NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Игор Бојовић

МАЧОР У ЧИЗМАМА

херојска комедија

ЛИЦА:

МЛИНАР ЖИЛ, ко од брашна седа глава која мисли и кад спава, касније МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР, што воли да преде па бива препреден;
ПТИТ, најстарији млинарев син;
ЖЕРАР, средњи млинарев син;
ТОДОР, најмлађи млинарев син, тек осредње глуп, вредан и фин;
ЖАК, дворска луда жељна вишег положаја;
ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ, чврста рука, него шта!
ВОЈНИК I и ВОЈНИК Ii, гарда лимена краљевскога имена;
КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ, сенилан и одвећ сетан да би био сретан;
ВИКОНТЕСА АГНЕСА, брбљању склона, уз то заљубљена у генерала Ле Бреа;
ПРИНЦЕЗА АНАСТАЗИЈА, мазна, снена и нежна као цвет;
ДИВ ЛЕ ГИШ, господар рустикални дворца мрака и ужаса, зло са хиљаду приказања;
У СРЕД ПРИЧЕ ОЖИВИ И ШУМА КОЈА СЕ КАСНИЈЕ ПРОМЕТНЕ У МАЧКЕ -- ТИГРАСТЕ, БЕЛЕ, ЦРНЕ, ШАРЕНЕ, ДВОРСКЕ, УЛИЧНЕ, СЕОСКЕ, УГЛАЂЕНЕ, ОФУЦАНЕ И ОСТАЛЕ.


(Двориште воденице седог млинара Жила. Његови синови Птит и Жерар седе за баштенским столом. Играју карте. Најмлађи Тодор из воденице тегли џак брашна. Крај воденице поток жубори.)

ТОДОР: Авај, судбо, авај! Да сам женско Пепељугом би ме звали!

(Тодор се спотакне. Брашно се проспе на сред сцене. Тодор падне у брашно.)

ПТИТ: Тодоре па Тодоре, брацо, то ти је зато што пуно па пуно радиш. А ко ради па ради, брате, о глави му се радило!

ТОДОР: Ех, лако је вама кад бадава проводите време.

(Тодор одмахне руком. Однесе џак. Птит једе велики сендвич. Птит је мали и дебео, а Жерар је висок и мршав.)

ЖЕРАР: Еј, Птит, престани да ждереш.

ПТИТ: Уи, уи, па да будем нервозан ко ти!

ЖЕРАР: Ја се никад не нервирам. Ја се само бринем за тебе. (Заједљиво.) Да се не претвориш у лоптицу скочицу.

ПТИТ: Е бићу још дебљи кад изгубиш уштеђевину! Ђаконије разне сада ми се смеше! (С надмоћним осмехом.) Жерар, карте на сто! Пик ил каро?

(Тодор оде по други џак у млин. Жерар позелени од муке. Тресне шаком о сто. Потом се уздржава.)

ЖЕРАР: Седам, осам, девет, десет. Ја се никад не нервирам! Херц ил треф?

ПТИТ: На лицу ти видим блеф!

ЖЕРАР: Варо си ме за бадава, вади кеца из рукава!

(Тодор усплахирен истрчи из млина.)

ТОДОР: Доста свађе, браћо! Нашем оцу је позлило!

(Птит и Жерар баце карте.)

ЖЕРАР: О, не! Зар опет!

ПТИТ: Зар сад кад ме окренула срећа!

ТОДОР: (Снуждено.) Наш седи отац нас заувек напушта.

(Птит и Жерар га слеђено погледају. Из млина, поштапајући се са два штапа изађе седи млинар Жил.)

МЛИНАР ЖИЛ: Авај, судбо, авај! Сви ми дани сиви један другом личе, децо моја, видим, крај ми се примиче. И пре него одем ја хтео бих знати што до сада још спознао нисам: ка успеху шта нас води?

ПТИТ И ЖЕРАР: (У глас.) Пуки случај, коло среће!

МЛИНАР ЖИЛ: А ти сине, најмлађи, одговора знаш ли?

ТОДОР: Рад, рад, рад и само рад.

ПТИТ: Рад?

ЖЕРАР: То су само приче!

ПТИТ: У животу све се...

ЖЕРАР: Само срећом стиче!

(Птит пребацује шпил карата из једне у другу руку.)

ПТИТ: Срећа, срећа и само срећа! Ла шанс!

МЛИНАР ЖИЛ: Рад и случај -- мало среће? Фали ту и нешто треће!

ЖЕРАР: Шта треће, оче? Говори нам брзо, да ратосиљамо се беде!

МЛИНАР ЖИЛ: Кад бих ја то знао више бих вам дао. Сине мој најмлађи, остављам ти овај искривљени златник.

(Млинар пружи Тодору златник. Тодор узме златник. Разгледа га.)

ПТИТ: Цео златник?

ЖЕРАР: А нама?

МЛИНАР ЖИЛ: Вама млин и васцело имање.

ТОДОР: Њима млин, а мени златник само?

МЛИНАР ЖИЛ: Слушај добро, сине, шта ће отац рећи! Све што они имају ти ћеш радом стећи. Пророчанство једно сад ти отац пише: одговор пронађи -- стећи ћеш и више! Нек ти буде зато у наследство дато аманета бреме: да учиниш оно што ја за живота свога урадио нисам...

ЖЕРАР И ПТИТ: А шта то? А шта то?

МЛИНАР ЖИЛ: ... -- да ожениш принцезу и постанеш краљ!

ПТИТ: Брате Жерар, оцу је јако позлило.

ЖЕРАР: Брате Птит, он не зна шта говори.

МЛИНАР ЖИЛ: Осим рада и коцкарске среће спознаш ли и треће, аманет ћеш моћи да оствариш, сине. Тад богатство твоје највеће ће бити. Зато, буди срећан, немој лице крити!

ТОДОР: Тај аманет, оче, жито не меље! Авај, судбо, шта ли мене чека? Њима млин, а мени аманет. Је л' се једе тај аманет, оче?

(Млинар дубоко уздахне. Хвата се за груди.)

МЛИНАР ЖИЛ: У грудима бол ме
разарати поче!
Децо моја драга,
напушта ме снага.
Нестајем без трага!

ПТИТ: Оче, не напуштај нас! Шта ћемо да једемо ако ти одеш?

ЖЕРАР: Ко ће о нама да се брине, татице наш једини1 О, мон папа, остани, не одлази!

МЛИНАР ЖИЛ: Збогом, децо, време пролази!

(Тодор засвира нешто сетно на мандолини.)

ЖЕРАР: Не свирај, бре, док отац нам мре!

ТОДОР: Од туге се браним.

ПТИТ: Авај, чиме да се храним?

(Тодор настави да свира. Отац се хвата за срце. Седа у барку са једним једром. Пева сонг. Чудесна шума заплеше по сцени.)

МЛИНАР ЖИЛ: Сто година од смрти сам
ја тражио лек,
од све муке белу главу
зарадио тек!
У животу ја сам
имо силан план
да планинар будем,
да освојим Мон Блан,
да принцезу оженим
и краљ да постанем,
цео свет да променим,
а ја исти останем!
Ал од силних жеља,
ко што је и ред,
оста само једна,
постах млинар сед!
Бејах чедан и угледан,
врло смеран, супруг веран!
Од мене вам не беше
вреднијег човека
па рад тога, верујем,
сами рај ме чека,
па рад тога верујем,
сами рај ме чека!
Паради, паради!
Збогом, свете, овоземаљски!
Збогом! Адије!

(Тодор покрије лице рукама. Сценом заплеше чудотворна шума. Шума издиже барку са млинарем Жилом према небу. Шума предаје барку таласима. Таласи носе барку према хоризонту. Прасне муња. Сцену дим прекрије. Чудесна сила подиже млинареву барку у небо.)

ЖЕРАР: Шта би ово, ме фрер?

ПТИТ: Шта сад да радимо кад не знамо да радимо? Да продамо млин?

ТОДОР: Немојте, браћо! Ја вам се у најам нудим. Не иштем више до коре хлеба и кров од цигле уместо неба...

ПТИТ: Богме, брате, ми ни себе хранит не можемо...

ЖЕРАР: Јер радити не знамо. По томе смо врло слични -- том науку нисмо вични!

ТОДОР: Ево, ја ћу уместо вас жито млети! Ја ћу хтети!

ПТИТ: Жито, жито, жито...

ЖЕРАР: Целог нам живота брашњавога само мељемо и мељемо! Е па доста је било! Не бих да се правим фин, гласам да се прода млин!

(Жерар тресне шаком по столу. Одједном се све затресе. Браћа се једва одржавају на ногама. Чује се силна тутњава. Све се љуља као да је земљотрес.)

ПТИТ: Авај, брате Жерар, у чему је ствар?

ЖЕРАР: Све се дрма, све се тресе, да л' то хлебац од нас месе?

ПТИТ: Ох, хлебац! Икад више да ли ћу га јести?

(Тодор се покрије рукама по глави. Из мрака израња огроман и ружан Див ле Гиш. Како закорачи све се још јаче затресе.)

ПТИТ: Д, д, д... див!

ЖЕРАР: Див ле Гиш!

ТОДОР: Тиранин и злотвор!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Ваш добротвор!
Рустикални ја сам див,
за недела многа крив!
Левом руком болест нудим,
десном ледим и снег вејем,
паметног ћу да излудим,
диљем диља ја смрт сејем,
диљем диља ја смрт сејем!
Левом, десном, нудим рат
да уништи брата брат!
Немојте се надати
сви ћете настрадати!
Јер је крајња моја мета
уништење целог света,
уништење целог света!

(Крај сонга.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Пошто видим какво је стање, цело ваше купићу имање! Нема треће нити друге, будите ми верне слуге.

ПТИТ: Пред очима сад ми сева...

ЖЕРАР: Од глади ми крче црева!

ПТИТ: Нејаки смо да би теби од користи били.

ДИВ ЛЕ ГИШ: Дебили! Добићете плату у сувоме злату!

ПТИТ: Плата у злату?

ТОДОР: Душа у блату!

ЖЕРАР: За злато може свашта да се купи!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Пристаните, не будите глупи!

ПТИТ: Е не могу више овако да трајем, и невољно премда, свој пристанак дајем!

ЖЕРАР: Ја... ја...

ТОДОР: Не, Жерар! Не прихватај! Не клони духом, Жерар!

ЖЕРАР: Жао ми је, Тодоре, брацо. Туга је моја велика, и ја сам тек човек -- нисам од челика!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Ха, ха, ха!

ПТИТ: Не буни се, Тодоре, придружи се браћи.

ЖЕРАР: И за тебе злата, доста ће се наћи!

ТОДОР: Никад! Макар не видео сунца!

(Див арлаукне.)

ПТИТ: Дал је шено или бунца!

ЖЕРАР: Лоше ће се провести свако ко га ражести!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Некад бејах и ја човек,
ал не могах тако довек!
Сад сам љута звер у души
што пред собом куће руши!
Јербо није лако
кад си ружан вако!
Ко ме неће милом
а тај ће ме силом
јербо ја сам тужан
што сам вако ружан!
Блиста ми на уму
замисао фина
где сад стоји кућа
нек буде долина!
Јербо није лако
кад си ружан вако,
јербо ја сам свико
да не воли ме нико,
јербо ја сам тужан
што сам вако ружан!

(Див арлаукне. Ишчупа млин из темеља.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: За мном, слуге моје, што ми душе своје очас предадосте!

(Птит и Жерар са страхом гледају дива.)

ТОДОР: Он ће од вас робље начинити! Не будите глупи, браћо!

(Птит звецка врећицом златника. Просипа златнике на длан и смеје се.)

ПТИТ: Један два, хопла цуп
баш сам срећан што сам глуп!

ЖЕРАР: Четр' три, један два
ниси глупљи него ја!

(На излазу застану. Окрену се према публици.)

ПТИТ И ЖЕРАР: (Заједно.) Хајд'мо сада рећи свима:
Благо нама приглупима!

ПТИТ: Напред! Хоп! Збогом, паметњаковићу! Хо, хо, хо!

(Изађу за дивом, грохотом се смејући. Див испод руке односи млин. Грми, сева и земља се тресе. Потом све утихне. Тодор остане сам на пустој пољани. Тужно гледа златник. Стави га у џеп. Сетно засвира на мандолини. Зачује се хук ветра. Из земље изџикља чаробна шума. Дрвеће свија своје гране у лук изнад Тодорове главе. Шуми шума шумећа, мноштво црног дрвећа.)

ШУМА: Шу, шуууууууууууу!

ТОДОР: Авај,
судбина ме проба
тек што живот поче,
па у кризно доба
постадох сироче.

(Запева сонг.)

ТОДОР: Ко пребијен вучем
корак за кораком,
шта ће мали човек,
пред великим мраком?

ШУМА: Шу, шуууууу...

ТОДОР: Премда радећ време
проводисмо слепо,
волесмо се силно
и беше нам лепо.
А сад?
О, судбо клета,
зар кроз живот сам
морам како знам!
Само једна мисо
кроз главу ми сева,
где да нађем храну
кад ми крче црева?
Ехеееј! Има ли кога у овој шуми туробној!

(Изненада, ни откуд, у руке му падне векна хлеба.)

ТОДОР: Гле! Хлеб од брашна из нашег млина! Сто му жетви мршавих, овоме се надо нисам!

(Тодор нагло загризе хлеб. Бљесне светлост чудновата. Из дубине мрака изрони барка у којој седи дух седог млинара прометнут у офуцаног, старог мачора. Мачор има велике бркове и пућка на лулу. Тодор га, као опчињен, гледа. Светлост престане. Барка се љуљушка на таласима. Мачор вешто искочи испред Тодора.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Мачор ле Фјодор, драго ми је. Не бој се. Не бежи. У мом срцу за те само љубав лежи. Ја бих, синко, да ти помоћ пружим.

ТОДОР: И сам ћу се већ некако снаћи.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Тако што ћеш у мрак шуме заћи? Шта ти уопште тражиш овде?

ТОДОР: Па ја бих да радим и...

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: И?

ТОДОР: Па још кад би ми се посрећило да посао добар буде...

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Рад и мало среће, а одговор -- шта је треће?

ТОДОР: Е и то бих радо знао.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Је л'?

ТОДОР: Е јест. Када бих то знао аманет бих очев извршити мого.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Зар ти отац сада гладном на ум пада?

ТОДОР: Ако ниси знао мени га је жао!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: (Озарен.) Ако ли је тако, тад на ноге лагане! Ја ћу теби помоћи у свему!

(Мачор помаже Тодору да устане. Гледа му модрице по рукама и ногама.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Гле, модрице, падом добивене. Све што боли тебе, болеће и мене.

(Мачор пружи шапу Тодору.)

ТОДОР: Мени никад нико није овако... Ох, од среће бих плако!

(Тодор падне мачору у загрљај.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Није наук у сред шуме мрачне, већ је знање мед људима, синко. Ја ћу тебе винут до висина оку твоме недоступних!

ТОДОР: Ма шта кажеш?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Тврдим смело! Дај ми само дукат да купим одело!

(Тодор се измакне мачору из загрљаја.)

ТОДОР: Дукат?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Дукат један ко ниједан!

ТОДОР: Нек ти буде! Изгубити нећу много, а штошта бих добит мого! Како ствари стоје -- све што имам сад је твоје!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Зажалити нећеш, јер...

(Мачор ухвати Тодора за руке. Заплеше с њим.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Учићу те игри, учићу те плесу, учићу те свему што личи ноблесу. Корак лево, а два десно, играт учим сасвим свесно!

ТОДОР: Обрни окрени, врати се мени! И опет!

(Мачор игра менует, а Тодор дисхармонично трупка и скаче. Мачор га гледа, Мачор одмахне шапом.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Уз мало воље заиграћеш боље. А сад правац Краљевско језеро!

ТОДОР: Краљевско језеро?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Тамо кројач живи што одела шије. Три, четири!

(Заплешу. Овог пута Тодор игра мало боље. Отплешу са сцене.)

2. КРАЉЕВСКО ЈЕЗЕРО

(По језеру се магла издиже. Мачор и Тодор доплешу до језера. С друге стране, ниоткуд, појави се дворска луда Жак. У рукама носи чизме од седам миља и одело а ла Гаскоњ. Певуши и звиждуће. Кад проговори заноси а ла франсе.)

МЕСЈЕ ЖАК: (Певуши.) О ла, ла, о, ла, ла,
нек' загуде гудала!
О ла, ла, о, ла, ла,
иде дворрска будала!
Уи, уи, уи, једни мисле да сам крројач, дрруги обућарр, тррећи пак, чарробњак што пррави чуда, а ја нисам ништа осим дворрска луда!
Због манжетни никад нема плача
у крраљевог веселог крројача!
Целог дана шијем, кррпим
док се сасвим не исцррпим!
Пете лепим, пенџетирррам,
самог себе малтретирррам!
Само у кррраљевог обућаррра
постаје нова ципела старрра!

(Направи се као да тек сад угледа мачора и Тодора.)

МЕСЈЕ ЖАК: Ола, ла, нове муштерррије!
Само за будале,
у сррред лета чизме,
а зими сандале!
Наррроде, наррроде!
Буди нобл ко' Гренобл!
Шеширр, мач, одело,
за мачије голо тело!

(Жак игра око мачора. Помажу му виле са Краљевског језера. Тодор их гледа збуњено. Мачор даје Жаку искривљени дукат. Жак загризе дукат. Жак даје део по део одела вилама. Виле играју око мачка. Облаче га. Жак пева.)

МЕСЈЕ ЖАК: Нудим, нудим, збиља,
у чизмама седам миља,
шеширрр, мач, одело,
ррраррритет из света,
што власништво беше
гаскоњских кадета!
Ко га носи мудрррост
и хррраброст га крррасе,
вррлине што многе
освајају, зна се!
О ла, ла, бежим ја, док се не прредомисле!

(Жак оде. Виле отплешу назад у језеро. Мачор се шепури пред Тодором. Мало, мало па се огледне у води.)

ТОДОР: Слушај ме сад, мачку! Доста ми је свега!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Не будали, Тодоре.

ТОДОР: Лако је сад теби! Последњи ми дукат за одело узе.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: За дукатом једним, зар ћеш лити сузе! Гле! Шта видим. Призора ли узвишеног! О, мон дије!

ТОДОР: Шта видиш? Де, реци и мени.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Кер боте! Примакни се овамо, де приђи ми ближе. Принцеза се купа док се магла диже.

(Тодор погледа у истом правцу. На другом крају језера магла се издигне. У језеру се купа Анастазија принцеза. Водом пљуска -- песму запевава.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ви силни вали,
што с ветром пливате,
дал тајну мога
драгог скривате?
Дал знате ко ће
мене просити,
краљевски прстен
верно носити?

ТОДОР: Аух! Ал је она лепа! Аух, срце ми се цепа.

(Тодор као опчињен крене према принцези. У последњем тренутку мачор га ухвати и сакрије у жбун. Одатле посматрају принцезу. Принцеза пева сонг о љубави.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Пожурите, Анастазија принцезо! Пожурите! Већ је касно. Не смемо се овде задржати дуго!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Пожурићу јер ми не остаје друго! А тако бих се радо брчкала још мало. Ова вода тако прија...

ТОДОР: Ох, и мени! Брчко бих се и ја! Ја... ја јој морам прићи.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Остај овде, неће ићи! Шта ћеш да јој кажеш?

ТОДОР: Ништа јер сам глуп. Али морам...

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Зар тако? Одевен у рите?

ТОДОР: Можда си у праву. Голо је тело најлепше одело!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Авај, Тодоре!

ТОДОР: Куку, Фјодоре!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Облачи се, сместа! Могу да нас виде.

(Мачор облачи Тодора. Гура га у жбуње. Принцеза излази из воде. Виконтеса је огрће великим пешкиром. Тодор провири из жбуња.)

ТОДОР: О, ла, ла!

(Мачор га увуче у жбуње. Виконтеса се узнемири.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ко је то! Ко је то! Огрните се, принцезо! Можда вас неки насртљиви мушкарац на око узима!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Ле мијауууу!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Виконтесице, Агнесице, па то је обична мачка!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ако! Пожурити мораш, јер управо к нама краљевска кочија хита да нас к двору води.

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ако ли је тако, Агнесице, огрните ми рухо.

(Виконтеса још више умотава принцезу у пешкир. Сакрива је својим телом од, евентуалних, мушких погледа. Из даљине се зачује песма. Појављује се краљевска кочија у пратњи двојице војника и Генерала Ле Бреа. Испред кочије иде дворска луда Жак. Жак се преврће преко главе. Изводи разне акробације.)

МЕСЈЕ ЖАК: О, ла, ла, о, ла, ла,
нек загуде гудала,
дође дворска будала!

(Запева сонг.)

МЕСЈЕ ЖАК: Народ нек сместа запева
крећу се кола краљева!
Он селу сваком прилази
да народ свој обилази!
Ехеј! Тамте вамте
кочија се креће.
Тамте вамте,
скренут с пута неће!
Ох, шта то друмом труцка се
и селу сваком прилази -
то иде краљ у визиту
да народ свој обилази!

(Крај сонга.)

МЕСЈЕ ЖАК: О, ла, ла, о, ла, ла
оде дворска будала!

(Жак се откотрља са сцене.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Кочија стој!

(Кочија стане. Генерал отвара врата. Подмеће краљу леђа да стави ногу како би лакше сишао.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ваше величанство, дозволите да вам подметнем ногу, упс! То јест леђа, изволите!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Мерси, мерси, мој добри генерале. Л, руа со леи!

(Краљ излази погурен. Стане ногом ле Бреу на леђа. Скочи на земљу. Хода погурен. Држи се рукама испод леђа.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ух, ал боли! Никад више нећу обилазити народ, јер напорно је силно!

(На сцену се докотрља месје Жак.)

МЕСЈЕ ЖАК: Краљевска га буља
од труцкања жуља!

(Генерал трупне ногом према Жаку. Жак се откотрља са сцене. Генерал Ле Бре прилази краљу реским, војничким, кораком. Краљ се стално прска мирисима. Засипа се пуном шаком колоњске воде.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ваше величанство, рапортира генерал Ле Бре! Војска је у приправности за случај општенародне побуне, атентата на вас лично или томе слично! Морал је на високом нивоу. Стање је редовно!

(Краљ задовољно суче бркове. Нагне се према генералу.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: (Поверљиво генералу.) Да вас питам, генерале... (Продере се према публици.) Немој случајно да неко мисли да сам забораван! Ја сам много уман човек! (Генералу.) Генерале, да ли сте можда видели где сам затурио круну? Од јутрос је тражим.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: На глави вам је величанство.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: О, уи, уи, уи. Умни мој, генерале. А зашто смо оно, беше, дошли довде?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: По вашу кћи Анастазију принцезу.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А, уи, уи, уи. Умни мој, генерале. А зашто смо ми оно, беше, дошли довде?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: По вашу кћи, Анастазију принцезу.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А, уи, уи, уи. Нисам ја забораван. Је ли тако да нисам?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Нисте, величанство.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Анастазију кажеш. Дакле, Ми, краљ Луј... (Генералу.) Који оно беше? А није ни важно. Дакле, Ми краљ Луј позивамо Нашу кћи Анастазију принцезу...

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Стижем, оче!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Пожурите, принцезице, пожурите. Већ се смркава.

(Тодор се нервира иза жбуња.)

ТОДОР: Где баш сад да наиђу. Ко зна да ли ћу је икада више видети.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Скидај се, шта чекаш!

ТОДОР: Да се скинем? Па малопре си рекао да се обучем. Е па не може то тако! Обуци, скини, обуци, скини -- да човек излуди.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Скидај се и ћути! Ни речи!

(Мачор му стргне сву одећу.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: А сад право у воду!

ТОДОР: Али ја не знам...

(Мачор га гурне. Тодор протрчи поред краља, војника и принцезе. Бућне у воду.)

ТОДОР: ...да пливааааам!

МЕСЈЕ ЖАК: О, секур!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Јух! Го мушкарац!

(Мачор истрчи из жбуња.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Упомоооћ! Мој господар, гроф од Карабаса се дави! Упомоћ!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Величанство, човек у води!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ах, уи, уи. Много је вруће па се расхлађује.

(Генерал Ле Бре дурбином гледа мачора. Мачор му је пришао веома близу.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Величанство, мачор на видику!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Покажи ми слику! Шта хоће?

(Мачор се дубоко наклони пред краљем.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Величанству мудром да поклони воће!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Премда пуно имам све поклоне примам!

(Војници пропусте мачора.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Мој господар, гроф од Карабаса, који се управо дави у вашем језеру, упутио се к вама да вам поклоном лојалност покаже кад...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Рекосте да се дави. Верроватно не зна да плива?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Имао је на жалост учитеља непливача и...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ох, месје, каква грешка! Само да знате каквог сам ја учитеља имао... Звао се... Ох, како оно беше... Заборавио сам му име.

ТОДОР: Упомоооћ!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Но, рекосте да се ваш господар дави. Ох, заборавио сам да наредим... Ох, генерале! Спасите грофа!

(Генерал покаже војницима да скоче у језеро. Војници износе Тодора на обалу. Тодор је једва жив.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Не гледајте, принцезице. Јух, голо мушко у нашој близини!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Касно, виконтесо. Већ сам видела. Де жави! Али не брините. Није мој тип. Некако је ситан и сувише!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: И бибер је зрно мало па господска непца жари.

(Тодор избацује воду из уста.)

ТОДОР: Ти да ћутиш! Брљуп! Замало да се удавим!

(Мачор прискочи код Тодора. Притисне му руке на груди. Тодор попрска мачора.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ох, како ли је тек гроф уман кад овако мудрог слугу има! Ох, мачору, хоће ли том вашем биберу бити спаса?

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Анастазија, сместа у кочију!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Па зашто, виконтесице, нисам ништа лоше рекла и...

(Виконтеса повуче принцезу у кочију.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: (Мачору.) Упутите позив вашем грофу да посети нас сутра на краљевском балу.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: На балу? Па он нас држи за будалу! Није он никакав гроф! То је превара! Пронашао сам његово одело! Погледајте, величанство, све саме рите!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ох! А ја се занео у лепоти воћа што на поклон добих. Ох, умни мој, генерале!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Истина је, величанство, мој господар често хода одевен у рите...

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: (Згађено.) У рите?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: ... да избегне пратњу досадне му свите и да га народ не препозна па да пред њим а о њему самом говорити смеју.

(Мачор нешто шапуће краљу на уво.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Мислите да ја... О, занимљиво! Само, каква корист од овог одела кад мене стража свуда прати.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Побегните кришом, стража неће знати!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Мудро, мудро, нема шта.

(Краљ скида своје одело и облачи Тодорове рите.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Величанство, нећете ваљда... Па то су обичне рите и...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Доста, генерале! Ове рите су последњи шик моде мед народом нашим!

МЕСЈЕ ЖАК: Тога се и плашим!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А одело моје дајте вашем грофу.

(Мачор облачи Тодору краљево одело. Принцеза провирује из кочије.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: (Занесено.) Други човек!

(Принцеза театрално испусти марамицу. Обузети облачењем Тодор и мачор то не примете. Виконтеса повуче принцезу натраг у кочију.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Позовите вашег господара на краљевски бал! Желим да га упознам!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Клањам вам се, мажесте!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Хвала на мудрим саветима. Генерале!

(Генерал стане мирно. Салутира лупајући петама.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: На услузи, величанство! Ал вам добро стоји ново одело! Надам се само да се ова мода неће проширити и на војску.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ах, ласкавче један! Нешто ћу вам рећи, сместа ћу утећи! Три, четр!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Не! Станите! Стојте! Војници, побеже краљ!

МЕСЈЕ ЖАК: Хватајте га живог! Јурииииш!

(Војници јурну да хватају краља. Краљ замакне иза дрвећа. Генерал се попење на кочију.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ах, чудан је овај наш краљ!

(Замахне бичем. Удари коње који су ван сцене. Виде се само узде које су спојене са кочијом.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Напред, кочије краљевске! Однесите принцезу у одаје њене, а са њом ка двору водите и мене! Јурииииш!

(Кочије појуре према двору. Мачор уређује Тодору краљево одело. Разгледа га. Намешта му нараменице. Парфемише га. Тодор зачепи нос.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Дакле, ко што смо и рекли, одело смо стекли! Јеси ли сад задовољан?

ТОДОР: Нисам!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Шта ти сада мислима ковитла?

ТОДОР: Осећам се некако чудно. Како да кажем, као да сам опљачкао краља! Знаш, можда ја јесам глуп, ал моје поштење тврдо је ко стење!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Поштење?! Е, сад ми је доста!

(Одалами Тодора шапом.)

ТОДОР: Авај, авај, не туци сироче!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Наш препоштени краљ је ко што ваља надмудрио бившег, поштенога, краља, а тај бивши, поштени, преварио је оног још бившијег и поштенијег, и тако поштен поштено поштенога у поштено поштени недогледни недоглед. А кад једном и ти постанеш битна карика тог препоштеног низа упамти савет што ће ти мачор дати: Добро владај, добру се надај, рђаво владај, у очај падај! Поштења ти, шта кажеш на то?

ТОДОР: Поштења ми, боли ме глава!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: И томе лека има!

(Мачор ухвати Тодора за руке. Заплешу. Тодор се саплиће о краљево одело.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Учим те игри,
учим те плесу,
учим те свему
што личи ноблесу!

(Тодор се саплете. Падне. Подигне принцезину марамицу.)

ТОДОР: Гле, принцеза заборави марамицу.

(Изненада, задихана, дотрчи принцеза.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ескземуа, да ли је неко видео а му мушуа?

(Узме марамицу. Тодор је занесено гледа. За њом дотрчи виконтеса.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Анастазијо! Зар у шуми с непознатим мушкарцем да говориш сама. Брзо! Побеже нам кочија, а скоро ће тама!

(Повуче Анастазију. Анастазија крене гледајући у Тодора.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Други човек!

ТОДОР: Анастазијо... ја...

(Виконтеса повуче принцезу. Оду. Принцеза маше марамицом. Мачор повуче Тодора.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Доста! Не претеруј! Видећеш је опет, јер ја ћу тебе оженити принцезом и учинити краљем!

ТОДОР: Ја краљ! Хо, хо! Не пада принцеза на овакве као што сам ја. Она би мужа појаве препотентне и грађе корпулентне!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Што ћу сада рећи
истина је гола:
Вера у себе
успеха је пола!

ТОДОР: Доста приче! Не напрежи грло! За принцезом, сместа -- плеше ми се врло!

(Заносно заплешу. Тодор сада плеше без и једне грешке. Отплешу према двору. Из мрака изрони див Ле Гиш и његове слуге Птит и Жерар.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Тако дакле! Сто му дивљих залогаја!
Осетиће тугу,
осетиће жал,
зато што ме нису
позвали на бал!
Платиће ми скупо
понашање глупо!
Зашто, зашто крити
ускоро ће круна
само моја бити!
Јер ме силно једе
сви људи што вреде!
Кад бих мого ја бих
био ко и они,
ал поштени свет се
мене увек клони!
(Запени.)
Јербо није лако
кад си ружан вако,
јербо ја сам свико
да не воли ме нико,
јербо ја сам тужан
што сам вако ружан!
И зато!
Има свак да трпи
док се не исцрпи!

ПТИТ: Авај, брацо, суров је наш господар! Доста ми је свега!

ЖЕРАР: Срце му је хладније од леденог брега!

ПТИТ: Обећо је да ће да нас храни...

ЖЕРАР: А ми хранимо њега!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Доста, багро! Доста, слуге моје! Како ствари стоје, на пут нам се сад спремати ваља, да с престола свргнемо оног седог краља! А кад се с принцезом, ја коначно сретнем, на колено своје има да је метнем! Јер, није мекан, није плиш, див Ле Гиш, див Ле Гиш! Ајмо сад сви заједно! Див, див, диве, диве, див, див, див, див Ле Гиш!

(Птит и Жерар невољно понављају.)

ПТИТ И ЖЕРАР: Див, див, див, див, див...

ДИВ ЛЕ ГИШ: Гласније то!

ПТИТ И ЖЕРАР: Див, див, диве, диве, див...

(Див тресне шаком по земљи. Све се затресе.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Гласније, багрооо!

ПТИТ И ЖЕРАР: Див, див, див Ле Гиш!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Тооооо! И опет!

СВИ: Див, див, див, див, див...

(Сва тројица "оддивљају" према двору.)

3. ДВОРСКО ДВОРИШТЕ А СВЕ ПОД БАЛКОНОМ ПРИНЦЕЗИНЕ КУЛЕ

(Тодор и мачор доплешу до дворског дворишта. Изморени од дугога плеса попадају.)

ТОДОР: Ух! Савладах и тај окрет преокретни. Е, а може бити да је то и одговор на питање треће -- знати плесати!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Не будали, Тодоре, одмору је време. А сутра на балу ти од себе не прави будалу, већ ћути -- ћутање је злато! Ја ћу за те говорити умно и поетски при том!

(Тодор направи покрет као да закључава уста.)

ТОДОР: Ммммм. Ево, одавде до вечности, ћутим ко заливен!

(На балкону се појави принцеза са великим шеширом на глави.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Виконтеса, како ми стоји мон шешоар?

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ко саливен. Ал за бала није јербо сенку баца!

(Тодор нагло устане испод балкона. Засвира на мандолини. Принцеза се тргне.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ох! Мандолине трептај срце ми таласа. Под балконом ко је?

(Мачор скочи. Мачор намешта Тодору позу за удварање. Мачор стане леђа уз леђа са Тодором. Говори уместо њега.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Гроф од Карабаса!
Ох, што нисам песник,
да 'светим вам песме,
да вас појим нежно
са поетске чесме!
Или барем сликар
што портрете слика,
па да вечност стварам
од вашега лика!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Док зборите, грофе,
те предивне строфе,
не слутите да смо
близу катастрофе!
Виконтеса Агнеса
на балкон ће доћи,
па та врела жеља
брзо ће вас проћи!
Овде нису ретке
клевете и сплетке!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Какво је да је
на двору стање
нудим вам нежност
и поштовање.

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Нема срца које
успеће да спречи
да га дирну ове
узвишене речи.
Не бих знала само
ко ли ми то тамо
срце усталаса?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Главом, главом, госпо,
гроф од Карабаса!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Не знам дал' је алт
или можда бас,
ал' једно сам сигурна
није грофов глас!
О, Фјодоре мачку,
дал' за ову тачку,
дал' за ову строфу
ја дугујем вама
или вашем грофу?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Како ствари, госпо,
међу нама стоје,
његове су мисли,
а речи су моје!

(Тодор почне да се мешкољи. Досадила му је удварачка поза.)

ТОДОР: (Мачку.) Еј, јел' ћу ја још дуго морати овако да стојим?

(Мачор му покаже да ћути.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Захтевам, да знате,
да реч грофу дате!
Па нек' и он вешто
сад прозбори нешто!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Нека ово, госпо,
никог' не наљути,
мој господар мудри
срећан је кад ћути!
(Тихо Тодору.)
Ћути, ни речи!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Срце моје, знајте,
не снатри, не гори,
све док он ми штошта
нежно не прозбори!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Њега боли грло,
па је ћутљив врло!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Захтевам да и он изусти реч коју!

(Мачор благо удари Тодора по глави. Тодор се прене.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: (Тодору па Тодору.:Ако ли је тако, мрдни памет своју!

ТОДОР: Памет? То ми у животу није јача страна. Памет... Радих пуно, имадох и среће, ал ми фали треће... Знам! Памети ми фали да бих женио принцезу!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: (Тодору.) Ви сте скромни, грофе! Ал истину једну спознала сам и ја. Ко за себе тврди да паметан није, повелика мудрост у њему се крије! Пошто видим, грофе, да памет имате, покажите сместа, дал волети знате?

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Анастазија! Брзо на спавање. Сутра је бал! Подочњаци црни не пристају лепо на беломе лицу!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Долазим, Агнесицее! (Тодору.) Де, брзо, говори!

ТОДОР: Моје срце снатри, такорећи гори! Авај, речи немам што би могле изрећи што треба: ја те волим даље од плавога неба!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ох, по гласу вам слутим од срца сте ово ви мени изрекли! Ни ја више не могу да стрепим и чекам. Како ствари сада стоје нека нам се усне у пољубац споје!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Ватрена је жеља њена, брзо, горе, не часи ни трена!

ТОДОР: Долазим, принцезо! Уз кулу се верем...

(Тодор се попење до балкона. Крене да пољуби принцезу. У том тренутку зачује се Виконтеса Агнеса.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Принцезооо! Овог трена да си ушла унутра! С ким то разговараш!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: С ветром се надвикујем, с птицама певушим! (Тодору.) Брзо! Сакриј се негде. Ох, какав човек! Срце ми се цепа!

ТОДОР: До сутра, мон амур!

(Тодор јој шаље пољубац држећи се за олук. У том тренутку олук се откачи. Тодор тресне на земљу. Мачор га одвуче у мрак. На балкон изађе виконтеса Агнеса.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Море, сумњив је мени нешто тај ветар што са њим ћарлијаш. Слутим ја овде некога мушкарца! Причувај се, Анастазијице, може свашта бити!

(Анастазија дубоко уздахне. Кришом пошаље пољубац Тодору у мрак. Агнеса је уведе унутра. Из мрака изрони месје Жак. Прави колут напред.)

МЕСЈЕ ЖАК: (Публици.) Тулежур монамур! О ла, ла, да срцу свом не чиниш жал кррени и ти с нама у дворрац на бал! Видим стрепња сада међу вама влада! Неизвесност! Велика неизвесност! Шта ће бити на краљевском балу, ко ће кога, ко ће како, ко ће с ким! Дал ће можда бити атентата, просидбе и преврата! Зато сву публику зовем, вас триста ил двеста, да одемо скупа баш на лице места! Позивам све људе, па шта буде да буде! О ла, ла! Нек загуде гудала!

(Отплеше са сцене.)

4. БАЛ ИЛИТИ СВЕЧАНО ФИНАЛЕ

(Краљевски двор. У току су припреме за велики бал. Виконтеса Агнеса намешта принцези Анастазији велику балску хаљину. Месје Жак који је у међувремену унапређен у лакеја најављује госте.)

МЕСЈЕ ЖАК: Свак ко воли песму
и ко воли шалу
нек са нама буде
на краљевском балу!
Мон амурр, о, мон амуррр,
дођи ми на журрр!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Јао, драга виконтесо, Агнесо, пожурите са опремањем мене саме, јер бал само што није отпочео.

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Не брините драга принцезо, бал не може отпочети док се ваш отац, то јест његово височанство краљ не појави.

(Принцеза се нервозно хлади лепезом.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Где ли се само задржао? У овако важном часу кад се о мојој будућности ради, он нашао да обилази народ! А можда је у међувремену и заборавио да је краљ и да има кћерку Анастазију принцезу. Ах, просци само што нису нагрнули да у неописиво великом броју у заносном плесу са мном самом окушају срећу!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Чувајте се само усхићења наспрам оног непознатог грофа. Нису ту баш чиста посла. А сем тога и див Ле Гиш вас је просити науман.

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Али он је опак и зауман.

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ал он има дворац од дуката самих...

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ал кад грофа видех, ја се обезнаних!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Гроф, гроф, гроф и оф! Али ти не знаш ни ко је он!

(Њихову свађу прекину фанфаре. Жак се дубоко клања. Најављује придошлицу.)

МЕСЈЕ ЖАК: Прред врратима је вррео генеррал цео. Он би, госпо ући хтео!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Опет тај досадни генерал.

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ох, па немојте тако, драга моја. Генерал тако неодољиво подсећа на мог оца, покојног виконта, што живот даде у борби за власт, то јест за круну, то јест за наше краљевство! Генерал је једна стабилна и чврста персона, а у ово растресено доба свима нам је потребан ослонац у животу, такорећи једна јака мушка рука и...

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Јел, виконтесо Агнесо? Реците генералу да бал није почео и да...

(Генерал разбије врата и уђе.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Моје даме, врло ми је жао. Узвикнућу једну апријатну реч! Узбунаааа!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Шта се догодило?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Краљ је међ народ отишао инкогнито и још га нема да се врати!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Авај, авај, може свашта бити!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: И то баш сад кад бал само што није...

(Фанфаре. Жак најављује новог госта.)

МЕСЈЕ ЖАК: Даме и господо, прред врратима је неки прросјак.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Отерај га сместа!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Не будите сурови. Нахраните га.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Фали овде једна чврста рука, видим ја. Отерај га!

МЕСЈЕ ЖАК: Заборравих вам рећи: то није обична скитница. То је прросјак са крруном на глави. Доводе га гроф од Карабаса и његов слуга мачор у чизмама и оделу а ла Гаскоњ! Али, добрро, ако ви тако хоћете, отерраћу га!

(Жак крене да отера просјака. Генерал потрчи за њим.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Стоој! Па то је он! Главом величанство. Пуштај га да уђе! Дајте му ића, дајте му пића, девојака и младића! Уууупс! Каквих младића, шта ја то говорим! Пуштај краљааа!

(Улази краљ. Једва хода. Лице му је у модрицама. Држи се за леђа.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ијаоооо! Ал боли!

(Сви се растрче око краља. Помажу му да седне.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ваше величанство!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Пребио ме народ. Ја прерушен у сељака приђох једној групици окупљеној око неког гласноговорника и пун себе узвикнух: Да нам живи, живи краљ! Кад они...

СВИ: Кад они?

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Дохватише батине, па удри по мојим краљевским леђима! Ал срећом се појавише господа гроф од Карабаса и његов слуга мачор те ме из невоље избавише!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ох, грофе!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Потом је народ гласно дигао глас против његовог величанства мене и моје милитантне владе. Били су толико убедљиви да на крају и ја виках све у даљ: Доле влада, доле краљ! Онда ми се од ударца вратило памћење па сам се сетио да смо заказали бал и пожурио сам овамо.

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: (Принцези.) Чини ми се да је ваш отац мало дибидус шенуо. Тут а фе!

(Принцеза заусти да одговори, али је краљ предухитри.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Кћери моја, и грађани моји! Имам нешто важно да вам кажем.

(Сви се претворе у уво да чују шта ће краљ рећи. Краљ се значајно накашље, извади пергамент пожутели, стави наочаре и почне да чита.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Суочен са тешком чињеницом да ме народ не воли ни за трећину кол'ко волим себе сам, одлучио сам да урадим оно што се само у бајци догодити може: -- дајем оставку!

(Сви га запањено гледају. Краљ врати пергамент у џеп.)

СВИ: Оставку?!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Зар у овом, за ме, одсудном тренутку, оставку да даје. Ах! Даха ми понеста -- срушићу се сместа!

(Виконтеса придржи принцезу да се не сруши.)

ЖАК: Оставку? На које ррадно место?

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: На краљевски престо! Предајем круну ономе ко на вечерашњем балу уштине за срце моју кћи Анастазију принцезу, моју Сташицу, Ташицу, Ашицу принцезицу!

СВИ: Оооооо!

(Принцеза се нагло опорави.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ах, не брините. За плес ће је моћи замолити само онај ко исприча причу која мора бити таква да не издржим да је до краја чујем. Како ствари, кћери, сада овде стоје, све је друго, веруј, ствар одлуке твоје!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Нек отпочне бал! Најавите госте -- отмене и просте!

(Фанфаре. Жак најављује.)

МЕСЈЕ ЖАК: Лишће жути, вене,
па на земљу пада,
од љубави снене
и генерал страда!
Аморове стреле
срце су му среле!
Од љубави мре
генерал Ле Бре!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Шта?! Зар он? Мој генерал да проси мога сина, то јест. упс, моју кћи Анастазијицу принцезу?!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Нерешено брачно стање
баца ме у очајање!

(Генерал клекне пред краља.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Нек сад свако знаде
клањам се и љубим,
љубим, љубим при том
под по којем хода
краљ са својом свитом!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Мрзим удворице
што дебеле дахћу!
Не балави пода!
Кад заиграм пашћу!
Де, причај де причу!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ја бих ону кад смо ратовали против Ричарда Грбавог -- оног ште се пред нама од страха утроња, па нам сместа понуди краљевство за коња!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Доста! То сам слушао бар двадесет пута! А и у позоришту гледо сам то скоро!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Авај! Сетне ми се мисли
сад по глави крећу,
никада се, видим,
оженити нећу!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Тако ми моје краљевске воље
за њу су прилике боље!
И зато -- се ту!

(Краљ одсечно покаже генералу руком да пође у страну. Мачор приђе генералу.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Не брини се, генерале, ја те разумем. Ја ценим твоју чврстину и карактер племенити! У знак пажње поклањам вам цвет.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Штааа? Она мени поклања цвет!
Ратујућ сам обишао скоро цео свет
ал ми нико никад није поклонио цвет!

(Генерал се дубоко наклони виконтеси Агнеси.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ноблесо, виконтесо, Агнесо, још ћу добро размислити о вама. Дозволте да се удаљим!

(Генерал се наклони, лупи петама и стане у страну. Зачују се фанфаре. Жак најављује просце.)

МЕСЈЕ ЖАК: О, ла, ла! Саће дворрска луда
прринцезу да уда!
Част ми је најавити новог просца! Пред вама је силан даса, главом Гроф од Карабаса...

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Тај ми душу усталаса!

МЕСЈЕ ЖАК: ... и његов слуга -- мачор Ле Фјодор!

(Мачор и Тодор се дубоко поклоне пред принцезом.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Како је само шик одевен!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ћути, принцезице, ћути, не смеју нас чути!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Какво је дошло време! Пуштају непознатог цивила на двор! Безбедност што беше славна постала је нулиравна!

(Мачор се клања на све стране. Посебно се наклони генералу који још више забрунда себи у браду. Потом се наклони дамама.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Љубим руке, моје даме. Благи наклон, господо!

(Тодор па Тодор блентаво звера наоколо. Задивљено гледа скупоцени лустер. Краљ га такне по рамену. Тодор се, изненађен, тргне.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А ви, грофе, хоћете ли се представити? Мислим, такав је ред. Премда име ваше ми одавно знамо, представте се опет, представте се само!

ТОДОР: Ммммммм.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Како, како?

ТОДОР: Мммммммммм.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Чудно неко име. Никада га чуо нисам. А можда и јесам само се не сећам. (Као за себе.) Ммммм.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Он је главом гроф од Карабаса! Он је последњи живи изданак чувене породице Карабас!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Леп је из профила.

МЕСЈЕ ЖАК: Још лепши анфас!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Стрефиће ме фрас!

МЕСЈЕ ЖАК: Ето, фљас, фљас и фљас!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Сад бих радо чуо и од њега глас!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Дал је висок алт ил дубоки бас? Ох, енигме!

МЕСЈЕ ЖАК: Персифлаже и парадигме!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Жалим, величанство, али мој господар је мудар па воли да ћути! Он је, знате, у животу проговорио само једном.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А када то, радо бих упит'о?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Кад је шетајући инкогнито углед'о принцезу где расуте косе са извора воду пије и ручице беле хладном водом мије.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А шта рече тада? Де, пређи на ствар!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: "Та девојка", каза, "природе је дар!"

(Принцеза се на балкону ухвати за срце. Дубоко уздахне.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Оооох! Срце ми задрхта, просто залелуја!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Љубав зна да пецне ко отровна гуја. Причувај се Анастазијице драга.

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ох!

(Принцеза падне виконтеси на груди. Виконтеса је смирује.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Ја зато, свуда, говорим у његово име.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Да би ваш господар могао замолити за плес мога сина...

(Сви изненађено погледају краља.)

СВИ: Сина?!

(Краљ се удари по глави.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: ...Упс, извин'те, моју кћи Анастазију принцезу, морате ми испричати причу!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Наша прича потиче од сељака који живи на једном од многобројних имања мојег господара грофа од Карабаса.

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Да чујемо!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Имао тај сељак амбар пун жита.

СВИ: (С неверицом.) Амбар пун жита?! Па ко је тај сељак?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Величанство, могло би се том сељаку штошта конфискофати за државне потребе, звекнути му таксу за праксу и...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Доста генерале! Такав сељак не постоји, то је само прича. (Мачору.) Врло занимљиво. Де, настави даље.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: На том амбару била једна мала рупа. Дође мрав и кроз ту рупу однесе једно зрно жита да самеље брашно. Сутрадан дође мрав поново и однесе још једно зрно жита да самеље брашно. Трећег дана дође мрав и однесе треће зрно жита да самеље брашно. Четвртог дана...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Де, де, прескочи детаље.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Али сад иде врло важан део! Шестог дана дође мрав и однесе шесто зрно жита да самеље брашно. Седмог дана дође мрав и...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Скрати!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Височанство, протестујем!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Шта је сад?!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Амбар мора да се испразни!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Петнаестог дана дође мрав и однесе петнаесто зрно жита да самеље брашно. Шеснаестог дана дође мрав и...

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Достааа! Не могу више то да слушам! Идите код мог унучета, то јест мога сина и молите га за плес. Упс, шта ја то причам! Идите код моје кћерке Анастазије принцезе и молите је за плес!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ја пристанак грофу одавно сам дала!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Тад уживајте моје гостопримство. Де, пробајте храну.

(Понуди мачору тацну са рибом.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Захваљујем, краљу,
предивна је храна,
ал ја више волим
квантумчић дувана.

(Мачор стави цигарету у муштиклу и елегантно запали. Краљ, сав презнојен, седне на престо и, исцрпљен, заспи. Тодор неспретно прилази принцези. Зачује се нежна музика. Тодор и принцеза заплешу. Месје Жак их опонаша.)

МЕСЈЕ ЖАК: Љубав, ах, љубав је то! Тулежур, о, монамур! О, ла ла! Рреци гласно: све у свем, све у свем...

ТОДОР: Жтем, жтем, жтем!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Ох! Рећи ћу то јавно,
није ме срамота,
чини ми се да сте
човек мог живота!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Живео нови краљ! Живеооо! Објавите венчање!

(Тодор и принцеза се нагињу једно према другом. И само што им се усне нису спојиле, однекуд из даљине, зачује се жестока грмљавина. Тодор и принцеза се тргну. Све се затресе. На то краљ само зевне.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Услед мале кризе краљевске ми свести на престо ћу златни, сад уморно сести. (Зевне.) Шта буде да буде, не дам да ме буде!

(Краљ заспи. Генерал се унезверено окреће око себе. Све се тресе.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Шта је ово? Опасност слутим неку. Узбунааа! Државни удар!

(Краљ се из сна прене.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А?! Шта?! Какав државни удар?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Не брините, величанство, војска вас чува.

(Војници с копљима на готовс, стану мирно.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: А?! Добро. Шта буде да буде, не дам да ме буде!

(Преврне се на другу страну и настави да хрче. У двор бану Петит и Жерар. Тресну вратима. Музика стане. Сви их изненађени погледају.)

ПЕТИТ И ЖЕРАР: Див, див, див, див, див...

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Кккк... ко су сад па ови?

ПЕТИТ И ЖЕРАР: Претходница дива рустикалног, суровог Ле Гиша!

ПЕТИТ: Дошли смо да вам наредимо шта вам сада чинит ваља!

ПЕТИТ И ЖЕРАР: Обуставите венчање!

ЖЕРАР: Ево сада јавно заступамо тезу...

ПЕТИТ И ЖЕРАР: Опаки Ле Гиш ће женити принцезу!

ПЕТИТ:За просидбу ову он је скоро дозно.

ЖЕРАР: Сад се љути силно, понаша се грозно!

ТОДОР: Нека дође! Нек’ нас млати, ал’ венчање не сме стати!

ПЕТИТ: Гле, кога ја то видим! Брат наш Тодор млинар!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Млинар?

ЖЕРАР: Главом он је. Још жуљеве од рада на рукама има!

ТОДОР: Поносим се њима! Кукавице! Ви, продане душе!

ПЕТИТ: Брате, Жерар, он нас вређа!

ЖЕРАР: Шибајмо му сместа леђа!

ТОДОР: Шта радите, заумници! Зар рођеном брату злу судбу кујете?

(Петит тргне мач из корица.)

ПЕТИТ: Од челика, не од плиша, ја сам војник див Ле Гиша!

ЖЕРАР: У дива ми добра плата, да рођеног средим брата!

ПЕТИТ И ЖЕРАР: Ми смо војска див Ле Гиша што на брата свог јуриша! Јуриш!

(Залете се на Тодора. Тодор се измакне. Петит и Жерар промаше. Тодор од мачора узме мач.)

ТОДОР: Да дубоко нисте
загазили, браћо,
ја се овог мача
никад не бих лаћо!

ПЕТИТ: Гле! На браћу је спреман
наоружан руку дићи!

ЖЕРАР: Неће моћи, неће ићи! (Мачују се.) Мач ће овај да те сече...

ПЕТИТ: (Прикључи се мачевању.) Пре нег мркло падне вече!

ТОДОР: Ко се оштрог мача
на свог брата лаћа,
остаће без својих
окрпљених гаћа.

(Тодор мачем прекине канапе којим су Петит и Жерар везали панталоне. Панталоне им спадну. Петит и Жерар остану у гаћама на цветиће. Неколико тренутака гледају у своје панталоне. Побесне.)

ПЕТИТ И ЖЕРАР: Ми смо војска див Ле Гиша што на брата свог јуриша! Јуриш!

(Петит и Жерар са спуштеним панталонама јурну на Тодора. Тодор се опет измакне. Петит и Жерар се сударе главама. Попадају. Тодор притрчи. Избије им мачеве.)

ТОДОР: Ваш сурови пораз крај је овог боја -- готови сте, ви небраћо моја!

ЖЕРАР: Авај, брацо, опрости нам, али диву службу отказати не смемо.

ПЕТИТ: Авај, ми би хтели, али не умемо!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Као што сам и слутио сво време! Превара на двору Луја Заборавног!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ко је споменуо Луја, то јест мене? Каква превара? Са тим нема шале, хапси генерале!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Лажни грофе, дозволите да извршим наређење. Хапсим вас у име његовог величанства краља...

(Све се затресе. У дворац бане див Ле Гиш.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Мене!

(Див арлаукне. Зграби принцезу. Принцеза вришти. Отима се.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Упомоооћ! Пусти ме! Пусти ме, дивља сподобо!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Изнад свега ценим,
даје се на знање
у принцезе сваке
нобл васпитање.
Буди добра мала,
добра буди сад,
да са земљом не сравним
цели овај град!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Не уздај се у ту срећу
никад твоја бити нећу!
Мислила сам да си фин...

МЕСЈЕ ЖАК: А ти си јој душманин!

АГНЕСА ВИКОНТЕСА: Не брини се, Анастазијице моја најдража. Принцезама је суђено да буду спасаване од стране јунака.

МЕСЈЕ ЖАК: Погледа нежних и корака лака!

(Пред дива искочи Тодор. Краљ се крије иза генерала. Генерал се крије иза Петита и Жерара. Петит и Жерар искористе прилику. Устају и облаче панталоне. Жерару клецају колена.)

ТОДОР: Слушај сада добро,
шта ћу ти ја рећи,
принцеза ће са мном
од тебе утећи!
Не дам да због тебе
Анастазија пати!
Брани се па главом плати!

(Тодор се залети на дива. Див тресне принцезу на земљу. Удари Тодора. Тодор се онесвести. Див арлаукне.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Петит! Жерар! Слугерање моје! Начинте ми места, окујте га сместа!

(Петит и Жерар крену да окивају Тодора. Див креће на принцезу. Принцеза се измиче.)

ПЕТИТ: Авај, брацо, опрости нам. Морамо те оковати чврсто. Не би ми, ал див нас туче мучи...

МЕСЈЕ ЖАК: Кад му шта по вољи није, храну нам не даје...

(Пред њих искочи мачор Фјодор. Исуче мач.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Е сад ми је свега доста! Не цмиздрите, кукавице! Не цмиздрите сада! Придружте се борби -- див мора да страда!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Тако је! На оружје!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Али можда није време.

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ноге ти се тресу, генерале.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: То од слатке треме.

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Кукавице.

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ко кукавица? На оружје! Уништимо дива!

(Див се окрене према њима. Агнеса притрчи принцези.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Бежи, принцезо!

(Принцеза побегне. Агнеса се испречи испред дива. Див је бесно одгурне. Крене према осталима.)

ДИВ: Хо, хо, хо! Ајде, сместа, ко ће први, да га шапа моја мрви! Од данас лета господњег хиљаду и давне, ја Див Ле Гиш проглашавам се за краља!

(Тодор устаје.)

ТОДОР: Неће моћи ове ноћи! Овај ће ти преврат главе доћи! Признајем јавно да нисам никакав гроф! Ал принцезу жарко љубим па ћу дива да погубим.

(Тодор јурне на Дива. Див га тресне. Тодор падне.)

ЖЕРАР: Залетети се на дива!

ПТИТ: Каква храброст!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Каква лудост залетети се сам! Залетимо се скупа! У име краља Заборавног Луја ударимо ко олуја и уништимо дива!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Тако је! У име мене самог, генерале, ставите се под команду мачку!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Зар том преваранту?

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Само умна мисо спасити нас може. Сви за мачка!

СВИ: Тако је! Сви за мачка!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Мачак за све!

(Сви изваде мачеве. Претећи крену према диву. Див нагло замахне руком у једну страну. Војници попадају. Поново устају. Див поново замахне. Војници поново попадају. Див арлаукне.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Слуге моје, како ствари стоје и ви сте се против мене уротили сада! Свак ко није са мном мораће да страда!

ПТИТ: Е па доста је и твоје тираније било!

ЖЕРАР: И ми смо се у памет дозвали!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Предај се јер опкољен си са свих страна!

ТОДОР: Пуштај принцезу! Пуштај сместа да не буде плача, да не видиш оштрицу мојег љутог мача!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: И ја диве за те буздована носим! У заштиту виконтесе Агнесе и Анастазије принцезе изјављујем да се даме не смеју држати у кавезу, јер даме су даме и нису домаће животиње, животињо једна!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Ах, хвала на комплименту!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Генерале, чврста руко, узданице наша! Мушки потез, него шта! Ах, срце ми се цепа!

МЕСЈЕ ЖАК: Будућност је лепа.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Господо! Спремни смо се тући! Ал пре боја сложно запевајмо ко што певаху дедови наши!

МЕСЈЕ ЖАК: Песма нас је одржала -- њојзи хвала!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Три, четр, сад!

(Сви запевају држећи се за срце.)

СВИ: Ко би гори нека знаде:
тај ће опет доли бити,
хлеб и воду ко нам даде
тај ће исту брзо пити!
Па ће спознат мрак и таму
ко другоме копа јаму!
Па ће спознат мрак и таму
ко другоме копа јаму!

СВИ: Јурииииш!

(Сви крену на дива. Див арлаукне. Махне према небу. Све се затресе. Страховито загрми. Сви попадају. Див де Гиш запева сонг.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Хо, хо, хо!
Ко то тамо зева,
ко то тамо пева?
Ви живите наопако,
не може то више тако!
Премда ми је глава празна
ја ћу бити ваша казна!
Див, див, диве, диве, див!
Немој да се борите,
сместа се покорите,
сви савијте главе
до зелене траве.
Јер,
Де Гиш див сад светом влада,
све што вреди пред њим пада!
Ха, ха, ха, див, див,
диве, диве, див!

(Док див пева дивљајући сви га опкољавају. Звецкају мачевима.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Брзо, опколимо га! Тодоре, ослободи принцезу!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Тодоре, спасиоче мој!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Генерале, животе мој!

(Затрчи му се у загрљај.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Гле лепоте, гле идиле,
гле призора за дебиле!
Извинте, мало ћу вас омести!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Живо ме занима шта ти на ум пада?

ДИВ ЛЕ ГИШ: Заборавили сте моје окултно образовање!
Главе ће вам доћи
чаробњачке моћи!

(Силно загрми и земља се затресе. Дуне силна мећава. Све се нагло заледи. Див ле Гиш се претвори у Снежну аждају. Сви се тресу од хладноће. Див пева сонг.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Ја сам аждаја снежна
превише строга, нимало нежна.
У мојој души увек влада ред,
ја срце дечје претварам у лед!
Мој ледени дах
сипа снежни прах.
Хуууууу!

(Сви се полако леде у пола корака. Војници се претворе у Снешка Белића. С таванице се спуштају велике леденице. Дворац се полако претвара у ледену пећину.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Шта је ово! Јао, ал је хладно. Војници! Учините нешто!

(Див ле Гиш ставља војницима капе од шерпе и носеве од шаргарепе.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Тодоре! Брзо, пољуби принцезу! Само љубав лед отапа!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Хууууууу!

ТОДОР: Аааааа!
Сузе ми низ лице клизе,
леден мраз ми пете гризе!

СВИ: Покушај, Тодоре! Још само мало!

(Тодор се нагиње према принцези.)

СВИ: Још само мало, још само мало!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Хууууууу!

(Тодору и принцези се, коначно, усне стопе у пољубац. Лед се одједном отопи. Леденице са таванице падну на Клокана дива. Зацвркућу птице.)

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Срце моје за те, непрестано бије! Љубав се у мени, силна љубав, крије! Ах!

(Падне му на груди. Див нагло искочи испод гомиле леденица.)

ДИВ ЛЕ ГИШ: Рано сте се препустили осећањима умилним! Зло се свако још у мени крије. Помолте се сместа свевишњему богу, јер у свашта се, јоште, изметнути могу!

(Сви, осим мачора, уплашени, устукну. Мачор стане испред дива.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Ех, Снежна аждаја! Чудна ми чуда. Баш си неспособан, диве!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Ја неспособан! Сад ћете ви видети! Све ћу вас ко сланину однети у планину и окачити о куку!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Е па знам ја у шта не можеш чак ни ти да се прометнеш!

ДИВ ЛЕ ГИШ: У шта?

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: У миша од плиша.

ДИВ ЛЕ ГИШ: Охо, хо, хо, хо! Тај ме дрипац тера у шкрипац! Може бити да не могу да се претворим у миша од плиша, али зато могу у миша од сомота!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Е баш не можеш!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Е могу!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Е не можеш!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Е могу!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Е чик пробај!

ДИВ ЛЕ ГИШ: Е чик хоћу! Не звао се див ле Гиш сад постаћу миш!

(Див ле Гиш се претвори у миша. Мачор скочи на њега и прогута га.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Смазо сам те, гаде, на крају баладе! Чича, мича и готова прича!

ПТИТ: Гле, смаза га за трен! Шта ћемо ми сад! Од страха ми срце зебе.

ЖЕРАР: Мислимо на себе! Рат је завршен. Авај шта ће сада бити?

ПТИТ: Готови смо. Нема нам спаса. На колена, брате!

(Падну на колена испред мачора. Завапе.)

ПТИТ И ЖЕРАР: (Заједно.) Сад се горко кајемо. Опрости нам, брате. Целог живота ћемо радити и бићемо добриии!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: За пропусте разне сада следе казне.

ПТИТ: Мрзим казне!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: Нека казна буде хумана и блага, јер искупили су се у боју за краљевину своју.

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Овом двору, моја драга, потребна је радна снага!

СВИ: Тако је!

(Генерал ле Бре истрчи пред мачора. Клекне на колена.)

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Авај, авај, авај! Због овог што рече мене савест пече! Ја се сада горко кајем, за казну вам главу дајем!

ТОДОР: Али зашто, генерале?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Па у моменту личне кризе ја не бејах храбар ко што могах бити. Заслужујем да будем кажњен. Војници, сместа ме водите и у срце бодите!

(Војници упере копља према Генералу Ле Бреу.)

МЕСЈЕ ЖАК: Све рад ситних слабости
они ће га набости!

(Генерал Ле Бре се натрћи према војницима да га боцну у “срце”. Зачује се тужна музика. Пред копља истрчи виконтеса Агнеса.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: До ове ћете доћи жртве само преко мене мртве! Генерал Ле Бре показао се цео у борбама за ослобођење од љутог Дива Ле Гиша! Што јесте јест, колебао се мало морен осећањем недостатка љубави. На крају крајева и он је само човек ког слабости и врлине красе! Зато бодите и мене, по сред срца, зна се!

(Виконтеса Агнеса се натрћи према војницима да је боду у срце.)

МЕСЈЕ ЖАК: Ох, призора ли узвишеног!

(Замахну копљима.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Војници, стој!
Препознајем више мање,
усхићено ово стање,
јер у души ми је фебруар
чак и кад је јануар!
Уместо боцкања у срце и проливања крвце казнимо генерала венчањем са виконтесом Агнесом!

СВИ: Тако је! Удаћемо виконтесу Агнесу!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: (Миришући цвет.) Објављујем свету,
нека свако сазна
награда је за ме
што за друге казна!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ох, генерале!

(Усне им се стопе у пољубац. На сцену истрчи Жак. Прометне се преко главе.)

МЕСЈЕ ЖАК: О, како је дивно
макар на трен
бити сасвим њен!

СВИ: Живели!

(Птит и Жерар се куцну флашама.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Свадба, стооој!

(Сви се укипе. Упитно га гледају.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Нешто смо заборавили -- да изаберемо новог краља!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: А шта ћемо са старим?

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Ја сам дао оставку још у експозицији комада. Пошто сам постао забораван тражим алтернацију да спасава нацију! Децо моја, слушајте ме добро! Предајем ову круну... Где ми је круна?

СВИ: На глави!

(Краљ скине круну са главе.)

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Даклем, као што слово староставно налаже предајем ову круну најмудријем мед нама -- мачору Ле Фјодору!

(Краљ пружи круну мачору Ле Фјодору. Мачор узме круну али је не ставља на главу.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Драги и предраги моји,
премда умом бистрим
увек право вођен
за владара, знајте,
ја баш нисам рођен!
Зато, предајем круну ову млинару бившем Тодору па Тодору! Сад грех према теби, ја окајах, сине!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Ал можда сам ја бољи претендент за престо!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Генерале, скроман буди, да те не замрзе људи!

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Хтедох само рећи он ни ожењен није!

АНАСТАЗИЈА ПРИНЦЕЗА: И томе лека има,
за Тодором чезнем,
објављујем свима!
Ах, Тодоре, па Тодоре!

КРАЉ ЛУЈ ЗАБОРАВНИ: Кћери!

ТОДОР: Ах, Анастазија, па Анастазија!

(Анастазија падне на груди Тодору.)

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Просто не могу да одолим а да не узвикнем: "Живео нови краљ!"

СВИ: Живео! Живео! Живео!

(Мачор стави круну Тодору на главу.)

ТОДОР: Месје Жак! Месје Жааак!

(Дотрчи Жак.)

ТОДОР: Месје Жак! Свечано те проглашавам за министра моде и пољопривреде!

МЕСЈЕ ЖАК: Министаррр моде и пољопрривррреде?! О, ла, ла! Мерси боку!

(Мачор загрли Тодора.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: А сад, синко мој, аманет си очев испунио, видим. Дође време да се растанемо. Даље ћеш морати сам.

ТОДОР: Не напуштај нас!

(Мачор махне према небу. Хукне ветар. Ветар донесе међу њих барку седог млинара. Мачор седне у барку. Барка се њише на ветру.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Ја сад видим само
пут под својом ногом,
па вам певам адије...

СВИ: Врати нам се, Ле Фјодоре!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Па вам певам збогом!
И знајте нећу плакати,
иако ми туга срце
силним болом сада слама.
Ја сад видим само
пут под својом ногом
па вам певам ћао,
па вам певам збогом!

СВИ: Не напуштај нас Ле Фјодоре!

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Иако сам мачо мачор
сад ми мутно сузи око
да не знате како плачем
винућу се ја високо.
И сад видим само
пут под својом ногом
па вам певам ћао,
па вам певам збогом!

(Крај сонга.)

СВИ: Врати нам се Ле Фјодоре! Не напуштај нас!

(Изненада, ниоткуд, бане шума преобраћена у мачке.)

МЕСЈЕ ЖАК: Не брините! Јер, за крај ове тачке најављујем -- мачке!

СВИ: Мачке?!

ВИКОНТЕСА АГНЕСА: Ко су сад па ове?

ГЕНЕРАЛ ЛЕ БРЕ: Мачке на дворууу! Узбунааа!

(Мачке заиграју и запевају сонг. Сви их занесено гледају. Доносе Тодору очев млин. Птит и Жерар одмах потрче да окрећу воденични камен. Носе џакове брашна. Мачке заносно плешу извијајући се испред мачка.)

МАЧКЕ: Долази фебруар,
прохладно врео
љубави препун,
о, препун цео!
И нека људи
престану да вичу,
долази време,
за мачју причу!
Мијауу и јаууу, мијаууу!

(Мачор их неколико тренутака нетремице гледа. Потом почиње да суче бркове.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: О, фррр, о, мијаууу, о,
у души ми је фебруар
чак и кад је јануар!

(Скочи из барке на земљу.)

МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: Драге моје даме,
не будите саме,
користите моћ
све док траје ноћ!
Ваш сам! Водите ме!

(Мачке ухвате мачора и одвлаче га певајући сонг.)

МАЧКЕ И МАЧОР ЛЕ ФЈОДОР: (Заједно.) Долази фебруар
прохладно врео
љубави препун,
о, препун цео!
И нека људи
престану да вичу,
долази време,
за мачју причу!
Мијауу и јаууу, мијаууу!

(Мачке одвлаче Тодора у прохладну фебруарску ноћ. Принцеза и Тодор се занесено гледају.)

МЕСЈЕ ЖАК: Љубав, ах, љубав је то.

(Тодор и принцеза тек што се нису пољубили кад се Тодор тргне. Нечега се досети. Потрчи за мачором.)

ТОДОР: Ле Фјодооор! Ле Фјодоооор!

(Мачор се поврати.)

ТОДОР: А треће? Ниси ми рекао одговор на питање -- шта је треће?

(Сви, заједно са мачором запевају Тодору.)

СВИ: Уз мало рада
и мало среће
уз ствари мање,
ил ствари веће
увек ћеш хтети
и нешто треће
и нешто треће...

МЕСЈЕ ЖАК: И по трећи пут...

СВИ: ...и нешто треће!
Нуде ти трње,
нуде ти цвеће,
а ти би хтео
и нешто треће,
и нешто треће...

МЕСЈЕ ЖАК: И по трећи пут...

СВИ: И нешто треће!
Мало ти мало
много ти веће,
не брини ништа
наћи ћеш треће!
Наћи ћеш треће...

МЕСЈЕ ЖАК: И по трећи пут...

СВИ: Наћи ћеш треће!

(Док сви певају, док се Тодору и принцези усне коначно спајају у пољубац. На сцену полако пада завеса.)

КРАЈ


Напомена:

На 40. Стеријином позорју у Новом Саду, 1995. године, комад "Мачор у чизмама" (у извођењу позоришта "Бошко Буха" из Београда) награђен је Стеријином наградом града Вршца за савремену комедију.

ИГОР БОЈОВИЋ

Драмски писац и сценариста. Рођен 1969. године у Никшићу. Завршио Факултет драмских уметности у Београду, одсек за драматургију. 1996. проглашен за најбољег дипломираног студента Факултета драмских уметности у Београду за 1995/96. школску годину. 1997. завршио Интернационалну летњу школу Краљевског дворског позоришта из Лондона (Royal Court Iternational Summer School). Драме су му до сада превођене на бугарски, италијански и енглески језик.

Позоришне драме:

  • "Петар Пан": Џепни циркус, Београд режија: Драган Благојевић, 1988. Џепни циркус, Београд, режија: Иван Ристић, 1989. Народно позориште "Стерија", Вршац, режија: Синиша Ракић, 1991. Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Ивана Ашковић, 1992. Дјечје позориште Подгорица, режија: Ферид Карајица, 1992. Позориште "Бора Станковић", Врање, режија: Марко Стаменковић, 1994. Позориште у Струмици, режија: Горан Тренчовски. Позориште у Штипу. "Пан театар", режија: Југ Радивојевић, 1994. "Пан театар" Београд, режија: Ненад Гвозденовић, 1995. Редакција драмског програма Радио Београда, режија: Златко Паковић, 1995.
  • "Свемиронична бајка" ("Крџа Брџа против Јеленка Савршенка") Позориште "Пуж" Београд, режија: Миленко Заблећански, 1993.
  • "Баш Челик", Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Милана Караџић, 1993.
  • Сонгови за представу "Шумско благо" Стевана Копривице, Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Никола Пејаковић, 1993.
  • "Лепотица и звер", позориште "Коментар" и сцена "Црњански" Београд, режија Милан Караџић, 1993.
  • "Мртва природа", "АТФ" театар, Софија, режија: Јавор Костов, 1994.
  • "Дивче": Театар "Култ", Београд, режија: Егон Савин, 1994. Позориште "Бора Станковић", Врање, режија: Југ Радивојевић, 1994. Нова верзија под називом "Ало Босна": Театар "Култ", Београд, режија: Егон Савин, 1994. Под називом "Балада из предграђа", Позориште "Зоран Радмиловић", Зајечар, режија: Владимир Лазић, 1996. Под називом "Хаппy Енд - кратка прича о помирењу", Црногорско народно позориште Подгорица, режија: Ивана Вујић. Под називом Happy End - short story on conciliation", Court Theatre Upstairs, Лондон, режија Рамин Греј, 1997.
  • "Мачор у чизмама", Позориште "Бошко Буха" Београд, режија: Милан Караџић, 1994. Три Стеријине награде (за текст, режију и сценографију). Драмски студио Центра за културу Бијело Поље, режија: Гојко Бурзановић, (у припреми).
  • "Извањац" - Црногорско народно позориште Подгорица, режија: Јовица Павић, 1995.
  • "Баш Челик", Народно позориште Приштина, режија: Саша Латиновић, премијерно извођење: 24. октобар, 1996. Приштина. Дом културе "Пиво Караматијевић", Прибој, режија Ибрахим Ћата Хасанагић, 1995.
  • "Лепотица и звер" - Позориште младих Нови Сад, режија: Зоран Ристовић, 1995. Народно позориште Сомбор, режија Давид Путник, 1996. Сомбор. Ад хок театар, Београд, колективна режија, 1996. Редакција драмског програма Радио Београда,режија: Божидар Бобо Ђуровић, 1997. Театар за децу и младинци, Скопје, (у реализацији).
  • "Царев славуј" - Позориште "Душко Радовић", режија Ивана Вујић, (у реализацији), Београд.
  • "Силоване душе (Лавиринт)", "Арт кок" театар, Цетиње, режија: Слободан Маруновић, 1987.
  • "Вучји окот", Омладинско позориште Владичин Хан, режија: Александар Марковић, 1988. године;

До сада су реализовани филмски и ТВ сценарији:

  • "Прича о Београду" (косценариста за 1. верзију сценарија са Биљаном Србљановић и Ђорђем Милосављевићем), режија Милош Павловић, продуцент ФРЗ Београд, 1994;
  • "Снови од шперплоче" - ТВ серија (5 епизода), режија: Павле Рашковић, Телевизија Пинк, 1995.
  • "Добро вече, децо" - ТВ серија (31 мини епизода), РТС, Редакција програма за децу, 1996.

Драме су му објављиване у:

  • "ЛАВИРИНТ И МРТВА ПРИРОДА", Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност Пљевља, 1987.
  • Алманах Звијезде на длану (4. слика из "Мртве природе"), НИО Универзитетска ријеч Никшић, 1987.
  • "ВУЧЈИ ОКОТ", "Сцена" бр. 4-5, 1988, Стеријино позорје Нови Сад;
  • "ВУЧЈИ ОКОТ (11. слика)", часопис "Одзиви", Бијело Поље, 1989.
  • "ДИВЧЕ", едиција "Култ театар", УПЦ "Вук Караџић", Београд, 1994.
  • "ИЗВАЊАЦ", "Сцена" бр. 3-4, 1994, Стеријино позорје - Нови Сад.
  • "ПЕТАР ПАН", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
  • "БАШ ЧЕЛИК", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
  • "ЦАРЕВ СЛАВУЈ", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).

За драмска остварења добио следеће награде:

  • Награду "Исак Самоковлија" за 1985. годину за драму "Лавиринт".
  • Трећу награду за драму "Извањац" на Конкурсу Народног позоришта у Београду.
  • Награду "Јосип Колунџић" Факултета драмских уметности у Београду, за 1993. годину, за драму "Извањац".
  • Награду "Божидар Валтровић" Малог позоришта "Душко Радовић" у Београду, за 1993. годину, за драму "Баш Челик".
  • Другу награду Удружења драмских писаца Србије на конкурсу за награду "Бранислав Нушић" за 1993. годину за драму "Друго рођење Јованово (Извањац)";
  • Стеријину награду Стеријиног града за текст савремене комедије, на 40-ом Стеријином позорју у Новом Саду 3. јуна 1995, за херојску комедију "Мачор у чизмама";
  • Награду "Драгиша Кашиковић" коју додељује часопис "Српска реч" у Београду, за 1995. годину, за драму "Дивче".
  • Стеријину награду за савремени драмски текст, на 41. Стеријином позорју у Новом Саду, 1996, за драму "Извањац".
  • 1996. проглашен за најбољег дипломираног студента Факултета драмских уметности у Београду школске 1995/96. године.
  • Награда за најбољи текст на Трећем фестивалу театра за децу - ФЕСТИЋ у Малом позоришту "Душко Радовић" у Београду, за текст "Лепотица и звер" у извођењу Народног позоришта из Сомбора; представа од десет могућих добила девет награда.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]