|
|
 |
Мирољуб Недовић - РикиВелики принц
Кад
испод слоја прашине (текст сонга Биљана Стојановић) (Стан-сто, столице, орамарић и фотеља... Зидни сат... Телевизор, телефон, телефон-секретарица, радио... ОН улази у стан. Пословно одевен - одело, машна, мантил преко руке и актен-ташна. Звиждуком појача светло. Баци мантил и ташну на фотељу... Ударцем шаке о шаку упали радио... Креће нека гласна музика која иритира... Два пута ударцем шаке о шаку смањи радио... Узима боцу пића из шанк - наспе пиће и укључи радио-телефон секретарицу... Преслушава, седи и пије пиће...) ГЛАС1: ... Драгане, мама овде... Тражила сам те у канцеларији, рекли су ми да си изашо... Дођи у недељу на ручак, нисмо се видели целог месеца... И тата те пуно поздравља... ГЛАС 2: ... Драганче, ја сам... Иван... Ако ниси заусет послом као и обично... Имам две карте за утакмицу... Јави се... Ћао! ГЛАС 3: ... Милићу... Јавите се директору Јоцићу чим будете стигли... Или још боље... Дођите хитно поново у канцеларију... Хвала... (Устаје, поново удрацем шаке гаси радио а пуцкетањем прстију пали телевизор - на програму су вести о некакавим ратовима, елементарним непогодама, несрећама... Док то траје он скида сако и кравату, раскопчава горње дугме на кошуљи, све ово немарно баца по столицима... Зазвони телефон... Два пута пуцкета престима и ТВ се стиша а он се јавља на телефон...) ОН: ... да ја сам... Примио сам поруку... Али немам намеру да се враћам, само што сам дошо кући... Али схватите, радио сам 18 сати, потребан ми је одмор... Не знам шта ће директор рећи али ја стварно нисам способан за тако нешто... (Револтирано спусти слушалицу... Тај звук појача ТВ... Па га он пуцкетањем прстију поново смањи... Пође да нешто уради кад зазвони звоно на вратима... Пође према излазу, зазвони и телефон... Таман да се врати поново звоно на вратима... он настави према вратима убрзано ... Телефон и даље звони..) ОН (off): ... Да... не... Не требају ми честитке јер још није нова година... А и ко данас коме пише честитке кад постоји телефон. (Телефон и даље звони... Он залупи "продавцу" врата и дотрчи до телефона.) ОН: Да... Ама реко сам вам... Не... нећу доћи поново на посао, не занима ме шта је Јоцић рекао... (Залупи слушалицу - ТВ се појача... Збуњен и бесан помешао звучне сигнале... Тапшући рукама уместо да телевизор смањи он упали радио... Гласнo-бесна музика, се помеша са рекламама са ТВ-а... То га још више збуни и он почне да тапше... Радио почне да мења станице... У целу буку се укључи и звоњава телефона... Он сада почиње да пуцкета прстима – тапше - звижди... Радио и ТВ се наизменично пале, гасе, појачавају, због звиждука и светло мења интезитет јачине... Телефон звони. Већ готово полудео, прво ишчупа телефонски прикључак, потом тресне ногом у телевизор и баци радио на под... Дотрчи до сензорског прекидача за светло и неким предметом који је успут покупио почне да удара по њему... За тренутак се све утиша... Полумрак... Сачека неколико тренутака , ослушне тишину и изморен седне... Телефон зазвони једном као на издисају... Он скочи и пребаци мантил преко њега... Као борећи се са неком звери... Убије га испод мантила... Стидљиво се јави и телевизор неким зрачком светлости па онда једва чујним тоном... "Непријатељ је јеш жив - треба га докусурити" Пошто је са телефоном завршио лежећи на поду... почиње да пузи кријући се иза преврнутих комада намештаја ... Када се телевизор појача он се примири... А кад утихне... поново крене у акцију... пузећи дође до ТВ-ове тастауре... Једним ударцем у њу тон нестане, слика се изгуби, остане само беличаста светлост да избија из њега... Победио је још једнога... Из радости га прене звоно на вратима... Сада већ зна шта ће... па
претрчавајући из једног угла у други дође до преко-пута излазних врата... Скине
ципелу и гађа у звонце... Први је промашај... Скине и другу , боље нанишани ,
и звоно "издахне"... Окреће се према радију очекујући неку његову реакцију...
Ништа се не догађа... Устаје лагано и са песницом на "готовс" прилази
му полако... Извуче и његов гајтан из струје... Још је на опрезу... Окреће се
да види да ли има још "непријатељ а" у близини... Почиње неко пиштање...
Окреће се око себе... Док не препозна одакле долази звук... Са његовог појаса...
Пејџер... Скине га са каиша... Погледа и баци... Победио је... Стан је у хаосу... Полумрак... Сто преврнут... Комади одеће разбацани по поду... Из ТВ-а иде светло које баца сенку на зид (риква нд) ... Он седи на поду уморан, исцрпљен и безмало срећан... Почиње да се смеје... Смех му донесе неку нову снагу... Почиње да звижди, тапше, пуцкета прстима... Али све остаје непромењено... Почиње да вришти... Окреће се, скаче... Седне тако да рукама може да прави снеке на зиду... Почне да се игра правећи разне фигуре-сенке... Када направи КОКОШКУ... Почне да имитира с е кретарицу .) ОН: ... сместа да сте дошли у канцеларију и да се јавите директору Јоцићу... (ВУК - имитира директора.) ... Милићу... мени нема поговора... грррр... (ЗЕЦ - својим гласом.) ... господине директоре, радим и викендом и празницима... али... (ВУК - директор.) ... појешћу те зечићу... грррр (СВИЊА - некога са ТВ-а.) ... ако један обзир узмемо у обзир... грок... онда тај обзир више не долази у обзир... грок... (ЋУРКА - неку естрадну звезду.) ... кад би био рањен, крви би ти дала ... (ЛАБУД - умилним гласом.) ... здраво, дечаче... (Ова игра му се баш допала па се засмеје и спусти руке... али сенка лабуда остане... Погледа са неверицом у сенку и у своје руке... Лабуд је у даље ту..) ОН: Шта кажеш?... (Окрене се иза себе... Као да му се неко обратио само њему чујним гласом...) ОН: Ко је то? (Скочи , почиње да тражи по стану...) ОН: Шта? (Погледа у лабуда на зиду .) ОН: Немогуће ... Ја почињем да лудим... ЈА сам полудео... СЕНКА Не полудео... Подетињио ... ОН: Ти значи постојиш? СЕНКА Како за кога. ОН: Аха ... (Као схватио је.) (Дотрчи до телефона... Заборављајући да га је предходно "убио"... Окреће број.) ОН: ... Ало, милиција... Болница... Ватрогасци... Ја сам полудео... раЗговарам са сенком на зиду... Са лабудом... (Схвати да телефон не ради ... Спусти слушалицу и побегне иза преврнуте фотеље... И ту се сакрије.) СЕНКА Лабуд... Или камила... Или носорог... Бик... Орао ... Или... (Сенка се претвара у сваку од поменутих фигура... А потом излази онај који прави сенке... То је "ОН-сенка"... Он не може да поверује видећи своју сопствену сенку како сама управља собом... Скочи из "скровишта" и искључи телевизор из струје ... Светло нестаје а са њом и сенка. Појављују се Кап.Кук и Звончиц а . ОН укочен и нем, расколачених очију... Као лутак.) ЗВОНЧИЦА: Где смо ми сада? КУК: Налазимо се у астероиду Б612... ЗВОНЧИЦА: 612? КУК: Број сам рекао само због одраслих... Одрасли воле цифре... ОН: Не ово не може бити истина... Жмурим и бројим до десет... Кад отворим очи нестаће све ово лудило... (Зажмури.) Један... Два... Три... КУК: Шта сам ти рекао... ЗВОНЧИЦА: Како си знао? КУК: Познајем планету на којој живи један црвени господин.Он никада није помирисао цвет. Никада није гледао звезду. Никада никога није волео. Никада ништа друго није радио осим сабирања... И по цео боговетни дан понављао:"Ја сам озбиљан човек... Ја сам озбиљан човек". И због тога се надимао од поноса... ЗВОНЧИЦА: Али то није човек већ гљива! КУК: Одрасли су такви... ЗВОНЧИЦА: Већ милионима година цвеће ствара трње. Милионима година овце ипак једу цвеће.Зар није озбиљан онај који покуша да схвати зашто се оно толико мучи да створи трње које никада ничему не служи? Зар рат оваца и цвећа није важан? Зар то није озбиљно и значајно... КУК: Кад одрастеш... Не више... Зато сам ја овде да убијем његове детињарије... И оставим гљиву да клија... ЗВОНЧИЦА: Стани, капетане! КУК: Не задржавај ме... Журим... ЗВОНЧИЦА: Можда се дечак у њему и пробуди... КУК: Немогуће... Овај је много преозбиљан... Видела си... Ниушта не верује... ЗВОНЧИЦА: Можда ће Паја моћи. КУК: Који Паја? ЗВИНЧИЦА Његов пајац. КУК: Касно је... (Вади мач и полази према Драгану.) (Звончица вади сат-будилник... Чује се откуцавање... Тик-так... Тик-так... Капетан се тргне...) КУК: То је он!? ЗВОНЧИЦА: Ко? КУК: Онај проклети крокодил... Бежимо... ЗВОНЧИЦА: Хихихи. (Звончица се пакосно насмеје и оде за њим.) (Као да су били у пролазу, кроз мисли... како Се појавише Кук и Звончица ишчезну...) ОН: ... Девет... Десет... (Отвара очи... Нема никога... Скочи... Оптрчи собу и гледа у сваки кутак али ништа не нађе.) ОН: ... Знао сам да стрес и напор морају негде да ударе... Плашио сам се инфаркта... Код мушкараца у мојим годинама то није реткост... Плашио инфракта - прижељкивао чир... Као мање зло... Средње решење... Сума-сумарум... Подилканио сам... Или је то од умора?... Можда је од умора?!... Сигурно је од умора! (Како већ седи на поду... Окрене се и легне... Да одмори... Можда би и заспао да у собу не упадне лопта... Откотрља се и стане... Он се придигне гледа у лопту.) ОН: Ако сада и ова лопта проговори, дефинитивно сам луд. (Гледа у лопту ништа се не догађа, поново легне... Сети се па устане.) ОН: Лопте не могу саме да ускачу и искачу из собе... То је против свих закона физике... Али... Нећу да проверавам... Можда ипак... (Врати се на спавање. Иза обореног стола појављује се лутка Пајаца... Разгледа по соби... А онда се намести са намером да сачека Драгана да се пробуди... Осетивши нечије присуство... Он отвори очи... Придигне се... Погледа у пајаца... Он му се обрати.) ПАЈАЦ: Здраво, Дебели... (Он не може да верује... Можда се није пробудио... Почне да лупа себи шамаре и штипа се по образу.) ОН: Пробуди се... (Кад установи да је и после тога лутка још ту, одмах почне да вришти... Пајац запуши уши и сачека да се овај умори од дреке.) ПАЈАЦ: Дебели, зашто урлаш толико? ОН: Ко си ти? ПАЈАЦ: Зар ме не препознајеш?... Твој Пајац!... Паја! ОН: Лажеш... Мој Пајац никада није знао да говори. ПАЈАЦ: Како смо онда разговарали у игри? ОН: Ја сам говорио а ти си ћутао... ПАЈАЦ: Значи препознао си ме... Рекао си -ТИ си ћутао.- Већ је било време да ме се сетиш... Дебели. У оном орману је било одвратно... Пуна су ми уста прашине... А мољци... права напаст... ОН: Немој да ме зовеш Дебели. ПАЈАЦ: Као мали си био... ОН: Као мали сам био... Сад више нисам... Јасно! ПАЈАЦ: Како онда да те зовем? ОН: Никако... Да ме не зовеш... И ја тебе нисам звао... Не знам одакле ти овде... ПАЈАЦ: Из ормара... ОН: Из ког ормара? ПАЈАЦ: Оног са играчкама... ОН: Рекао сам мајци да све играчке баци. ПАЈАЦ: Није их бацила... Чува за унуке... ОН: Какве унуке... Шта лупаш... Нисам ожењен... ПАЈАЦ: Знам... ОН: Одакле знаш... Реко ти плишани меда... ? ПАЈАЦ: Не... Њега су још прошле године мољци појели... Шта ћеш... Лош материјал... "Ти си за мене још само малишан налик стотинама хиљада других дечака. И ниси ми потребан. Ја сам за тебе само лисица слична стотинама хиљада лисица... Али, ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету" ОН: Чекај... То говори лисица Малом Принцу... Из књиге... ПАЈАЦ: Видиш да ниси све заборавио. ОН: Мора да сам попио неку халуциону дрогу... Стојим насред собе и разговарам са крпеном лутком... Али од чега је болест од тога и лек... Где је тај сандук са играчкама? ПАЈАЦ: У твојој соби... Служи ти као радни сто... Компјутер је на њему. ОН: Сад ћу да се вратим. (Изађе бесно. Из офа се чује болно-бесан крик.) ОН: (ОФФ.) ПАЈО УБИЋУ ТЕЕЕ!! (Утрчава у собу са играчком сљомљеног мача.) ОН: Мој компјутер! ПАЈАЦ: Знам. Сломио се... Сметао ми је док сам излазио из сандука. (ОН покушава да Пајаца убоде мачем али мач је поломљен и Пајацу не може да шкоди.) ПАЈАЦ: ... Немој, голица ме... ОН: Знаш ли колико он вреди? ПАЈАЦ: Претпостављам, јако пуно. ОН: Превише-јако-много-пуно... ПАЈАЦ: Ти си полупао све по кући... А мене нападаш због једног компјутера... Буцо, није лепо. ОН: Не зови ме Буцо... Иначе ћу од тебе да направим крпу за судове... Оно са сенком?... То си ти? ПАЈАЦ: Трик... Мала шала... Допало ти се? (ОН нервозно шета по соби...) ОН: Ово је шашаво... нема никаквог смисла... Ја сам одрастао човек... не верујем у чуда... Не верујем у баба-роге, не верујем у патуљке, чак ни у Деда Мраза не верујем... (Онда као да га је пајац питао он одговара.) ... У компјутер верујем, него шта... У то сви верују... То је машина. Ради на оне... мале чипове, овако мале... (Одговара на луткино непостављено питање.) ... Да... И живот ми се претворио у компјутерску видео игру... Таман решиш један проблем и мислиш да ће сада бити све у реду... Кад оно, мућак... Прелазиш на виши ниво... Са већим и тежим проблемом... (О д говара Паји.) ... Лакше је у видео играма... постоје правила... Имаш три живота... Ако једном погрешиш... Имаш још два, да се извучеш... Поправиш... Кад се игра заврши... притиснеш "ресет". Па све испочетка... (Паја га "немо" пита а он му о д говара.) ... Зезнули су нас, Пајо... Све нас су зезнули... Гурнули су нас у живот, а да нам нико није објаснио правила... Нико нам није показао ко је "бед гај" а ко је "гуд гај"... Нико ми није увалио џојстик у руку... не могу све да контролишем без џојстика... (Паја га немо теши.) ... Не плачем... Што бих плакао... Велики сам ја за плакање. (Схвати да "телепатски" разговара са лутком и готово врисне.) АААААА! (Уплашено се одмакне од Пајаца.) Ти ништа не говориш а ја те чујем? ПАЈАЦ: Тако смо и некад разговарали. ОН: Да, али... ПАЈАЦ: Где је онај Мали принц кога сам тако добро познавао.Сада си се претворио у становника четврте планете... Из Егзиперијеве приче. (ОН га збуњено гледа... Присећа се.) ПАЈАЦ: Престао си да верујеш, Буцо. ОН: Коме, и у шта данас да верујем? ПАЈАЦ: Прво у себе и у своју машту... А затим у игру... Престао си да се играш. ОН: Одрасли се не играју... НЕ ГАЗЕ ТРАВУ НЕ УЛАЗЕ ГДЕ ПРИСТУП НИЈЕ ДОЗВОЉЕН НЕ ПУШЕ ГДЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО Забрањено лепити плакате! Забрањено купање! Забрањено сликање! Забрањено претицање! Забрањено пецање! Забрањен разговор са возачем! Забрањен пролаз! МОЛИМО ВЕЖИТЕ СЕ! (Док је он ово певао-рецитовао... Пајац се изгубио.) ОН: ... Осећам... Да ми се ноге коче... Руке раде механички... Глава такође... све више постајем ЛУТКА, у свету правила, забрана, шаблона... Пајац у серији милиона других... Са истим оделима, навикама... "Орманима"... Нећу да будем лутка!... Лутке не могу ово да ураде... (Уради колут напред.) ... Ни ово... (Колут назад... Став о шаке... А онда настави да се лудира и блесави... Кревељи... Скаче, игра лопту.) ОН: Ти не можеш ништа од овога... Ајде пробај! (Пајаца нема.) Пајо, где си... (Почне да гледа около... Да га тражи...) ... А тако значи... Нова игра... (Схватио је... Па зажмури.) ЕН ДЕН ДИНИ САВА РАКА ТИНИ... (Док он изговара бројалицу... Појављ уј е се Звончица...) ЗВОНЧИЦА:... Видиш! Рекла сам ти! (Појављује се Кук опрезан да се случајно у близини не налази и крокодил...) КУК: Само се прави... Познајем их ја добро. ЗВОНЧИЦА: Кога? КУК: Одрасле. ЗВОНЧИЦА: Он је другачији. КУК: Није... Када причаш одраслима о некој особи они ти не кажу:"Каква је боја његовог гласа? Које игре највише воли? Да ли има збирку лептира? Они вас питају Колико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико зарађује? Само тада сматрају да га познају... Ако кажеш одраслој особи... "Видео сам лепу кућу од ружичастих опека, са мушкатлама у прозорима и голубовима на крову"... они нису кадри да замисле ту кућу... Треба им рећи Видео сам кућу од сто хиљада... Тада узвикују Како је то лепо ! ЗВОНЧИЦА: Говориш ми "Малога принца"... али постоје ваљда и Велики принчеви... Који умеју да се играју, радују... Смеју. КУК: Ретко... А и њих сматрају лудацима или кловновима... Ја им зато помажем у неку руку... Докусурим дечаке и девојчице у њима и остају прави озбиљни људи... ЗВОНЧИЦА: Али... КУК: То и ништа не боли... Чак и не осете... Кад детињство ишчезне из њих... Престају да гледају цртаће, читају бајке... Да се играју. ЗВОНЧИЦА: Па то је ужасно. КУК: Престају и да чачкају нос... Да се кревеље другима... Да иду са флекама на мајици... Да се гласно смеју. ЗВОНЧИЦА: Па то је досадно. КУК: Јесте... Али су озбиљни одрасли људи. ЗВОНЧИЦА: Не дам... Не може. КУК: Ко тебе пита. (Поново пође мачем... А Звончица понови трик са сатом и поново Капетан побегне главом без обзира. Драган довршава бројалицу.) ... САВА РАКА ТИКИ ТАВА ЕЛЕМ БЕЛЕМ БУФ ТИК ТАК ТРУФ... Полазим! (Тражи га али Пајаца нигде нема.) ОН: Знам... Хоћеш Ћораве баке. (Везује кравату преко очију.) ВОДИМ БАКУ НА ПАЗАР (Са повезом преко очију иде и удара у предмете по соби... Са свих страна појављује се још лутака... Уз Пајаца ту су и ... Плишани Меда... Златокоса... Он, везаних очију, напипа Плишаног Меду...) ОН: Пајо... (А онда се брзо тргне и повуче руке.) ОН: ... Мачка.!! (Спусти кравату са очију.) ОН: Шта је сад ово?... Постао сам Гуливер у земљи лутака. (Лутке га само гледају... Пајац ћути.) Сви сте из ормара? Испаде да сам ја био нека Сека Перса, па сам се само са луткама играо. ПАЈАЦ: Меде се сећаш... Не личи на себе, због мољаца... Добио си га за трећи рођендан. ОН: Знам, стајао је на регалу у мојој соби. ПАЈАЦ: Златокоса је Веснина лутка. ОН: Ја се нисам играо са њом. ПАЈАЦ: Ниси... али си је стално чупао и кривио, да би наудио својој сестри. ОН: Само кад се посвађамо. ПАЈАЦ: А често сте се свађали. Зато и нема златне увојке. ОН: (Покајно Златокоси.) Извини. (Она само благо климне у знак одобравања.) Они... Не знају да говоре? ПАЈАЦ: Ти им ниси дао гласове. ОН: Ја? ПАЈАЦ: Свако дете својој лутки даје глас, каракетер, особине... Нисте се "припитомили" ОН: Ја сам дечак... Играо сам се са пиштољима, стрелама. ПАЈАЦ: Што си се више са тим играо... То је све мање постајала игра... Рат и убијање је игра одраслих. ОН: И шта ви сад хоћете од мене? ПАЈАЦ: Питање је, шта хоћеш ти од нас... Ти си нас звао. ОН: Опет неки трик? ПАЈАЦ: Нема трикова, Дебели... Оног тренутка кад су ти досадиле играчке одраслих, ти си нас позвао. ОН: (Замисли се) ... Ужелео сам се ... Кликера... Играмо на "кеке"... сВако има своју "пајку"... Нема "износ"... "Такси у место"... "Ситан пелц"... Фудбал... на "викторије"... То је оно знаш... Кад се поделимо у две екипе... На један го... Голаман је неутралан... Симке, Иван и ја... Горча увек брани... Друга екипа... Клинци из краја... Мајка ме обавезно зове са прозора... да сви чују како не идем кући на време... "ДРАГАНЕЕЕ, АЈДЕЕЕ КУЋИИИИ"... а другари хорски одговарају -"ТЕТАА ЉИЉООО САМО ЈОШ МАЛООО". Симкетова баба је умела да маже најбољи "мас на леба" који сам у животу јео. ПАЈАЦ: Знам. ОН: Одакле ти знаш? ПАЈАЦ: Тако. Знам. ОН: Препече хлеба на плотни... Онда га истрља чешњевима белог лука... Да упије мирис... Онда иде маст... А одозго... Со и алева паприка... Ал зато моја Љиља кад направи палачинке са џемом од шљива... По Цариграду се причало о тим палачинкама. ПАЈАЦ: Знам. ОН: Ма немаш ти поима... Ја и сада кад се зажелим детињства одем код мама Љиље и тражим палачинке са шљивама... ПАЈАЦ: Дебели, ти изгледа ништа ниси схватио... Све ја то знам... Твоје успомене су и моје успомене... Памтим када си сломио ногу, скачући са тамо некаве гараже... Гаражу никад нисам видео... Јер ме тамо ниси водио... Али знам да смо се тада највише играли... Овде у соби. ОН: Знаш и да сам ја сломио прозор... А окривио Весну? ПАЈАЦ: Знам. ОН: И данас осећам кривицу због тог прозора. ПАЈАЦ: И то знам... Целу ноћ ниси спавао... па си се ујутру правио болестан... да не идеш у школу. ОН: Знаш и за цигарете? ПАЈАЦ: Аха. ОН: И за оне безобразне слике? ПАЈАЦ: Заједно смо их гледали ноћу под ћебетом уз батеријску лампу... ОН: Ниси ваља некоме причао о томе? ПАЈАЦ: Коме?... Само ти можеш да ме разумеш. (Са олакшањем.) ОН: И колико тога памтиш... ПАЈАЦ: Све до онда када је у посету требала да дође она девојчица која ти се јако свиђала... ОН: Ивана? ПАЈАЦ: Да, она... И онда си нас све сакрио у онај одвратни орман... (Почне да виче.) Да се боримо са мољцима, прашином и мраком... ОН: Смири се, Пајо... ПАЈАЦ: (Бесан и даље.) Много касније... Рекао си мајци да нас баци у ђубре... Што она срећом није послушала... И сада смо овде... Слушамо твоје патетично нарицање за детињством... Које само ти памтиш... И нико сем тебе... ОН: Полако... (Смири Пајаца) ... Извини... Извините сви... Ево... Обећавам да вас нећу враћати у орман... Обећавам... Да ћу још сутра дати неком да поправи Меду. ПАЈАЦ: Касно је, Драгане... Не можеш више да будеш Мали принц, нити ја могу да будем она иста лисица... Ни ружа... Никада те више неће бити брига је ли Овца појела Цвет... Нити да ли је то шешир или змија која је појела слона... ОН: Зашто касно?... А како сада?... Зашто онда? ПАЈАЦ: Да те подсети да можеш... Да умеш... Кад ти се срце узнемири а душа узјогуни... Кад се пробуди онај бунтовни различак у теби... Ми ћемо увек бити ту... Можда нећеш увек моћи да нас разумеш... Али знаћеш... Сада знаш... Многи то никада не сазнају... ОН: Стани... Шта то причаш... Куда ћете... (На сату почиње да откуцава поноћ - 12 сати-... И са сваким откуцајем лутке постају све беживотније... До задњег откуцаја када остану само обичне "не-живе" лутке.) ОН: Пајо... Медо, Златокоса... Пајо ! (Узима их у руке али сада су они само ствари као и све лутке... Он узима лутке отреса их од прашине и лепо поређа седне на средину сцене... Мрак... Само светло на њему...) ОН: (Цитат са краја књиге Мали принц , Егзипери.) "... Од тада је прошло шест година... Још никада нисам причао ову причу... Био сам тужан али сам говорио "То је због умора... Сада сам се мало утешио... То јест не сасвим... Али поуздано знам да се вратио на своју планету... А ја волим ноћу да слушам звезде.То је као да звони пет стотина милиона прапораца... За вас који исто толико волите малога принца, као за мене, нема ничег важнијег на свету од тога да ли је негде, не знамо где, нека овца коју не познајемо појела или не једну ружу... Погледајте небо. Запитајте се Да ли је овца појела цвет или није... И видећете како се све мења... А ни једна одрасла особа неће никада разумети зашто је то толико значајно. ... Ако једнога дана отпутујете у Африку, у пустињу. Ако вам се деси да прођете туда, преклињем вас, не журите, причекајте мало тачно испод звезде. Ако вам тада приђе неко дете, ако се смеје, ако му је коса златна, ако не одговара на постављена питања, сигурно ћете погодити ко је... Тада будите добри... Не остављајте ме тако тужног... Брзо ми пишите да се вратио... " КРАЈ // Пројекат
Растко / Драма и позориште / Савремена
драма // |