Биљана Стајић

Le tour de Danube

Београд, 2000.

(Са конкурса за савремену српску драму Пројекта Растко, 2000. године)

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић

Лица:

Ема, 24

Синиша, Емин дечко, 25

Петар, Емин отац, 55

Нена, 67

Прва слика

ЕМА: Коначно? Као да сам студирала петнаест година…

СИНИША: Мени тако и изгледа.

ПЕТАР: А кад си ти дипломирао?

СИНИША: На време. Ја сам већ могао и да стажирам.

ЕМА: Ти си на време а ја кад сам хтела.

СИНИША: Да си хтела мало раније не би сад седели овде.

ПЕТАР: А где би ти седео?

НЕНА: Кад је да је, само да је. За нашу Емицу! За њен дипломски!

СИНИША: Нено, који пут се наздравља?

НЕНА: И стоти нек је. Само сркнем. Хоћу све за моју Емицу, а не смем, а хоћу.

ЕМА: Нено, само сам дипломирала.

НЕНА: Знам. Знам ја. Мислите, није то ништа, а после схватите…И моји Зоран и Јасна говорили исто, балавурдија, па опс, једног дана отишли. Једно, па друго. Иду, кажу…А ја све мислила мали они, деца још то… А кад је то било…Исто данас.

СИНИША: Нено, ви сте живели пре двеста година…А и ваша деца.

НЕНА: Синиша, душо, ја ћу теби казати…

СИНИША: Они су отишли. Данас кад се има дете у кући, има се заувек.

НЕНА: Ја сад и унучад имам. А моја деца су моја заувек. До год сам жива…(Еми.) Питај тату…Петре, реците ви, Ема и сад кад има диплому, и кад би зарађивала, кажу свој човек, и даље је дете, ваше дете, дете? И да оде на те поз…диплом…, ту, у ту школу за мирисе у Париз, где је добила стипендију, и да оде у тај Париз, а то је далеко, ипак, она и даље остаје ваша, и тамо, и овде, и тамо, и да се никад не врати, она је ваше дете…

СИНИША: Ја само кажем да се данас не бежи из куће лако као пре. Сад има да се седи.

НЕНА: А и то прође. И ако се седи, прође. Све то. Брзо. Децо, ништа ви не сватате. Кол'ко сам ја плакала за својима…А онда ми и Јова умро…Па сама. Па плачи, па кукај…Живе их оплакала…Али не. Више не. А волим их, више но шта. Сад само за мојим Јованом пустим…А прошло више од два'ес година…Два'ес две. Тад сам тебе почела да чувам, а ти тек проговорила и гучеш та-та, та-та.

ЕМА: Тата, што си се ућутао?

НЕНА: Доту'ће вас та болница. Не пита је л' субота, недеља. Немате ни ви више четр'ест.

ЕМА: Је си ли уморан, тата?

НЕНА: Опет муљате по глави оно ваше?…Само бог зна да л' ту човек погреши ил' не. Мом Јови спаса није било, ни да су га 'иљаду пута шили и зашивали… Најгоре… Ако је суђено, тако је. Не бира болест ни време, ни место, не пита ка'ће, не пита да л' се рађа, крсти, слави, не пита, незвана дође, никад добра. А шта ћеш?…А ми вечерас славимо! За нашу Емицу! (Грли Ему.) О, што би мамица била поносна да те види. Јавила сам јој, плакала је преко телефона. Чула сам.

ЕМА: (Бесно.) Нено!

НЕНА: Немој да се љутиш. Морала сам да јој јавим. Она тако…

ЕМА: Хоћеш сад да ми поквариш вече?

НЕНА: Емице! (Грли је.) Петре, не љутите се, морала сам. Она воли Ему. Воли. Ја знам. Била је млада и…

ЕМА: Прекини! Прекини с тим!…Извини…Ненице, немој више…

НЕНА: Не љутите се. Ми славимо! За нашу Емицу! Идем ја. Мој термин за легање прошао.

НЕНА: А сутра…

ЕМА: Тата ће скувати. Иди ти.

ПЕТАР: Ја ћу. Не радим сутра.

НЕНА: А моја Зорана ми јавила да им долазе неки пријатељи…Па нека…Биће још недељних ручкова. Нема везе. Доћи ћу ујутру.

НЕНА: (Еми.) Овај твој кинески ресторан, није ми се допао. Све ми нешто бургија у стомаку. Али нека.

СИНИША: Лаку ноћ, Нено.

НЕНА: (Изван сцене.) Видим ја.

ПЕТАР: Нека. Док откључате.

НЕНА: (Изван сцене.) Никад светла у овој згради.

ПЕТАР: Лака вам ноћ.

ЕМА: Је л' треба нешто тата?

ПЕТАР: …Не.

ЕМА: Шанел?

СИНИША: А-ха.

ЕМА: Први пут, откако сам ти купила. Смраду.

СИНИША: Јеси ли јавила Дејани?

ЕМА: Нисам.

СИНИША: Рекла си, данас!

ЕМА: Заборавила.

ЕМА: Јавићу.

СИНИША: Ти као да не желиш да одемо…?

ЕМА: Јавићу. А и какве везе она има са тим?

СИНИША: Наљутила си се…

ЕМА: На кога?

СИНИША: Две недеље ти не пише и одмах дижеш нос!

ЕМА: А да теби најбољи пријатељ не пише, не јавља се две недеље, ето тако, одједном…У ствари, баш ме брига.

СИНИША: Нема свој комп.

ЕМА: Немам ни ја. Баш ме брига.

СИНИША: Ти увек можеш да се јавиш од мене а она…

ЕМА: Има комп на факултету. У првом семестру ми је писала сваки дан а откако јој је Аца дошао…Е, боли ме уво.

СИНИША: Колико пута је она тебе звала…? Можда сад немају кинту. Аца се тек запослио.

ЕМА: А ја имам кинту да зовем Париз? А и да имам… (Пауза.)

СИНИША: Зови је…И зашто се не јавиш мами? Видиш да жели контакт, видиш да зове Нену. Она је у Паризу. Има паре. Може нам помоћи.

ЕМА: (На ивици живаца, али као смирено.) Ућути. Молим те, ућути.

СИНИША: То је било пре двадесет година….

СИНИША: Извини. Мислио сам…Само сам рекао.

ЕМА: То није твоја ствар. Немој да ми се мешаш. То је моја ствар.

СИНИША: (Кратко.) Ок.

СИНИША: Знаш да желим да одемо. Откад смо се упознали, већ две године ми причаш како ћеш креирати мирисе, како ћеш мућкати, екстраховати, добијати апсолуте, причаш ми о дизајну парфема…Еј, где је то било пре две године а сад…Ниси ми јасна. Реци, задовољићеш се надгледањем неких процеса, не знам, неких машина, нешто, не знам, не разумем? Ти нећеш да будеш надзорник, фармацеутски инжењер, нећеш, реци. Нећеш само то. Знам. Ти желиш да правиш мирисе. Ти живиш у мирисима.

ЕМА:…Да…А ти желиш да одеш одавде.

СИНИША: Желим. Желим да одемо заједно. Желим због тебе. Да ми ти ниси убацила бубу у главу ја бих већ стажирао.

ЕМА: Сад сам ти ја крива?

СИНИША: Ниси. Али ја сад ништа не радим. Ја чекам. Откад сам дошао из војске ја чекам тебе. И не размишљам о специјализацији, не размишљам више о хирургији. Барем не овде.

ЕМА: А шта кад бих добила понуду за неки добар посао овде?

СИНИША: Нећеш добити.

ЕМА: А шта, кад би се десило, ето, да добијем?

СИНИША: А шта је за тебе добар посао…? Зови Дејану.

ЕМА: Зашто би ми морали баш сад да одемо…?

СИНИША: А кад? Реци ми кад. Већ си једну годину пропустила. Стипендију можеш да искористиш још само ове године. Поново је нећеш добити. И шта ја? Да чекам да се смислиш? Докле?

ЕМА: Нисам ја крива! Да си хтео, ти си могао да стажираш. Нисам ти ја рекла, немој.

СИНИША: Да, ти само причаш, и причаш али ништа не кажеш…Ниси ти крива.

ЕМА: И не би ти било жао после шест година учења да радиш као крупије?

СИНИША: У почетку. То није битно. Причали смо толико пута.

ЕМА: Желим да имам своју колекцију. Дејана и ја. Козметика и парфеми. Желим. И срећна сам кад мислим о томе. Јесам…

СИНИША: Али?

ЕМА: …Не знам.

СИНИША: Шта не знаш?

ЕМА: Не знам, пусти ме!

ЕМА: Седи, тата.

СИНИША:…Идем. Спава ми се.

ЕМА: Зови кад се вратиш сутра.

ЕМА: Зови…

СИНИША: Ако не буде касно.

ПЕТАР: Је си ли почео…да радиш?

СИНИША: Не.

ЕМА: Почиње од понедељка.

СИНИША: Само док скупим за карту.

ПЕТАР: А ти путујеш негде?

СИНИША: Да.

ПЕТАР: На дуже.

СИНИША:…Видећемо. Лаку ноћ.

ЕМА: Знаш, тата, први парфем који будем креирала назваћу Le tour de Danube. Мирисаће на Дунав.

ПЕТАР: Дунав, сине, смрди.

ЕМА: А како ти знаш да смрди?

ПЕТАР: Нисам цео живот имао хроничне синусе.

ЕМА: …И онда је смрдео?

ПЕТАР: Онако. И онда је свашта пливало по њему. Али мање него сад.

ЕМА: …Можда и смрди…Али…

ЕМА: Морала бих да екстрахујем апсолуте из дунавских алги и биљака, и још из тополе и врбе. Оне му дају шмек.

ПЕТАР: И колико тона тога би ти требало?

ЕМА: За килограм апсолута руже потребно је…

ПЕТАР: Три тоне ружиних латица.

ЕМА: Сећаш се?

ПЕТАР: За килограм апсолута поморанџе потребна је тона цвета поморанџе.

ЕМА: Ти и даље памтиш све што ти кажем?…Да ли се сећаш оне моје професорке из технологије козметике? Па она што је ишла у гимназију са тобом…?

ПЕТАР: И што не даје десетке?

ЕМА: Та. Јуче, после дипломског, приђе ми она и…Изашао је неки конкурс за место саветника продаје козметике у Цептеру. Јуче се тај конкурс затварао. Питала ме да ли бих радила. Она ради тамо…и одлучује.

ЕМА: Ја мислим да од понедељка почињем да радим…А-ха.

ПЕТАР: Како сад то?

ЕМА: (Смеје се.) Не знам ни ја. Тако. Шта мислиш?

ПЕТАР: Мислио сам да желиш да идеш у Париз.

ЕМА:…Синиша жели…Желела сам…Не знам.

ПЕТАР: А стипендија? Нећеш после моћи да одеш…

ЕМА: …Можда…тако треба. А ко зна, једног дана…Али ја хоћу да правим мирисе. Ја знам да ћу креирати мирисе.

ПЕТАР:…Како? Где?

ЕМА: …Не знам. Али биће. Не могу сад да размишљам. Биће. Сад сам добила посао.

ПЕТАР: Није ти жао? А ако ти буде жао?

ЕМА: Ја ћу то радити. Али сад…Не могу сад да размишљам. После. Ниси срећан?

ПЕТАР: Ја? (Загрли је.) Јесам. Јесам.

ЕМА: Теби је жао?…Ако ти мислиш да је боље…

ПЕТАР: (Прекида је.) Не, не.

ЕМА: А биће после? А?

ПЕТАР: Биће.

ЕМА: Ја ћу радити па једног дана…Ето. Још ћу бити ту.

ПЕТАР: Да.

ЕМА: Нећеш бити сам. Биће после?

ПЕТАР: И ово је одлично. Одлично.

Ема…

ПЕТАР: А биће после. И направићеш твој Le tour de Danube.

ЕМА: Тамо бих научила…

ПЕТАР: Мислио сам да ћеш у септембру отићи у Париз, а већ је април…Биће…Рекла си Синиши?

ЕМА: Синиша је завршио курс за крупијее. Аца му је предложио. Он ради као крупије у Паризу. Синиша почиње у понедељак да ради.

ПЕТАР: За карту?

ЕМА: У понедељак почињем да радим.

Крај слике.

Друга слика

ЕМА: Још си ту!

НЕНА: Завршавам ручак. Стићи ћеш, не брини. Како је било на послу?

ЕМА: Нисам у школи да ме сваки дан питаш како је било.

НЕНА: Ја то…Можда је било нешто.

ЕМА: Је л' звао ко?

НЕНА: Звала твоја Деја. Не долазе за рођендан. Ти њој још ниси рекла да радиш? Пита какав посао и прекиде се веза.

ЕМА: Не долази? Не мора.

НЕНА: Пита, кад ћеш ти…Што јој ниси рекла за посао?

ЕМА: Нема везе. Зваћу је.

НЕНА: Е, што ти имаш лутака у глави…Не знаш да л' би ово ил' би оно.

ЕМА: Пусти. Шта има за ручак?

НЕНА: Пусти, пусти. Пуштам ја.

НЕНА: Да 'оћеш да се мало прихватиш, да научиш…

НЕНА: Једног дана неће бити Нене да ти кува. Шта ћеш онда?

ЕМА: Тата зна све да скува.

НЕНА: Тата ово, тата оно. Иди, види, однеси, донеси, а ти прстом да мрднеш. Докле? Дао бога да ти неко целог века кува. Рекла сам ја Петру, ал' нећу ни ја више да се трпам, него ћути па терај своје. Само видим шта ће бит'.

ЕМА: Шта ће бит'?

НЕНА: Исмевај ти. А дигла би тај твој нос кад би ти рекла.

ЕМА: Реци.

НЕНА: Е кад 'оћеш. 'Оћеш ово, 'оћеш оно, 'оћеш, нећеш, а све не може. Он, момак, зна шта 'оће у животу. Тај твој Париз, и ти твоји парфеми, данас причаш пуна ти уста, сутра дође он а ти ко риба. Ни да писнеш.

ЕМА: Загореће ти ручак.

НЕНА: Љути се ти. Ја сам своје рекла.

ЕМА: Је л' то неки светац данас?

НЕНА: Нема данас ништа…Сутра је Врбица…Што? Не прескачем ја.

ЕМА: Много, Нено,…Ништа. Много причаш. Загореће оно, осети се.

НЕНА: Осетићеш ти, и што 'оћеш и што нећеш.

ЕМА: Хало?…Малопре…Како не можеш? Договорили смо се!?…Добро, онда, чипуј…Не…Не љутим се! Ћао.

НЕНА: Ено, поставила сам.

ЕМА: Чекаћу тату.

НЕНА: Па да те Синиша поново чека?

ЕМА: Неће. Јавио се. Ради од четири.

НЕНА: Онда полако. А идите после посла. Кад он дечко заврши.

ЕМА: Закупила сам терен од пет до шест! Не можемо у један ујутро да се појавимо!

НЕНА: Ионако стално тенисираш.

ЕМА: Ићи ће тата.

НЕНА: Уморан с посла? И глава га је јуче заболела…А он неће да призна. И ти би сваки дан к'о пре.

ЕМА: Нећу да ми пропадне термин…зато што он нешто ради.

НЕНА: Само нек ради, нек коцка. И то је посао. А шта овако да ради ко доктор негде, шта би зарадио? И још да гледа болесне сваки дан. Ко твој отац, мртве. Пусти ти, нек зарађује он овако. Лепши је то посао. Требаће…Требаће вам.

НЕНА: Да,…добила си карту…

ЕМА: Какву карту?

НЕНА: Рођенданску, мислим…Из Француске.

ЕМА: А је ли? Дејана шлихтара. Сад зове и још шаље и честитку.

НЕНА: Није ова од ње.

ЕМА: Јесам ли ти рекла шта да радиш са тим…твојим картама? Ти си стварно ментол!!!

НЕНА: Ти ако 'оћеш сама је исцепај и баци. Ја нећу. Није моје. Ја ти дам а ти ради шта 'оћеш са њом. Цепај.

ЕМА: И сваке године исто и ти…Где је?

НЕНА: Макар да прочиташ. Сигурно пише…

ЕМА: Шта пише?

НЕНА: Не знам, ал' тако да цепаш…Па ни да ти је…

ЕМА: Шта?

НЕНА: Мајка ти је.

ЕМА: Је л'?

НЕНА: Макар да прочиташ. Каква је, таква је, мати ти је…И воли те. Воли. Знам ја. Она жели да ти дођеш у Париз.

ЕМА: Код ње? Да ми буде мама? (Почиње да се смеје.)

НЕНА: Јес' да…

ЕМА: Е, не почињи, мајке ти.

НЕНА: Не браним ја њу. Оставила те с две године ал'…

ЕМА: (Прекида је.) Ал'…не кењај. И кад бих отишла у Париз никад не бих отишла код ње. Никад.

НЕНА: Ал' ко зна једног дана…

ЕМА: (Прекида је.) Знаш шта?…Боли ме…!

НЕНА: (Прекида је.) Не псуј!

ЕМА: А ти онда престани!

ЕМА: Пусти ме. И иди.

НЕНА: Не мешам се ја. Нек те боли шта 'оћеш, а што друге боли…Ни ти ниси…

ЕМА: …Ни ја нисам…?

НЕНА: Иди једи.

ЕМА: Ни ја нисам, шта?!…Боља? Ни ја нисам боља?

НЕНА: Нисам ништа рекла.

ЕМА: Шта си рекла?

НЕНА: Да се средиш. Ниси више мала. Два'ес четири, за који дан.

ЕМА: Ти си луда. Ти хоћеш да се ја удам? Нисам ти ја крива што сте се ви метузалемке удавале са петнаест. Да се удам? Лујка.

НЕНА: Ти? Сачувај. Треба то и трпити…И још не дај боже цео живот. 'Оћу само да…

ЕМА: (Имитира.) Да кажеш том момку шта ти у ствари хоћеш, да сви лепо знају и да сви буду срећни. (Нормалним гласом.) Ако ти се Синиша толико свиђа, поклањам ти га.

НЕНА: Требало је тебе по гузици лупати па не би ти сад мени овако! Али Петар није дао, не дете, не дете, а дете безобразно, али не дете, не дете! А видеће и он како ћеш му вратити!

ЕМА: (Полако, претећи.) Ти си безобразна. Ти ћеш мени да говориш о мени и моме оцу?!

НЕНА: Не, радите шта 'оћете…Ја више нећу, ни реч. Имаш ручак.

ЕМА: (За њом.) Немам ја више две године…да ми ти причаш…бајке.

ЕМА: А сад ћутиш? Сад бежиш? Кад ја имам да нешто кажем, ти бежиш. Е, па сад ме слушај!

НЕНА: Гора си него с две! Кад се заинатиш, па кад је не, онда је не и још 'иљаду пута не.

ЕМА: Да.

НЕНА: И макар сви поцркали.

НЕНА: И не ћутим ја. Ти си та која ћутиш! Ти си та која не говори него ради по свом!

ЕМА: Шта ти хоћеш? Да радим по твом? Шта хоћеш?

НЕНА:…Знаш ти.

ЕМА: Досадна си.

НЕНА: Ако треба лупат' главом, главом.

ЕМА: Моја је.

НЕНА: Разбићеш и туђу.

ЕМА: Ја могу…Могу, бре, да једем говна.

НЕНА: Баш то.

ЕМА: Иди. Отпајки мало.

НЕНА: Реци Синиши. Реци да нећеш у Париз.

ЕМА: Откуд ти знаш шта ја хоћу?

НЕНА: То ни бога ваљда не зна. Само видим шта радиш. А да л' и ти, јадна, знаш…

НЕНА: Не знам.

ЕМА: Не знам!

ЕМА: Не знам!… (Загрли Нену.) Не знам, Нено…Нећу да оставим тату! Нећу да остане сам!

Крај слике

Трећа слика

СИНИША: И шта сад?

СИНИША: Имаш нешто за мене за читање?

ЕМА: Нађи нешто…Имаш ту патологију. (Показује главом на орман са књигама.) То ће ти се свидети.

СИНИША: Хоћеш ли ускоро престати да читаш?

ЕМА: Не.

СИНИША: Ја могу и да одем.

ЕМА: Узми торту, ако хоћеш.

СИНИША: Донеси ми.

ЕМА: Читам. Узми сам.

СИНИША: Ко овде треба да се љути?

ЕМА: Извини?

СИНИША: Ја сам Аци рекао да ми пронађе посао.

ЕМА: Нек ти пронађе.

СИНИША: Могла си раније да ми кажеш.

ЕМА: Молим?

СИНИША: Не, не, читај.

ЕМА: Иди ти.

ЕМА: Зашто не би отишао у Париз? Тамо је кул.

СИНИША: Могла си раније да ми кажеш.

ЕМА: Ја теби ништа нисам рекла.

СИНИША: Аца ми је рекао да се Дејани уопште не јављаш.

ЕМА: Па?

СИНИША: То је кул.

ЕМА: Хвала.

СИНИША: И докле мислиш овако?

ЕМА: Молим?

СИНИША: Престани.

ЕМА: Шта ти хоћеш?

СИНИША: Шта ти хоћеш?

ЕМА: Читам.

СИНИША: Реци ми, зашто?

ЕМА: Шта?

СИНИША: Губимо време.

ЕМА: Иди. Сад ћу и ја на спавање.

СИНИША: Ја ти се нећу јавити.

ЕМА: Кул.

СИНИША: Ок, само ми реци зашто?

ЕМА: Зато. Зато што тако хоћу.

СИНИША: Зашто?

ЕМА: Тако.

СИНИША: А колико већ хоћеш?

ЕМА: Ти си мени радио иза леђа.

СИНИША: Ја сам се само јавио Аци, да ми на време нешто нађе.

ЕМА: Што мени ниси рекао?

СИНИША: Рекао бих ти.

ЕМА: И ја бих теби рекла.

СИНИША: И зашто нећеш?

ЕМА: Нећу да идем. Не иде ми се.

СИНИША: Одједном?

ЕМА: Одједном.

СИНИША: Ти си ћутала. Ја сам сад испао кретен.

ЕМА: Ти ионако ништа не радиш. Треба да идеш.

СИНИША: Дипломски си одлагала годину дана и ја сам чекао…

ЕМА: И ја сам тебе чекала годину дана. Могао си да не идеш у војску. Према томе, и ја сам чекала.

СИНИША: Ти си луда.

ЕМА: Молим? Ниси могао да средиш да не идеш?

СИНИША: Како сам могао?

ЕМА: Да си се потрудио.

СИНИША: Мислиш да се мени ишло? Ти си дете.

ЕМА: Ако си ти изгубио годину дана чекајући мене да дипломирам и да онда одемо у Париз и ја сам исто тако изгубила годину дана чекајући тебе.

СИНИША: А је л' тако?

ЕМА: Тако.

СИНИША: Па што ми то ниси рекла?

ЕМА: Ниси питао.

СИНИША: А требало је да се играмо: питам се, питам се?

ЕМА: Смараш. А и рођендан ми је. Да сумирамо. Да сам знала, рекла бих ти раније.

СИНИША: Знала си.

ЕМА: Нисам.

СИНИША: Јеси.

ЕМА: Сад знам. Није ти касно. Можеш сутра да одеш ако хоћеш.

СИНИША: Не буду тако јадна.

ЕМА: Докле мислиш да ме гњавиш? Нисам знала. Сад знам.

СИНИША: Није ствар у томе да ли ја могу сутра да одем или не…

ЕМА: Хоћеш да ти кажем: извини…?

СИНИША: Ја сам те чекао. Да заједно одемо.

ЕМА: Знам. Јеси. Извини…И шта још кажем?

СИНИША: Ништа.

ЕМА: Жао ми је.

СИНИША: Није ти жао.

ЕМА: Жао ми је.

СИНИША: Лажеш.

ЕМА: Жао ми је. Било шта сад да ти кажем…Не знам.

СИНИША: Ја сам тебе чекао.

ЕМА: Који си ти ментол! Реци, реци шта би требало да ти кажем да…

СИНИША: Па да завршимо…?

СИНИША: Поздрави тату.

ЕМА: Поздрави Дејану и Ацу.

СИНИША: И то је то?

ЕМА: Срећно.

ПЕТАР: (Синиши.) Где ћеш ти?

ЕМА: Иде.

ПЕТАР: Морамо попити нешто!

ЕМА: …Ти не пијеш.

ПЕТАР: Рођендан је. Ема, иди купи…нешто.

СИНИША: Ја журим.

ЕМА: Синиша жури.

ПЕТАР: Баш толико?…Седи мало.

ПЕТАР: Емице…

ПЕТАР: Ено, узми паре.

ПЕТАР: Седи.

ПЕТАР: Ја знам да си ти завршио медицину. Али…чини ми се да ништа паметно не радиш. Не трудиш се да радиш. И по мојим проценама никад ништа нећеш ни урадити…Али, Ема те воли.

ПЕТАР: Ти њу волиш. Е, видиш, ја ћу умрети. И ти ћеш, али ја ћу пре. Ако Бог да. Два, три, пет, највише десет месеци, мада сумњам и толико да ћу... Ема не сме да зна.

ПЕТАР: Нешто ми гризе мозак. Замисли, нисам ни знао. А учио си ти, ваљда, ту баш и нема шта да се каже…ни уради. Човек почне да се губи, помало. Ема не сме да ме види таквог и зато ћете вас двоје да одете у Париз што пре…А она ће сазнати кад све буде готово. И остајеш ти. Схваташ?

ПЕТАР: Ја сутра идем на операцију, за Ему и Нену на семинар. Али то нема везе. Оно што ти је Бог дао, није ти дао да би ти човек одсекао. Чудно за патолога?…Ема не сме да сазна.

ПЕТАР: Ему! Баш си ему!

ПЕТАР: Само да знаш да ни Тоша није спор као што смо мислили.

ЕМА: Какав Тоша?

ПЕТАР: Тоша, с терена један. Данас смо играли у пару.

ЕМА: Тоша?…Рекао си да је креле.

ПЕТАР: Морам с неким играти. А и његова жена, килави, неће да игра, па смо се договорили да ћемо играти заједно кад ти одеш у Париз. Није лош. Уопште није лош. Има добар бекенд, а хоће да излази и на мрежу. Али није брз као мој ему.

ЕМА: Нена ти је поручила да је испеглала све за пут.

ПЕТАР: Да те будим пре него што кренем?

ЕМА: Како хоћеш.

СИНИША: Ема неће да иде.

ПЕТАР: Хоће.

СИНИША: Ја мислим да је то због вас. Она хоће да ја одем. И мислим да је и готово…

ПЕТАР: Не. Ићи ће.

СИНИША: Ми смо баш вечерас…

ПЕТАР: (Прекида га.) Знам ја њу…Не брини. Иди сад.

СИНИША: …

ПЕТАР: Видимо се.

СИНИША: Лаку ноћ.

ПЕТАР: (Гласније.) Ема…?

Петар (Еми): 'Ајде дођи.

СИНИША: Заборавио сам кључеве.

СИНИША: Лаку ноћ.

ПЕТАР: А ово?

ПЕТАР: Отвори.

ПЕТАР: Следећи пут хоћу да ти мени поклониш свој. Le tour de Danube.

ПЕТАР: Мораш да одеш тамо. Ја желим да одеш. И да ми донесеш оно о чему машташ.

ЕМА: …Како ћеш… ти…?

ПЕТАР: Ја ћу мислити о теби. И биће ми добро.

ПЕТАР: Да.

ЕМА: Волим те.

Крај слике

Четврта слика

НЕНА: Инати се, само се инати. Склањај ноге.

ЕМА: Бриши после. Сутра.

НЕНА: Недељом се ништа не ради. Скидај ноге са стола.

ЕМА: Чисте су ми чарапе. Миришу.

НЕНА: Иди у собу.

ЕМА: Пусти, ја ћу после.

НЕНА: Е да видим да усисаш своју собу па да идем боги.

ЕМА: Не улази ми у собу!

НЕНА: Не можеш ни ти да се пробијеш па читаш овде.

ЕМА: Хоћеш да се све сија…Шлихтаро.

НЕНА: Је л' човек треба у свињац да се врати?! Ти мислиш, мало запрашиш тим твојим, да мирише све, и само да ме гуши, па мислиш сређено? А по поду, а по столу, а прст прашине?

ЕМА: Не враћа се још.

НЕНА: Не зијаш да ми кажеш?

ЕМА: Остаје још седам дана.

НЕНА: Који то семинар траје петнаес' дана?…Знала сам ја, отиш'о да ископава негде.

ЕМА: Где, Нено?

НЕНА: Шта се бечиш? Мож' да бира. Мртви' има са сви' страна.

ЕМА: Има и ко да ради за њих.

НЕНА: Сад може ко год 'оће да им ради шта 'оће. Да се бар препознају и сахране. А ко ће то?

ЕМА: Неко ће и то.

НЕНА: Неће. Дигли руке ми, диго бог.

ЕМА: А данас верујеш у бога?

НЕНА: Питај ти све те под земљом без крста над главом, верују ли они?

ЕМА: Ти се јави.

НЕНА: Је си ту ил' ниси?

ЕМА: Питај ко је.

НЕНА: А ко ће бит'?

НЕНА: 'Ало?…Јесте.

НЕНА: Да ниси…

ЕМА: (Прекида је.)Ко је?

НЕНА: За тебе.

НЕНА: Дериште!

ЕМА: Читам.

НЕНА: Целу недељу поклапаш слушалицу!

ЕМА: Видиш да читам.

НЕНА: Читај у соби!

ЕМА: Шта се дереш?!

НЕНА: Марш у собу!

ЕМА: Марш ти!

НЕНА: (Строго.) У собу.

НЕНА: Синиша, Нена је. Дођи сутра. Ема ће бити ту.

Крај слике

Пета слика

ЕМА: Нећу црћи! Поручила сам ооогромну пицу, какву ти никада ниси направила!

ЕМА: (Изван сцене.) Нено…?

СИНИША: (Изван сцене.) Здраво.

ЕМА:…Уђи.

ЕМА: Седи.

ЕМА: Ја сам једно говно...Чула сам јуче Нену како плаче...

ЕМА: Мене нико не воли.

СИНИША: Шта радиш ових дана?

ЕМА: Ових дана?…Радим. Не разумем.

СИНИША: Ти радиш? Изгледаш као да идеш у средњу школу. Како се зовеш? Ја сам Синиша. (Пружа руку.)

ЕМА: …

СИНИША: Хоћеш да изађемо ових дана?

ЕМА: Ти мене зајебаваш?

СИНИША: Баш си слатка. Хоћеш да изађемо? Можемо у петак, мој друг, његова девојка, ти и ја?

ЕМА: Рекао си да због мене више немаш ниједног друга.

СИНИША: Ја то рекао? Па ми се познајемо тек пет минута. Ја сам завршио медицину, али радим као крупије. Нисам неки спонзор. Немам кола. А ти? Шта радиш?

ЕМА: Ја сам саветник за козметику у Цептеру.

СИНИША: А баш си и лепа. Мало ме подсећаш на моју бившу девојку.

ЕМА: Каква је она била?

СИНИША: Много сам је волео.

ЕМА:…И?

СИНИША: Оставила ме.

ЕМА: Зашто?

СИНИША: Не знам. Престала је да ме воли.

ЕМА: Зашто то мислиш?

СИНИША: Не знам. Можда ме никад није ни волела.

ЕМА: Како то, када је сигурно чекала годину дана да се вратиш из војске? Ти си мушко.

СИНИША: Не знам. Али и ја сам њу чекао годину дана, да дипломира, нисам ишао на стажирање. Чекао сам је. Требало је да отпутујемо заједно.

ЕМА: У Париз?

СИНИША: Како знаш?

ЕМА: Не знам. Тако…И да почнете заједно?

СИНИША: Да. Да почнемо заједно.

ЕМА: И шта се десило?

СИНИША: Рекао сам ти: изгледа да је престала да ме воли.

ЕМА: Ја не верујем.

СИНИША: Зашто?

ЕМА: Једноставно…не верујем. Не, није то сигурно.

СИНИША: Није одговарала на моје телефонске позиве а ја нисам смео да дођем код ње. Није одговарала.

ЕМА: Не могу да верујем.

СИНИША: Нисам ни ја могао.

ЕМА: Можда није престала да те воли...?

СИНИША: А зашто није хтела да се чује са мном?

ЕМА: Можда се уплашила.

СИНИША: Ја нисам уопште опасан.

ЕМА: Можда је била конфузна, можда јој се све смућкало у глави и није знала шта да ради…а можда, није била сигурна да ли ти њу волиш…?

СИНИША: Али, ја сам њу звао.

ЕМА: Можда ти није веровала.

СИНИША: Али, ја сам њу волео.

ЕМА: Можда…

СИНИША: Шта?

ЕМА: Можда је она…будала.

СИНИША: Мислиш?

ЕМА: …Да. Боље да си је заборавио. Је си ли?

СИНИША: …Нисам... Али онда сам угледао тебе.

ЕМА: Па?

СИНИША: Помислио сам: ова девојка је много слатка, а осећам и да није будала као претходна.

ЕМА: И…онда? Шта је било онда?

СИНИША: Онда сам почео да те мувам.

ЕМА: Позвао си ме да изађемо.

СИНИША: А ти си рекла?

ЕМА: А ја сам рекла, да. Овај момак, можда је он онај прави.

СИНИША: И?

ЕМА: И?

СИНИША: Нема више.

ЕМА: Нема?…Баш ништа?

ЕМА: И шта је онда било?

Крај слике

Шеста слика

ПЕТАР: Гурни још горе.

ЕМА: Не може.

ЕМА: Тата, то стоји укриво већ пет година.

ПЕТАР: Крајње време да се поправи. Подигни.

ЕМА: Нећу! Ти хоћеш да продамо стан!

ПЕТАР: Не.

ЕМА: Зашто поправљаш све по кући?

ПЕТАР: Биће нам лепше…Мислио сам да разговарамо.

ЕМА: Нећу да идем ако ћеш да продаш стан! Онда нећу ићи.

ПЕТАР: Узећемо мањи. Шта ће мени самом оволики стан. Три собе.

ЕМА: Ја ћу се вратити.

ПЕТАР: …Знам.

ЕМА: Нећу да продајемо стан. Ако не будем могла од стипендије да се издржавам и ако не будем могла да зарадим…Нећу!

ПЕТАР: И ја ћу моћи да долазим. Никад нисам био у Паризу.

ЕМА: А како тако наједном у пензију? Због главе?

ПЕТАР: Је си луда? То је обичан потрес мозга. Мали. Оволики.

ЕМА: А зашто су ти бријали теме?

ПЕТАР: Како да ме зашију с косом? Јесам ли ти већ рекао…

ЕМА: …Како баш да паднеш тако…?

ПЕТАР: А није то ништа. Док је глава на рамену, а у њој мозак, и још срце јуначко…'ајде дижи.

ЕМА: Теби ће бити досадно. А што у пензију, ти ниси стар?

ПЕТАР: Доста је било, ваљда сам и ја човек. И ја мало живота да се нагледам.

ЕМА: Биће ти досадно.

ПЕТАР: Ма јок.

ЕМА: Нећу. Бићеш…

ПЕТАР: (Прекида је.) Али ја никад нисам био у Паризу.

ЕМА: Ако Синиша и ја будемо радили. Једино тако! Тако?

ПЕТАР: Договорено.

ЕМА: И долазићеш?

ПЕТАР: Хоћу.

ЕМА: И ја ћу се вратити?

ПЕТАР:…Да.

ЕМА: Пази! Поново ти се врти?

ПЕТАР: Јок. Држи то.

ЕМА: Могао си да паднеш? Лези. Сигурно су ти рекли да лежиш. Ваљда сам знаш да треба да лежиш.

ПЕТАР: Дај да завршимо посао. Види ме. Јак ко стена. Равнотежа…Све. Ништа ми не фали.

ЕМА: Ти уопште ниси стар. Немаш ни боре. Само ову једну. Између обрва.

ПЕТАР: Та је од тебе. Од мрштења.

ЕМА: Није.

ПЕТАР: Јесте.

ЕМА: Та је од микроскопа и твојих плочица за анализу. И док ти дијагностицираш, сатима се напрежеш, а тек кад дијагностикујеш канцер сигурно се не насмејеш…? Намрштиш се?

ПЕТАР: Не. Не више. То је било у почетку.

ЕМА: Сад ћеш моћи да зарадиш и једну од смејања. Већ је имаш. Та је од мене.

ПЕТАР: Та је од смејања.

ЕМА: А с ким ћеш сад да се смејеш?…Са свима. Дозвољавам ти да се смејеш са свима. Али немој да се не смејеш…

ПЕТАР: Већ ме боли стомак.

ЕМА: А немаш ни стомак. Ако Синиша настави овако са пивом имаће већи стомак од тебе.

ПЕТАР: Синиша? Сав је некако жгољав.

ЕМА: Чини ти се јер се тако шљампаво облачи. Има стомачић.

ПЕТАР: Има?

ЕМА: Теби се он никада није свиђао…

ПЕТАР: Није лош.

ЕМА: Ја знам да он никада неће бити добар лекар као ти. Ти си стално учио и радио, сећам се.

ПЕТАР: Није лош. Биће вама добро.

ЕМА: А да нема Синише? Да треба да идем сама?

ПЕТАР: Ишла би.

ЕМА: Значи, Синиша није битан?

ПЕТАР: Битан је.

Крај слике

Седма слика

ЕМА: (Шапуће.) Уђи.

СИНИША: Видиш…

ЕМА: (Шапуће.) Можда не спава.

СИНИША: (Шапуће.) Чека, чека…

ЕМА: (Шапуће.) Увек је чекао! Седи!

ЕМА: (Шапуће.) Донећу ти нешто суво.

СИНИША: (Шапуће.) Не треба.

ЕМА: Јеси чуо?

СИНИША: Не.

ЕМА: Врата.

СИНИША: Промаја.

ЕМА: Спава..

СИНИША: Може ово Петрово?

ЕМА: Облачи.

ЕМА: Шта то читаво вече ниси хтео да ми кажеш?

СИНИША: Јесам био добар?

ЕМА:Ко боље или горе дели карте? Појма немам.

ЕМА: Било ми је досадно.

СИНИША: Требало је да коцкаш.

ЕМА: Шта си хтео да ми кажеш?

СИНИША: Требало је да вежбаш да коцкаш.

ЕМА: …Спава ми се.

СИНИША: Зови такси.

ЕМА: Нећеш да ми кажеш?

СИНИША: Можда ти се сутра неће спавати.

ЕМА: Нервираш ме.

СИНИША: Сад се и мени спава.

ЕМА: Онда крени.

СИНИША: Звао је Аца.

ЕМА: Колега?

СИНИША: Средио ми је посао.

ЕМА: У Паризу?

СИНИША: У Монте Карлу. Рај за коцкаре.

ЕМА:Мислиш да идеш тамо?

СИНИША: Мислим да идемо тамо. Преко лета.

ЕМА: Ја не могу.

СИНИША: Ти увек тражиш разлог.

ЕМА: Не. Ти увек тражиш разлог.

СИНИША: Монте Карло! Сунце, море, паре…паре…и опет паре.

ЕМА: И опет нећу.

СИНИША: Ма дај! Монте Карло! Ти ћеш се сваки дан сунчати, и сунчати, и сунчати…

ЕМА: А ти ћеш радити, и радити, и радити…

СИНИША: И мазаћу те кремама да не изгориш.

ЕМА:И хладићеш ме великом лепезом.

СИНИША: Са обе руке.

ЕМА: И масираћеш ме.

СИНИША: Ако морам. И доносићу ти сладолед у кревет.

ЕМА: Свако јутро.

СИНИША: И возићемо се бродићем.

ЕМА: Јахтом.

СИНИША: Од седам метара.

ЕМА:Већом.

СИНИША: Највећом у Монте Карлу!

ЕМА: И…И ја опет остајем у Београду.

СИНИША: Монте Карло!

ЕМА: Је л' знаш који је данас датум?

СИНИША: Први јул.

ЕМА: Е, види. Цео јул, и скоро и скоро цео август остајем. У Београду.

СИНИША: Али…

ЕМА: Остајем.

СИНИША: Ти не желиш да идеш?

ЕМА: У Париз, да.

СИНИША: Али Монте Карло!

ЕМА: Не.

СИНИША: Ти не желиш…

ЕМА: (Прекида га.) Ти се бојиш…?

СИНИША: …

ЕМА: Ти се бојиш да ја нећу доћи?…

СИНИША: …Не бојим се.

ЕМА: Доћи ћу.

ПЕТАР: А ви сте ту?! Ја устао до ве-цеа.

ЕМА: Тата…Ве-це је тамо…(Показује налево.)

ЕМА: Знаш да Синиша иде у Монте Карло?

СИНИША: Аца ми је нашао посао.

ПЕТАР: Монте Карло! Кад идете?

ЕМА: Ја не идем.

ПЕТАР: Е?… Идеш, идеш.

ЕМА: Тата…

ПЕТАР: (Прекида је.) Монте Карло!

СИНИША: Требало би да почнем да радим петнаестог јула.

ПЕТАР: За две недеље?

СИНИША: Још само Ема да ми да свој пасош.

ПЕТАР: (Еми.) Где ти је? У фиоци.

ЕМА: А ја се ту не питам?

ПЕТАР: Не.

СИНИША: Не.

ЕМА: …Не.

ПЕТАР: Можда ти и ниси тако неспособан

СИНИША: Можда.

ПЕТАР: Видеће се, видеће се.

СИНИША: Чуће се.

ПЕТАР: Како ко...

СИНИША: Идем. Данас ћу предати.

ЕМА: Данас је недеља.

СИНИША: …Паметно моје…

ПЕТАР: Сутра.

СИНИША: (Петру.) До виђења.

ПЕТАР: Ајд'. Предај то.

ЕМА: Спава ми се…

ПЕТАР: Брзо у кревет.

ЕМА: Брзо.

ПЕТАР: Још спавате? Обуците се и донесите онај ваш именик…

ПЕТАР: Дајте. (Узима га, окреће листове.) А ви сте још спавали?…Наставите, можете.

НЕНА: А шта ви…

ПЕТАР: (Прекида је.) Док се не расаните.

ПЕТАР: Хвала, вратићу вам сутра. Спавајте.

НЕНА: (Буновно.) А шта ће вам мој именик?

ПЕТАР: …После, пустите сад. Спавајте.

ПЕТАР: Шта сад стојите?

НЕНА: …Кога зовете?

ПЕТАР: Телефонирам. Идите.

НЕНА: …

НЕНА: И ви сте чудни…

ПЕТАР: (На француском.) Добар дан, молим вас госпођу Груије…

Петар (на француском): Извините…

ПЕТАР: Хало? Мајо, Петар је…

Крај слике

Осма слика

ПЕТАР: Хоћете ли ви доћи?…

ПЕТАР: Ви не знате да је слободно…?

НЕНА: Прала сам завесе, па сам их качила, а заноси ми ова моја глава, три пута сам седала, нисам могла пре…

ПЕТАР: ... Добро, добро…

НЕНА: Није ваљда и овај бурек био покварен? Поново сте повраћали?

ПЕТАР: Не. Хоћу да…

НЕНА: (Прекида га.) Не једете како ваља. Зато вам припадне мука, то је. Зато вас боли глава.

ПЕТАР: Нисам вас зато звао.

НЕНА: Пуно се ви нервирате, видим ја све…Вама су живци искидани, видим ја!!! Не може то тако. Клоне човек, а ви сте радили, и све на вашим леђима…И баш је та пензија добра…

ПЕТАР: Звао сам…

НЕНА: (Прекида га.) И јуче вас она мала нанервирала па одма' сте побелели. А ја се уплашила!

ПЕТАР: Хоћете ли ућутати! Молим вас!

НЕНА: И тако сте нервозни…У последње време сте тако нервозни…А ја…ништа, ништа…

ПЕТАР: Могу ли?

НЕНА: …А…ја се бојим…

ПЕТАР: Шта вам је?

НЕНА: …Све нешто…Стара сам ваљда па…Вама је добро?

ПЕТАР: Шта вам је?

НЕНА: Ја…мало сам…Не знам. Шта сте хтели?

ПЕТАР: Много причате данас.

НЕНА: Брзам, тако, не знам ни ја зашто…

ПЕТАР: Кад будете паковали Ему, у џеп од торбе ставићете ово.

НЕНА: Шта је то?

ПЕТАР: Само ви ставите. Нек она то има.

НЕНА: А шта је…Добро. Ставићу.

ПЕТАР: Звао сам Мају.

ПЕТАР: Звао сам је. Због Еме! Не бих ја, зарекао сам се да је никада нећу позвати, јесам, никада, али…Због Еме!

НЕНА: (Изненађено.)…Звали сте је?

ПЕТАР: Нек Ема то има код себе. А Маја ће је потражити…Плакала је…Она је воли…Плакала је..

НЕНА: Звали сте је…

ПЕТАР: …Због Еме…Зато.

НЕНА: Звали сте је…а…ја се…

ПЕТАР: Шта је вама данас?

НЕНА: Јуче сам слагала веш. А ви сте лежали овде, видела сам да вам није баш све…, Ема је била на послу и, ја сам однела ваше ствари…у вашу собу.

ПЕТАР: …

НЕНА: …И…Јој, тако ми је…Боље да нисам, боље да нисам!

ПЕТАР: Улазили сте у собу, слагали сте моје ствари?

НЕНА:…Боље да нисам! Нисам знала, нисам знала!

ПЕТАР: Јесам ли рекао да…

НЕНА: (Прекида га.) Знам, знам…А ја сам мислила, ви лежите па да вам ја то…Слагала сам чарапе…

ПЕТАР: …Видели сте?

НЕНА: Видела сам! Боље, боље…(Расплаче се тихо.)

ПЕТАР: Рекао сам да не улазите у собу! Ни Ема не улази!

НЕНА: …Да сам знала…Видела сам…Те цито…те, такве лекове је пио и мој Јова. (Плаче тихо.) Само друге боје. Друге боје.

ПЕТАР: Није то…

НЕНА: …Је л' није? Ви сте лекар…

ПЕТАР: Биће добро.

НЕНА: А ја се бојим…

ПЕТАР: Није то…ништа.

НЕНА: (Плаче.) Није то ништа…

ПЕТАР: Ја сам добро.

НЕНА: Добро сте.

ПЕТАР: И Ема је тако срећна.

НЕНА: Емица је срећна.

ПЕТАР: И она иде. Сад је тако срећна.

НЕНА: Емица. Иде. И срећна је.

ПЕТАР: Ја сам добро.

НЕНА: Да. Да.

ПЕТАР: И све ће бити у реду.

НЕНА: …

ПЕТАР: А Ема нам иде.

НЕНА: Сигурно, сигурно.

НЕНА: А вама је добро.

Крај слике.

Девета слика

НЕНА: А ти? Ниси на послу?

ЕМА: Јесам ли ти рекла јуче да више не радим?

НЕНА: Јеси ли? Мислила сам, можда, Петар још није отишао ил' је заспао а кључ у брави. Што не отвараш?

ЕМА: Зваћу те ако ми буде нешто требало?

НЕНА: Још спаваш?

ЕМА: Сад више не.

НЕНА: Време је да се једе. А је л' се мени учинило ил' је Синиша јутрос долазио овамо?

ЕМА: Учинило ти се.

НЕНА: Ја би рекла да је дошао кад је Петар отишао…

ЕМА: Шта ће ти Синиша?

НЕНА: Да га питам за овај ручак, шта да спремим, ред је да све буде на месту. Кад се раније нису упознали макар сад, па да се не осрамотимо. Никако да га ухватим, да питам. Ајд', зови га.

СИНИША: Добро јутро.

НЕНА: Здраво, сине, него да те питам, шта да спремим за тај ручак, не знам шта људи воле. Пуно се данас избира, па да не буде…

СИНИША: Испеците кромпир и месо. Може салата за маму. То им је доста.

ЕМА: (Нени.) Сачекај прво визе да подигнемо, па планирај ручак.

НЕНА: Да ја знам на време. Са'ће то.

ЕМА: И шта се ти траумираш, шта имају од једног ручка?

НЕНА: 'Оће човек да види с ким пушта дете у свет. А види се то, по родитељима.

ЕМА: Да.

НЕНА: Одма' по њима видиш какав ће ко бит'.

ЕМА: Да.

НЕНА: Да л' ће брзо оседити ил' не.

ЕМА: Где ће почети гојити се, од којих болести боловати, бла, бла, бла…'Ајде пусти нас сад.

НЕНА: Дај оне панталоне да ти ушијем.

ЕМА: Не треба.

НЕНА: Дај их ти.

ЕМА: Не треба Нено, иди…плети.

НЕНА: О дај ми…

СИНИША: (Прекида је.) Ви не знате?

ЕМА: Не буди смрад.

НЕНА: Шта?

СИНИША: Не знате?…Ево, нећу.

ЕМА: Реци сад!

СИНИША: Нећу.

ЕМА: Кад си почео, реци!

СИНИША: Нећу. Молила си ме…Нећу.

ЕМА: Смраду.

СИНИША: Те нове панталоне…нису више нове. Нису ни панталоне.

НЕНА: Како? Целу плату је дала за њих!

ЕМА: Ево. Нагледајте се. Обоје.

НЕНА: Пеглала си? Несрећо.

ЕМА: Бар сам се потрудила.

НЕНА: То се вежба на марамицама, крпама…

ЕМА: Што ме ниси научила?

НЕНА: Да цркнем сад! Кад сам ја говорила било је луда Нена, луда Нена, шта ће мени то. А и Петар: Шта ће Еми то? Е па ето.

ЕМА: А као тешко ти је било да то нешто смамуљаш, испеглаш, спремиш? А кад одем, плакаћеш ти за мном, плакаћеш.

НЕНА: Данућу.

ЕМА: Можда ме више никада не видиш. Ха?

НЕНА: Заборавићеш ти Нену…

ЕМА: Вратићемо се ми. А ти се одмори дотад. И немој да остариш.

НЕНА: Нема мени одмора. И да спавам сто педесет година, не би се одморила.

ЕМА: Ако будеш добра, можеш доћи с татом у Париз. Водићу те на Ајфелову кулу.

НЕНА: Шта ће мени то?

ЕМА: Мало. Да ти прође време.

НЕНА: Пролази.

ЕМА: Да летиш авионом…

ЕМА: И тако, проћи ће то. Две године, проћи ће.

НЕНА: Пролети. Све...

Крај слике

Десета слика

ЕМА: Тата…

ПЕТАР: Дођи…Седи ту…Тако.

ЕМА: Види!…Замисли жељу…Је си ли?

ПЕТАР: Јесам.

ЕМА: Не смеш да ми кажеш?

ПЕТАР: Не.

ЕМА: Једна звезда мање.

ПЕТАР: Мислиш, метеор мање.

ЕМА: Нек буде звезда.

ПЕТАР: Оне полако умиру. Гасе се. Црне рупе.

ЕМА: Али постоје! Иако се не виде. А погледај, колико их сија!

ПЕТАР: Цело небо!

ЕМА: Замислио си…?…И не смеш да ми кажеш?

Крај слике

Једанаеста слика

ЕМА: Можемо ми да кренемо…

ПЕТАР: Сачекај још мало.

ЕМА: Он је то онако рекао…Закаснићемо.

ПЕТАР: Ево…

ЕМА: Теби као да није драго што сам остала данас?…Боли те глава?

ЕМА: Сваке године си ме за Петровдан водио у цркву…

ПЕТАР: Крећемо.

ЕМА: Ево њега!

СИНИША: Добар дан! Хоћемо у ту цркву?

ЕМА: Врти ти се?

ПЕТАР: Чекај час. Нагло сам устао.

ЕМА: Цело јутро…Зваћу Нену.

ПЕТАР: Ваљда сам ја доктор!

СИНИША: Да вам донесем лек?

ПЕТАР: Не сад! Идемо у цркву.

СИНИША: Можемо, ево, Ема и ја да одемо…?

ПЕТАР: Не! Требало је јуче да отпутујете!

СИНИША: То реците Еми. Она је заменила карте.

СИНИША: Да вам донесем…

НЕНА:…то је притисак. Емице, притисак је то. И мени од јутрос звони у глави.

ПЕТАР: Ако вам звони, вратите се кући и лезите! Ја вам то као лекар препоручујем!

ЕМА:…Није она крива, ја сам је звала.

ПЕТАР: Није ми ништа. Идите лезите.

НЕНА: А ви зовните кад се вратите, све је готово, само да се закува супа и испеку кромпирићи. Још у пет сам приставила због запаре…Смркло се. Пљуснуће.

ЕМА: Не морамо ићи.

ПЕТАР: Па да си џабе отказала авион…

НЕНА: Боље прексутра да идете, четрнаестог, тринаести је баксуз.

ПЕТАР: Сутра путују и крај!

НЕНА: Нисам ја хтела…

ПЕТАР: Одлагати до бесвести!…Синиша почиње да ради.

НЕНА: Не петљам се ја…

НЕНА: Ништа ја не кажем.

ЕМА: Нено, где си ми тутнула кишобран?

НЕНА: Ваљда смо спаковали…?

ЕМА: Где сад да га нађем?

НЕНА: Кад не пратиш шта где стављам.

ЕМА: (Петру.) Што си такав?

ПЕТАР: Што пре! Само да одлетите!

СИНИША: Нени, рећи ћете?

ПЕТАР:…Зна.

ПЕТАР: И видела би ускоро.

НЕНА: Забадаш нос где не треба!

ЕМА: Шта је ово?

ПЕТАР: …Где си то нашла?

НЕНА: Не може да нађе кишобран па претура! А рекла сам јој да не држите ваш кишобран у вашој соби!

ЕМА: Откуд ово овде?

ПЕТАР: Морам да вратим у болницу.

НЕНА: Да си нашла волан па да питаш откуд! А не лекове…Боље тражи кишобран!

ЕМА: Начети су…?

ПЕТАР: Остави се тога…Је л' ми идемо или не идемо?

ЕМА: Пусти!…Нашла сам међу твојим чарапама…Цитостатик…?

ПЕТАР: Цитостатик! Цитостатик, па шта! Како смеш да претураш по мојим стварима!!! Балавице!

ЕМА: За кога је?

НЕНА: И мој Јова је…само друге боје…

ЕМА: За кога је?

ПЕТАР: Ни за кога.

ЕМА: За кога?

НЕНА: Јова је им'о шездес…Ви сте још млади…

ЕМА: Ти пијеш?

ПЕТАР: Не.

СИНИША: У вашем орману има и лешева…Дај, Ема, 'ајмо…

НЕНА: Млад човек може све…и да оздрави.

ЕМА: Реци ми!

ПЕТАР: Ти не желиш да ми данас идемо у цркву?

НЕНА: И петроваче да једемо…

СИНИША: (За себе, резигнирано.): Супер…

ЕМА: Нису твоји? Зашто си их сакрио?

ПЕТАР: Ни не знам да су били тамо.

ЕМА: Сад бежиш?!

ПЕТАР: Да седнем, док не завршиш.

ЕМА: Лажеш! Погледај ме!

НЕНА: Не вуци оца.

СИНИША: Дај, олади мало!

ЕМА: Ти зачепи!

ПЕТАР: Шта? Шта хоћеш?

ЕМА: Реци!

НЕНА: Пашће! Немој!

ЕМА: Ако ми не кажеш…Реци! Мрзим те!!!

ЕМА: Боли те глава?! Потрес мозга те боли?!…Колико дуго?! Колико дуго знаш?!

НЕНА: (Плачно.) Немој…Емице…

ЕМА: Ћутиш?

СИНИША: Остави га!

ЕМА: Шта се ти мешаш?!

ПЕТАР: Боли ме глава.

ЕМА: Зашто?!

ПЕТАР: Пијем их!!!…Помало.

ЕМА: Где ћеш?!

НЕНА: Није то…ништа.

СИНИША: Помери ногу!

ЕМА: Откад?

НЕНА: Зваћу докторе!

ЕМА: Откад си знао?

ЕМА: Ћутао си…

СИНИША: Губи свест! Склањај се!

ЕМА: Да ја не бих сазнала!…(Нени.) И ти?

НЕНА: Нисам знала…видела сам лекове…Нисам знала!

ЕМА: Колико дуго?

СИНИША: Ти ниси нормална! Мичи се!

ЕМА: Колико дуго?!

СИНИША: Три месеца!

СИНИША: (Нени.) Зовите хитну.

Крај слике

Дванаеста слика

ПЕТАР: Читај, читај.

ЕМА: Имам још мало.

ПЕТАР: Јесам погодио?

ЕМА: Није лоша…али има бољих.

ПЕТАР: Рекли су да је добра, стручна.

ЕМА: Онако, популарна, више као рецепт како бити леп, козметика…тако. Опушта.

ПЕТАР: Кад се ја не разумем.

ЕМА: Опусти се…

ПЕТАР: А била је скупа.

ЕМА: Жао ми је…Ја сам твоје дете, и мораш да ме издржаваш.

ПЕТАР: А је ли?

ЕМА: А јесте.

ПЕТАР: Добро онда.

ЕМА: Јавила сам се професорки, оној твојој из гимназије…

ПЕТАР:…

ЕМА: Оној код које си ми наместио посао…Знам. Рекла ми је.

ПЕТАР: Ја сам…

ЕМА: (Прекида га.) Ма нема везе.

ПЕТАР: Ја сам само…Да си ти знала за тај конкурс ти би сама…

ЕМА: (Прекида га.) Вероватно.

ПЕТАР: Ја…

ЕМА: У реду је.

ПЕТАР: Нисам хтео да одеш и…Извини. Баш сам био…Нисам хтео да одеш.

ЕМА: У реду. То си ми ти средио онда, а сад…Мислим да ћу поново почети да радим.

ПЕТАР: Али…

ЕМА: Тата.

ПЕТАР: Опет се ниси јавила Синиши? Звао је и јуче. И прекјуче. Сваки дан.

ЕМА: Коме се јавља?

ПЕТАР: Мисли да си љута…

ЕМА: Не.

ПЕТАР: Зове Нену јер мисли да си љута…Је си ли?

ЕМА: Не…И овде постоји телефон.

ПЕТАР: Мисли…Зашто да почнеш да радиш?

ЕМА: Тата…

ПЕТАР: Знам…

ЕМА: Пусти мене. Пусти да сад ја одлучим.

ПЕТАР:…Ти одлучи. Да, да, у праву си…Да. Али, само још ово…

ПЕТАР: Узми ово. Узми.

ЕМА: Не треба ми то.

ПЕТАР: Молим…

ЕМА: (Прекида га.) Немој да ме молиш.

ПЕТАР: Само узми. И стави негде да имаш па…после и баци, али узми…Можда…Она те воли… То је мама…Можда…

ПЕТАР:…Узми. А после…

ЕМА: Узела сам.

ЕМА: Петак је, је л' идемо ми данас?

ПЕТАР: Идемо, идемо, само ћу ставити шеширић. У пет још пали сунце. А можда и ја мало покажем Тоши.

ЕМА: Тоша се пали, а везе нема.

ПЕТАР: Спор је. А и бекенд му се покварио.

ЕМА: Не смара те само да гледаш? Реци. Идемо?

ПЕТАР: А шта нам фали?

Крај слике

Тринаеста слика

ЕМА: Тата?…Тата?

ЕМА: Тата?

ЕМА: …Тата?

Крај слике

Четрнаеста слика

СИНИША: Знала си да ћу доћи?

ЕМА:…Само још, Нени да оставим кључ.

ЕМА: Овај остаје нама.

Крај

Биљана Стајић

Рођена 1977. године у Сплиту. Студент четврте године Факултета драмских уметности у Београду, одсек драматургија. Учествовала у пројектима и радионицама Фонда за отворено друштво, у пројекту ФИЛМ 1998., сценаристичкој радионици Центра за стваралаштво младих у чијем је издању изашао и зборник три сценарија НА ПУТУ КА ФИЛМУ (написала један сценарио). Похађала интернационалну позоришну академију у Бохуму 1999. године. Своју прву премијеру имала 30. 03. 2000. године у позоришту Дадов, где је на сцену постављена њена драматизација Толкиновог романа ХОБИТ, а режирао студент ФДУ Александар Божина. Уврштена у избор Лексикон уметника Војводине, 2001.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]