на четири стране
Од поноћи њиме стварај дане,
Мач је пламен а рука је твоја
Ја те знадем, то је душа моја."

Браћо Србијанци, ово иза мене је наш господар, Пресветли цар Стефан Дечансковулкански III!

СТЕФАН: Да сте ми добро, браћо Србијанци.

МАНОЈЛО: Јесте ли ви из Небеске Србије?

ДРАГУТИН: О не... ми смо тек са планете Вулкан. Нисмо ни на пола пута до Небеске Србије.

ВЛАДИМИР: Ви сте Стефан Дечански. Онај Стефан Дечански?

СТЕФАН: Схватам вашу забринутост, али, не, он је мој далеки рођак који је поразивши бугарско-византијску војску код Велбужда, 1330. Са стотинак српских властелина дошао на Вулкан.

ПУАЏИЈА: Ви сте Вулканац?

СТЕФАН: Србовулканац!

МАНОЈЛО: Ја се извињавам, да ли све ово значи да је и цар Душан жив?

СТЕФАН: Не, он је умро у Србији.

МАНОЈЛО: Чекајте људи, откуд сад Вулкан, и откуд сте знали "Тамо далеко"? И ко је овај дебели са брадом?

СТЕФАН: Ми пратимо све што се догађа са нашом браћом. Ту и тамо додамо и поведемо на Вулкан неке од посебног значаја. Драгутин Ј. Илијћ је велики али заборављени србијански писац који је написао драму о Вулканцима и насловио је "За милијон година". Мој предак је оцртао зидове своје задужбине нашим васељенским бродовима.

ВЛАДИМИР: А који је прави повод вашег доласка?

КИРК: Да се нико није макао!

ДРАГУТИН: Две ствари да се разумемо! Први, да поведемо двоје људи са нама, велике по својој врлини.

МАНОЈЛО: Ево ја сам већ спакован и спреман.

ТОДОР: Ништа није у већој мери понижавајуће него кад видите идиоте који су успели у подухватима у којима сте ви оманули. Гистав Флобер, француски писац.

ДРАГУТИН: Не, господине саветниче, узећемо ово двоје.

СТЕФАН: А вама остављамо Симеуна IV Дечансковулканског Немањића да врати светло у напаћену Србију.

ЈАВОРКА: О чуда! Колико дивних овде је створења. Како је прелеп људски нараштај! О врли нови свете, који имаш овакве људе!

СТЕФАН: Збогом, браћо Срби, и пазите и чувајте монархију Немањића.

МАНОЈЛО: Е, џаба сад све!

ЦИГАРИЛОС: 'Ало, Манојло. Пријем.

ТОДОР: Живот је пун бескрајних апсурда и није ни потребно да изгледају вероватни јер су истинити. Луиђи Пиранђело, италијански драматичар.

МАНОЈЛО: Џаба руски ђенерали!

ТОЛСТОЈЕВСКИ: Паћему таваришћ савјетник, ета сјербскиј цар. Ја очењ радосниј.

МАНОЈЛО: Џаба амерички терористи, џаба сопствена војска.

ТОДОР: Џаба и опклада, јер је готово, куме венчани.

ПУАЏИЈА: Ал због две ствари треба да будете срећни.

МАНОЈЛО: Да чујем?

ПУАЏИЈА: Прво, већ сте спаковани, а авион за Аргентину полеће рано ујутро... А друго... За вас ће чути цео универзум. Не за председника, већ за вас.

МАНОЈЛО: Постоји само једна ствар на свету која је гора од тога да људи говоре о вама, а то је да људи уопште не говоре о вама. Оскар Вајлд, велики србијански писац, умро у освит новог века.

КИРК: Живео цео српски род!

КРАЈ

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]