|
|
 |
Kraljevsko dvorsko američko zlatoCelovečernja dramaLICA: PROLOG:(Pred pozorištem. Vid ide tražeći nešto. Andrej se bojažljivo išunjava. Vid ga ugleda.) VID: Tu si, užasni i izdajnički stvore! ANDREJ: Jedan deo njegov. VID: Šta jedan deo njegov? Nikakav jedan deo užasnog i izdajničkog stvora, nego ceo, sa njegovim užasnim i izdajničkim delovima naročito izraženim, udvostručenim, utrostručenim! Ah, kad te samo dohvatim. ANDREJ: (Plašeći se.) Šta, da li se ono opet javljalo noćas? VID: Nego šta, nego se javljalo! Javlja se svake noći, što je već dovoljno strašno, ali je još strašnije to što se ja javljam ja da ga gledam, najstrašnije je što se odvratni i izdajnički stvor u vidu tebe iskrao kada je bilo još strašnije od najstrašnijeg i nestao! Ah, kad te samo dohvatim! ANDREJ: Ja nisam ništa video. VID: Da, zaista, čudno što nisi ništa video kada si se sakrio u foajeu! ANDREJ: Svako bi poželeo da se iskrade i sakrije u foajeu. VID: I meni je odmah bilo sumnjivo što ti odlaziš da se iskradaš u trenutku kada predstava, to jest kad bi bila predstava, treba da počne, ali sam te, luda, pustio, i otišao sam unutra, da gledam to strašno priviđenje koje smo već dvesta puta videli! ANDREJ: No, hajd, hajd! VID: I još govori, lepo ga vidim kako se iskrada, i govori, no, hajd, hajd, to se neće pojaviti, biće dobra predstava. Dobra predstava! ANDREJ: Ti si pozorišni gledalac, ti je gledaj. VID: Molim te, skloni mi se s očiju, da ti ne bih vrat pregrizao! Ja sam bolestan čovek! Meni je zlo! Svakim danom sve gore. Svake večeri sve gore! Ako idem na matine, onda mi je i svakog popodneva sve gore! Pozorišni gledalac! Predstava! A moja bolest, u vezi s tim, ona se ovako razvijala, puštao sam je dok je izgledalo da je grip, pa bronhitis, pa žutica, idi na preglede proveravaj, oni kažu, psihosomatska bolest, neka je i psihosomatska, ali kada je počelo da dobija simptome kuge, shvatio sam! Nema psihosomatske kuge! Od lošeg pozorišta je to. I ti se još iskradaš! A i zdrav si, debelokošče, nikakve bolesti nisi navukao, ideš sa mnom na svaku predstavu i evo, isti si kao što si bio! ANDREJ: Nisam. Patim od reaktivne depresije i pomišljam na samoubistvo. VID: Ah, pomišljaš, pomišljaš, kakva ti je to bolest? Ja sam taj koji zbog pozorišta pati, a ti se, odvratni izdajnički stvor, iskradaš kada bi trebalo da sa mnom uđeš u pozorište. Ah, kad te samo dohvatim! ANDREJ: Stani, der. Ko je tamo. (Baca program.) VID: Ne, ti meni odgovaraj. Stani i razmotaj se. (Podiže program, pa ga ponovo baca.) ANDREJ: "Razmotaj se" je rđav prevod, nezgodan prevod. Da, "razmotaj se" je zaista rđav prevod. (Podiže program, pa ga besno baca.) VID: Dozvoli mi da ga i ja besno bacim. (Podiže program, baca ga.) Stani der. Ko je tamo? Ne, ti meni odgovaraj. Stani i reci ko si. Prijatelji ovog tla. Podanici danskog kralja. ANDREJ: U, što je danski kralj! VID: U redu, beogradski. ANDREJ: U, što je beogradski kralj! VID: U, što je tlo! ANDREJ: U, što su prijatelji! VID: U, što je razmotavanje! ANDREJ: Je l' si im'o mirnu stražu? VID: Ne, nisam imao uopšte nikakvu stražu. ANDREJ: Ni miš ne šušnu. VID: Ne, hoću da kažem, nisam imao nikakvu stražu uopšte. (Preteći.) Bio sam u pozorištu. ANDREJ: Ne znam da li želim da se prisećam. VID: Čega ti imaš da se prisećaš! Ja sam bio u pozorištu. Kao što znaš. Pošto nisi bio sa mnom. Da sam imao nekakvu stražu, ne bih bio u pozorištu. Da sam bio na straži ili da sam imao nekog da stražari preda mnom, nekog sugestivnog i saosećajnog stražara, neku dobronamernu osobu koja bi, kada bi me videla kako ustajem i oblačim odelo za pozorište rekla: STANI, VIDE! NE ŽELIŠ U POZORIŠTE. NE ŽELIŠ TI TO U SVOJOJ GLAVI. A ja bih rekao, stani, sugestivna osobo! Želim u pozorište! Neprekidno idem u pozorište. Ja sam pozorišni gledalac. Želim ja to u svojoj glavi. A ona sugestivna osoba stražar bi rekla, ne, ne, Vide, ipak ti to ne želiš u svojoj glavi, a ja bih rekao, ostavi se ti toga, sugestivna osobo, jer će ostati bez glave svaki onaj koji govori da ne želim pozorište u svojoj glavi, a stražar bi rekao, STANI, VIDE, svaki onaj koji tvrdi da želi pozorište u svojoj glavi shvatiće da neće imati u čemu da drži ostale stvari koje se inače drže u glavi.... ANDREJ: Hoće da kaže, ostaće bez glave? VID: Hoće, zato što je prost stražar i ne može da izmisli ni jednu originalnu rečenicu osim da obrće onu koju je neko drugi već izgovorio. Onda bih ja pokušao da upotrebim silu: Gubi se, prosti stražaru, ko si ti da mene sprečavaš? Onda bi on pokušao da upotrebi silu, i on bi uspeo, pošto je on prost stražar i upotreba sile mu je posao. Onda ja ne bih išao u pozorište, i sada bih bio zdrav. ANDREJ: Mogao sam ja da stražarim. Ja sam dobronameran i sugestivan. VID: Da si dobronameran i sugestivan, ostao bi sa mnom u pozorištu, a ne bi se onako iskradao! ANDREJ: Ali, da sam bio s tobom u pozorištu, ne bih bio stražar. Taj stražar ti ne bi dopustio da odeš u pozorište, pa onda bi još manje odlazio s tobom u pozorište. Zar ne? VID: Da, izgleda da si predodređen da budeš pozorišni gledalac. Stajem i govorim ko sam. Pozorišni gledalac sam ja. Pozorišni gledalac sam ja kome je zlo - zlo i naopako. Sad ti stani i reci ko si ti. Izlišno je i pominjati da obojica sve vreme stojimo i da znamo ko smo, ali da nam je zlo i da smo se odali divljem buncanju posle gledanja predstave. (Užasnuto, ogorčeno.) Predstave? Ovo predstava? Zar oni smeju da kažu da je ovo... Predstava? ANDREJ: Staću i reći ću ko sam. Pozorišni gledalac Andrej sam ja, da mi je da nisam. VID: I meni da je da nisam. ANDREJ: Ni nisi, ti si ionako pozorišni gledalac Vid. VID: Da nisam! Svakog dana mi je sve gore. ANDREJ: Ako ideš na matine, onda ti je i svakog popodneva sve gore. VID: I gore mi je. (Okreću se ka pozorištu i prete pesnicama.) VID: Lupeži. ANDREJ: Secikese. VID: Nakaze! ANDREJ: Upropastitelji pozorišne umetnosti. VID: Neprijatelji ovog tla! Nepodanici beogradskog kralja! ANDREJ: Hohštapleri! VID: Izazivači psihosomatskih bolesti! VID: (Podiže program, pa ga besno baca.) Slušaj: Gledali smo predstavu. Predstava je u sebi imala skandalozno loše elemente. Predstava je u sebi imala jedan skandalozno loš element koji se nizao za drugim skandalozno lošim elementom. Ovaj pak drugi skandalozno loš element nadovezivao se na treći skandalozno loš element. Nedugo po trećem skandalozno lošem elementu usledio je i četvrti skandalozno loš element. Prisećaš se kako su se stvari dalje nizale. ANDREJ:U elementima. VID: A povezani čime? ANDREJ: Nepovezani. VID: Osim skandalozno lošim kopčama. ANDREJ: Koje su izgubile karakteristike kopči. VID: Ali ne i karakteristike skandalozno lošeg. Pošto njih nikad neće izgubiti. Ovo je odvratna i nakazna tvorevina, ovo što smo mi sad gledali i što smo pre gledali i mi smo redovni posetioci pozorišta i mi smo videli sve predstave i ja ti kažem, dragi moj, nad pozorištem je izvršen zločin. ANDREJ: Mislio sam da je izvršen nad nama. VID: I nad njime i nad nama. I ovde moraju da se preduzimaju mere. ANDREJ: Odsečno. VID: Hitno. ANDREJ: I što užasnije moguće. VID: I moramo da budemo okrutni... ANDREJ: Samo da bismo bili ljubazni... VID: Kao što kaže zna se već ko, je li. ANDREJ: (Skače, egzaltirano.) Da se preduzimaju mere, da se preduzimaju mere! VID: (Ispravlja ga.) Da se bude okrutan, dragoviću, da se bude okrutan. (Odahne.) Već mi je bolje. Slušaj. Drže na dvoru dvorskog glumca, mada ne znam za šta će im. Mislim da nema preče osobe koja bi trebalo da za ovo sazna. ANDREJ: Nema. VID: Evo, idemo sad da ga obavestimo. ANDREJ: U redu. PRVI ČINSCENA 1:(Kraljevska dvorana. Tu su Danil, Rada, Lukijan, Henri, Gradonačelnik.) KRALJ: Veselje, veselje. Amerikanci su poslali brodove sa zlatom, brašnom, mlekom i margarinom. Uknjižite. RADA: U autorski katalog? KRALJ: Zašto bi u autorski katalog? Znam, Rado, video sam, neki listići u fijoci, a fijoka ima stotinu, u jednom metalnom ormančetu. Zar je pravedno da brodovi sa zlatom stoje među tim listićima? Autorski katalog. Ne znam da je zlato autor. RADA: Verovatno nije, zlato je predmet. Treba da ide u predmetni katalog. Brodovi u brodski. Istina je da ranije nismo imali brodski katalog, ali možemo da ustanovimo.Da, među kataloške jedinice. KRALJ: Ne znam o čemu govorite. Nisam čuo da postoji brodski katalog. RADA: Niste ni mogli da čujete, gospodaru, kažem vam da ne postoji. Možemo da ustanovimo, doduše, mada ne znam kakvu bismo korist imali. Metalno ormanče s fijokama, a u njemu... Brodovi? To mi je neobično. Među autore. KRALJ: Zlato nije autor. RADA: Ne, ono je predmet. HENRI: Ja ne dozvoljavam da se u mom prisustvu o zlatu govori kao o predmetu, kada je zlato živo biće. RADA: Odlučite se: ili je predmet, ili je živo biće ili je brod. Ne može da bude sva tri. Ne može da bude ni dva. Može da bude uknjiženo na dva mesta, ali ne može da bude istovremeno dve stvari. A ne znam ni zašto bi bilo uknjiženo na dva mesta. Tako bi se samo pravila velika buka i izazivalo podozrenje. Sem toga, mislim da bi onda svi građani tražili zlato na izdavanje. KRALJ: A vi kažite, ne izdaje se. RADA: A onda bi oni rekli, dajte da ga koristimo u čitaonici. KRALJ: A kako bi mogli da koriste zlato u čitaonici? RADA: Mogli bi da ga koriste tako što bi ga ukrali. Neko vreme bi ga posmatrali, a onda bi ga ukrali. KRALJ: Mislim da je vaša biblioteka vrlo loše organizovana. Šta inače držite u njoj? RADA: Ne znam. Knjige i kataloške jedinice. KRALJ: Dobro onda. U predmetni katalog i da se ne izdaje. HENRI: (Buneći se.) Zlato nije predmet! KRALJ: A ko su onda Amerikanci? Jesu li oni predmeti? HENRI: To ja ne znam. KRALJ: U svakom slučaju, veselje, veselje. Amerikanci... HENRI: Da, stvarno, ko su oni? KRALJ: Ko su oni, ko su oni! Ili su predmeti, ili su autori ili su brodovi, da vam pravo kažem ne zanima me, imamo bibliotekare koji se time bave. Amerikanci su poslali brodove sa zlatom, brašnom, mlekom i margarinom. Da se to nije dogodilo, ne bih sad ja ovde sedeo i vama govorio. Drugačije bi to izgledalo, da nešto nisu poslali. LUKIJAN: Izgledalo bi drugačije. To sigurno. HENRI: Kako? KRALJ: Svakako. Neko drugi bi bio ovde. Ali sad nije, sada sam ja. Pošto sam ja postao kralj. I sada je sve dobro. Vozim se u kočiji, imam vojsku, skupštinu, kataloge kako autorske, tako brodske, brodove, bibliotekare, zlato, i ništa ne rasipam. LUKIJAN: (Ogorčeno.) Da, vrlo dobro. KRALJ: I zato, Danile, ja tražim od tebe da u to ime odigraš neku predstavu. DANIL: He, ali ja ne umem. KRALJ: Skromni Danile, skromni Danile. DANIL: Nije istina da sam skroman, nego je istina da ne umem. KRALJ: To jest, kako? DANIL: To jest, tako, znate dobro. Nisam bio u Stratfordu. (Svi u strahu, smrznuti.) GRADONAČELNIK: A zašto, molim vas, u Stratfordu? DANIL: Zato, dragi moji, što onaj ko nije išao u Stratford da šegrtuje u kraljevskom Šekspirovom pozorištu nije nikakav glumac, niti uopšte može da bude. GRADONAČELNIK: A šta vam je to, Stratford? DANIL: Glavni grad Engleske. HENRI: Čuo sam! Stratford na Temzi GRADONAČELNIK: A šta vam je to, Engleska? DANIL: Jedna zemlja na ostrvu. KRALJ: O, njima će trebati brodovi. HENRI: Sigurno imaju svoje. GRADONAČELNIK: Na kom ostrvu? DANIL: Na engleskom. GRADONAČELNIK: I vi u to verujete? Vi verujete da to postoji? KRALJ: I ja sam nešto čuo. GRADONAČELNIK: Ni u šta ja ne verujem dok se svojim očima ne uverim. DANIL: Ima u atlasu. Pogledajte. Zar ne, ako je neka zemlja u atlasu, ona postoji. HENRI: Tačno, definicija zemlje glasi: komad tla koji se nalazi u atlasu. GRADONAČELNIK: (Lukavo.) A ako je atlas falsifikovan? Šta je atlas, skup hartijica, teško falsifikovati hartijicu. RADA: Znači, takav je vaš odnos prema hartijama! GRADONAČELNIK: Ako su ubacili lažnu zemlju Englesku samo za svoje potrebe? DANIL: Mislite, zavera kartografa? KRALJ: (Skoči.) Zavera! GRADONAČELNIK: (Zbunjeno.) Tu sam rečenicu već čuo. DANIL: Nego šta ste. KRALJ: Zavera kartografa! RADA: Umirite se, dobri gospodaru. To su samo kartografi, čak i da su zavereni. KRALJ: Imamo li kartografski katalog? RADA: Ne, ali ćemo pogledati u zavereničkom. DANIL: O, svašta. GRADONAČELNIK: (Sumnjičavo.) Odakle vama ta rečenica? DANIL: Ama, ostavite me. KRALJ: Da mi puštamo da nam se u ovom čestitom Beogradu zapate zavereni kartografi! Je l' vi shvatate o čemu se ovde govori? LUKIJAN: Vidite, po neki zavereni kartograf tu i tamo ne bi bio na odmet. Mogao bi da proširi Beograd, da ga ravnomerno rasporedi duž čitave Evrope. GRADONAČELNIK: Šta vam je to, Evropa? LUKIJAN: Jedan kontinent. Mada ne tvrdim da baš postoji. GRADONAČELNIK: Nešto sam načuo. LUKIJAN: Ma, pustite. Glasine. KRALJ: O čemu se sad ovde govori? DANIL: O Stratfordu. GRADONAČELNIK: Na Temzi. DANIL: Na Avonu. GRADONAČELNIK: Šta vam je sad to Avon? DANIL: Ništa! Ništa! Na Temzi! KRALJ: (Prasne.) Dosta, rasipniče! Dosta sa Stratfordom! Ni S od Stratforda više neću da čujem! Meni si se ti sa Stratfordom na vrh glave popeo, a znaš dobro! A znaš dobro koliko to košta. RADA: Možemo da pogledamo u katalogu koštanja. DANIL: (Prasne.) To je tačno, znam ja koliko to košta, ali ste vi, svako će posvedočiti, bogati ko Krez, samo pogledajte u katalogu bogatstava, a svom omiljenom glumcu odbijate da učinite zadovoljstvo. Ah, da je samo zadovoljstvo, nego preka potreba! KRALJ: Nikakvo zadovoljstvo, lenja bubo, nikakva potreba nije za tebe! Izvodi predstavu! Izvodi smesta predstavu! DANIL: Neću. Odlučno odbijam da izvodim predstavu. KRALJ: Samo ti odbijaj da izvodiš predstavu. Drugačije ćemo nas dvojica razgovarati. DANIL: Ah, ko želi s vama da razgovara! KRALJ: (Besno.) Dosta! (Pauza, svi se boje.) RADA: (Oprezno.) Ja sam htela da pitam, gospodaru, za dvorsku gradsku biblioteku. KRALJ: Slobodno pitajte, Rado, kraljevski dvorski gradski bibliotekaru. RADA: Tiče se zakopavanja fundusa. KRALJ: Fundus dvorske gradske biblioteke sada ću zakopati još dublje u zemlju. I tako će on postati najskrovitije mesto u gradu, najbezbednije mesto u čitavom gradu, ako se ikad ko bude naročito brinuo za skrovitost i bezbednost. RADA: Radujem se što ovo čujem. Ne da se ja naročito brinem za skrovitost i bezbednost, ali... Ipak. GRADONAČELNIK: Hm, pa da se unutra sakrivaju kartografi i da zaveravaju. KRALJ: (Skoči.) Kartografi! GRADONAČELNIK: Da, da. Prema toj ideji sam duboko sumnjičav. KRALJ: Rado! Vi želite da čuvate kartografe u fundusu! RADA: Ne, gospodaru. U našoj kraljevskoj dvorskoj gradskoj biblioteci nikakvim kartografima nema mesta. KRALJ: Dobro, dosta. Hajde. (Izlazi. Izlaze za njim svi osim Danila, Rade i Henrija. Danil i Rada oboje u isto vreme zauste da govore jedno drugom, ali vide da je Henri ostao, pa ne govore. Gledaju u Henrija prekorno.) DANIL: O da se ovo čvrsto prečvrsto... (Henri ne odlazi, Danil se okreće za njim, gleda ga prekorno.) HENRI: (Primeti da ga gledaju prekorno.) Šta gledate tako, prekorno? Ne gledajte. Kao da ja nisam čovek, kao da ja ne moram da se žalim. (I dalje ga gledaju prekorno.) HENRI: Otkako je dobio zlato, uzalud sam ja alhemičar. Vidim da ću leteti s dvora. Vidim da sam propao i da će me isterati. DANIL: Nije to najgore što može da se dogodii. HENRI: E, najgore je. DANIL: Al' ste vi nesamostalan čovek! HENRI: Pao sam u sveobuhvatnu nemilost. DANIL: Ne bojte se, ne primećuje se. HENRI: Ali, moja duša zna! RADA: Pustite vi sad dušu. HENRI: Pa, i puštam je, pokušavam da govorim o zlatu, ali me vi prekidate. I kaže, zašto nisi napravio zlato kad je bilo najpotrebnije. DANIL: (Začuđen.) Pa, zašto niste? HENRI: A vi mislite, lako je napraviti zlato od prostog metala? Vi mislite da je lako? Vi mislite, stavi se u kazan komad prostog metala, nalije se vode i - puf! - zlato? Vi mislite, stavi se u kazan komad prostog metala, a sa strane se iz jednog flakona sipa nešto u drugi flakon... DANIL: Flakon, flakon, definitivno flakon! HENRI: A iz drugog flakona kroz cevčicu se destilira u jednu staklenu slavinu, a odatle u Petrijevu šolju, pa se porcelanskim tučkom izgnječi i puf!- zlato? Vi mislite, postupa se isto kao i pri proizvodnji parfema, samo što se koristi metal? Vi mislite, to je sve što ima da se zna o alhemiji? DANIL: Iskreno, da. HENRI: (Iznemoglo.) Iskreno, i ja isto. RADA: Možete iz predmetnog kataloga da izaberete neku knjigu o alhemiji. HENRI: Ah, molim vas, uozbiljite se! Vi mislite da je lako! Nije lako! Nema težeg posla! DANIL: (Saosećajno.) Teški su flakoni. Umeju da budu i po deset metara u prečniku. HENRI: Zašto onda vi sebi ne napravite zlato za put, ako mislite da je lako? RADA: (Poverljivo.) Odakle bi umeo, prostak. HENRI: A zašto onda govori? RADA: Prostak. HENRI: A ja moram da se dodvoravam i da prihvatam svakakve poslove, moram čak i posao rizničara da prihvatim, a vi nemate pojma šta je to, samo da me ne bi isterao s dvora, samo da se vratim u kraljevu milost! I još me vređaju! RADA: Smirite se, Henri. Glumac je, šta vam taj o alhemiji zna. DANIL: Bavite se vrtlarstvom. Ovo je ionako sve neoplevljen vrt. Stvari užasne i gadne prirode ga u potpunosti poseduju. Da do ovoga dođe! HENRI: Pa, stvarno, da do ovoga dođe! DANIL: A ionako vas svako malo vidim kako prelistavate "Naše otrovno bilje i životinje". HENRI: Šta hoćete, sok od lude šljive poprskan po iridijumu, postoje indicije da je to ključ! DANIL: Za šta, za trovanje! Stara zločinačka osobo! HENRI: (Istovremeno.) Ne, za zlato, šta vam je! Jao! (Odlazi.) DANIL: (Dovikuje.) Kad već imate iridijum, pravite pera za penkalo, dokona osobo! (Henri izađe.) DANIL: Da do ovoga dođe! Zar da se sećam? Jao! Jao! Jao! RADA: Danile, Danile. De, de. Tapšem te po ramenu utešiteljski. (I tapše.) DANIL: Rado, ja moram da idem u Stratford. Nije red da je svaki bednik u Stratfordu bio, osim mene, dvorskog glumca! RADA: To je zato što ti nisi bednik, mislim. DANIL: Nije red! Naprosto, pada u oči nesklad u čitavoj situaciji. Svako je bio, a ja nisam. RADA: Ali, to su bili bednici. DANIL: Valjda sam ja najpreči od glumaca! RADA: Ali, ne i od bednika, zar ne? DANIL: Šta govoriš to? RADA: Ti si svakako najpreči od glumaca. DANIL: Pa, onda? RADA: Jednostavno, nepravda. DANIL: Pomozi mi, moja ženo, ko će mi pomoći sem tebe? RADA: Niko. Hoću, pomoći ću. DANIL: Očajan od nestrpljenja, pa, kad! RADA: Sleže ramenima. (I sleže.) DANIL: Odlazim plačući, kukajući. (I, stvarno, odlazi kako je i najavio. Lukijan proviruje, kad vidi da je Danil otišao, ulazi oprezno, osvrćući se. Rada i Lukijan se naglo zagrle, uzvikujući "ah" i odmah prestanu da se grle.) LUKIJAN: Jao! Jao! Jao! RADA: Molim? LUKIJAN: Jao. RADA: (Već s dosadom.) De, de, Lukijane. (Tapše ga po ramenu.) LUKIJAN: Rado, ja moram da postanem kralj. Kočije, vojska, skupština, katalozi, bibliotekari, zlato, rasipanje, atlasi, besnoća! RADA: Shvatam. LUKIJAN: Ja moram da postanem kralj, ali mi nije jasno kako. RADA: Da, ne znam da li je to baš jednostavno. Mada, svakako postoje načini. LUKIJAN: Zaista? Koji? RADA: U ovom trenutku ne mogu da se setim. Ono, uvek je tu ubistvo. Otrovno bilje i životinje, čujem. LUKIJAN: Znam i ja ubistvo. Nego, nešto pre ubistva. Ako postoji nešto zgodnije. RADA: Hm. LUKIJAN: Smatram da nije red da je svaki probisvet na prestolu sedeo, osim mene, kraljevskog nećaka. RADA: Ali, onda si ti samo probisvetov nećak, pošto si od ovog kralja-probisveta nećak. LUKIJAN: Pa šta, zar je probisvetov nećak nužno i sam probisvet? Ionako sami probisveti sede na prestolu. RADA: To je zato što ti nisi probisvet. LUKIJAN: (Razjareno.) Ma nemoj! A šta ti misliš da sam ja? RADA: Kraljevski nećak. LUKIJAN: Naprosto, zar ti ne pada u oči nesklad u čitavoj situaciji? RADA: U kakvoj situaciji? LUKIJAN: Ovoj, valjda. (Energično.) Rado, kad postanem kralj uzeću te za ženu. RADA: Kako, kad sam ja Danilova žena! LUKIJAN: Ne verujem da će to imati uticaja. RADA: Kako? LUKIJAN: Ko postane kralj, ženi se kim hoće. Pogledaj istoriju. RADA: Gde da je pogledam? LUKIJAN: Odakle ja znam, ti si bibliotekar. RADA: U istorijskom katalogu. LUKIJAN: I onda ćeš na prestolu sedeti i svakakve blagodeti uživati, razne. RADA: Kakve? LUKIJAN: (Zbunjeno.) Parfem, nakit, odeća, besnoća, brašno, zlato, margarin. (Rada ga gleda prazno.) LUKIJAN: (Sugestivno.) Pustimo sad ukrase: ZLATO. (Rada gleda oko sebe nezainteresovano.) LUKIJAN: (Sugestivno, pompezno.) Moooć! Vlaaast! (Tiho, sugestivno, pompezno.) Brašno! Margarin! RADA: Misliš? LUKIJAN: Sigurno. RADA: U tom slučaju, pristajem da ti budem saveznik. LUKIJAN: Sasvim dobro. Ostaje još jedino da izmislim neku pristojnu zaveru. RADA: Jedna pristojna zavera nikad nije na odmet. SCENA 2:(Danilova soba. Ulaze Andrej i Vid, zgrabe Danila, izvrću mu ruke i pokrivaju usta da ne bi mogao da doziva pomoć.) DANIL: Šta! VID: Ćuti! ANDREJ: Dosta! (Savladaju Danila. Danil vezan sedi i trza se pokušavajući da se oslobodi.) VID: Ne trzaj se, nećeš se osloboditi. Miruj, pa ti nećemo ništa. ANDREJ: Inače hoćemo. (Danil se trza i dalje.) VID: Kad ti kažem da se nećeš osloboditi. (Danil sleže ramenima, prestaje da se trza.) VID: Smirio se. Ako budeš dovoljno miran, čak ćemo ti i usta osloboditi, pa ćeš moći da raspravljaš. (Danil potvrdno klima glavom.) VID: Mi smo, naime, došli da te obesimo. (Danil uplašen.) VID: To jest, pre da ti pretimo vešanjem, nego da te stvarno obesimo. ANDREJ: Pre da pretimo. VID: Mada to ne znači da te nećemo stvarno obesiti. (Danil klone.) VID: Da se razumemo. Postoji mogućnost da te obesimo. Ta mogućnost, da te obesimo, stalno lebdi u vazduhu, suoči se s tim. ANDREJ: Postoji doduše mogućnost i da te ne obesimo. (Danil, klonuo, odmahuje glavom.) VID: Mi smo pozorišni gledaoci. (Danil ih odmerava, sleže ramenima.) VID: I mi smo gledali ova pozorišta. ANDREJ: Pa nam je bilo zlo. VID: Da, tebi je pogotovo bilo strašno zlo! ANDREJ: Šta se ti hvališeš! Teškoća velika dobiti psihosomatsku kugu. VID: (Andreju, preteći.) Pričaćemo. ANDREJ: (Zamišljeno, udaljujući se od Vida.) Nego, reci, je l' ona zarazna? VID: Da! (Preteći duva Andreju u lice, Andrej se izmiče, Danil isto udaljuje glavu.) ANDREJ: Izvini. VID: (Danilu.) Mi smo gledali ova pozorišta. Pa nam je bilo zlo. ANDREJ: Pošto su loša, razumeš. VID: (Besno, Andreju.) Ne, bilo nam je zlo pošto su dobra! ANDREJ: (Pokunjeno.) Izvini. (Danilu, energično.) Zato smo došli kod tebe da tražimo da nešto preduzmeš. VID: I više od toga, došli smo da te obesimo ukoliko odbiješ da nešto preduzmeš. ANDREJ: U svakom slučaju, da ti pretimo vešanjem. VID: I ozbiljni smo. ANDREJ: I ozbiljni smo. VID: Prema tome, dragoviću... Trebalo bi da nešto preduzmeš. ANDREJ: U vezi s poboljšanjem beogradskog pozorišta. VID: Ili - zna se već šta. ANDREJ: A toga se, mislimo, bojiš, pošto se toga svako boji. Govorim o vešanju. (Danil potvrdno klima glavom. Vid odvezuje Danilova usta.) VID: A sad preduzimaj. Poboljšavaj. (Polaze.) VID: (Okreće se.) I nemoj ti nas da doživljavaš kao neprijatelje! DANIL: (Ogorčeno.) Ne, prijatelj, gospodine, jedino to ime mogu da razmenim s vama. (Odlaze, Danil vrisne, onda se trza još neko vreme, klone.) SCENA 3:(Danil sedi vezan, ulazi Rada i vidi vezanog Danila.) RADA: Vidi! (Danil je pogleda.) RADA: Danile, stvarno. DANIL: Oslobodi me. (Ona počinje da ga odvezuje.) Istina je da su zahtevi koje pozorišni gledaoci postavljaju pred glumce laskavi, ali oni istovremeno opterećuju. Na primer, glumac mora da nešto preduzme u vezi s poboljšanjem beogradskog pozorišta, inače će ga dve osobe koje se predstavljaju kao pozorišni gledaoci obesiti. Osim toga, prave cinične opaske na račun toga što nisam bio u Engleskoj. Čoveka nikad ne sme da napusti osećanje za meru, a ove dve osobe je ono napustilo. RADA: Nemoguće. DANIL: E, pa, moguće je. U svakom slučaju, Rado, ja neizostavno moram u Stratford. RADA: Razumem. Kako bi se izbavio od sigurne smrti. DANIL: Postoje granice onome što jedan čovek može da podnese. RADA: Trebalo bi da ukradeš zlato. DANIL: Zlato! RADA: Kraljevsko, naravno. DANIL: Da ukradem? RADA: Jednostavno. DANIL: To nije jednostavno, zato što je teško. RADA: Nije teško. Uđeš, izneseš, odeš u Stratford. Ipak je jednostavno. DANIL: Nije tačno. Potreban ti je alat za obijanje, alat za iznošenje, alat za sečenje stakla, alat za otkrivanje sprava za obezbeđenje, alat za samoodbranu u slučaju nevolje, merdevine, oružje, maske, lopovsko odelo, vozilo za bežanje, mač, plašt. Za put u Stratford: zlato. Vrlo jednostavno. RADA: Gledam te začuđeno. DANIL: Danil sleže ramenima nezainteresovano. RADA: To jest, zbog čega ti upravo treba alat za sečenje stakla? DANIL: Zato, draga moja, što je zlato, naravno, u vitrini od neprobojnog stakla, u obliku pet metara visokog kipa virtuozne izrade. Kip predstavlja originalnu verziju Mikelanđelovog Davida. RADA: Mislila sam da je zlato jedna omanja metalna gomila. DANIL: Kiselo je grožđe. RADA: Kiselo, nekiselo, videli smo zlato. DANIL: Ako je neko lud da veruje. Sem toga, jasno je da je zlato prilično beskorisno ako nije u ovom obliku. Stratfordsko pozorište traži od svih beogradskih kandidata upravo ovakakv predmet. RADA: Zanimljivo. DANIL: To je prestižna škola. RADA: Slušaj, Danile. Ljudi se plaše da izvrše prostu pljačku. Glumci su suprotno od ljudi. DANIL: Da, čuo sam, ali nisam znao šta znači. RADA: Ako se ljudi nečega plaše, glumci se ne plaše. I obrnuto. DANIL: Zašto? RADA: Zato što su ljudi osećajni, a glumci bezosećajni. DANIL: Molim te da u ovo ne mešamo osećanja. RADA: Hoćemo. Ako se ljudi plaše vešanja, glumci se ne plaše. Plaše se sve suprotnih stvari. Kako se jedni uplaše, drugi prestanu da se plaše. Tako se to odvija. Treba samo utvrditi čega se plaše ljudi, a čega pak glumci, onda to treba rasporediti u tabele, štampati, distribuirati, uknjižiti, i svakoj zabuni došao bi kraj. DANIL: Ja sam se ipak uplašio onog vešanja. To znači da se glumci plaše vešanja, a ljudi ne. Evo, pokušaću tebe da uplašim ovim konopcem. (Pokušava.) RADA: Vidiš. Ni da trenem. DANIL: A pljačke se plašim. Nezgodno. RADA: Svejedno. Zlato svakako moraš da ukradeš. Inače, pomisli: pozorišni gledaoci, strahote, vezivanje za stolicu, vešanje. Čula sam da pozorišni gledaoci imaju običaj da za sobom vuku glumce ovamo onamo sve dok ih ne dovedu na ivicu provalije, odakle glumci posle padaju. DANIL: Da, da. Razumem o čemu govoriš. Al' zašto! Zašto da se bojim! Svoj život više od igle ne cenim. RADA: (Zdravorazumski.) Pa da. SCENA 4:(Lukijan i Rada.) LUKIJAN: (Besan.) Zašto ja to nisam preduzeo? Zašto ja nisam odlučio da kradem? RADA: Ne znam, Lukijane. Mada si mogao. LUKIJAN: Šta mi je nedostajalo? Imao sam sve predispozicije. Od najranijih dana neobuzdano sklon pljački, kavgi, ubistvu i svakakvom zločinu. Karaktera snažnog, a pokvarenog, izopačene ćudi, nikad melanholičan, uvek brzih i odvratnih reakcija, a sad! Šta sad! O, pokvarenosti! Kakva slabost tebe krasi! Kakav nedostatak oštroumnosti tebe krasi! Kakva sporost tebe krasi! Nisam se ni setio! Nisam ni pomislio! RADA: Verovatno je trebalo! LUKIJAN: Od najstrašnijeg šljama najopasniji! Nevaljalac! Podlac i niski rob! O, gada! Kriminalni psihopata sociopata, pretnja, a jedno obično zlato se ne setim da ukradem! A on se seti. A je li on kriminalni psihopata? Nije! O gada, mene! RADA: Zapravo, ja sam ga nagovorila da ukrade. LUKIJAN: Ti? RADA: Pa da. LUKIJAN: Izopačenost moje ličnosti prenela se na tebe i umnogostručila. RADA: Umnogostručila se. LUKIJAN: To znači da sam glup. To znači da sporo mislim. Nehajno se odnosim prema svojoj izopačenosti i puštam je da se rasipa. RADA: Možda, uostalom. LUKIJAN: Jer, jasno: ko ima zlato, ima i vlast. To sam ranije vrlo dobro objasnio. RADA: Naročito kad postoji samo jedno zlato. LUKIJAN: Naročito onda. Sada je sve gotovo. Sada će on uzeti. RADA: On ne želi da bude kralj. Danil nikada nije pomenuo da želi da bude kralj. LUKIJAN: Pretvorni glumac! Svaki čovek želi da bude kralj. RADA: S tim što su glumci suprotno od ljudi. LUKIJAN: To sam i ja čuo, ali sam odbijao da poverujem. RADA: Svejedno. Dokazano je. LUKIJAN: Paradoksalno. RADA: I ja sam čula da je paradoksalno. LUKIJAN: Nije važno. Važno je da će on odneti zlato. Tim je veća šteta za zlato. RADA: Ne treba da besniš. Ako si besan, misliš sporije. LUKIJAN: Ja i inače mislim dovoljno sporo. RADA: A ovako ti je još i sužena svest. LUKIJAN: Rado, ti na koju se rasula sva moja izopačenost i umnogostručila se, savetuj me. RADA: Ako on odnese zlato, ti možeš da ga odneseš jedino pre njega. LUKIJAN: Onda hoću. RADA: To je međutim nepouzdano. LUKIJAN: Kako je sve samo nepouzdano! RADA: Jeste, vrlo. LUKIJAN: O! RADA: Slušaj, Lukijane. Onaj ko krade zlato izlaže se opasnosti da ga uhvate i uhapse. Onda trune u tamnici, bacaju ga na muke i već da ne pominjemo. LUKIJAN: (S prezirom.) Kao običnog zločinca! RADA: Ti, međutim, pošto si mudar, treba samo da sačekaš da Danil ukrade zlato, pa da ga kod sebe preneseš. LUKIJAN: Ako on odmah otputuje? RADA: Ne može on odmah da otputuje. On, kao ni ostali, nije načisto ni s tim gde se Stratford nalazi. LUKIJAN: (Zamišljen.) Vidiš. RADA: Kad kradeš od Danila, on ne može da te uhapsi. Može, doduše, da te ubije, ali se neće setiti. Kad kradeš od lopova, onda ne mogu da te uhapse. Onda si bezbedan. A lopov se uzalud opasnosti izlagao. To jest, ne uzalud, nego u tvoju korist. Vidiš? LUKIJAN: Treba, zapravo, uvek krasti samo od onih koji su već ukrali, a pritom se neće setiti da te ubiju. Treba tome posvetiti čitav život. Nema mnogo dobrih lopova, doduše, ali može se organizovati neko vaspitavalište za mlade lopove, neki licej, u kome će se obučavati, pa će se odatle slati u pljačku. Pa ću posle ja od njih da kradem. RADA: Da, ti ćeš da kradeš? LUKIJAN: (Ispravlja se.) I ti, još više, još više, pošto si pokvarenija. RADA: Samo što ti tome ne moraš da posvetiš čitav život, ti ćeš ionako biti kralj. A i ja. LUKIJAN: Ovo je zaista vrlo zgodno. RADA: Trebalo bi da prihvatiš. Ako si mudar. LUKIJAN: Mudar sam! Jesam! RADA: Radujem se. LUKIJAN: I ja se radujem. Zaigrajmo. (Uhvate se za ruke, pa igraju.) DRUGI ČIN:SCENA 1:(Zamračena kraljevska dvorana. Zlato stoji na sredini nabacano na jednu gomilu. Danil se ušunjava, obučen u lopovsko odelo, crno. Sve vreme gleda u vis, vrlo oprezno. Lukijan čeka pored zlata ogrnut tamnim plaštom i sa maskom, ali ga Danil ne vidi. Danil naleti na Lukijana, trgne se strašno, prigušeno krikne, počne da beži.) LUKIJAN: (Šapatom.) Danile! Danile! DANIL: Ne osvrćem se. Ništa ja ne čujem. LUKIJAN: Danile, to sam ja! DANIL: Znam dobro da si ti i vidiš da bežim, ostavi me. LUKIJAN: Stani! (Danil staje, Lukijan skida masku.) LUKIJAN: Evo, vidiš, ipak sam ja, možda si mislio da je neko drugi prerušen u mene. DANIL: Lukijane, znam da si ti, pusti me da bežim na miru. Možda ti misliš da sam ovo ja iako je ovo neko drugi prerušen u mene. Nikad ne znaš, nikad ne možeš da budeš siguran. Možda sam ja prerušena vojska, pa kako ćeš onda objasniti to što se nalaziš noću pored zlata? Možda sam ja prerušeni kralj, ha! LUKIJAN: Danile, u kralja se prerušavaš! DANIL: (Zbunjeno.) S druge strane, možda si ti prerušeni kralj... LUKIJAN: Vidim, ti si došao da kradeš zlato? DANIL: To ne mora da znači. Sem toga, gde je David? LUKIJAN: (Oprezno, podozrivo.) David? DANIL: Mikelanđelov. LUKIJAN: Nestao ti je Mikelanđelov David? DANIL: Hajde, hajde. Znaš ti dobro o čemu govorim. LUKIJAN: (Oprezno, sabirajući se.) Da vidimo: imao si Mikelanđelovog Davida. Neko ti ga je ukrao. Sumnjaš da sam ga ja ukrao. (Zamišljeno.) Dođavola, onda je to dvostruko bezbedno! Treći prekrađivač je dvostruko, ako ne čak i trostruko, na sigurnom! DANIL: Šta ti je to? LUKIJAN: Nešto sam se zamislio. (Zamišljeno.) Opet, šta će kralju Mikelanđelo? Mikelanđelo nije kraljevski atribut. Ipak, parica.. DANIL: (Nestrpljivo.) Lukijane: David. LUKIJAN: Nemam pojma. Ti si vidim došao da kradeš zlato? DANIL: To ne mora da znači. Samo sam prolazio kroz dvoranu. To ne mora da znači da sam krao. Svako sme da prolazi kroz dvoranu. I ti si prolazio kroz dvoranu. Onda si i ti došao da kradeš zlato. LUKIJAN: A, ne. DANIL: Poriči koliko hoćeš. Upleten si. LUKIJAN: O, Danile, Danile. Život će ti proći a nećeš naučiti da prepoznaješ prave prijatelje. DANIL: To umem. LUKIJAN: To, vidim, ne umeš, pošto, evo jednog pravog prijatelja gde stoji pred tobom, a ti misliš da nije. Prosto tečeno, ne prepoznaješ ga, prerušenog ili ne. E, to je tvoja tragedija. DANIL: Lukijane... Ostavi me da bežim na miru. LUKIJAN: Ali, ne treba da bežiš! Još nisi ukrao zlato! Ukradi zlato, pa beži. Ovako nema smisla. DANIL: Lukijane, ne zlostavljaj me. LUKIJAN: Ne zlostavljam te. Govorim ti da sam ja tvoj saveznik. Da te podržavam. Neće biti srećnijeg čoveka od mene kad ti uzmeš zlato i odeš u Stratford. Pozorište će cvetati! DANIL: Ustuknuo sam. Moj plan! Odakle ti! Prevaren sam! LUKIJAN: Nisi prevaren, Danile, zašto bi bio, tvoj cilj je jasan i pravedan! Lako je pogoditi zašto hoćeš da ukradeš! Sigurno ne zato što želiš da postaneš kralj. DANIL: Zgranut, s izvesnim gađenjem: kralj! LUKIJAN: Uostalom, ko bi to i želeo. DANIL: Pa, stvarno. Niko. LUKIJAN: Niko. Ako ne znaš gde da sakriješ zlato, ja želim da ti ponudim svoje odaje, kao skrovište. DANIL: Lukijane, podozrivo te gledam. LUKIJAN: Vidim. Ne gledaj me podozrivo. Nemaš razloga da budeš podozriv. Gde je kraljevo zlato bezbednije nego u sobi kraljevog nećaka. (Pompezno.) Ko sme da sumnja da je kraljev nećak kradljivac zlata! DANIL: Ako počne ozbiljna potraga, sumnjaće. LUKIJAN: (Pompezno.) Ko je taj koji će se usuditi da sumnja! DANIL: Lukijane, ne viči! Neko će posumnjati! LUKIJAN: (Pompezno.) Šta! Da sumnja! Da sumnja u kraljevog nećaka! (Danil se plaši, hvata se za glavu, okreće leđa Lukijanu plašeći se, Lukijan ga sve vreme motri.) LUKIJAN: (napuštajući pompezni govor.) Uostalom, Danile, ako mi ne veruješ, idi i pitaj svoju ženu: gde je bolje sakriti ukradeno zlato, nego u sobi kraljevog nećaka? DANIL: Da pitam? LUKIJAN: Idi, pitaj i vrati se da me obavestiš. (Danil izlazi.) DANIL: (Izlazeći.) Izlazeći, osvrćem se zbunjeno i podozrivo. LUKIJAN: (Ljubazno.) Da, da. (Kad Danil ode.) Užas! Užas! (Stane da razgleda zlato. Ulazi Henri, kao prikaza, lelujavim lebdećim hodom.) HENRI: (Mrmlja, neznatno drhtavim glasom.) Uklet sam ja, uklet sam ja, uklet... I moj glas je postao sablastan, kao glas maglene utvare, drhti... (Lukijan se trgne, pokušava da se sakrije, vidi da ne može. Stavlja masku. Henri naleti na njega.) HENRI: (Nezainteresovano, bez sablasnog glasa.) Dobro veče, Lukijane. LUKIJAN: (Začuđeno.) Prepoznao me! HENRI: (Nastavlja da luta oko zlata, glas ponovo sablastan.) Uklet sam ja, potpuno sam uklet, ukleti život je mora... (Lukijan pokušava da se iskrade.) HENRI: (Kad se Lukijan već skoro iskrao, bez sablasnog glasa.) Recite, Lukijane, zar nisam zloslutno uklet? LUKIJAN: (Zatečen.) Izvinite, zatečen sam. HENRI: Objašnjavam vam kako sam uklet. Pogledajte me kako lutam. Kao sablast. (Zaneseno.) Sablast rizničara. LUKIJAN: Zbog čega ste vi, molim vas, sablast? HENRI: Ja sam sablast zbog toga što sam ja s visova nauke pao na zemno i prezreno rizničarstvo, sledeći zemne i gnusne zapovesti kralja. LUKIJAN: Ne znam da je rizničarstvo zemno i gnusno. HENRI: Ali, u poređenju s visovima nuke! LUKIJAN: Ah, svakako, u poređenju s visovima nauke. HENRI: Dakle, tako pavši, ja se u ovom rizničarstvu osećam kao prikaza, kao riba na suvom, kao prikaza ribe na suvom. LUKIJAN: Ima riba dvodihalica. Njima je svejedno da li su na suvom ili nisu, dokle god su u blizini vode. A vi ste u blizini zlata. HENRI: Kakve sad to ima veze? Vidite na šta sam prinuđen, da noću lutam i obilazim zlato. Ako ste vi videli ribu dvodihalicu kako noću luta i obilazi vodu, a vi napišite teorijski rad, ja za takav slučaj ne znam. Izvinite, ali lutanje noću, to je po meni osobina ukletosti. LUKIJAN: Potpuno se slažem, potpuno se slažem. HENRI: Ako mislite da je lako biti sablast, varate se ljuto. Vidim da i vi lutate, čak se i plaštom ogrćete, ali ako imate ikakve pretenzije da postanete sablast, onda dozvolite da vas od toga odgovorim. Uklet je to posao. Kad biste čuli od čega se sastoji, podigla bi vam se svaka dlaka iz te vaše frizure. LUKIJAN: Ne bih rekao da lutam samo zato što želim da postanem sablast. HENRI: Onda je to dobro za vas. LUKIJAN: Uostalom, ni ne lutam. Lutanje podrazumeva kretanje bez određenog cilja, ili, u svakom slučaju, sa ciljem koji se nalazi na nepoznatom mestu. A sa mnom je drugačije. HENRI: Ja imam cilj ovo zlato, pa opet lutam. Moram da ga obilazim. (Obilazi ga.) Nećete mi valjda reći da je i vama cilj ovo zlato. LUKIJAN: Ne, zašto bi bilo. (Utrčava Danil, radostan.) DANIL: U pravu si, Lukijane, brzo, prenosimo zlato u tvoju sobu! (Ugleda Henrija.) Dobro veče. (Ova dvojica ćute.) DANIL: (Zbunjen.) Izvinite. (Henri upitno gleda Lukijana. Lukijan se nasmeši.) HENRI: (Uvređeno.) Vi se sprdate sa mojom sedom glavom i sa mojom ukletošću. (Odlazi.) DANIL: Ne! Stanite! Objasniću! (Ali Henri je već otišao.) LUKIJAN: Jao, Danile, stvarno! Idi za njim, pa mu sve potanko objasni! DANIL: (Zbunjen, drži se za čelo.) Uh! Ne snalazim se. LUKIJAN: Ćuti i nosi. DANIL: (Veoma zbunjen.) Ali, David... LUKIJAN: Nosi! (Uzimaju zlato svako sa po jedne strane, iznose ga.) SCENA 2:(Danil i Rada sede u Radinoj sobi. Danil na kolenima drži hartiju na nekoj ploči, piše. Rada stoji iza njegovih leđa, nadgleda.) DANIL: Čestita i dobra gospodo, plemenita i dobra gospodo. Premda sam rođen ovde i naviknut na ovdašnje manire, mislim da je običaj u ovdašnjem pozorištu zaslužio mnogo više prekora nego pohvale. RADA: U zaglavlju, Kraljevsko šekspirovo pozorište u Stratfordu na Avonu u Engleskoj. DANIL: Napisao sam. RADA: Dva reda razmaka. DANIL: Napisao sam. RADA: Dragi gospodine ili gospođo. DANIL: To zvuči neodlučno. Odaje očajnika koji je spreman sve da prihvati. Dragi gospodine ili gospođo, ili iz pozorišta ili iz turističkog biroa ili iz uprave Šekspirovog muzeja ili iz pansiona ili iz studentskog hostela ili iz Šekspirove policijske stratfordske stanice ili iz Šekspirove dečje stratfordske poliklinike ili iz Šekspirovog kraljevskog stratfordskog aerodroma, spreman sam na sve, svemu ću se podvrgnuti, samo da dospem u Stratford da izučim neku školu, bilo kožarsku bilo ugostiteljsku. Sad, Rado, premda je to istina, pogrešno me navodiš. RADA: Piši. DANIL: Suprotstavljam se. Draga gospodo. RADA: Dragi Danile. Kad pišeš pismo nekome ko je u vezi sa Šekspirom, najvažniji je stil. Ako oni primete da ti grešiš u oslovljavanju, adresiranju i zaglavljima, to je isto kao da im nisi ni pisao, samo gore, jer da im nisi pisao, ne bi znali da postojiš, a ovako te po zlu pamte. DANIL: Draga Rado. Kod Šekspira nije bilo važno pisanje i oslovljavanje, nego glumci. Postoje indicije da Šekspir nije ni pisao, nego da su njegovi verni glumci i učenici kasnije dodavali i ukrašavali njegova štura i mračnjačka uputstva glumcima. RADA: Dragi Danile. Nek' ti bude. Namamiš ljude da ti pomažu, a posle nalaziš mane. DANIL: Draga Rado. Šta smetaš? Draga gospodo. Obraćam vam se u vezi s vašim faksom od 12. 4. ove godine. Čast mi je što mogu da vas izvestim da sam pronašao zlatnu originalnu verziju Mikelanđelovog Davida, kao što ste me uputili. Neobično mi je drago što sam se uverio da ova skulptura ipak postoji, kao što ste me u svom faksu uveravali. U prilogu ovom pismu ćete naći jedan deo Mikelanđelovog Davida, a obavezujem se da ću ostatak predati prilikom upisa. Molim vas da mi dostavite sve informacije koje se tiču upisa. Molim vas da mi pošaljete formular za upis, da popunim. Molim vas da mi odgovorite što pre, kako bih mogao da se priključim nastavi početkom prve naredne školske godine. Molim vas da odgovorite na moje pismo. RADA: To je dosta. DANIL: A kako se završava? Vaš odani? RADA: Vaš dragi. DANIL: Ili vaš čestiti? RADA: Iskreno vaš. DANIL: S poštovanjem vaš. Ili sve to? Da vide da mi je stalo. RADA: Videće oni da ti je stalo. DANIL: Iskreno vaš. Idem da šaljem. (Ulaze Andrej i Vid, prolaze, tapšu Danila po ramenu. Rada ne reaguje.) VID: Svaka čast, Danile, u pamet prizvani glumče. (Danil uzima stolicu, podiže je i koristi je kao štit od Andreja i Vida, noge od stolice ka njima, proviruje iza stolice.) ANDREJ: Bravo, Danile, staro momče. DANIL: (Hukće.) Staro momče! VID: Nema potrebe da nam pretiš stolicom. Čujemo da si se prizvao u pamet pa smo došli da te pohvalimo. DANIL: Jeste, jeste. VID: Ali, razumemo, koga ujede zmija, taj se i guštera plaši. Ja sam se toliko bio nahvatao straha od onih pozorišta, da sada, evo i kad tebe, običnog i još u pamet prizvanog glumca, ugledam, odmah se prestravim i počnem da osećam simptome: besnim, koža mi tamni, pena mi polazi na usta. (Reži. Danil trči, noseći stolicu. Vid mu se približava. Rada ovo posmatra nezainteresovano.) ANDREJ: Ne juri ga, došli smo da ga pohvalimo. VID: Ja ga i jurim da bih ga pohvalio. Beži, ne može da podnese pohvale. ANDREJ: Beži. Koga je ujela zmija, taj se i guštera plaši. VID: Ohrabrujuće je to što beži. (Vid prestane da ide prema Danilu, Danil počinje da mu se prikrada kako bi ga udario stolicom.) To pokazuje da je inteligentan. Savremena psihologija nas uči da na manje inteligentne glumce pohvale deluju stimulativno, a na inteligentnije glumce obrnuto. Ako dođeš da pohvališ manje inteligentnog glumca, on će ovako početi da beži. Vreme koje protekne od početka ukazivanja pohvale do početka subjektovog bežanja naziva se koeficijent inteligencije i izražava se u metrima u sekundi. (Danil drži stolicu nad Vidovom glavom, sprema se da je baci.) ANDREJ: Sad će ti baciti stolicu na glavu. VID: Gde? ANDREJ: Evo tu, odmah. VID: (Zadivljeno, okrećući se Danilu.) Kakav vispren čovek! (Gleda na sat, meri vreme.) Izvanredno! (Danil spušta očajan spušta stolicu, vuče je za sobom. Andrej i Vid idu za njim ushićeno.) VID: Bravo, Danile, staro momče! DANIL: (Očajno.) Staro momče! VID: Slušaj, ako napišeš pismo, oni neće propustiti da ti odgovore. Veliko je to pozorište. Kraljevsko. ANDREJ: Šekspirovo. VID: Znaće kako se postupa s kraljevskim glumcima. ANDREJ: Šekspirovim. VID: Brzo odgovaraju. Odnose se s poštovanjem. ANDREJ: Nalaze smeštaj. VID: Šekspirov. ANDREJ: (Zbunjen.) Šta je tebi s tim Šekspirom stalno? VID: Uče te da popravljaš ako se nešto u pozorištu pokvari. Kao ovde. ANDREJ: Pokret. VID: Dikcija. Scenografija. ANDREJ: Nalaze smeštaj. VID: U pozorištu? ANDREJ: Zašto ne i u pozorištu, ako je dobro? VID: Da ćutimo mi, da mu ne smetamo. DANIL: (Besno.) Da! (Odlaze, šunjajući se. Kad odu, Danil dovuče stolicu do Rade, sedne, hukne.) RADA: A ovi su? DANIL: Gledaoci ubice. RADA: (Nehajno.) A, oni. (Pakuju pismo.) SCENA 3:(Lukijan i gradonačelnik.) LUKIJAN: Odgovorite, čestiti gradonačelniče. GRADONAČELNIK: Hoću, čestiti kraljev nećače. LUKIJAN: Kada bi neko želeo da postane kralj u Beogradu, koliko bi mu tačno zlata bilo potrebno? GRADONAČELNIK: Potrebno mu je tačno pet kolograma zlata. Ili najmanje toliko. LUKIJAN: To je mnogo. GRADONAČELNIK: Nije malo ni biti kralj. LUKIJAN: O, ne, to je sasvim mnogo. Sasvim dovoljno. GRADONAČELNIK: I ja sam tako čuo, od ovih nedavnih kraljeva i od sadašnjeg, vašeg nećaka. LUKIJAN: Mislite, obrnuto? GRADONAČELNIK: Od vaših nedavnih nećaka i od sadašnjeg kralja? LUKIJAN: (Strpljivo.) Ne. GRADONAČELNIK: (Strpljivo.) Dajte mi neku indiciju. LUKIJAN: (Strpljivo.) Stric. GRADONAČELNIK: Kralj? LUKIJAN: Meni. GRADONAČELNIK: Nikad se nisam snalazio. Još u mome detinjstvu stekao sam otpor prema rođačkim vezama. LUKIJAN: Zašto? GRADONAČELNIK: (Zbunjen.) Metaforički rečeno. LUKIJAN: Odlično. GRADONAČELNIK: To mi je kasnije mnogo koristilo u mome poslu gradonačelnika. LUKIJAN: Metaforički rečeno. GRADONAČELNIK: Ne. (Lukijan ga gleda zgranuto, a gradonačelnik upitno.) LUKIJAN: Svakako, kad neko izgubi istih tih pet kilograma zlata, koliko god ih ranije imao, on više ne može da bude kralj? GRADONAČELNIK: Ni u kom slučaju. Smesta dolazimo i svrgavamo ga. LUKIJAN: Razumno. GRADONAČELNIK: Staramo se da bude. LUKIJAN: To znači, postoje provere? GRADONAČELNIK: Mnogobrojne. Često. A svrgavamo bez izvinjenja. Kad vam to noću zakuca na vrata, odmah pretrnete i sve iznosite na inspekciju, da nešto ne posumnjaju. Petsto pari pesnica, t-ram, t-ram, džš, džš u gluvo doba, o gvozdenu kapiju. Zar nije užasno? LUKIJAN: Jeste, jeste. Noću upadate? GRADONAČELNIK: Nekad i noću. Zbog izazivanja straha i iznenađenja. Ali ređe. Ovo sam malopre rekao da vas impresioniram. Shvatićete, kraljevski nećak, svako bi želeo da se dopadne, zar ne? LUKIJAN: (Polaskan.) Ah, da. GRADONAČELNIK: (Umiljato.) Da. LUKIJAN: A ima vas petsto? GRADONAČELNIK: Metaforički rečeno. LUKIJAN: Zgodno. GRADONAČELNIK: Hvala. LUKIJAN: Hvala lepo. Ono je otprilike bilo to što sam želeo da saznam. Obradovali ste me svojom otvorenošću. (Dobacuje mu zlatnik.) GRADONAČELNIK: (Oduševljeno.) O, i vi mene svojom, beskrajno! (Otrčava, veselo. Lukijan uzima knjigu, čita, ode čitajući.) SCENA 4:(Kralj i Henri.) KRALJ: Ako se za krađu pročuje, Amerikanci, šta god da su, će me optužiti da sam raspikuća. Ne podnosim da budem optuživan za rasipništvo. HENRI: A ko su Amerikanci? A kakvo je to njihovo zlato? Primate zlato od koga stignete! Ne valja uzimati zlato od nepoznatih osoba, kaže se, ne, hvala, imam svoje. To, gospodaru, svako dete zna, a pogledajte vas, ozbiljan čovek kralj, pa uzima zlato! KRALJ: Poklonu se u zube ne gleda. HENRI: Je li bilo to zlato na analizi, recite vi meni? Je l' mi znamo da je to zlato? Šta je to Amerikanci? KRALJ: Otkud ja znam, šta ste se navrzli. Ne vidim kakve veze ima šta je Amerikanci, sad, kad je zlato nestalo. HENRI: Hoću da kažem, nema takve stvari kao što je dobro, domaće zlato, s kojim ste živeli od samog početka njegovog nastajanja! Vaše rođeno zlato, ne bi tako nestajalo, kad vam je najpotrebnije. KRALJ: Da. A onaj parlament, pet stotina pobesnelih osoba, svrgnuće me smesta. HENRI: Grubo rečeno. KRALJ: Grubo rečeno, grubo učinjeno. HENRI: U redu, gospodaru, zaboravićemo zlu krv. Obećavam vam da ću načiniti zlato od prostog metala, makar to bilo poslednje što ću uraditi, samo ako mi vratite moju laboratoriju. KRALJ: Nikakvu laboratoriju. Bolje da stražarite pred riznicom i gledate svoja posla, nego što pričate koješta. Ozbiljan čovek, starac, pod stare dane se u šarlatana pretvara, a meni postavlja glavu na panj. U omču. HENRI: Kad lopove odgajate. KRALJ: Ništa ja ne odgajam. Vas sam ja odgajao, pa mi ovako uzvraćate. Niste vi videli taj parlament, to je krdo pobesnelih zverova, kad vam oni dođu, vi ste svoje završili. HENRI: Napraviću zlato ako mi vratite laboratoriju, čujete! Vratite laboratoriju, pa ćete imati zlato. KRALJ: Ah, sklonite se, neodgovorni starče! HENRI: (Odlazeći, vapi.) Jao! Jao! Jao! (Ulazi Gradonačelnik njuškajući, vrlo sumnjičavo i podozrivo se odnoseći prema kralju. Kada gradonačelnik uđe, kralj se veoma trgne.) KRALJ: (Veoma trgnuto.) Da! GRADONAČELNIK: (Njuškajući po dvorani, odsutno.) Da, da. KRALJ: Izvolite, dobri čoveče Gradonačelniče. Ako ikako mogu da vam pomognem. GRADONAČELNIK: (Podozrivo, odsutno.) Da, da. KRALJ: (Bojeći se.) Ako ikako mogu da vam pomognem, ja bih to veoma želeo. GRADONAČELNIK: (Podozrivo.) Hm. KRALJ: Mene bi to veoma usrećilo. GRADONAČELNIK: Bile su neke priče po dvoru, neugodnog karaktera. KRALJ: Kakvog, upravo, neugodnog karaktera? GRADONAČELNIK: Ticale su se riznice. Ali, na stranu to. Nego, da mi vidimo to zlato. KRALJ: Dobri čoveče Gradonačelniče, vi polako počinjete da prekoračujete svoja ovlašćenja. GRADONAČELNIK: Na stranu ovlašćenja, dobri čoveče gospodaru, nego sam ja došao u rutinsku inspekciju tokom koje treba da proverim kako se postupa s teško stečenim zlatom. A vi, vidim, osećate nelagodu. KRALJ: Jeste li vi to s Henrijem razgovarali? GRADONAČELNIK: Zašto? Zar je imao nešto neugodno da mi saopšti? KRALJ: Zašto? Zar je imao nešto neugodno što je mogao da vam saopšti? GRADONAČELNIK: Zašto? Zar vi očekujete da vaš gradonačelnik ima razloga da smatra da je vaš alhemičar... Er... Sačekajte. (Preslišava se.) Elem, prvo je on posumnjao da je Henri nešto rekao, pa sam mu ja onda podozrivo odgovorio da se pitam ima li on razloga da se pita... KRALJ: Vi, dobri čoveče gradonačelniče, mislite da ste neka lisica? GRADONAČELNIK: (Preslišava se.) A videlo se da mu je neprijatno i da nešto sakriva. (Ogorčeno.) Dvorske intrige! Dođavola! To zahteva istančan a pokvaren um. Šta se ja uplićem! KRALJ: Ne žurite. Saberite se. GRADONAČELNIK: Pa je onda on, nastojeći da deluje kao da zna više nego ja rekao... (Glasno.) Da vidimo mi to zlato! KRALJ: (Pretrne.) Zlato. GRADONAČELNIK: Jeste, vala. KRALJ: Zlato. GRADONAČELNIK: Da se vidi. KRALJ: (Pretrnuo.) Shvatam. Ali to nije moguće. GRADONAČELNIK: (Likujući.) He, nije moguće! A zašto to? Vi mislite da ste neka lisica? KRALJ: Ne mislim da sam lisica, ali je zlato na čišćenju. S druge strane, brašno i margarin ću rado pokazati. GRADONAČELNIK: Jeste, ali, s druge strane, brašno i margarin se od zlata razlikuju po tome što nisu kraljevski atributi. Kralj ste, razumećete. KRALJ: (Prestravljen.) Razumeću da sam kralj, ali vam strpljivo objašnjavam da je zlato na čišćenju i stoga van domašaja čula vida. Ne mogu da vam ga pokažem. Niste odabrali pravi trenutak. Zadovoljite se brašnom i margarinom. GRADONAČELNIK: (Hladno.) Zadovoljite se vi, gospodine, brašnom i margarinom, a meni pokažite ono što sam došao da vidim. Ako niste u mogućnosti, a vi priznajte, pa da se stvari odvijaju. KRALJ: (Očajno.) Ah. GRADONAČELNIK: (Zadovoljno.) Ne zanima me nimalo. Objaviću da ste sve zlato na odeću proćerdali. KRALJ: (Zacvili.) Ne! (Ulazi Lukijan, svečano.) LUKIJAN: Zlato nije na čišćenju, niti je na odeću proćerdano, nego je zlato, dragi moji, ukradeno! GRADONAČELNIK: (Trijumfalno.) Aha! (Kralj iznenađeno bolno zacvili.) KRALJ: (Iznemoglo.) Otkud znate, nećače? LUKIJAN: Vrlo jednostavno. Odbijate da izložite zlato nojobičnijoj mogućoj proveri. Sakrivate svoje prave motive iza paravana pokazivanja brašna i margarina koji nikoga ne zanimaju. Sve ovo ukazuje na zločin koliko suptilan, toliko i užasan - na podli nestanak zlata. Uzaludno je poricati. GRADONAČELNIK: Znači, nema zlata? KRALJ: (Iznemoglo.) Na čišćenju je... LUKIJAN: Nije ni na kakvom čišćenju, nego je ukradeno. A krađu je počinio najverovatnije neki izdajnik koji hoće da napusti Beograd i da rasipa po Mađarskoj ili po Francuskoj ili po Stratfordu. GRADONAČELNIK: Je li ovo istina? KRALJ: Po Stratfordu? LUKIJAN: Po čemu god. GRADONAČELNIK: Znači, istina je? KRALJ: (Energično.) Lopovima ću stati na put! GRADONAČELNIK: Znate šta, možete vi da se hvališete u ovoj dvorani, gde ste svoj na svome, makar u ovom trenutku, ali gde je akcija? Pokažite vi nama neku akciju, neku preduzimljivost! KRALJ: Pokazaću! Pokazaću! Lopovima ću ja već stati na put! GRADONAČELNIK: (Izlazeći, gunđa.) Reči, reči, reči! KRALJ: (Preklinjući.) Hoću! LUKIJAN: (Gradonačelniku, krišom.) Samo sekund! GRADONAČELNIK: Ah, da. (Prilazi Lukijanu. Kralju, glasno.) Delanje, gospodine, to nam pokažite! (Lukijan mu daje zlatnik, ovaj ga hitro razgleda. Tiho.) U redu. (Gradonačelnik izlazi, kralj očajno gleda u Lukijana, Lukijan neumoljivo sleže ramenima, izlazi.) TREĆI ČINSCENA 1:(Lukijanova soba. Lukijan sedi, čita. Pod krevetom se nalazi zlato. Utrčava Rada, izbezumljeno mašući rukama, trči po sobi.) RADA: Beži kroz prozor! Beži kroz prozor! Sakrivaj se! Beži kroz prozor! Šta to čitaš! Odakle si to pozajmio? Ukrao, bez sumnje! Šta to čitaš! Beži kroz prozor! Kakva ti je to knjiga! Organizuj se! Beži kroz prozor! LUKIJAN: (Mirno.) A zašto to? RADA: Sakrivaj se kroz prozor! Hajde, Lukijane, gotov si! LUKIJAN: (Mirno.) Gotov? RADA: Gotovi smo! Henri predvodi vojnike i pretresaju sve odaje redom! Sakrivaj se, Lukijane, sakrivaj se smesta! LUKIJAN: He! Henri predvodi vojnike. RADA: (Trčeći sve vreme.) Neka je i Henri! Beži kroz prozor! LUKIJAN: Da, a zlato? RADA: Zlato! Sakriću zlato! Zlato na skrovito mesto! Beži kroz prozor! LUKIJAN: U redu. (Lukijan izlazi kroz prozor. Rada staje pored kreveta kako bi sakrila zlato. Utrčavaju Henri, vojska, Danil. Vojska je jedna osoba koja na grudima nosi malu plastificiranu karticu na kojoj piše vojska, sitnim slovima.) HENRI: Pretresaj! RADA: Henri, dobri čoveče Henri. Ne trudite se, dobri, mudri čoveče. I vi, dobra, mudra... (Prilazi vojski da pročita karticu.) Vojsko. VOJSKA: Šta čitate, kao da ne znate da sam ja vojska. RADA: Ali, da vidim koliko vas je. HENRI: Koliko bi ih bilo. Petsto. RADA: Pa, da, piše. HENRI: Ne mešajte se, Rado. Nama je posao da pretresamo odaje. Nećete nas odvratiti. RADA: Henri, vaše pretresanje ove sobe je uvredljivo. DANIL: Rado! RADA: (Odsutno.) Tu sam. DANIL: Vidim odlično da si tu. RADA: Čujete li, Henri? Vi, sa vašim znanjem, sa vašom mudrošću, sa vašim poreklom, vi da pretresate sobe po dvoru? O! Nedostojno! Nisko! DANIL: (Zgranuto.) Rado! RADA: Tu sam. DANIL: Pa, upravo to! RADA: Čujete li, Henri? Zar da dozvlolite da sveopšti nesklad zavlada i vašim ponašanjem? HENRI: Rado, vi primećujete? RADA: Sve ja primećujem. HENRI: Da. Ranije su me naveli da lutam oko zlata kao sablast rizničara, a sada su me naveli da lutam po sobama, da ih pohodim... O, Rado, izađite mi u susret, pomozite! RADA: Henri. Odlazite. Sakupite svu ovu vojsku i odlazite. Alhemičar, mudrac, a s pet stotina vojnika se po dvoru vija. HENRI: Ima u tome istine. RADA: I to velike količine istine. HENRI: Hajde, vojsko, odlazimo. VOJSKA: Ali, nismo pretresli! HENRI: Da pretresamo? Ti bi, drzniče, pretresao? Slušajte, dok ste pod mojom vlašću, nećete pretresati. VOJSKA: Dobri čoveče alhemičaru rizničaru, vaše nedosledno držanje zbunjuije nas u velikoj meri. HENRI: Kada je vojska i mogla da razume postupke alhemičara? Hajde, napolje. (Izlaze, ostaju Danil i Rada.) DANIL: Odgovaraj: zbog čega se ti nalaziš u sobi ovog nepoznatog čoveka? RADA: Pomažem Lukijanu da sakrije zlato. Bili bi ga pronašli. Pretpostavljam da si video vojsku i razne neugodnosti. DANIL: Video sam. RADA: Slušaj sada. Zlato ću sakriti u fundusu dvorske gradske bibilioteke. A znamo da je to postalo najskrovitije mesto u čitavom gradu. DANIL: Znamo. RADA: Još, to bi trebalo da ostane tajna. DANIL: Ostaće. SCENA 2:(Kraljevska dvorana. Kralj, Henri, vojnici, dvorani, Rada. Kralj drži jednu plastičnu viljušku.) KRALJ: (Očajno.) Ne želim da štedim plastične viljuške! (Utrčava gradonačelnik, razjareno.) GRADONAČELNIK: (Podignute pesnice.) Slušajte vi! (Utrčava parlament, jedna osoba sa plastičnom karticom na kojoj piše "parlament" sitnim slovima. Ovaj parlament deluje kao petsto pobesnelih zverova. Kralj cikne, skvrči se na prestolu.) GRADONAČELNIK: Slušajte vi, gospodine! Slušajte vi, traćitelju! (Parlament potmulo reži. Kralj ode do Parlamenta, čita šta piše na kartici.) KRALJ: (Cikne.) Parlament! (Trči, vraća se na presto, Parlament potmulo reži.) HENRI: (Kralju.) Koliko? KRALJ: (Prestravljeno.) Pet stotina! HENRI: Au! GRADONAČELNIK: Ako nemate zlato, kupite prnje i oslobađajte presto smesta. (Parlament urla.) KRALJ: Ali, ne... GRADONAČELNIK: Što bi rekao ovaj parlament, ko ima zlato, taj nek' kraljuje. (Parlament reži.) LUKIJAN: (Tiho, smireno.) E, pa, vidite, ja imam zlato! (Parlament uzdiše.) KRALJ: Lukijane, umiri se. LUKIJAN: Nemam razloga da se umirujem. Ja nisam uznemiren. Ja, naprosto, imam zlato. Ne vidim u tome ništa nemirno. KRALJ: Lukijane, koliko god sam ti, kao svom nećaku, privržen, veoma se radujem što se kradljivac zlata konačno sam odao, iako mi je žao što se kradljicac zlata pojavio baš u tvom liku, te, tako, sada se radujem što mogu da naredim da te uhapse. LUKIJAN: U redu, rekao je šta je imao, svrgavajte ga. (Gradonačlnik i Parlament neodlučno stoje.) LUKIJAN: Čujete? Svrgavajte ga. KRALJ: Čujete? Hapsite ga. GRADONAČELNIK: Vidite, zbunjen sam. Dvorske intrige i sve što spada, ja se u tome ne snalazim. KRALJ: Znam dobro. Zato vam i pomažem. LUKIJAN: To jest, hoće da kaže, svrgavajte ga. On vam ukazuje na to da treba da ga svrgnete. GRADONAČELNIK: Vidie, bez obzira što postoji mogućnost da je dobri čovek kraljev nećak ukrao zlato, ipak je, izgleda, izvesno da je zlato kod njega. A da kod sadašnjeg kralja nije. Sve ukazuje na to da bi ovoga, zaista, trebalo svrgnuti i da... LUKIJAN: Da. Hajde. GRADONAČELNIK: To jest, nije istina da mi podržavamo lopove. Hajde, Lukijane, vi ipak u tamnicu. Predajte zlato. LUKIJAN: Ma, šta vam pada na pamet? GRADONAČELNIK: Eto sad. Ćorsokak. (Pada neko pismo, pred kralja, odozgo.) KRALJ: Pogledajte. Pada neko pismo. GRADONAČELNIK: Video sam. KRALJ: Sad ću da ga otvorim. GRADONAČELNIK: Je l' za vas? KRALJ: Nije. (Otvara, čita.) Poštovani gospodine. Obraćamo vam se u vezi s vašim faksom od 12. 4. ove godine. Čast nam je što ste nas izvestili da ste pronašli dovoljno zlata za plać... Čega je dovoljno pronašao! LUKIJAN: (Parlamentu.) Slušajte, slušajte. KRALJ: (Čita.) Za plaćanje školarine u Kraljevskom Šekspirovom pozorištu u Stratfordu na Avonu u Engleskoj. Šaljemo vam sve potrebne informacije za upis, (Pokazuje.) formular da popunite, (Pokazuje.) odgovaramo na vaše pismo (Pokazuje.). Iskreno vaše Kraljevsko Šekspirovo... Lukijan da se smesta oslobodi optužbe... LUKIJAN: Ne, ne, ali zlato je ipak kod mene. KRALJ: Drugom ti to, Lukijane, rode. Danil da se smesta liši slobode i stavi u tamnicu... Evo mu sad njegovog Stratforda tog već čega... GRADONAČELNIK: Zašto sad opet kad je zlato kod ovog Lukijana koji sve vreme tako i priznaje? (Vojska uvodi Danila, koji se opire bez glasa.) KRALJ: Šta je, nesrećniče, opireš se bez glasa! Zmijo zmijska. (Kralj mu izazivački pokazuje pismo. Danil bezuspešno poseže za pismom, kralj ga izmiče.) KRALJ: Njega u tamnicu... (Danil viče, izvode ga.) KRALJ: ...A Lukijana... LUKIJAN: A kralja u tamnicu... KRALJ: Molim? LUKIJAN: Da, a pošto je zlato kod mene... (Ulazi vojska i počinje da izvodi kralja.) KRALJ: Molim? (Parlament prilazi Vojsci i čita karticu.) PARLAMENT: (Razdragano.) I vojske petsto! (Vojska se smeši Parlamentu.) GRADONAČELNIK: U tamnicu, gospodine. (Uzima mu krunu.) LUKIJAN: Da, a pošto je zlato... (Dobacuje Gradonačelniku nekoliko zlatnika. GRADONAČELNIK: ...Kod vas... (Parlament uzima krunu, razgleda je.) LUKIJAN: ...Onda preostaje još jedino da... (Kreće ka prestolu, uzima krunu od Parlamenta, seda na presto.) LUKIJAN: Veselje, veselje. Amerikanci su poslali brodove sa zlatom, brašnom, mlekom i margarinom. Da nisu poslali, ne bih ja sad ovde sedeo. Drugačije bi to izgledalo da nešto nisu bili poslali. (Parlament i vojska i Gradonačelnik aplaudiraju, vrište, vesele se. Onda izađu svi osim Lukijana i Henrija. Lukijan zabrinut.) SCENA 3:(Lukijan i Henri. Lukijan na prestolu, i zabrinut.) LUKIJAN: Ali, ja sad opet ne znam gde je zlato. HENRI: Ko ikada zna gde je ono. LUKIJAN: Henri, vi ste u blizini ludila. HENRI: To je istina. LUKIJAN: Možda ste vi već opasan ludak. HENRI: Ko ikada zna gde je opasan ludak. LUKIJAN: Rada je skrivala zlato. Preterano poverenje u neodgovarajuće osobe je majka nesreće. HENRI: Meni govorite. LUKIJAN: Recite, gde bi prevrtljiva žena mogla da pomisli da sakriva zlato? (Henri sleže ramenima.) LUKIJAN: Henri, idite da pretresete Radine odaje. HENRI: Opet! (Odlazi.) LUKIJAN: Vojsko! Dovedite Radu. VOJSKA: (Spolja.) Evo. (Ulazi Rada.) RADA: Rekla sam ti stotinu puta. Otkriću gde je zlato ako održiš obećanje i uzmeš me za ženu. LUKIJAN: Ih, sad za ženu! RADA: Ne moraš. (Polazi.) LUKIJAN: Stani! RADA: Neću da stanem nipošto. LUKIJAN: Stani, zmijo! Pokazuj gde je zlato! RADA: Neću. Osim, naravno, ako... LUKIJAN: Ako u neko slučaju budeš nastavila da odbijaš da kažeš gde se nalazi zlato, narediću da te muče i na kraju ubiju. RADA: Da me na kraju ubiju! LUKIJAN: Da. (Rada počinje da viče i da se kreće u krug.) HENRI: (Vraćajući se.) Pretresli smo, nema nikakvog zlata ni u jednoj sobi. Šta se dogodilo? LUKIJAN: Ova žena je poludela. HENRI: I ona! (Lukijan sleže ramenima.) SCENA 4:(Tamnica. Danil sedi u tamnici. Ulaze Andrej i Vid. Hvataju Danila za okovratnik.) ANDREJ: Hajde, napolje, glumče. VID: Vidim da si jedva dočekao da se dokopaš tamnice, pa da digneš sve četiri u vis. Ispleo u dvoru lažnu intrigu, s nekim zlatom, šta li, i bacio se u tamnicu. Misli, ludi su gledaoci, progutaće. DANIL: Vidim da sve informacije stižu do vas izokrenute. VID: Da, stigla je informacija da se nalaziš u tamnici, a eto, ne nalaziš se. DANIL: Ne govorim o tome. VID: Zašto ti nisi u Stratfordu, odgovaraj! Koga ti zavlačiš, glumče, je li? ANDREJ: Hajde, napolje iz tamnice. Hajde, napolje, smesta. DANIL: Hoću, naravno. Trebalo je već da pođem na put, kad su me bacili u tamnicu. Zašto bi se iko neozbiljno igrao kad mu vi pretite vešanjem? VID: Odakle ja to znam i šta sve nećete ispresti u tim vašim glavama. DANIL: Hajde, izvlačite me. VID: A šta misliš da radimo! ANDREJ: Hajde, Danile, staro momče. DANIL: (Hukće.) Staro momče! ANDREJ: Hajde, Danile, staro glumče, ako su te svi izneverili, uključujući tvoju pretvornu ženu Radu, nisu te izneverili tvoji čestiti pozorišni gledaoci. DANIL: Moja žena Rada nije pretvorna. ANDREJ: Možda nije pretvorna, ali te je ipak izneverila. VID: He. DANIL: (Besno.) Šta he! VID: Nisi ti još ništa video, staro momče. DANIL: Staro... Šta je vama! VID: Nije video ništa, nije video ništa! DANIL: Video sam, hvala. ANDREJ: Zašto mu to govoriš? To nema veze s nama i njime i Sratfordom. VID: Da ga navedem da izađe iz tamnice. (Iznose ga.) DANIL: Ali ja u svakom slučaju izlazim iz tamnice, naveden ili ne. Naročito kad me ovako iznosite. Osim ako nemate nameru da me iznesete u drugu tamnicu, s obzirom na to da svaka tamnica vodi u drugu tamnicu. VID: Nije istina da vodi u drugu tamnicu. ANDREJ: Nego u Stratford. DANIL: To znači da su svi posetioci Stratforda prethodno bili u tamnici. VID: Ne znači. DANIL: A. (Iznose ga.) SCENA 5:(Radina soba, Rada ide unaokolo, poludela, maše rukama. Ulazi Danil.) DANIL: Rado, meni je sve otkriveno. Rekli su mi pozorišni gledaoci ubice. RADA: Ubice, ubice... DANIL: Rado, tvoje pretvaranje da si luda izvedeno je vrlo neuspešno. RADA: (Poludelo.) Danile, Danile, koji u tamnici ležiš. DANIL: Ne ležim u tamnici, jer su me izneli. RADA: Ne pravim se luda, nego sam zaista luda, Danile koji u tamnici ležiš, a meni se priviđaš u liku čoveka koji nije u tamnici. DANIL: Nisi zaista luda nego podražavaš ludilo, kako bi ostvarila svoje, a meni nepoznate, ciljeve. RADA: Varaš se, varaš se, Danile, zatočeniče. DANIL: Rado, ovo je prevršilo svaku meru. RADA: To je sasvim moguće, s obzirom na to da sam poludela. DANIL: Aha. (Razmišlja.) RADA: Poludela. DANIL: Razumem. Osim toga što si navodno poludela, ti si izvršila podlu prevaru nada mnom. RADA: Kad? DANIL: Još ranije. RADA: A, ono sa zlatom i svime? DANIL: Da, sa zlatom i ostalim. RADA: Sećam se. DANIL: Ako sad kažeš da je to učinilo Radino ludilo, a ne Rada, što vidim da se, u svom ludilu, spremaš da kažeš, treba da te upozorim da je moguće da će me to veoma razbesneti i da posledice mogu da budu... tja, dalekosežne. RADA: Smrtonosne, nadam se? DANIL: (Hukće.) Ah, luda ženo. RADA: Eto, i te me sam prepoznaješ kao ludu. DANIL: Ne prepoznajem te ni kao šta, hajde, skloni se. (Polazi.) RADA: Ali, Danile! Ja sam ta nad kojom je izvršena podla prevara! DANIL: Da, ako jedna podla prevara vodi u drugu podlu prevaru. Skloni se, moram da otputujem u Stratford. RADA: Ali, Danile. DANIL: Beži. Ništa me to ne zanima i skloni se i moram da putujem u Stratford na Avonu u Engleskoj. (Ode. Ulaze Andrej i Vid.) VID: Šta ga ti, je li, zadržavaš? Zar nije rekao kako mora da putuje u Stratford? RADA: (Radosno.) O! Pozorišni gledaoci ubice! Vi ćete me bez sumnje ubiti? ANDREJ: Zašto to? Mi ubice? VID: Zar ti nije rekao da treba da putuje u Stratford, u vezi s neodložnim poslom? RADA: Odakle bih ja to razumela, ovako luda. VID: Da? Prosto da čovek ne poveruje. (Odlaze.) RADA: (Viče za njima, besno.) Kakve ste vi ubice! Ubice diletanti! Ubice hobisti! Sramota! (Utrčava pobesneli Parlament s Gradonačelnikom. Parlament divlja, a Gradonačelnik govori normalno, ali uzrujano.) RADA: Ah, konačno. Biće da su ovi ubice. GRADONAČELNIK: Tražimo zlato. RADA: Zaista? GRADONAČELNIK: Znate dobro! RADA: (Veselo.) Ne znam. GRADONAČELNIK: Recite gde je. Pogledajte ovaj parlament. Zar vam to izgleda dobroćudno? RADA: Ne. PARLAMENT: Pokazuj zlato, more! (Rada odrično odmahuje glavom. RADA: Konačno, ubice! SCENA 6:(Lukijan i Henri u kraljevskoj dvorani. Lukijan se unezvereno vrti unaokolo i traži zlato.) LUKIJAN: Ako se ispostavi da je mrtva, onda ću vas proglasiti ubicom! HENRI: Nisam rekao da je mrtva... LUKIJAN: Ali, ako poželite da kažete. HENRI: Ona je ionako bila luda. Verovatno je zaboravila gde se nalazi zlato. LUKIJAN: Izgleda da će se čitav moj život pretvoriti u potragu za zlatom. HENRI: Pa, šta, i moj se bio pretvorio. Nema prečeg posla nego što je traženje zlata. LUKIJAN: Onda ga tražite, kada vam je to zabavno. (Ulazi Vojska, unosi Radu.) VOJSKA: Našli smo ovo. LUKIJAN: Eto! Eto! Brljotina brljotinu stiže! Nestvarni ste! VOJSKA: Mi nestvarni! HENRI: Lukijane, ne dajete da vas obmanjuju, nisu nestvarni. (Pogleda Radu, čudi se.) Mrtva! LUKIJAN: Mrtva, nego šta! Odmah je meni bilo jasno! (Vojski.) Ko je odgovoran za ovo delo? Vi, po svoj prilici. VOJSKA: Ne, mi smo je tako zatekli. LUKIJAN: I ko mislite da će sada da mi odgonetne gde se nalazi zlato? Kada je ova osoba, jedina koja je to znala, mrtva? VOJSKA: Odakle ja znam ko će da vam odgonetne. LUKIJAN: Odlazi, vojsko, iznosi ovaj leš. (Odlazi vojska, iznosi Radu.) LUKIJAN: Ne mora niko da mi odgoneta. Jer ću ja sam pronaći svoje zlato. HENRI: Vrlo zanimljivo, a kako to? LUKIJAN: Tako što ću spaliti grad, pa će se zlato pokazati gde god bilo. (Lukijan polazi, Henri za njim, energično ga odvraćajući.) HENRI: Nemojte, Lukijane, nemojte, Lukijane, nemojte... (Odu. Ulazi Danil šunjajući se, nosi kofer i zlato.) DANIL: (Šapuće.) U Stratford, u Stratford, u Stratford na Avonu u Engleskoj, brzo, brzo, brzo! (Andrej i Vid idu za njim, skoro trče da bi ga stigli.) VID I ANDREJ: Brzo, brzo, brzo! (Danil naglo stane setivši se nečega. Andrej i Vid isto tako naglo stanu, zbunjeni.) DANIL: (Glasno, zamišljeno.) Ali, stanite. Moram da se osvetim. ANDREJ: Kome? DANIL: Lukijanu, kraljevom nećaku. VID: (Mrzovoljno.) Ne tragedija osvete! DANIL: Zašto? VID: (Sleže ramenima.) Dosadno. DANIL: Pa, šta? (Danil se vraća, pozorišni gledaoci stoje, pogledaju se zbunjeno, onda negodujući odu za Danilom.) SCENA 7:(Lukijan u kraljevskoj dvorani, utrčava Henri, vidi se odsev vatre i čuje se pucketanje.) HENRI: Ne spaljujte grad, Lukijane, ne spaljujte grad, Lukijane. LUKIJAN: Kako, kad je već praktično spaljen. Eno ga gde gori, vidi se odavde. HENRI: Ugasite! LUKIJAN: Neću. HENRI: Ali, od vatre će se zlato istopiti, ma gde se nalazilo! Nećete imati nikakve koristi od spaljivanja! Ugasite grad pre nego što se zlato istopi. LUKIJAN: Neću. HENRI: Ali, morate! LUKIJAN: Prestanite da mi protivurečite. HENRI: Ne mogu da prestanem da vam protivurečim. LUKIJAN: Ubiću vas. HENRI: Znao sam. LUKIJAN: Živa zgoda. (Ubije ga, mačem. Ulazi Danil, s mačem. Za njim Andrej i Vid, šunjajući se uplašeno.) LUKIJAN: (Iznervirano, s nevericom.) Gledaj sad ovoga! (Danilu.) Ti si u tamnici, shvati! DANIL: Ne, došao sam da se osvetim. (Pokazuje mač.) LUKIJAN: (S nevericom.) Da šta? (Danil pokazuje mač.) LUKIJAN: (Sugestivno.) Ali, ti ne umeš da se mačuješ. DANIL: To je neistina. (Danil daje zlato Andreju i Vidu. Njih dvojica stoje šćućureni i boje se. Danil i Lukijan se mačuju, Lukijan uzmiče.) LUKIJAN: (Uzmičući.) Šta ti je, Danile! DANIL: Ništa, mačujem se. Uskoro ću te i ubiti. LUKIJAN: (Očajno.) Znao sam! (Danil ubije Lukijana. Andrej i Vid se jedno kratko vreme raduju, onda postanu vrlo ozbiljni.) VID: Brzo. ANDREJ: U Stratford. VID: Na Avonu. ANDREJ: U Engleskoj. Evo ti zlato. (Gurnu mu zlato u ruke. Ulazi Parlament s Gradonačelnikom.) GRADONAČELNIK: Vidi, ova dvojica mrtvi! (Danilu.) Odakle sad, glumče, kod tebe zlato? DANIL: Naš'o. GRADONAČELNIK: Znači, sada si ti kralj? DANIL: Čega? GRADONAČELNIK: Šta? DANIL: Čega sam kralj? GRADONAČELNIK: Kraljevskog dvorskog gradskog Beograda. (Parlamentu.) Postavljajte ga. DANIL: Nisam ja nikakav kralj, ja treba da putujem u Stratford u školu. VID: Šta ti je, Danile, ne prenagljuj. DANIL: Šta sad prenagljujem? VID: Ipak... Presto je to... Kralj, razumeš? DANIL: Ne. GRADONAČELNIK: (Dobronamerno.) Zbog zlata, razumeš. DANIL: Ne. GRADONAČELNIK: (Parlamentu.) Postavljajte ga. DANIL: Ne. VID: Danile, ludo. ANDREJ: Slušaj šta ti govore! VID: Moraš da postaneš kralj! DANIL: Ali ja čak nisam ni zakoniti vladar! VID: (Besno.) Ne sad! GRADONAČELNIK: (Danilu.) Zaista? DANIL: Da. To je važno. GRADONAČELNIK: Aha. (Parlamentu.) Postavljajte ga. (Parlament postavlja Danila na presto, Danil sedi zbunjeno.) GRADONAČELNIK: Izgovaraj. DANIL: (Zbunjeno, žalosno.) Veselje, veselje... (Andrej i Vid odmahuju rukama, izlaze.) KrajJun 1996. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |