|
МАРИЈА СТОЈАНОВИЋ
Краљевско дворско америчко злато
Целовечерња драма
ЛИЦА:
ДАНИЛ, дворски глумац
РАДА, његова жена, краљевски дворски градски библиотекар
КРАЉ београдски
ХЕНРИ, дворски алхемичар
ЛУКИЈАН, нећак краљев
ГРАДОНАЧЕЛНИК Београда
АНДРЕЈ и ВИД, позоришни гледаоци
ВОЈСКА
ПАРЛАМЕНТ
ПРОЛОГ:
(Пред позориштем. Вид иде тражећи нешто. Андреј се бојажљиво ишуњава. Вид га угледа.)
ВИД: Ту си, ужасни и издајнички створе!
АНДРЕЈ: Један део његов.
ВИД: Шта један део његов? Никакав један део ужасног и издајничког створа, него цео, са његовим ужасним и издајничким деловима нарочито израженим, удвострученим, утрострученим! Ах, кад те само дохватим.
АНДРЕЈ: (Плашећи се.) Шта, да ли се оно опет јављало ноћас?
ВИД: Него шта, него се јављало! Јавља се сваке ноћи, што је већ довољно страшно, али је још страшније то што се ја јављам ја да га гледам, најстрашније је што се одвратни и издајнички створ у виду тебе искрао када је било још страшније од најстрашнијег и нестао! Ах, кад те само дохватим!
АНДРЕЈ: Ја нисам ништа видео.
ВИД: Да, заиста, чудно што ниси ништа видео када си се сакрио у фоајеу!
АНДРЕЈ: Свако би пожелео да се искраде и сакрије у фоајеу.
ВИД: И мени је одмах било сумњиво што ти одлазиш да се искрадаш у тренутку када представа, то јест кад би била представа, треба да почне, али сам те, луда, пустио, и отишао сам унутра, да гледам то страшно привиђење које смо већ двеста пута видели!
АНДРЕЈ: Но, хајд, хајд!
ВИД: И још говори, лепо га видим како се искрада, и говори, но, хајд, хајд, то се неће појавити, биће добра представа. Добра представа!
АНДРЕЈ: Ти си позоришни гледалац, ти је гледај.
ВИД: Молим те, склони ми се с очију, да ти не бих врат прегризао! Ја сам болестан човек! Мени је зло! Сваким даном све горе. Сваке вечери све горе! Ако идем на матине, онда ми је и сваког поподнева све горе! Позоришни гледалац! Представа! А моја болест, у вези с тим, она се овако развијала, пуштао сам је док је изгледало да је грип, па бронхитис, па жутица, иди на прегледе проверавај, они кажу, психосоматска болест, нека је и психосоматска, али када је почело да добија симптоме куге, схватио сам! Нема психосоматске куге! Од лошег позоришта је то. И ти се још искрадаш! А и здрав си, дебелокошче, никакве болести ниси навукао, идеш са мном на сваку представу и ево, исти си као што си био!
АНДРЕЈ: Нисам. Патим од реактивне депресије и помишљам на самоубиство.
ВИД: Ах, помишљаш, помишљаш, каква ти је то болест? Ја сам тај који због позоришта пати, а ти се, одвратни издајнички створ, искрадаш када би требало да са мном уђеш у позориште. Ах, кад те само дохватим!
АНДРЕЈ: Стани, дер. Ко је тамо. (Баца програм.)
ВИД: Не, ти мени одговарај. Стани и размотај се. (Подиже програм, па га поново баца.)
АНДРЕЈ: "Размотај се" је рђав превод, незгодан превод. Да, "размотај се" је заиста рђав превод. (Подиже програм, па га бесно баца.)
ВИД: Дозволи ми да га и ја бесно бацим. (Подиже програм, баца га.) Стани дер. Ко је тамо? Не, ти мени одговарај. Стани и реци ко си. Пријатељи овог тла. Поданици данског краља.
АНДРЕЈ: У, што је дански краљ!
ВИД: У реду, београдски.
АНДРЕЈ: У, што је београдски краљ!
ВИД: У, што је тло!
АНДРЕЈ: У, што су пријатељи!
ВИД: У, што је размотавање!
АНДРЕЈ: Је л' си им'о мирну стражу?
ВИД: Не, нисам имао уопште никакву стражу.
АНДРЕЈ: Ни миш не шушну.
ВИД: Не, хоћу да кажем, нисам имао никакву стражу уопште. (Претећи.) Био сам у позоришту.
АНДРЕЈ: Не знам да ли желим да се присећам.
ВИД: Чега ти имаш да се присећаш! Ја сам био у позоришту. Као што знаш. Пошто ниси био са мном. Да сам имао некакву стражу, не бих био у позоришту. Да сам био на стражи или да сам имао неког да стражари преда мном, неког сугестивног и саосећајног стражара, неку добронамерну особу која би, када би ме видела како устајем и облачим одело за позориште рекла: СТАНИ, ВИДЕ! НЕ ЖЕЛИШ У ПОЗОРИШТЕ. НЕ ЖЕЛИШ ТИ ТО У СВОЈОЈ ГЛАВИ. А ја бих рекао, стани, сугестивна особо! Желим у позориште! Непрекидно идем у позориште. Ја сам позоришни гледалац. Желим ја то у својој глави. А она сугестивна особа стражар би рекла, не, не, Виде, ипак ти то не желиш у својој глави, а ја бих рекао, остави се ти тога, сугестивна особо, јер ће остати без главе сваки онај који говори да не желим позориште у својој глави, а стражар би рекао, СТАНИ, ВИДЕ, сваки онај који тврди да жели позориште у својој глави схватиће да неће имати у чему да држи остале ствари које се иначе држе у глави....
АНДРЕЈ: Хоће да каже, остаће без главе?
ВИД: Хоће, зато што је прост стражар и не може да измисли ни једну оригиналну реченицу осим да обрће ону коју је неко други већ изговорио. Онда бих ја покушао да употребим силу: Губи се, прости стражару, ко си ти да мене спречаваш? Онда би он покушао да употреби силу, и он би успео, пошто је он прост стражар и употреба силе му је посао. Онда ја не бих ишао у позориште, и сада бих био здрав.
АНДРЕЈ: Могао сам ја да стражарим. Ја сам добронамеран и сугестиван.
ВИД: Да си добронамеран и сугестиван, остао би са мном у позоришту, а не би се онако искрадао!
АНДРЕЈ: Али, да сам био с тобом у позоришту, не бих био стражар. Тај стражар ти не би допустио да одеш у позориште, па онда би још мање одлазио с тобом у позориште. Зар не?
ВИД: Да, изгледа да си предодређен да будеш позоришни гледалац. Стајем и говорим ко сам. Позоришни гледалац сам ја. Позоришни гледалац сам ја коме је зло - зло и наопако. Сад ти стани и реци ко си ти. Излишно је и помињати да обојица све време стојимо и да знамо ко смо, али да нам је зло и да смо се одали дивљем бунцању после гледања представе. (Ужаснуто, огорчено.) Представе? Ово представа? Зар они смеју да кажу да је ово... Представа?
АНДРЕЈ: Стаћу и рећи ћу ко сам. Позоришни гледалац Андреј сам ја, да ми је да нисам.
ВИД: И мени да је да нисам.
АНДРЕЈ: Ни ниси, ти си ионако позоришни гледалац Вид.
ВИД: Да нисам! Сваког дана ми је све горе.
АНДРЕЈ: Ако идеш на матине, онда ти је и сваког поподнева све горе.
ВИД: И горе ми је.
(Окрећу се ка позоришту и прете песницама.)
ВИД: Лупежи.
АНДРЕЈ: Сецикесе.
ВИД: Наказе!
АНДРЕЈ: Упропаститељи позоришне уметности.
ВИД: Непријатељи овог тла! Неподаници београдског краља!
АНДРЕЈ: Хохштаплери!
ВИД: Изазивачи психосоматских болести!
ВИД: (Подиже програм, па га бесно баца.) Слушај: Гледали смо представу. Представа је у себи имала скандалозно лоше елементе. Представа је у себи имала један скандалозно лош елемент који се низао за другим скандалозно лошим елементом. Овај пак други скандалозно лош елемент надовезивао се на трећи скандалозно лош елемент. Недуго по трећем скандалозно лошем елементу уследио је и четврти скандалозно лош елемент. Присећаш се како су се ствари даље низале.
АНДРЕЈ:У елементима.
ВИД: А повезани чиме?
АНДРЕЈ: Неповезани.
ВИД: Осим скандалозно лошим копчама.
АНДРЕЈ: Које су изгубиле карактеристике копчи.
ВИД: Али не и карактеристике скандалозно лошег. Пошто њих никад неће изгубити. Ово је одвратна и наказна творевина, ово што смо ми сад гледали и што смо пре гледали и ми смо редовни посетиоци позоришта и ми смо видели све представе и ја ти кажем, драги мој, над позориштем је извршен злочин.
АНДРЕЈ: Мислио сам да је извршен над нама.
ВИД: И над њиме и над нама. И овде морају да се предузимају мере.
АНДРЕЈ: Одсечно.
ВИД: Хитно.
АНДРЕЈ: И што ужасније могуће.
ВИД: И морамо да будемо окрутни...
АНДРЕЈ: Само да бисмо били љубазни...
ВИД: Као што каже зна се већ ко, је ли.
АНДРЕЈ: (Скаче, егзалтирано.) Да се предузимају мере, да се предузимају мере!
ВИД: (Исправља га.) Да се буде окрутан, драговићу, да се буде окрутан. (Одахне.) Већ ми је боље. Слушај. Држе на двору дворског глумца, мада не знам за шта ће им. Мислим да нема прече особе која би требало да за ово сазна.
АНДРЕЈ: Нема.
ВИД: Ево, идемо сад да га обавестимо.
АНДРЕЈ: У реду.
ПРВИ ЧИН
СЦЕНА 1:
(Краљевска дворана. Ту су Данил, Рада, Лукијан, Хенри, Градоначелник.)
КРАЉ: Весеље, весеље. Американци су послали бродове са златом, брашном, млеком и маргарином. Укњижите.
РАДА: У ауторски каталог?
КРАЉ: Зашто би у ауторски каталог? Знам, Радо, видео сам, неки листићи у фијоци, а фијока има стотину, у једном металном орманчету. Зар је праведно да бродови са златом стоје међу тим листићима? Ауторски каталог. Не знам да је злато аутор.
РАДА: Вероватно није, злато је предмет. Треба да иде у предметни каталог. Бродови у бродски. Истина је да раније нисмо имали бродски каталог, али можемо да установимо.Да, међу каталошке јединице.
КРАЉ: Не знам о чему говорите. Нисам чуо да постоји бродски каталог.
РАДА: Нисте ни могли да чујете, господару, кажем вам да не постоји. Можемо да установимо, додуше, мада не знам какву бисмо корист имали. Метално орманче с фијокама, а у њему... Бродови? То ми је необично. Међу ауторе.
КРАЉ: Злато није аутор.
РАДА: Не, оно је предмет.
ХЕНРИ: Ја не дозвољавам да се у мом присуству о злату говори као о предмету, када је злато живо биће.
РАДА: Одлучите се: или је предмет, или је живо биће или је брод. Не може да буде сва три. Не може да буде ни два. Може да буде укњижено на два места, али не може да буде истовремено две ствари. А не знам ни зашто би било укњижено на два места. Тако би се само правила велика бука и изазивало подозрење. Сем тога, мислим да би онда сви грађани тражили злато на издавање.
КРАЉ: А ви кажите, не издаје се.
РАДА: А онда би они рекли, дајте да га користимо у читаоници.
КРАЉ: А како би могли да користе злато у читаоници?
РАДА: Могли би да га користе тако што би га украли. Неко време би га посматрали, а онда би га украли.
КРАЉ: Мислим да је ваша библиотека врло лоше организована. Шта иначе држите у њој?
РАДА: Не знам. Књиге и каталошке јединице.
КРАЉ: Добро онда. У предметни каталог и да се не издаје.
ХЕНРИ: (Бунећи се.) Злато није предмет!
КРАЉ: А ко су онда Американци? Јесу ли они предмети?
ХЕНРИ: То ја не знам.
КРАЉ: У сваком случају, весеље, весеље. Американци...
ХЕНРИ: Да, стварно, ко су они?
КРАЉ: Ко су они, ко су они! Или су предмети, или су аутори или су бродови, да вам право кажем не занима ме, имамо библиотекаре који се тиме баве. Американци су послали бродове са златом, брашном, млеком и маргарином. Да се то није догодило, не бих сад ја овде седео и вама говорио. Другачије би то изгледало, да нешто нису послали.
ЛУКИЈАН: Изгледало би другачије. То сигурно.
ХЕНРИ: Како?
КРАЉ: Свакако. Неко други би био овде. Али сад није, сада сам ја. Пошто сам ја постао краљ. И сада је све добро. Возим се у кочији, имам војску, скупштину, каталоге како ауторске, тако бродске, бродове, библиотекаре, злато, и ништа не расипам.
ЛУКИЈАН: (Огорчено.) Да, врло добро.
КРАЉ: И зато, Даниле, ја тражим од тебе да у то име одиграш неку представу.
ДАНИЛ: Хе, али ја не умем.
КРАЉ: Скромни Даниле, скромни Даниле.
ДАНИЛ: Није истина да сам скроман, него је истина да не умем.
КРАЉ: То јест, како?
ДАНИЛ: То јест, тако, знате добро. Нисам био у Стратфорду.
(Сви у страху, смрзнути.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: А зашто, молим вас, у Стратфорду?
ДАНИЛ: Зато, драги моји, што онај ко није ишао у Стратфорд да шегртује у краљевском Шекспировом позоришту није никакав глумац, нити уопште може да буде.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: А шта вам је то, Стратфорд?
ДАНИЛ: Главни град Енглеске.
ХЕНРИ: Чуо сам! Стратфорд на Темзи
ГРАДОНАЧЕЛНИК: А шта вам је то, Енглеска?
ДАНИЛ: Једна земља на острву.
КРАЉ: О, њима ће требати бродови.
ХЕНРИ: Сигурно имају своје.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: На ком острву?
ДАНИЛ: На енглеском.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: И ви у то верујете? Ви верујете да то постоји?
КРАЉ: И ја сам нешто чуо.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Ни у шта ја не верујем док се својим очима не уверим.
ДАНИЛ: Има у атласу. Погледајте. Зар не, ако је нека земља у атласу, она постоји.
ХЕНРИ: Тачно, дефиниција земље гласи: комад тла који се налази у атласу.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Лукаво.) А ако је атлас фалсификован? Шта је атлас, скуп хартијица, тешко фалсификовати хартијицу.
РАДА: Значи, такав је ваш однос према хартијама!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Ако су убацили лажну земљу Енглеску само за своје потребе?
ДАНИЛ: Мислите, завера картографа?
КРАЉ: (Скочи.) Завера!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Збуњено.) Ту сам реченицу већ чуо.
ДАНИЛ: Него шта сте.
КРАЉ: Завера картографа!
РАДА: Умирите се, добри господару. То су само картографи, чак и да су заверени.
КРАЉ: Имамо ли картографски каталог?
РАДА: Не, али ћемо погледати у завереничком.
ДАНИЛ: О, свашта.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Сумњичаво.) Одакле вама та реченица?
ДАНИЛ: Ама, оставите ме.
КРАЉ: Да ми пуштамо да нам се у овом честитом Београду запате заверени картографи! Је л' ви схватате о чему се овде говори?
ЛУКИЈАН: Видите, по неки заверени картограф ту и тамо не би био на одмет. Могао би да прошири Београд, да га равномерно распореди дуж читаве Европе.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Шта вам је то, Европа?
ЛУКИЈАН: Један континент. Мада не тврдим да баш постоји.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Нешто сам начуо.
ЛУКИЈАН: Ма, пустите. Гласине.
КРАЉ: О чему се сад овде говори?
ДАНИЛ: О Стратфорду.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: На Темзи.
ДАНИЛ: На Авону.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Шта вам је сад то Авон?
ДАНИЛ: Ништа! Ништа! На Темзи!
КРАЉ: (Прасне.) Доста, расипниче! Доста са Стратфордом! Ни С од Стратфорда више нећу да чујем! Мени си се ти са Стратфордом на врх главе попео, а знаш добро! А знаш добро колико то кошта.
РАДА: Можемо да погледамо у каталогу коштања.
ДАНИЛ: (Прасне.) То је тачно, знам ја колико то кошта, али сте ви, свако ће посведочити, богати ко Крез, само погледајте у каталогу богатстава, а свом омиљеном глумцу одбијате да учините задовољство. Ах, да је само задовољство, него прека потреба!
КРАЉ: Никакво задовољство, лења бубо, никаква потреба није за тебе! Изводи представу! Изводи сместа представу!
ДАНИЛ: Нећу. Одлучно одбијам да изводим представу.
КРАЉ: Само ти одбијај да изводиш представу. Другачије ћемо нас двојица разговарати.
ДАНИЛ: Ах, ко жели с вама да разговара!
КРАЉ: (Бесно.) Доста!
(Пауза, сви се боје.)
РАДА: (Опрезно.) Ја сам хтела да питам, господару, за дворску градску библиотеку.
КРАЉ: Слободно питајте, Радо, краљевски дворски градски библиотекару.
РАДА: Тиче се закопавања фундуса.
КРАЉ: Фундус дворске градске библиотеке сада ћу закопати још дубље у земљу. И тако ће он постати најскровитије место у граду, најбезбедније место у читавом граду, ако се икад ко буде нарочито бринуо за скровитост и безбедност.
РАДА: Радујем се што ово чујем. Не да се ја нарочито бринем за скровитост и безбедност, али... Ипак.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Хм, па да се унутра сакривају картографи и да заверавају.
КРАЉ: (Скочи.) Картографи!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Да, да. Према тој идеји сам дубоко сумњичав.
КРАЉ: Радо! Ви желите да чувате картографе у фундусу!
РАДА: Не, господару. У нашој краљевској дворској градској библиотеци никаквим картографима нема места.
КРАЉ: Добро, доста. Хајде.
(Излази. Излазе за њим сви осим Данила, Раде и Хенрија. Данил и Рада обоје у исто време заусте да говоре једно другом, али виде да је Хенри остао, па не говоре. Гледају у Хенрија прекорно.)
ДАНИЛ: О да се ово чврсто пречврсто... (Хенри не одлази, Данил се окреће за њим, гледа га прекорно.)
ХЕНРИ: (Примети да га гледају прекорно.) Шта гледате тако, прекорно? Не гледајте. Као да ја нисам човек, као да ја не морам да се жалим.
(И даље га гледају прекорно.)
ХЕНРИ: Откако је добио злато, узалуд сам ја алхемичар. Видим да ћу летети с двора. Видим да сам пропао и да ће ме истерати.
ДАНИЛ: Није то најгоре што може да се догодии.
ХЕНРИ: Е, најгоре је.
ДАНИЛ: Ал' сте ви несамосталан човек!
ХЕНРИ: Пао сам у свеобухватну немилост.
ДАНИЛ: Не бојте се, не примећује се.
ХЕНРИ: Али, моја душа зна!
РАДА: Пустите ви сад душу.
ХЕНРИ: Па, и пуштам је, покушавам да говорим о злату, али ме ви прекидате. И каже, зашто ниси направио злато кад је било најпотребније.
ДАНИЛ: (Зачуђен.) Па, зашто нисте?
ХЕНРИ: А ви мислите, лако је направити злато од простог метала? Ви мислите да је лако? Ви мислите, стави се у казан комад простог метала, налије се воде и - пуф! - злато? Ви мислите, стави се у казан комад простог метала, а са стране се из једног флакона сипа нешто у други флакон...
ДАНИЛ: Флакон, флакон, дефинитивно флакон!
ХЕНРИ: А из другог флакона кроз цевчицу се дестилира у једну стаклену славину, а одатле у Петријеву шољу, па се порцеланским тучком изгњечи и пуф!- злато? Ви мислите, поступа се исто као и при производњи парфема, само што се користи метал? Ви мислите, то је све што има да се зна о алхемији?
ДАНИЛ: Искрено, да.
ХЕНРИ: (Изнемогло.) Искрено, и ја исто.
РАДА: Можете из предметног каталога да изаберете неку књигу о алхемији.
ХЕНРИ: Ах, молим вас, уозбиљите се! Ви мислите да је лако! Није лако! Нема тежег посла!
ДАНИЛ: (Саосећајно.) Тешки су флакони. Умеју да буду и по десет метара у пречнику.
ХЕНРИ: Зашто онда ви себи не направите злато за пут, ако мислите да је лако?
РАДА: (Поверљиво.) Одакле би умео, простак.
ХЕНРИ: А зашто онда говори?
РАДА: Простак.
ХЕНРИ: А ја морам да се додворавам и да прихватам свакакве послове, морам чак и посао ризничара да прихватим, а ви немате појма шта је то, само да ме не би истерао с двора, само да се вратим у краљеву милост! И још ме вређају!
РАДА: Смирите се, Хенри. Глумац је, шта вам тај о алхемији зна.
ДАНИЛ: Бавите се вртларством. Ово је ионако све неоплевљен врт. Ствари ужасне и гадне природе га у потпуности поседују. Да до овога дође!
ХЕНРИ: Па, стварно, да до овога дође!
ДАНИЛ: А ионако вас свако мало видим како прелиставате "Наше отровно биље и животиње".
ХЕНРИ: Шта хоћете, сок од луде шљиве попрскан по иридијуму, постоје индиције да је то кључ!
ДАНИЛ: За шта, за тровање! Стара злочиначка особо!
ХЕНРИ: (Истовремено.) Не, за злато, шта вам је! Јао! (Одлази.)
ДАНИЛ: (Довикује.) Кад већ имате иридијум, правите пера за пенкало, докона особо!
(Хенри изађе.)
ДАНИЛ: Да до овога дође! Зар да се сећам? Јао! Јао! Јао!
РАДА: Даниле, Даниле. Де, де. Тапшем те по рамену утешитељски. (И тапше.)
ДАНИЛ: Радо, ја морам да идем у Стратфорд. Није ред да је сваки бедник у Стратфорду био, осим мене, дворског глумца!
РАДА: То је зато што ти ниси бедник, мислим.
ДАНИЛ: Није ред! Напросто, пада у очи несклад у читавој ситуацији. Свако је био, а ја нисам.
РАДА: Али, то су били бедници.
ДАНИЛ: Ваљда сам ја најпречи од глумаца!
РАДА: Али, не и од бедника, зар не?
ДАНИЛ: Шта говориш то?
РАДА: Ти си свакако најпречи од глумаца.
ДАНИЛ: Па, онда?
РАДА: Једноставно, неправда.
ДАНИЛ: Помози ми, моја жено, ко ће ми помоћи сем тебе?
РАДА: Нико. Хоћу, помоћи ћу.
ДАНИЛ: Очајан од нестрпљења, па, кад!
РАДА: Слеже раменима. (И слеже.)
ДАНИЛ: Одлазим плачући, кукајући.
(И, стварно, одлази како је и најавио. Лукијан провирује, кад види да је Данил отишао, улази опрезно, осврћући се. Рада и Лукијан се нагло загрле, узвикујући "ах" и одмах престану да се грле.)
ЛУКИЈАН: Јао! Јао! Јао!
РАДА: Молим?
ЛУКИЈАН: Јао.
РАДА: (Већ с досадом.) Де, де, Лукијане. (Тапше га по рамену.)
ЛУКИЈАН: Радо, ја морам да постанем краљ. Кочије, војска, скупштина, каталози, библиотекари, злато, расипање, атласи, бесноћа!
РАДА: Схватам.
ЛУКИЈАН: Ја морам да постанем краљ, али ми није јасно како.
РАДА: Да, не знам да ли је то баш једноставно. Мада, свакако постоје начини.
ЛУКИЈАН: Заиста? Који?
РАДА: У овом тренутку не могу да се сетим. Оно, увек је ту убиство. Отровно биље и животиње, чујем.
ЛУКИЈАН: Знам и ја убиство. Него, нешто пре убиства. Ако постоји нешто згодније.
РАДА: Хм.
ЛУКИЈАН: Сматрам да није ред да је сваки пробисвет на престолу седео, осим мене, краљевског нећака.
РАДА: Али, онда си ти само пробисветов нећак, пошто си од овог краља-пробисвета нећак.
ЛУКИЈАН: Па шта, зар је пробисветов нећак нужно и сам пробисвет? Ионако сами пробисвети седе на престолу.
РАДА: То је зато што ти ниси пробисвет.
ЛУКИЈАН: (Разјарено.) Ма немој! А шта ти мислиш да сам ја?
РАДА: Краљевски нећак.
ЛУКИЈАН: Напросто, зар ти не пада у очи несклад у читавој ситуацији?
РАДА: У каквој ситуацији?
ЛУКИЈАН: Овој, ваљда. (Енергично.) Радо, кад постанем краљ узећу те за жену.
РАДА: Како, кад сам ја Данилова жена!
ЛУКИЈАН: Не верујем да ће то имати утицаја.
РАДА: Како?
ЛУКИЈАН: Ко постане краљ, жени се ким хоће. Погледај историју.
РАДА: Где да је погледам?
ЛУКИЈАН: Одакле ја знам, ти си библиотекар.
РАДА: У историјском каталогу.
ЛУКИЈАН: И онда ћеш на престолу седети и свакакве благодети уживати, разне.
РАДА: Какве?
ЛУКИЈАН: (Збуњено.) Парфем, накит, одећа, бесноћа, брашно, злато, маргарин.
(Рада га гледа празно.)
ЛУКИЈАН: (Сугестивно.) Пустимо сад украсе: ЗЛАТО.
(Рада гледа око себе незаинтересовано.)
ЛУКИЈАН: (Сугестивно, помпезно.) Моооћ! Влаааст! (Тихо, сугестивно, помпезно.) Брашно! Маргарин!
РАДА: Мислиш?
ЛУКИЈАН: Сигурно.
РАДА: У том случају, пристајем да ти будем савезник.
ЛУКИЈАН: Сасвим добро. Остаје још једино да измислим неку пристојну заверу.
РАДА: Једна пристојна завера никад није на одмет.
СЦЕНА 2:
(Данилова соба. Улазе Андреј и Вид, зграбе Данила, изврћу му руке и покривају уста да не би могао да дозива помоћ.)
ДАНИЛ: Шта!
ВИД: Ћути!
АНДРЕЈ: Доста!
(Савладају Данила. Данил везан седи и трза се покушавајући да се ослободи.)
ВИД: Не трзај се, нећеш се ослободити. Мируј, па ти нећемо ништа.
АНДРЕЈ: Иначе хоћемо.
(Данил се трза и даље.)
ВИД: Кад ти кажем да се нећеш ослободити.
(Данил слеже раменима, престаје да се трза.)
ВИД: Смирио се. Ако будеш довољно миран, чак ћемо ти и уста ослободити, па ћеш моћи да расправљаш.
(Данил потврдно клима главом.)
ВИД: Ми смо, наиме, дошли да те обесимо.
(Данил уплашен.)
ВИД: То јест, пре да ти претимо вешањем, него да те стварно обесимо.
АНДРЕЈ: Пре да претимо.
ВИД: Мада то не значи да те нећемо стварно обесити.
(Данил клоне.)
ВИД: Да се разумемо. Постоји могућност да те обесимо. Та могућност, да те обесимо, стално лебди у ваздуху, суочи се с тим.
АНДРЕЈ: Постоји додуше могућност и да те не обесимо.
(Данил, клонуо, одмахује главом.)
ВИД: Ми смо позоришни гледаоци.
(Данил их одмерава, слеже раменима.)
ВИД: И ми смо гледали ова позоришта.
АНДРЕЈ: Па нам је било зло.
ВИД: Да, теби је поготово било страшно зло!
АНДРЕЈ: Шта се ти хвалишеш! Тешкоћа велика добити психосоматску кугу.
ВИД: (Андреју, претећи.) Причаћемо.
АНДРЕЈ: (Замишљено, удаљујући се од Вида.) Него, реци, је л' она заразна?
ВИД: Да! (Претећи дува Андреју у лице, Андреј се измиче, Данил исто удаљује главу.)
АНДРЕЈ: Извини.
ВИД: (Данилу.) Ми смо гледали ова позоришта. Па нам је било зло.
АНДРЕЈ: Пошто су лоша, разумеш.
ВИД: (Бесно, Андреју.) Не, било нам је зло пошто су добра!
АНДРЕЈ: (Покуњено.) Извини. (Данилу, енергично.) Зато смо дошли код тебе да тражимо да нешто предузмеш.
ВИД: И више од тога, дошли смо да те обесимо уколико одбијеш да нешто предузмеш.
АНДРЕЈ: У сваком случају, да ти претимо вешањем.
ВИД: И озбиљни смо.
АНДРЕЈ: И озбиљни смо.
ВИД: Према томе, драговићу... Требало би да нешто предузмеш.
АНДРЕЈ: У вези с побољшањем београдског позоришта.
ВИД: Или - зна се већ шта.
АНДРЕЈ: А тога се, мислимо, бојиш, пошто се тога свако боји. Говорим о вешању.
(Данил потврдно клима главом. Вид одвезује Данилова уста.)
ВИД: А сад предузимај. Побољшавај.
(Полазе.)
ВИД: (Окреће се.) И немој ти нас да доживљаваш као непријатеље!
ДАНИЛ: (Огорчено.) Не, пријатељ, господине, једино то име могу да разменим с вама.
(Одлазе, Данил врисне, онда се трза још неко време, клоне.)
СЦЕНА 3:
(Данил седи везан, улази Рада и види везаног Данила.)
РАДА: Види!
(Данил је погледа.)
РАДА: Даниле, стварно.
ДАНИЛ: Ослободи ме. (Она почиње да га одвезује.) Истина је да су захтеви које позоришни гледаоци постављају пред глумце ласкави, али они истовремено оптерећују. На пример, глумац мора да нешто предузме у вези с побољшањем београдског позоришта, иначе ће га две особе које се представљају као позоришни гледаоци обесити. Осим тога, праве циничне опаске на рачун тога што нисам био у Енглеској. Човека никад не сме да напусти осећање за меру, а ове две особе је оно напустило.
РАДА: Немогуће.
ДАНИЛ: Е, па, могуће је. У сваком случају, Радо, ја неизоставно морам у Стратфорд.
РАДА: Разумем. Како би се избавио од сигурне смрти.
ДАНИЛ: Постоје границе ономе што један човек може да поднесе.
РАДА: Требало би да украдеш злато.
ДАНИЛ: Злато!
РАДА: Краљевско, наравно.
ДАНИЛ: Да украдем?
РАДА: Једноставно.
ДАНИЛ: То није једноставно, зато што је тешко.
РАДА: Није тешко. Уђеш, изнесеш, одеш у Стратфорд. Ипак је једноставно.
ДАНИЛ: Није тачно. Потребан ти је алат за обијање, алат за изношење, алат за сечење стакла, алат за откривање справа за обезбеђење, алат за самоодбрану у случају невоље, мердевине, оружје, маске, лоповско одело, возило за бежање, мач, плашт. За пут у Стратфорд: злато. Врло једноставно.
РАДА: Гледам те зачуђено.
ДАНИЛ: Данил слеже раменима незаинтересовано.
РАДА: То јест, због чега ти управо треба алат за сечење стакла?
ДАНИЛ: Зато, драга моја, што је злато, наравно, у витрини од непробојног стакла, у облику пет метара високог кипа виртуозне израде. Кип представља оригиналну верзију Микеланђеловог Давида.
РАДА: Мислила сам да је злато једна омања метална гомила.
ДАНИЛ: Кисело је грожђе.
РАДА: Кисело, некисело, видели смо злато.
ДАНИЛ: Ако је неко луд да верује. Сем тога, јасно је да је злато прилично бескорисно ако није у овом облику. Стратфордско позориште тражи од свих београдских кандидата управо овакакв предмет.
РАДА: Занимљиво.
ДАНИЛ: То је престижна школа.
РАДА: Слушај, Даниле. Људи се плаше да изврше просту пљачку. Глумци су супротно од људи.
ДАНИЛ: Да, чуо сам, али нисам знао шта значи.
РАДА: Ако се људи нечега плаше, глумци се не плаше. И обрнуто.
ДАНИЛ: Зашто?
РАДА: Зато што су људи осећајни, а глумци безосећајни.
ДАНИЛ: Молим те да у ово не мешамо осећања.
РАДА: Хоћемо. Ако се људи плаше вешања, глумци се не плаше. Плаше се све супротних ствари. Како се једни уплаше, други престану да се плаше. Тако се то одвија. Треба само утврдити чега се плаше људи, а чега пак глумци, онда то треба распоредити у табеле, штампати, дистрибуирати, укњижити, и свакој забуни дошао би крај.
ДАНИЛ: Ја сам се ипак уплашио оног вешања. То значи да се глумци плаше вешања, а људи не. Ево, покушаћу тебе да уплашим овим конопцем. (Покушава.)
РАДА: Видиш. Ни да тренем.
ДАНИЛ: А пљачке се плашим. Незгодно.
РАДА: Свеједно. Злато свакако мораш да украдеш. Иначе, помисли: позоришни гледаоци, страхоте, везивање за столицу, вешање. Чула сам да позоришни гледаоци имају обичај да за собом вуку глумце овамо онамо све док их не доведу на ивицу провалије, одакле глумци после падају.
ДАНИЛ: Да, да. Разумем о чему говориш. Ал' зашто! Зашто да се бојим! Свој живот више од игле не ценим.
РАДА: (Здраворазумски.) Па да.
СЦЕНА 4:
(Лукијан и Рада.)
ЛУКИЈАН: (Бесан.) Зашто ја то нисам предузео? Зашто ја нисам одлучио да крадем?
РАДА: Не знам, Лукијане. Мада си могао.
ЛУКИЈАН: Шта ми је недостајало? Имао сам све предиспозиције. Од најранијих дана необуздано склон пљачки, кавги, убиству и свакаквом злочину. Карактера снажног, а поквареног, изопачене ћуди, никад меланхоличан, увек брзих и одвратних реакција, а сад! Шта сад! О, покварености! Каква слабост тебе краси! Какав недостатак оштроумности тебе краси! Каква спорост тебе краси! Нисам се ни сетио! Нисам ни помислио!
РАДА: Вероватно је требало!
ЛУКИЈАН: Од најстрашнијег шљама најопаснији! Неваљалац! Подлац и ниски роб! О, гада! Криминални психопата социопата, претња, а једно обично злато се не сетим да украдем! А он се сети. А је ли он криминални психопата? Није! О гада, мене!
РАДА: Заправо, ја сам га наговорила да украде.
ЛУКИЈАН: Ти?
РАДА: Па да.
ЛУКИЈАН: Изопаченост моје личности пренела се на тебе и умногостручила.
РАДА: Умногостручила се.
ЛУКИЈАН: То значи да сам глуп. То значи да споро мислим. Нехајно се односим према својој изопачености и пуштам је да се расипа.
РАДА: Можда, уосталом.
ЛУКИЈАН: Јер, јасно: ко има злато, има и власт. То сам раније врло добро објаснио.
РАДА: Нарочито кад постоји само једно злато.
ЛУКИЈАН: Нарочито онда. Сада је све готово. Сада ће он узети.
РАДА: Он не жели да буде краљ. Данил никада није поменуо да жели да буде краљ.
ЛУКИЈАН: Претворни глумац! Сваки човек жели да буде краљ.
РАДА: С тим што су глумци супротно од људи.
ЛУКИЈАН: То сам и ја чуо, али сам одбијао да поверујем.
РАДА: Свеједно. Доказано је.
ЛУКИЈАН: Парадоксално.
РАДА: И ја сам чула да је парадоксално.
ЛУКИЈАН: Није важно. Важно је да ће он однети злато. Тим је већа штета за злато.
РАДА: Не треба да бесниш. Ако си бесан, мислиш спорије.
ЛУКИЈАН: Ја и иначе мислим довољно споро.
РАДА: А овако ти је још и сужена свест.
ЛУКИЈАН: Радо, ти на коју се расула сва моја изопаченост и умногостручила се, саветуј ме.
РАДА: Ако он однесе злато, ти можеш да га однесеш једино пре њега.
ЛУКИЈАН: Онда хоћу.
РАДА: То је међутим непоуздано.
ЛУКИЈАН: Како је све само непоуздано!
РАДА: Јесте, врло.
ЛУКИЈАН: О!
РАДА: Слушај, Лукијане. Онај ко краде злато излаже се опасности да га ухвате и ухапсе. Онда труне у тамници, бацају га на муке и већ да не помињемо.
ЛУКИЈАН: (С презиром.) Као обичног злочинца!
РАДА: Ти, међутим, пошто си мудар, треба само да сачекаш да Данил украде злато, па да га код себе пренесеш.
ЛУКИЈАН: Ако он одмах отпутује?
РАДА: Не може он одмах да отпутује. Он, као ни остали, није начисто ни с тим где се Стратфорд налази.
ЛУКИЈАН: (Замишљен.) Видиш.
РАДА: Кад крадеш од Данила, он не може да те ухапси. Може, додуше, да те убије, али се неће сетити. Кад крадеш од лопова, онда не могу да те ухапсе. Онда си безбедан. А лопов се узалуд опасности излагао. То јест, не узалуд, него у твоју корист. Видиш?
ЛУКИЈАН: Треба, заправо, увек красти само од оних који су већ украли, а притом се неће сетити да те убију. Треба томе посветити читав живот. Нема много добрих лопова, додуше, али може се организовати неко васпитавалиште за младе лопове, неки лицеј, у коме ће се обучавати, па ће се одатле слати у пљачку. Па ћу после ја од њих да крадем.
РАДА: Да, ти ћеш да крадеш?
ЛУКИЈАН: (Исправља се.) И ти, још више, још више, пошто си покваренија.
РАДА: Само што ти томе не мораш да посветиш читав живот, ти ћеш ионако бити краљ. А и ја.
ЛУКИЈАН: Ово је заиста врло згодно.
РАДА: Требало би да прихватиш. Ако си мудар.
ЛУКИЈАН: Мудар сам! Јесам!
РАДА: Радујем се.
ЛУКИЈАН: И ја се радујем. Заиграјмо.
(Ухвате се за руке, па играју.)
ДРУГИ ЧИН:
СЦЕНА 1:
(Замрачена краљевска дворана. Злато стоји на средини набацано на једну гомилу. Данил се ушуњава, обучен у лоповско одело, црно. Све време гледа у вис, врло опрезно. Лукијан чека поред злата огрнут тамним плаштом и са маском, али га Данил не види. Данил налети на Лукијана, тргне се страшно, пригушено крикне, почне да бежи.)
ЛУКИЈАН: (Шапатом.) Даниле! Даниле!
ДАНИЛ: Не осврћем се. Ништа ја не чујем.
ЛУКИЈАН: Даниле, то сам ја!
ДАНИЛ: Знам добро да си ти и видиш да бежим, остави ме.
ЛУКИЈАН: Стани!
(Данил стаје, Лукијан скида маску.)
ЛУКИЈАН: Ево, видиш, ипак сам ја, можда си мислио да је неко други прерушен у мене.
ДАНИЛ: Лукијане, знам да си ти, пусти ме да бежим на миру. Можда ти мислиш да сам ово ја иако је ово неко други прерушен у мене. Никад не знаш, никад не можеш да будеш сигуран. Можда сам ја прерушена војска, па како ћеш онда објаснити то што се налазиш ноћу поред злата? Можда сам ја прерушени краљ, ха!
ЛУКИЈАН: Даниле, у краља се прерушаваш!
ДАНИЛ: (Збуњено.) С друге стране, можда си ти прерушени краљ...
ЛУКИЈАН: Видим, ти си дошао да крадеш злато?
ДАНИЛ: То не мора да значи. Сем тога, где је Давид?
ЛУКИЈАН: (Опрезно, подозриво.) Давид?
ДАНИЛ: Микеланђелов.
ЛУКИЈАН: Нестао ти је Микеланђелов Давид?
ДАНИЛ: Хајде, хајде. Знаш ти добро о чему говорим.
ЛУКИЈАН: (Опрезно, сабирајући се.) Да видимо: имао си Микеланђеловог Давида. Неко ти га је украо. Сумњаш да сам га ја украо. (Замишљено.) Дођавола, онда је то двоструко безбедно! Трећи прекрађивач је двоструко, ако не чак и троструко, на сигурном!
ДАНИЛ: Шта ти је то?
ЛУКИЈАН: Нешто сам се замислио. (Замишљено.) Опет, шта ће краљу Микеланђело? Микеланђело није краљевски атрибут. Ипак, парица..
ДАНИЛ: (Нестрпљиво.) Лукијане: Давид.
ЛУКИЈАН: Немам појма. Ти си видим дошао да крадеш злато?
ДАНИЛ: То не мора да значи. Само сам пролазио кроз дворану. То не мора да значи да сам крао. Свако сме да пролази кроз дворану. И ти си пролазио кроз дворану. Онда си и ти дошао да крадеш злато.
ЛУКИЈАН: А, не.
ДАНИЛ: Поричи колико хоћеш. Уплетен си.
ЛУКИЈАН: О, Даниле, Даниле. Живот ће ти проћи а нећеш научити да препознајеш праве пријатеље.
ДАНИЛ: То умем.
ЛУКИЈАН: То, видим, не умеш, пошто, ево једног правог пријатеља где стоји пред тобом, а ти мислиш да није. Просто течено, не препознајеш га, прерушеног или не. Е, то је твоја трагедија.
ДАНИЛ: Лукијане... Остави ме да бежим на миру.
ЛУКИЈАН: Али, не треба да бежиш! Још ниси украо злато! Укради злато, па бежи. Овако нема смисла.
ДАНИЛ: Лукијане, не злостављај ме.
ЛУКИЈАН: Не злостављам те. Говорим ти да сам ја твој савезник. Да те подржавам. Неће бити срећнијег човека од мене кад ти узмеш злато и одеш у Стратфорд. Позориште ће цветати!
ДАНИЛ: Устукнуо сам. Мој план! Одакле ти! Преварен сам!
ЛУКИЈАН: Ниси преварен, Даниле, зашто би био, твој циљ је јасан и праведан! Лако је погодити зашто хоћеш да украдеш! Сигурно не зато што желиш да постанеш краљ.
ДАНИЛ: Згранут, с извесним гађењем: краљ!
ЛУКИЈАН: Уосталом, ко би то и желео.
ДАНИЛ: Па, стварно. Нико.
ЛУКИЈАН: Нико. Ако не знаш где да сакријеш злато, ја желим да ти понудим своје одаје, као скровиште.
ДАНИЛ: Лукијане, подозриво те гледам.
ЛУКИЈАН: Видим. Не гледај ме подозриво. Немаш разлога да будеш подозрив. Где је краљево злато безбедније него у соби краљевог нећака. (Помпезно.) Ко сме да сумња да је краљев нећак крадљивац злата!
ДАНИЛ: Ако почне озбиљна потрага, сумњаће.
ЛУКИЈАН: (Помпезно.) Ко је тај који ће се усудити да сумња!
ДАНИЛ: Лукијане, не вичи! Неко ће посумњати!
ЛУКИЈАН: (Помпезно.) Шта! Да сумња! Да сумња у краљевог нећака!
(Данил се плаши, хвата се за главу, окреће леђа Лукијану плашећи се, Лукијан га све време мотри.)
ЛУКИЈАН: (напуштајући помпезни говор.) Уосталом, Даниле, ако ми не верујеш, иди и питај своју жену: где је боље сакрити украдено злато, него у соби краљевог нећака?
ДАНИЛ: Да питам?
ЛУКИЈАН: Иди, питај и врати се да ме обавестиш.
(Данил излази.)
ДАНИЛ: (Излазећи.) Излазећи, осврћем се збуњено и подозриво.
ЛУКИЈАН: (Љубазно.) Да, да. (Кад Данил оде.) Ужас! Ужас!
(Стане да разгледа злато. Улази Хенри, као приказа, лелујавим лебдећим ходом.)
ХЕНРИ: (Мрмља, незнатно дрхтавим гласом.) Уклет сам ја, уклет сам ја, уклет... И мој глас је постао сабластан, као глас маглене утваре, дрхти...
(Лукијан се тргне, покушава да се сакрије, види да не може. Ставља маску. Хенри налети на њега.)
ХЕНРИ: (Незаинтересовано, без сабласног гласа.) Добро вече, Лукијане.
ЛУКИЈАН: (Зачуђено.) Препознао ме!
ХЕНРИ: (Наставља да лута око злата, глас поново сабластан.) Уклет сам ја, потпуно сам уклет, уклети живот је мора...
(Лукијан покушава да се искраде.)
ХЕНРИ: (Кад се Лукијан већ скоро искрао, без сабласног гласа.) Реците, Лукијане, зар нисам злослутно уклет?
ЛУКИЈАН: (Затечен.) Извините, затечен сам.
ХЕНРИ: Објашњавам вам како сам уклет. Погледајте ме како лутам. Као сабласт. (Занесено.) Сабласт ризничара.
ЛУКИЈАН: Због чега сте ви, молим вас, сабласт?
ХЕНРИ: Ја сам сабласт због тога што сам ја с висова науке пао на земно и презрено ризничарство, следећи земне и гнусне заповести краља.
ЛУКИЈАН: Не знам да је ризничарство земно и гнусно.
ХЕНРИ: Али, у поређењу с висовима нуке!
ЛУКИЈАН: Ах, свакако, у поређењу с висовима науке.
ХЕНРИ: Дакле, тако павши, ја се у овом ризничарству осећам као приказа, као риба на сувом, као приказа рибе на сувом.
ЛУКИЈАН: Има риба дводихалица. Њима је свеједно да ли су на сувом или нису, докле год су у близини воде. А ви сте у близини злата.
ХЕНРИ: Какве сад то има везе? Видите на шта сам принуђен, да ноћу лутам и обилазим злато. Ако сте ви видели рибу дводихалицу како ноћу лута и обилази воду, а ви напишите теоријски рад, ја за такав случај не знам. Извините, али лутање ноћу, то је по мени особина уклетости.
ЛУКИЈАН: Потпуно се слажем, потпуно се слажем.
ХЕНРИ: Ако мислите да је лако бити сабласт, варате се љуто. Видим да и ви лутате, чак се и плаштом огрћете, али ако имате икакве претензије да постанете сабласт, онда дозволите да вас од тога одговорим. Уклет је то посао. Кад бисте чули од чега се састоји, подигла би вам се свака длака из те ваше фризуре.
ЛУКИЈАН: Не бих рекао да лутам само зато што желим да постанем сабласт.
ХЕНРИ: Онда је то добро за вас.
ЛУКИЈАН: Уосталом, ни не лутам. Лутање подразумева кретање без одређеног циља, или, у сваком случају, са циљем који се налази на непознатом месту. А са мном је другачије.
ХЕНРИ: Ја имам циљ ово злато, па опет лутам. Морам да га обилазим. (Обилази га.) Нећете ми ваљда рећи да је и вама циљ ово злато.
ЛУКИЈАН: Не, зашто би било.
(Утрчава Данил, радостан.)
ДАНИЛ: У праву си, Лукијане, брзо, преносимо злато у твоју собу! (Угледа Хенрија.) Добро вече.
(Ова двојица ћуте.)
ДАНИЛ: (Збуњен.) Извините.
(Хенри упитно гледа Лукијана. Лукијан се насмеши.)
ХЕНРИ: (Увређено.) Ви се спрдате са мојом седом главом и са мојом уклетошћу.
(Одлази.)
ДАНИЛ: Не! Станите! Објаснићу!
(Али Хенри је већ отишао.)
ЛУКИЈАН: Јао, Даниле, стварно! Иди за њим, па му све потанко објасни!
ДАНИЛ: (Збуњен, држи се за чело.) Ух! Не сналазим се.
ЛУКИЈАН: Ћути и носи.
ДАНИЛ: (Веома збуњен.) Али, Давид...
ЛУКИЈАН: Носи!
(Узимају злато свако са по једне стране, износе га.)
СЦЕНА 2:
(Данил и Рада седе у Радиној соби. Данил на коленима држи хартију на некој плочи, пише. Рада стоји иза његових леђа, надгледа.)
ДАНИЛ: Честита и добра господо, племенита и добра господо. Премда сам рођен овде и навикнут на овдашње манире, мислим да је обичај у овдашњем позоришту заслужио много више прекора него похвале.
РАДА: У заглављу, Краљевско шекспирово позориште у Стратфорду на Авону у Енглеској.
ДАНИЛ: Написао сам.
РАДА: Два реда размака.
ДАНИЛ: Написао сам.
РАДА: Драги господине или госпођо.
ДАНИЛ: То звучи неодлучно. Одаје очајника који је спреман све да прихвати. Драги господине или госпођо, или из позоришта или из туристичког бироа или из управе Шекспировог музеја или из пансиона или из студентског хостела или из Шекспирове полицијске стратфордске станице или из Шекспирове дечје стратфордске поликлинике или из Шекспировог краљевског стратфордског аеродрома, спреман сам на све, свему ћу се подвргнути, само да доспем у Стратфорд да изучим неку школу, било кожарску било угоститељску. Сад, Радо, премда је то истина, погрешно ме наводиш.
РАДА: Пиши.
ДАНИЛ: Супротстављам се. Драга господо.
РАДА: Драги Даниле. Кад пишеш писмо некоме ко је у вези са Шекспиром, најважнији је стил. Ако они примете да ти грешиш у ословљавању, адресирању и заглављима, то је исто као да им ниси ни писао, само горе, јер да им ниси писао, не би знали да постојиш, а овако те по злу памте.
ДАНИЛ: Драга Радо. Код Шекспира није било важно писање и ословљавање, него глумци. Постоје индиције да Шекспир није ни писао, него да су његови верни глумци и ученици касније додавали и украшавали његова штура и мрачњачка упутства глумцима.
РАДА: Драги Даниле. Нек' ти буде. Намамиш људе да ти помажу, а после налазиш мане.
ДАНИЛ: Драга Радо. Шта сметаш? Драга господо. Обраћам вам се у вези с вашим факсом од 12. 4. ове године. Част ми је што могу да вас известим да сам пронашао златну оригиналну верзију Микеланђеловог Давида, као што сте ме упутили. Необично ми је драго што сам се уверио да ова скулптура ипак постоји, као што сте ме у свом факсу уверавали. У прилогу овом писму ћете наћи један део Микеланђеловог Давида, а обавезујем се да ћу остатак предати приликом уписа. Молим вас да ми доставите све информације које се тичу уписа. Молим вас да ми пошаљете формулар за упис, да попуним. Молим вас да ми одговорите што пре, како бих могао да се прикључим настави почетком прве наредне школске године. Молим вас да одговорите на моје писмо.
РАДА: То је доста.
ДАНИЛ: А како се завршава? Ваш одани?
РАДА: Ваш драги.
ДАНИЛ: Или ваш честити?
РАДА: Искрено ваш.
ДАНИЛ: С поштовањем ваш. Или све то? Да виде да ми је стало.
РАДА: Видеће они да ти је стало.
ДАНИЛ: Искрено ваш. Идем да шаљем.
(Улазе Андреј и Вид, пролазе, тапшу Данила по рамену. Рада не реагује.)
ВИД: Свака част, Даниле, у памет призвани глумче.
(Данил узима столицу, подиже је и користи је као штит од Андреја и Вида, ноге од столице ка њима, провирује иза столице.)
АНДРЕЈ: Браво, Даниле, старо момче.
ДАНИЛ: (Хукће.) Старо момче!
ВИД: Нема потребе да нам претиш столицом. Чујемо да си се призвао у памет па смо дошли да те похвалимо.
ДАНИЛ: Јесте, јесте.
ВИД: Али, разумемо, кога уједе змија, тај се и гуштера плаши. Ја сам се толико био нахватао страха од оних позоришта, да сада, ево и кад тебе, обичног и још у памет призваног глумца, угледам, одмах се престравим и почнем да осећам симптоме: бесним, кожа ми тамни, пена ми полази на уста.
(Режи. Данил трчи, носећи столицу. Вид му се приближава. Рада ово посматра незаинтересовано.)
АНДРЕЈ: Не јури га, дошли смо да га похвалимо.
ВИД: Ја га и јурим да бих га похвалио. Бежи, не може да поднесе похвале.
АНДРЕЈ: Бежи. Кога је ујела змија, тај се и гуштера плаши.
ВИД: Охрабрујуће је то што бежи. (Вид престане да иде према Данилу, Данил почиње да му се прикрада како би га ударио столицом.) То показује да је интелигентан. Савремена психологија нас учи да на мање интелигентне глумце похвале делују стимулативно, а на интелигентније глумце обрнуто. Ако дођеш да похвалиш мање интелигентног глумца, он ће овако почети да бежи. Време које протекне од почетка указивања похвале до почетка субјектовог бежања назива се коефицијент интелигенције и изражава се у метрима у секунди.
(Данил држи столицу над Видовом главом, спрема се да је баци.)
АНДРЕЈ: Сад ће ти бацити столицу на главу.
ВИД: Где?
АНДРЕЈ: Ево ту, одмах.
ВИД: (Задивљено, окрећући се Данилу.) Какав виспрен човек! (Гледа на сат, мери време.) Изванредно!
(Данил спушта очајан спушта столицу, вуче је за собом. Андреј и Вид иду за њим усхићено.)
ВИД: Браво, Даниле, старо момче!
ДАНИЛ: (Очајно.) Старо момче!
ВИД: Слушај, ако напишеш писмо, они неће пропустити да ти одговоре. Велико је то позориште. Краљевско.
АНДРЕЈ: Шекспирово.
ВИД: Знаће како се поступа с краљевским глумцима.
АНДРЕЈ: Шекспировим.
ВИД: Брзо одговарају. Односе се с поштовањем.
АНДРЕЈ: Налазе смештај.
ВИД: Шекспиров.
АНДРЕЈ: (Збуњен.) Шта је теби с тим Шекспиром стално?
ВИД: Уче те да поправљаш ако се нешто у позоришту поквари. Као овде.
АНДРЕЈ: Покрет.
ВИД: Дикција. Сценографија.
АНДРЕЈ: Налазе смештај.
ВИД: У позоришту?
АНДРЕЈ: Зашто не и у позоришту, ако је добро?
ВИД: Да ћутимо ми, да му не сметамо.
ДАНИЛ: (Бесно.) Да!
(Одлазе, шуњајући се. Кад оду, Данил довуче столицу до Раде, седне, хукне.)
РАДА: А ови су?
ДАНИЛ: Гледаоци убице.
РАДА: (Нехајно.) А, они.
(Пакују писмо.)
СЦЕНА 3:
(Лукијан и градоначелник.)
ЛУКИЈАН: Одговорите, честити градоначелниче.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Хоћу, честити краљев нећаче.
ЛУКИЈАН: Када би неко желео да постане краљ у Београду, колико би му тачно злата било потребно?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Потребно му је тачно пет колограма злата. Или најмање толико.
ЛУКИЈАН: То је много.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Није мало ни бити краљ.
ЛУКИЈАН: О, не, то је сасвим много. Сасвим довољно.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: И ја сам тако чуо, од ових недавних краљева и од садашњег, вашег нећака.
ЛУКИЈАН: Мислите, обрнуто?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Од ваших недавних нећака и од садашњег краља?
ЛУКИЈАН: (Стрпљиво.) Не.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Стрпљиво.) Дајте ми неку индицију.
ЛУКИЈАН: (Стрпљиво.) Стриц.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Краљ?
ЛУКИЈАН: Мени.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Никад се нисам сналазио. Још у моме детињству стекао сам отпор према рођачким везама.
ЛУКИЈАН: Зашто?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Збуњен.) Метафорички речено.
ЛУКИЈАН: Одлично.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: То ми је касније много користило у моме послу градоначелника.
ЛУКИЈАН: Метафорички речено.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Не.
(Лукијан га гледа згрануто, а градоначелник упитно.)
ЛУКИЈАН: Свакако, кад неко изгуби истих тих пет килограма злата, колико год их раније имао, он више не може да буде краљ?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Ни у ком случају. Сместа долазимо и свргавамо га.
ЛУКИЈАН: Разумно.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Старамо се да буде.
ЛУКИЈАН: То значи, постоје провере?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Многобројне. Често. А свргавамо без извињења. Кад вам то ноћу закуца на врата, одмах претрнете и све износите на инспекцију, да нешто не посумњају. Петсто пари песница, т-рам, т-рам, џш, џш у глуво доба, о гвоздену капију. Зар није ужасно?
ЛУКИЈАН: Јесте, јесте. Ноћу упадате?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Некад и ноћу. Због изазивања страха и изненађења. Али ређе. Ово сам малопре рекао да вас импресионирам. Схватићете, краљевски нећак, свако би желео да се допадне, зар не?
ЛУКИЈАН: (Поласкан.) Ах, да.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Умиљато.) Да.
ЛУКИЈАН: А има вас петсто?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Метафорички речено.
ЛУКИЈАН: Згодно.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Хвала.
ЛУКИЈАН: Хвала лепо. Оно је отприлике било то што сам желео да сазнам. Обрадовали сте ме својом отвореношћу.
(Добацује му златник.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Одушевљено.) О, и ви мене својом, бескрајно!
(Отрчава, весело. Лукијан узима књигу, чита, оде читајући.)
СЦЕНА 4:
(Краљ и Хенри.)
КРАЉ: Ако се за крађу прочује, Американци, шта год да су, ће ме оптужити да сам распикућа. Не подносим да будем оптуживан за расипништво.
ХЕНРИ: А ко су Американци? А какво је то њихово злато? Примате злато од кога стигнете! Не ваља узимати злато од непознатих особа, каже се, не, хвала, имам своје. То, господару, свако дете зна, а погледајте вас, озбиљан човек краљ, па узима злато!
КРАЉ: Поклону се у зубе не гледа.
ХЕНРИ: Је ли било то злато на анализи, реците ви мени? Је л' ми знамо да је то злато? Шта је то Американци?
КРАЉ: Откуд ја знам, шта сте се наврзли. Не видим какве везе има шта је Американци, сад, кад је злато нестало.
ХЕНРИ: Хоћу да кажем, нема такве ствари као што је добро, домаће злато, с којим сте живели од самог почетка његовог настајања! Ваше рођено злато, не би тако нестајало, кад вам је најпотребније.
КРАЉ: Да. А онај парламент, пет стотина побеснелих особа, свргнуће ме сместа.
ХЕНРИ: Грубо речено.
КРАЉ: Грубо речено, грубо учињено.
ХЕНРИ: У реду, господару, заборавићемо злу крв. Обећавам вам да ћу начинити злато од простог метала, макар то било последње што ћу урадити, само ако ми вратите моју лабораторију.
КРАЉ: Никакву лабораторију. Боље да стражарите пред ризницом и гледате своја посла, него што причате којешта. Озбиљан човек, старац, под старе дане се у шарлатана претвара, а мени поставља главу на пањ. У омчу.
ХЕНРИ: Кад лопове одгајате.
КРАЉ: Ништа ја не одгајам. Вас сам ја одгајао, па ми овако узвраћате. Нисте ви видели тај парламент, то је крдо побеснелих зверова, кад вам они дођу, ви сте своје завршили.
ХЕНРИ: Направићу злато ако ми вратите лабораторију, чујете! Вратите лабораторију, па ћете имати злато.
КРАЉ: Ах, склоните се, неодговорни старче!
ХЕНРИ: (Одлазећи, вапи.) Јао! Јао! Јао!
(Улази Градоначелник њушкајући, врло сумњичаво и подозриво се односећи према краљу. Када градоначелник уђе, краљ се веома тргне.)
КРАЉ: (Веома тргнуто.) Да!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Њушкајући по дворани, одсутно.) Да, да.
КРАЉ: Изволите, добри човече Градоначелниче. Ако икако могу да вам помогнем.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Подозриво, одсутно.) Да, да.
КРАЉ: (Бојећи се.) Ако икако могу да вам помогнем, ја бих то веома желео.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Подозриво.) Хм.
КРАЉ: Мене би то веома усрећило.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Биле су неке приче по двору, неугодног карактера.
КРАЉ: Каквог, управо, неугодног карактера?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Тицале су се ризнице. Али, на страну то. Него, да ми видимо то злато.
КРАЉ: Добри човече Градоначелниче, ви полако почињете да прекорачујете своја овлашћења.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: На страну овлашћења, добри човече господару, него сам ја дошао у рутинску инспекцију током које треба да проверим како се поступа с тешко стеченим златом. А ви, видим, осећате нелагоду.
КРАЉ: Јесте ли ви то с Хенријем разговарали?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Зашто? Зар је имао нешто неугодно да ми саопшти?
КРАЉ: Зашто? Зар је имао нешто неугодно што је могао да вам саопшти?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Зашто? Зар ви очекујете да ваш градоначелник има разлога да сматра да је ваш алхемичар... Ер... Сачекајте. (Преслишава се.) Елем, прво је он посумњао да је Хенри нешто рекао, па сам му ја онда подозриво одговорио да се питам има ли он разлога да се пита...
КРАЉ: Ви, добри човече градоначелниче, мислите да сте нека лисица?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Преслишава се.) А видело се да му је непријатно и да нешто сакрива. (Огорчено.) Дворске интриге! Дођавола! То захтева истанчан а покварен ум. Шта се ја уплићем!
КРАЉ: Не журите. Саберите се.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Па је онда он, настојећи да делује као да зна више него ја рекао... (Гласно.) Да видимо ми то злато!
КРАЉ: (Претрне.) Злато.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Јесте, вала.
КРАЉ: Злато.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Да се види.
КРАЉ: (Претрнуо.) Схватам. Али то није могуће.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Ликујући.) Хе, није могуће! А зашто то? Ви мислите да сте нека лисица?
КРАЉ: Не мислим да сам лисица, али је злато на чишћењу. С друге стране, брашно и маргарин ћу радо показати.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Јесте, али, с друге стране, брашно и маргарин се од злата разликују по томе што нису краљевски атрибути. Краљ сте, разумећете.
КРАЉ: (Престрављен.) Разумећу да сам краљ, али вам стрпљиво објашњавам да је злато на чишћењу и стога ван домашаја чула вида. Не могу да вам га покажем. Нисте одабрали прави тренутак. Задовољите се брашном и маргарином.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Хладно.) Задовољите се ви, господине, брашном и маргарином, а мени покажите оно што сам дошао да видим. Ако нисте у могућности, а ви признајте, па да се ствари одвијају.
КРАЉ: (Очајно.) Ах.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Задовољно.) Не занима ме нимало. Објавићу да сте све злато на одећу проћердали.
КРАЉ: (Зацвили.) Не!
(Улази Лукијан, свечано.)
ЛУКИЈАН: Злато није на чишћењу, нити је на одећу проћердано, него је злато, драги моји, украдено!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Тријумфално.) Аха!
(Краљ изненађено болно зацвили.)
КРАЉ: (Изнемогло.) Откуд знате, нећаче?
ЛУКИЈАН: Врло једноставно. Одбијате да изложите злато нојобичнијој могућој провери. Сакривате своје праве мотиве иза паравана показивања брашна и маргарина који никога не занимају. Све ово указује на злочин колико суптилан, толико и ужасан - на подли нестанак злата. Узалудно је порицати.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Значи, нема злата?
КРАЉ: (Изнемогло.) На чишћењу је...
ЛУКИЈАН: Није ни на каквом чишћењу, него је украдено. А крађу је починио највероватније неки издајник који хоће да напусти Београд и да расипа по Мађарској или по Француској или по Стратфорду.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Је ли ово истина?
КРАЉ: По Стратфорду?
ЛУКИЈАН: По чему год.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Значи, истина је?
КРАЉ: (Енергично.) Лоповима ћу стати на пут!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Знате шта, можете ви да се хвалишете у овој дворани, где сте свој на своме, макар у овом тренутку, али где је акција? Покажите ви нама неку акцију, неку предузимљивост!
КРАЉ: Показаћу! Показаћу! Лоповима ћу ја већ стати на пут!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Излазећи, гунђа.) Речи, речи, речи!
КРАЉ: (Преклињући.) Хоћу!
ЛУКИЈАН: (Градоначелнику, кришом.) Само секунд!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Ах, да. (Прилази Лукијану. Краљу, гласно.) Делање, господине, то нам покажите! (Лукијан му даје златник, овај га хитро разгледа. Тихо.) У реду.
(Градоначелник излази, краљ очајно гледа у Лукијана, Лукијан неумољиво слеже раменима, излази.)
ТРЕЋИ ЧИН
СЦЕНА 1:
(Лукијанова соба. Лукијан седи, чита. Под креветом се налази злато. Утрчава Рада, избезумљено машући рукама, трчи по соби.)
РАДА: Бежи кроз прозор! Бежи кроз прозор! Сакривај се! Бежи кроз прозор! Шта то читаш! Одакле си то позајмио? Украо, без сумње! Шта то читаш! Бежи кроз прозор! Каква ти је то књига! Организуј се! Бежи кроз прозор!
ЛУКИЈАН: (Мирно.) А зашто то?
РАДА: Сакривај се кроз прозор! Хајде, Лукијане, готов си!
ЛУКИЈАН: (Мирно.) Готов?
РАДА: Готови смо! Хенри предводи војнике и претресају све одаје редом! Сакривај се, Лукијане, сакривај се сместа!
ЛУКИЈАН: Хе! Хенри предводи војнике.
РАДА: (Трчећи све време.) Нека је и Хенри! Бежи кроз прозор!
ЛУКИЈАН: Да, а злато?
РАДА: Злато! Сакрићу злато! Злато на скровито место! Бежи кроз прозор!
ЛУКИЈАН: У реду.
(Лукијан излази кроз прозор. Рада стаје поред кревета како би сакрила злато. Утрчавају Хенри, војска, Данил. Војска је једна особа која на грудима носи малу пластифицирану картицу на којој пише војска, ситним словима.)
ХЕНРИ: Претресај!
РАДА: Хенри, добри човече Хенри. Не трудите се, добри, мудри човече. И ви, добра, мудра... (Прилази војски да прочита картицу.) Војско.
ВОЈСКА: Шта читате, као да не знате да сам ја војска.
РАДА: Али, да видим колико вас је.
ХЕНРИ: Колико би их било. Петсто.
РАДА: Па, да, пише.
ХЕНРИ: Не мешајте се, Радо. Нама је посао да претресамо одаје. Нећете нас одвратити.
РАДА: Хенри, ваше претресање ове собе је увредљиво.
ДАНИЛ: Радо!
РАДА: (Одсутно.) Ту сам.
ДАНИЛ: Видим одлично да си ту.
РАДА: Чујете ли, Хенри? Ви, са вашим знањем, са вашом мудрошћу, са вашим пореклом, ви да претресате собе по двору? О! Недостојно! Ниско!
ДАНИЛ: (Згрануто.) Радо!
РАДА: Ту сам.
ДАНИЛ: Па, управо то!
РАДА: Чујете ли, Хенри? Зар да дозвлолите да свеопшти несклад завлада и вашим понашањем?
ХЕНРИ: Радо, ви примећујете?
РАДА: Све ја примећујем.
ХЕНРИ: Да. Раније су ме навели да лутам око злата као сабласт ризничара, а сада су ме навели да лутам по собама, да их походим... О, Радо, изађите ми у сусрет, помозите!
РАДА: Хенри. Одлазите. Сакупите сву ову војску и одлазите. Алхемичар, мудрац, а с пет стотина војника се по двору вија.
ХЕНРИ: Има у томе истине.
РАДА: И то велике количине истине.
ХЕНРИ: Хајде, војско, одлазимо.
ВОЈСКА: Али, нисмо претресли!
ХЕНРИ: Да претресамо? Ти би, дрзниче, претресао? Слушајте, док сте под мојом влашћу, нећете претресати.
ВОЈСКА: Добри човече алхемичару ризничару, ваше недоследно држање збуњуије нас у великој мери.
ХЕНРИ: Када је војска и могла да разуме поступке алхемичара? Хајде, напоље.
(Излазе, остају Данил и Рада.)
ДАНИЛ: Одговарај: због чега се ти налазиш у соби овог непознатог човека?
РАДА: Помажем Лукијану да сакрије злато. Били би га пронашли. Претпостављам да си видео војску и разне неугодности.
ДАНИЛ: Видео сам.
РАДА: Слушај сада. Злато ћу сакрити у фундусу дворске градске бибилиотеке. А знамо да је то постало најскровитије место у читавом граду.
ДАНИЛ: Знамо.
РАДА: Још, то би требало да остане тајна.
ДАНИЛ: Остаће.
СЦЕНА 2:
(Краљевска дворана. Краљ, Хенри, војници, дворани, Рада. Краљ држи једну пластичну виљушку.)
КРАЉ: (Очајно.) Не желим да штедим пластичне виљушке!
(Утрчава градоначелник, разјарено.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Подигнуте песнице.) Слушајте ви!
(Утрчава парламент, једна особа са пластичном картицом на којој пише "парламент" ситним словима. Овај парламент делује као петсто побеснелих зверова. Краљ цикне, скврчи се на престолу.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Слушајте ви, господине! Слушајте ви, траћитељу!
(Парламент потмуло режи. Краљ оде до Парламента, чита шта пише на картици.)
КРАЉ: (Цикне.) Парламент! (Трчи, враћа се на престо, Парламент потмуло режи.)
ХЕНРИ: (Краљу.) Колико?
КРАЉ: (Престрављено.) Пет стотина!
ХЕНРИ: Ау!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Ако немате злато, купите прње и ослобађајте престо сместа.
(Парламент урла.)
КРАЉ: Али, не...
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Што би рекао овај парламент, ко има злато, тај нек' краљује.
(Парламент режи.)
ЛУКИЈАН: (Тихо, смирено.) Е, па, видите, ја имам злато!
(Парламент уздише.)
КРАЉ: Лукијане, умири се.
ЛУКИЈАН: Немам разлога да се умирујем. Ја нисам узнемирен. Ја, напросто, имам злато. Не видим у томе ништа немирно.
КРАЉ: Лукијане, колико год сам ти, као свом нећаку, привржен, веома се радујем што се крадљивац злата коначно сам одао, иако ми је жао што се крадљицац злата појавио баш у твом лику, те, тако, сада се радујем што могу да наредим да те ухапсе.
ЛУКИЈАН: У реду, рекао је шта је имао, свргавајте га.
(Градоначлник и Парламент неодлучно стоје.)
ЛУКИЈАН: Чујете? Свргавајте га.
КРАЉ: Чујете? Хапсите га.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Видите, збуњен сам. Дворске интриге и све што спада, ја се у томе не сналазим.
КРАЉ: Знам добро. Зато вам и помажем.
ЛУКИЈАН: То јест, хоће да каже, свргавајте га. Он вам указује на то да треба да га свргнете.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Видие, без обзира што постоји могућност да је добри човек краљев нећак украо злато, ипак је, изгледа, извесно да је злато код њега. А да код садашњег краља није. Све указује на то да би овога, заиста, требало свргнути и да...
ЛУКИЈАН: Да. Хајде.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: То јест, није истина да ми подржавамо лопове. Хајде, Лукијане, ви ипак у тамницу. Предајте злато.
ЛУКИЈАН: Ма, шта вам пада на памет?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Ето сад. Ћорсокак.
(Пада неко писмо, пред краља, одозго.)
КРАЉ: Погледајте. Пада неко писмо.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Видео сам.
КРАЉ: Сад ћу да га отворим.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Је л' за вас?
КРАЉ: Није. (Отвара, чита.) Поштовани господине. Обраћамо вам се у вези с вашим факсом од 12. 4. ове године. Част нам је што сте нас известили да сте пронашли довољно злата за плаћ... Чега је довољно пронашао!
ЛУКИЈАН: (Парламенту.) Слушајте, слушајте.
КРАЉ: (Чита.) За плаћање школарине у Краљевском Шекспировом позоришту у Стратфорду на Авону у Енглеској. Шаљемо вам све потребне информације за упис, (Показује.) формулар да попуните, (Показује.) одговарамо на ваше писмо (Показује.). Искрено ваше Краљевско Шекспирово... Лукијан да се сместа ослободи оптужбе...
ЛУКИЈАН: Не, не, али злато је ипак код мене.
КРАЉ: Другом ти то, Лукијане, роде. Данил да се сместа лиши слободе и стави у тамницу... Ево му сад његовог Стратфорда тог већ чега...
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Зашто сад опет кад је злато код овог Лукијана који све време тако и признаје?
(Војска уводи Данила, који се опире без гласа.)
КРАЉ: Шта је, несрећниче, опиреш се без гласа! Змијо змијска.
(Краљ му изазивачки показује писмо. Данил безуспешно посеже за писмом, краљ га измиче.)
КРАЉ: Њега у тамницу...
(Данил виче, изводе га.)
КРАЉ: ...А Лукијана...
ЛУКИЈАН: А краља у тамницу...
КРАЉ: Молим?
ЛУКИЈАН: Да, а пошто је злато код мене...
(Улази војска и почиње да изводи краља.)
КРАЉ: Молим?
(Парламент прилази Војсци и чита картицу.)
ПАРЛАМЕНТ: (Раздрагано.) И војске петсто!
(Војска се смеши Парламенту.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: У тамницу, господине.
(Узима му круну.)
ЛУКИЈАН: Да, а пошто је злато...
(Добацује Градоначелнику неколико златника.
Градоначелник хвата златнике, испушта круну.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: ...Код вас...
(Парламент узима круну, разгледа је.)
ЛУКИЈАН: ...Онда преостаје још једино да...
(Креће ка престолу, узима круну од Парламента, седа на престо.)
ЛУКИЈАН: Весеље, весеље. Американци су послали бродове са златом, брашном, млеком и маргарином. Да нису послали, не бих ја сад овде седео. Другачије би то изгледало да нешто нису били послали.
(Парламент и војска и Градоначелник аплаудирају, вриште, веселе се. Онда изађу сви осим Лукијана и Хенрија. Лукијан забринут.)
СЦЕНА 3:
(Лукијан и Хенри. Лукијан на престолу, и забринут.)
ЛУКИЈАН: Али, ја сад опет не знам где је злато.
ХЕНРИ: Ко икада зна где је оно.
ЛУКИЈАН: Хенри, ви сте у близини лудила.
ХЕНРИ: То је истина.
ЛУКИЈАН: Можда сте ви већ опасан лудак.
ХЕНРИ: Ко икада зна где је опасан лудак.
ЛУКИЈАН: Рада је скривала злато. Претерано поверење у неодговарајуће особе је мајка несреће.
ХЕНРИ: Мени говорите.
ЛУКИЈАН: Реците, где би превртљива жена могла да помисли да сакрива злато?
(Хенри слеже раменима.)
ЛУКИЈАН: Хенри, идите да претресете Радине одаје.
ХЕНРИ: Опет!
(Одлази.)
ЛУКИЈАН: Војско! Доведите Раду.
ВОЈСКА: (Споља.) Ево.
(Улази Рада.)
РАДА: Рекла сам ти стотину пута. Открићу где је злато ако одржиш обећање и узмеш ме за жену.
ЛУКИЈАН: Их, сад за жену!
РАДА: Не мораш.
(Полази.)
ЛУКИЈАН: Стани!
РАДА: Нећу да станем нипошто.
ЛУКИЈАН: Стани, змијо! Показуј где је злато!
РАДА: Нећу. Осим, наравно, ако...
ЛУКИЈАН: Ако у неко случају будеш наставила да одбијаш да кажеш где се налази злато, наредићу да те муче и на крају убију.
РАДА: Да ме на крају убију!
ЛУКИЈАН: Да.
(Рада почиње да виче и да се креће у круг.)
ХЕНРИ: (Враћајући се.) Претресли смо, нема никаквог злата ни у једној соби. Шта се догодило?
ЛУКИЈАН: Ова жена је полудела.
ХЕНРИ: И она!
(Лукијан слеже раменима.)
СЦЕНА 4:
(Тамница. Данил седи у тамници. Улазе Андреј и Вид. Хватају Данила за оковратник.)
АНДРЕЈ: Хајде, напоље, глумче.
ВИД: Видим да си једва дочекао да се докопаш тамнице, па да дигнеш све четири у вис. Исплео у двору лажну интригу, с неким златом, шта ли, и бацио се у тамницу. Мисли, луди су гледаоци, прогутаће.
ДАНИЛ: Видим да све информације стижу до вас изокренуте.
ВИД: Да, стигла је информација да се налазиш у тамници, а ето, не налазиш се.
ДАНИЛ: Не говорим о томе.
ВИД: Зашто ти ниси у Стратфорду, одговарај! Кога ти завлачиш, глумче, је ли?
АНДРЕЈ: Хајде, напоље из тамнице. Хајде, напоље, сместа.
ДАНИЛ: Хоћу, наравно. Требало је већ да пођем на пут, кад су ме бацили у тамницу. Зашто би се ико неозбиљно играо кад му ви претите вешањем?
ВИД: Одакле ја то знам и шта све нећете испрести у тим вашим главама.
ДАНИЛ: Хајде, извлачите ме.
ВИД: А шта мислиш да радимо!
АНДРЕЈ: Хајде, Даниле, старо момче.
ДАНИЛ: (Хукће.) Старо момче!
АНДРЕЈ: Хајде, Даниле, старо глумче, ако су те сви изневерили, укључујући твоју претворну жену Раду, нису те изневерили твоји честити позоришни гледаоци.
ДАНИЛ: Моја жена Рада није претворна.
АНДРЕЈ: Можда није претворна, али те је ипак изневерила.
ВИД: Хе.
ДАНИЛ: (Бесно.) Шта хе!
ВИД: Ниси ти још ништа видео, старо момче.
ДАНИЛ: Старо... Шта је вама!
ВИД: Није видео ништа, није видео ништа!
ДАНИЛ: Видео сам, хвала.
АНДРЕЈ: Зашто му то говориш? То нема везе с нама и њиме и Сратфордом.
ВИД: Да га наведем да изађе из тамнице.
(Износе га.)
ДАНИЛ: Али ја у сваком случају излазим из тамнице, наведен или не. Нарочито кад ме овако износите. Осим ако немате намеру да ме изнесете у другу тамницу, с обзиром на то да свака тамница води у другу тамницу.
ВИД: Није истина да води у другу тамницу.
АНДРЕЈ: Него у Стратфорд.
ДАНИЛ: То значи да су сви посетиоци Стратфорда претходно били у тамници.
ВИД: Не значи.
ДАНИЛ: А.
(Износе га.)
СЦЕНА 5:
(Радина соба, Рада иде унаоколо, полудела, маше рукама. Улази Данил.)
ДАНИЛ: Радо, мени је све откривено. Рекли су ми позоришни гледаоци убице.
РАДА: Убице, убице...
ДАНИЛ: Радо, твоје претварање да си луда изведено је врло неуспешно.
РАДА: (Полудело.) Даниле, Даниле, који у тамници лежиш.
ДАНИЛ: Не лежим у тамници, јер су ме изнели.
РАДА: Не правим се луда, него сам заиста луда, Даниле који у тамници лежиш, а мени се привиђаш у лику човека који није у тамници.
ДАНИЛ: Ниси заиста луда него подражаваш лудило, како би остварила своје, а мени непознате, циљеве.
РАДА: Вараш се, вараш се, Даниле, заточениче.
ДАНИЛ: Радо, ово је превршило сваку меру.
РАДА: То је сасвим могуће, с обзиром на то да сам полудела.
ДАНИЛ: Аха. (Размишља.)
РАДА: Полудела.
ДАНИЛ: Разумем. Осим тога што си наводно полудела, ти си извршила подлу превару нада мном.
РАДА: Кад?
ДАНИЛ: Још раније.
РАДА: А, оно са златом и свиме?
ДАНИЛ: Да, са златом и осталим.
РАДА: Сећам се.
ДАНИЛ: Ако сад кажеш да је то учинило Радино лудило, а не Рада, што видим да се, у свом лудилу, спремаш да кажеш, треба да те упозорим да је могуће да ће ме то веома разбеснети и да последице могу да буду... тја, далекосежне.
РАДА: Смртоносне, надам се?
ДАНИЛ: (Хукће.) Ах, луда жено.
РАДА: Ето, и те ме сам препознајеш као луду.
ДАНИЛ: Не препознајем те ни као шта, хајде, склони се.
(Полази.)
РАДА: Али, Даниле! Ја сам та над којом је извршена подла превара!
ДАНИЛ: Да, ако једна подла превара води у другу подлу превару. Склони се, морам да отпутујем у Стратфорд.
РАДА: Али, Даниле.
ДАНИЛ: Бежи. Ништа ме то не занима и склони се и морам да путујем у Стратфорд на Авону у Енглеској.
(Оде. Улазе Андреј и Вид.)
ВИД: Шта га ти, је ли, задржаваш? Зар није рекао како мора да путује у Стратфорд?
РАДА: (Радосно.) О! Позоришни гледаоци убице! Ви ћете ме без сумње убити?
АНДРЕЈ: Зашто то? Ми убице?
ВИД: Зар ти није рекао да треба да путује у Стратфорд, у вези с неодложним послом?
РАДА: Одакле бих ја то разумела, овако луда.
ВИД: Да? Просто да човек не поверује.
(Одлазе.)
РАДА: (Виче за њима, бесно.) Какве сте ви убице! Убице дилетанти! Убице хобисти! Срамота!
(Утрчава побеснели Парламент с Градоначелником. Парламент дивља, а Градоначелник говори нормално, али узрујано.)
РАДА: Ах, коначно. Биће да су ови убице.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Тражимо злато.
РАДА: Заиста?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Знате добро!
РАДА: (Весело.) Не знам.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Реците где је. Погледајте овај парламент. Зар вам то изгледа доброћудно?
РАДА: Не.
ПАРЛАМЕНТ: Показуј злато, море!
(Рада одрично одмахује главом.
Парламент побеснело пролази, убије Раду, она остаје да лежи мртва.)
РАДА: Коначно, убице!
СЦЕНА 6:
(Лукијан и Хенри у краљевској дворани. Лукијан се унезверено врти унаоколо и тражи злато.)
ЛУКИЈАН: Ако се испостави да је мртва, онда ћу вас прогласити убицом!
ХЕНРИ: Нисам рекао да је мртва...
ЛУКИЈАН: Али, ако пожелите да кажете.
ХЕНРИ: Она је ионако била луда. Вероватно је заборавила где се налази злато.
ЛУКИЈАН: Изгледа да ће се читав мој живот претворити у потрагу за златом.
ХЕНРИ: Па, шта, и мој се био претворио. Нема пречег посла него што је тражење злата.
ЛУКИЈАН: Онда га тражите, када вам је то забавно.
(Улази Војска, уноси Раду.)
ВОЈСКА: Нашли смо ово.
ЛУКИЈАН: Ето! Ето! Брљотина брљотину стиже! Нестварни сте!
ВОЈСКА: Ми нестварни!
ХЕНРИ: Лукијане, не дајете да вас обмањују, нису нестварни. (Погледа Раду, чуди се.) Мртва!
ЛУКИЈАН: Мртва, него шта! Одмах је мени било јасно! (Војски.) Ко је одговоран за ово дело? Ви, по свој прилици.
ВОЈСКА: Не, ми смо је тако затекли.
ЛУКИЈАН: И ко мислите да ће сада да ми одгонетне где се налази злато? Када је ова особа, једина која је то знала, мртва?
ВОЈСКА: Одакле ја знам ко ће да вам одгонетне.
ЛУКИЈАН: Одлази, војско, износи овај леш.
(Одлази војска, износи Раду.)
ЛУКИЈАН: Не мора нико да ми одгонета. Јер ћу ја сам пронаћи своје злато.
ХЕНРИ: Врло занимљиво, а како то?
ЛУКИЈАН: Тако што ћу спалити град, па ће се злато показати где год било.
(Лукијан полази, Хенри за њим, енергично га одвраћајући.)
ХЕНРИ: Немојте, Лукијане, немојте, Лукијане, немојте...
(Оду. Улази Данил шуњајући се, носи кофер и злато.)
ДАНИЛ: (Шапуће.) У Стратфорд, у Стратфорд, у Стратфорд на Авону у Енглеској, брзо, брзо, брзо!
(Андреј и Вид иду за њим, скоро трче да би га стигли.)
ВИД И АНДРЕЈ: Брзо, брзо, брзо!
(Данил нагло стане сетивши се нечега. Андреј и Вид исто тако нагло стану, збуњени.)
ДАНИЛ: (Гласно, замишљено.) Али, станите. Морам да се осветим.
АНДРЕЈ: Коме?
ДАНИЛ: Лукијану, краљевом нећаку.
ВИД: (Мрзовољно.) Не трагедија освете!
ДАНИЛ: Зашто?
ВИД: (Слеже раменима.) Досадно.
ДАНИЛ: Па, шта?
(Данил се враћа, позоришни гледаоци стоје, погледају се збуњено, онда негодујући оду за Данилом.)
СЦЕНА 7:
(Лукијан у краљевској дворани, утрчава Хенри, види се одсев ватре и чује се пуцкетање.)
ХЕНРИ: Не спаљујте град, Лукијане, не спаљујте град, Лукијане.
ЛУКИЈАН: Како, кад је већ практично спаљен. Ено га где гори, види се одавде.
ХЕНРИ: Угасите!
ЛУКИЈАН: Нећу.
ХЕНРИ: Али, од ватре ће се злато истопити, ма где се налазило! Нећете имати никакве користи од спаљивања! Угасите град пре него што се злато истопи.
ЛУКИЈАН: Нећу.
ХЕНРИ: Али, морате!
ЛУКИЈАН: Престаните да ми противуречите.
ХЕНРИ: Не могу да престанем да вам противуречим.
ЛУКИЈАН: Убићу вас.
ХЕНРИ: Знао сам.
ЛУКИЈАН: Жива згода.
(Убије га, мачем. Улази Данил, с мачем. За њим Андреј и Вид, шуњајући се уплашено.)
ЛУКИЈАН: (Изнервирано, с неверицом.) Гледај сад овога! (Данилу.) Ти си у тамници, схвати!
ДАНИЛ: Не, дошао сам да се осветим.
(Показује мач.)
ЛУКИЈАН: (С неверицом.) Да шта?
(Данил показује мач.)
ЛУКИЈАН: (Сугестивно.) Али, ти не умеш да се мачујеш.
ДАНИЛ: То је неистина.
(Данил даје злато Андреју и Виду. Њих двојица стоје шћућурени и боје се. Данил и Лукијан се мачују, Лукијан узмиче.)
ЛУКИЈАН: (Узмичући.) Шта ти је, Даниле!
ДАНИЛ: Ништа, мачујем се. Ускоро ћу те и убити.
ЛУКИЈАН: (Очајно.) Знао сам!
(Данил убије Лукијана. Андреј и Вид се једно кратко време радују, онда постану врло озбиљни.)
ВИД: Брзо.
АНДРЕЈ: У Стратфорд.
ВИД: На Авону.
АНДРЕЈ: У Енглеској. Ево ти злато.
(Гурну му злато у руке. Улази Парламент с Градоначелником.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Види, ова двојица мртви! (Данилу.) Одакле сад, глумче, код тебе злато?
ДАНИЛ: Наш'о.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Значи, сада си ти краљ?
ДАНИЛ: Чега?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Шта?
ДАНИЛ: Чега сам краљ?
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Краљевског дворског градског Београда. (Парламенту.) Постављајте га.
ДАНИЛ: Нисам ја никакав краљ, ја треба да путујем у Стратфорд у школу.
ВИД: Шта ти је, Даниле, не пренагљуј.
ДАНИЛ: Шта сад пренагљујем?
ВИД: Ипак... Престо је то... Краљ, разумеш?
ДАНИЛ: Не.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Добронамерно.) Због злата, разумеш.
ДАНИЛ: Не.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Парламенту.) Постављајте га.
ДАНИЛ: Не.
ВИД: Даниле, лудо.
АНДРЕЈ: Слушај шта ти говоре!
ВИД: Мораш да постанеш краљ!
ДАНИЛ: Али ја чак нисам ни законити владар!
ВИД: (Бесно.) Не сад!
ГРАДОНАЧЕЛНИК: (Данилу.) Заиста?
ДАНИЛ: Да. То је важно.
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Аха. (Парламенту.) Постављајте га.
(Парламент поставља Данила на престо, Данил седи збуњено.)
ГРАДОНАЧЕЛНИК: Изговарај.
ДАНИЛ: (Збуњено, жалосно.) Весеље, весеље...
(Андреј и Вид одмахују рукама, излазе.)
Крај
Јун 1996.
| 
