|
|
 |
Миладин Шеварлић: Српска ТрилогијаМиладин ШеварлићКОСОВОДрамаПоговор Душана Ч. Јовановића: Шта Косово није - О, колика туга беше по земљи (Диак Николица, 1389.) - Ум за морем а смрт за вратом. (Народне пословице) - Завичај спаса с ону страну времена... (А. Тојнби: Истраживање историје) - Што је било то је сада, и што ће (Проповедник 3:15) ЛИЦА: КНЕЗ ЛАЗАР ХРЕБЉАНОВИЋ (60) I(Кнез Лазар, кнегиња Милица, Стефан и Оливера, одевени у дуге одежде од беле свиле, шетају прекрасним, идиличним вртом. Покрети су им веома одмерени и отмени, однекуд допире умилна, дворска музика, смеше се уљудно једни другима. Улази дадиља, носећи златну лопту, Оливера трчи ка њој.) ДАДИЉА: Паде листак дрењине (Дадиља добацује Оливери лопту. Кнежевска породица отпочиње са лоптањем, то раде стилизовано и елегантно, церемониозно; нарочито кнез, са дугом, проседом, лелујавом брадом која му пада по грудима, кнез убрзо напушта игру и, док породица у дубини наставља са лоптањем, прелази на просценијум и обраћа се публици.) ЛАЗАР: Ја сам српски кнез Лазар Хребљановић, у мушкој снази од шездесет
година, а ово је моја породица. Свакога дана, после ручка, ми се овако
шетамо. Понекад се лоптамо златном лоптом. Ми све радимо углађено, с мером
и достојанством, како доликује нашем узвишеном владарском позиву. (Улази Витомир.) ЛАЗАР: Али, ево долази Витомир, мој војсковођа, славни победилац Турака на Дубравници. Сада ћемо и њега укључити у нашу отмену игру. ВИТОМИР: Господару... (Лазар елегантним покретом даје знак да му добаце лопту.) ВИТОМИР: Господару, велика турска војска, под командом султана Мурата, прешла је у Европу! ЛАЗАР: Пст...! (Добацује му лопту, отмена игра се наставља, уз весели смех деце. Мрак.) II(Лазар и Витомир. Пред Лазаром слуга са сребрном посудом у којој кнез пере руке, затим се умива. Док то ради, непрестано говори.) ЛАЗАР: У шуме хајдемо зелене, ВИТОМИР: Ако је турска војска прешла у Европу, постоје два највероватнија правца њеног деловања... ЛАЗАР: Свему има време, и сваком послу под небом има време... ВИТОМИР: Или Византија или Србија. ЛАЗАР: Има време када се рађа и време када се умире; време када се сади и време када се чупа посађено... ВИТОМИР: Али, пошто је Византија практично сведена на цариградске зидине, чије освајање, међутим, подразумева, бар за сада, готово непремостиве војне и техничке препреке, и пошто та иста Византија уредно плаћа данак у сувом злату... ЛАЗАР: Време када се убија и време када се исцељује; време када се разваљује и време када се гради... ВИТОМИР: Сматрам разумнијом претпоставку да је султан Мурат решио да се дефинитивно обрачуна са нама. ЛАЗАР: Време плачу и време смеху, време ридању и време игрању. Данас је време игрању, драги мој Витомире, данас ми славимо осму годишњицу твоје велике победе над Турцима, на Дубравници. ВИТОМИР: Нисам сигуран да имамо много разлога за славље, господару... ЛАЗАР: Прославе, драги Витомире, доприносе сјају државе и учвршћују поверење
народа у њену снагу. ВИТОМИР: Ако јој на челу стоји сам султан, та чета мора бити прилично велика. А према гласовима које смо добили из Цариграда, мислим да ствари баш тако стоје. ЛАЗАР: Гласови, гласови... Зашто ми стално досађујете тим гласовима из
спољног света. Ја ослушкујем унутарњи глас који ми говори и који ме води. ВИТОМИР: Ако будемо војнички поражени, како можемо доживети духовни препород? ЛАЗАР: Кад је, драги Витомире, грех сувише велики, или пад духовни, ако
више волиш, потребан је каткад, и пораз да би се могао доживети препород. ВИТОМИР: Морал се, изгледа, ствара једино силом. После победе, а не после пораза. ЛАЗАР: Па, покушаћемо да победимо, драги Витомире, разуме се да ћемо
покушати. Али да бисмо могли победити спољашњег непријатеља, морамо прво
победити себе. ВИТОМИР: Али у тој ствари се ипак нешто не слаже. ЛАЗАР: Шта се то не слаже? ВИТОМИР: Ми у боју на Дубравици нисмо победили. ЛАЗАР: Шта кажеш? ВИТОМИР: Господару, ти бар знаш да је бој на Дубравици био изгубљен. ЛАЗАР: Како изгубљен, кад у свим нашим летописима пише да је то била сјајна победа, која је за много времена освајача са истока одвратила од наших граница? ВИТОМИР: Ја не знам шта пише у летописима, али знам како је било у стварности,
јер сам био тамо и још носим ожиљак од турске сабље. (Пауза.) ЛАЗАР: Шта је с тобом, сине? ВИТОМИР: То је, био пораз. Ти знаш да је био пораз! Сви то знају, али ћуте, јер их је зло искуство ћутању научило. Разуме се, када ми помремо, лаж из летописа претвориће се у истину. Али, за сада, ми смо још живи, ми знамо да је то био пораз. ЛАЗАР: А шта ти хоћеш? ВИТОМИР: Хоћу да се људима каже истина о положају Србије. Хоћу да се смање порези, да се народ ослободи претераног кулука, да се престане са бесмисленим зидањима, са велелепним лововима и прославама. Да се од тог новца створи народна војска, да се плате веће најамничке чете. И да се хитно отпочну преговори са покрајинском властелом. Са Босном, Зетом, Јужном Србијом... Сами нећемо опстати, господару! Поготово не пред најездом, која се са истока спрема. (Пауза. Лазар клима главом.) ЛАЗАР: А можда и првенство да препустимо некоме од њих? Неком способнијем. Марку, Твртку? ВИТОМИР: То ја нисам рекао, господару! ЛАЗАР: Можда си мислио, Витомире... (Гужва, галама, аплаузи, сцена се пуни светом. Оклопници са стране.) ЛАЗАР: Сакупили смо се овде, господо хришћанска, да прославимо велику
победу српског оружја, која ће остати вечно записана у аналима наших подвига
и у памћењу нашег народа. (Овације, аплауз.) ВИТОМИР: Ако твоје поразе будемо славили као победе, значи да нам ни у будућности победе нису потребне. Сваки следећи пораз прогласићемо једноставно за победу. Све до оног дефинитивног пораза, који ће бити толико очигледан и толико катастрофалан, да ће измицати сваком политичком релативизму. Или ћемо наћи начина да и катаклизму представимо као неку врсту победе? Зато пустимо Турке да чине што им је воља, да газе нашу земљу, руше наше цркве, и да униште име српско и хришћанско! ЛАЗАР: Славећи, дакле, господо, ову велику победу и нашег храброг војсковођу, племенитог Витомира, ми прикупљамо снагу за нове борбе и нове победе. (Публика се разилази. Остају Лазар, оклопници и Витомир. Стефан и Оливера посматрају, прикривени. Витомир пође ка излазу, оклопници му препрече пут. Он се окрене, гледа у Лазара, овај стоји непомично. Мрак.) III(Стефан са златном лоптом. Оливера.) СТЕФАН: Хоћеш ли да се лоптамо? (Баци јој лопту.) ОЛИВЕРА: Прошло је време песама и свечаности... Хоћу у манастир. СТЕФАН: У манастир? ОЛИВЕРА: Да. СТЕФАН: Зашто? ОЛИВЕРА: Хајдемо заједно! Заједно ћемо се подићи на облацима у сретење Господа нашег, Исуса Христа... СТЕФАН: Ја ћу бити кнез. Морам да владам. ОЛИВЕРА: Без прозора ми дом сазидаше иди, у њему седи, рекоше... СТЕФАН: Луда си. Отац ће те удати за неког моћног великаша. ОЛИВЕРА: Нећу. СТЕФАН: А за кога би хтела? ОЛИВЕРА: Ни за кога. СТЕФАН: А за Витомира? (Оливера испусти лопту. Гледа га. Крене ка излазу. Застане.) ОЛИВЕРА: Свршено је! Отићи ћу од вас и отрешћу прах са ногу својих. (Оливера изађе. Стефан узме лопту. Улази Лазар.) СТЕФАН: Хоћеш ли да се лоптамо? (Добаци Лазару лопту. Овај је узме и држи је онако како ће држати своју главу у последњој слици.) ЛАЗАР: Сад није време за лоптање. СТЕФАН: А зашта је сада време, оче? (Пауза.) СТЕФАН: Где је Витомир? ЛАЗАР: Отишао је у инспекцију трупа. СТЕФАН: А зашто су га оклопници гурали? ЛАЗАР: Ко га је гурао? Какви оклопници? СТЕФАН: Они су га одвели. Ја сам све видео. ЛАЗАР: Не приличи наследнику престола да свуда забада свој кнежевски нос. Мораш још много да учиш, Стефане Лазаревићу, да би правилно схватио оно што видиш. Поготово оно што мораш, или ћеш морати да чиниш. За сада сматрај да ниси видео ништа. СТЕФАН: Али ја сам видео. ЛАЗАР: То што си видео припада такозваном подручју привида или произвољности. Само пречишћена, кондензована стварност има право да се стварношћу назове. Она стварност, дакле, која је очишћена од свега случајног, хаотичног, незаконитог – од свега што нарушава задати ред и поредак, складно уобличену и доследно остварену слику света. (Улази двороуправитељ.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Стигао је Вук Бранковић, господару! (Двороуправитељ се поклони и изађе.) ЛАЗАР: Престолонаследниче, иди поиграј се мало. (Баци Стефану лопту, овај је узме, један тренутак стоји и гледа Лазара, затим истрчи. Улази Вук Бранковић.) ЛАЗАР: Каква је ситуација? ВУК: Лоша. Турска сила је велика и по правцу њеног кретања закључујем да наступа према Косову, то јест према мојим поседима. ЛАЗАР: Значи, немамо времена да са Марком и Константином учинимо оно што смо са Алтомановићем учинили. ВУК: Бојим се да немамо. ЛАЗАР: Време нам се измакло... ВУК: Витомир је, дакле, био у праву. ЛАЗАР: То је небитно. Не можемо свакоме дозволити да буде у праву. ВУК: Штавише, пошто су Марко и Константин турски вазали, може се десити да султан од њих захтева војску за рат против нас. ЛАЗАР: Мислиш да ће пристати? ВУК: Знаш и сам да немају другог избора. ЛАЗАР: Имају. Да се са нама против Турака уједине. ВУК: Па кад Турке победимо, да их онда нападнемо и урадимо с њима као с Алтомановићем. ЛАЗАР: Да. ВУК: А онда ћеш ти мене. ЛАЗАР: Или ти мене. (Пауза. Затим обојица прсну у смех.) ВУК: Добро. Позовимо их онда на преговоре. ЛАЗАР: Позваћемо и Твртка, и остале. Можда и Хрвате. ВУК: Мислиш да Хрвати имају интереса да нам помажу? ЛАЗАР: Објаснићемо им да су наши интереси заједнички. ВУК: Како ћеш у рат без Витомира, он ти је најбољи војсковођа? ЛАЗАР: Сам ћу предводити војску. ВУК: Тако можеш и да погинеш. Ниси баш у годинама... ЛАЗАР: Ако погинем, постаћу светац и предмет култа. (Мрак.) IV(Оливера и дадиља. Дадиља размешта кнегињици постељу. Оливера се спрема за починак.) ДАДИЉА: (Певуши.) ОЛИВЕРА: Дадо... ДАДИЉА: Кажи, чедо! ОЛИВЕРА: Сањала сам страшан сан... Понори и вирови обасјани муњама. Гране великих храстова, за које се грчевито држе људи, разноси бура. Вода, посута одломцима домаћих ствари на којима се спасавају жене и деца. Стада на висоравнима даве се и газе међусобно. У гомили људи, који са оружјем у руци бране и последњу стопу земље од избезумљених животиња, неки крше руке, гризу их да крв тече, други рукама закапају уши да не чују страшну грмљавину, или мећу руке на очи да не виде смрт која се примиче. Неки се убијају, даве, боду мачевима, скачу са стена у набујалу воду, а мајке проклињу бога и хватају своју децу да им разбију главу о камен. Распаднута мртва тела из дубине излазе на површину воде, сударају се међу таласима и одскачу као мешине надуване ваздухом. Птице слећу на њих, или од умора падају на живе људе и животиње, јер не налазе више другог места на које би могле да слете... ДАДИЉА: Стиди се, кћери! Такви снови не приличе једној српској кнегињици. Није пристојно тако сањати. И откуда ти то уопште? Срећна си, заштићена. Живиш у тврдом граду, у веселом свету. Ти треба да сањаш о будућности, о красном животу који те чека. Да сањаш о витезу који долази преко мора, из далеке, непознате земље, јашући на витом белцу. На њему оклоп од злата што блиста тако да се витезу од сјаја не може у лице погледати, а перјаница са шлема спушта се на сапи коњске. Он ће бити владар једног великог и срећног царства, у које ће те одвести. ОЛИВЕРА: Чујем ноћу крике, одоздо, из тамнице... ДАДИЉА: Чини ти се, кћери, чини ти се. ОЛИВЕРА: Шта му они раде, дадо? Да ли га муче? ДАДИЉА: Кога, кћери? (Пауза.) ОЛИВЕРА: Витомира. ДАДИЉА: Не треба да мислиш о Витомиру, кћери. Витомир је издајник. ОЛИВЕРА: Шта причаш, дадо? ДАДИЉА: Издао је кнеза на Дубравници и продао се Шашит-паши. То сви говоре. Зашто би га, иначе, затворили? ОЛИВЕРА: Ти си луда! Он је на Дубравници победио Шашит-пашу. Па то у свим нашим летописима пише! ДАДИЉА: Кажу да је примио новац од паше и да је покушао да нашу војску увуче у турску заседу, али да му то није успело, јер га је Бошко Југовић прозрео и повео оклопнике у одлучни јуриш. Неки чак причају и да се Витомир тајно потурчио. (На вратима стоји кнегиња Милица.) МИЛИЦА: Зашто не спаваш, дете моје? Ноћ је за благи починак одређена. (Пауза.) Ми ред поштујемо. Ми дајемо пример другима. Је л' тако, Оливера? (Пауза.) ОЛИВЕРА: Тако је, мајко. МИЛИЦА: Помолимо се, онда, заједно. (Милица говори молитву, оне за њом.) Одричем се свега што није воља Твоја, што није слава и мудрост Твоја, Христе, Боже мој! Просвети душу моју једином Својом светлошћу, избави од проклетих двоумних мисли, утврди стопе моје на путевима Својим и заштити ме крилима Својим. Из дубине вапијем к теби, Господе, саслушај глас молите моје, саслушај
и помилуј! И опомени ми се, Господе, кад дођем у царство Твоје. Амин! V(Тамница. Витомир, везан, подераног одела и крвавог лица. Драгутин пере крваве руке, и пошто је био раскомоћен, облачи се.) ДРАГУТИН: (Гунђа.) Издајник остаје издајник... Уместо да признаш, да одаш своје саучеснике и молиш кнеза за милост, па да лепо примиш казну и опроштај, ти се са мном инатиш, мамицу ти крваву! У овој земљи реда мора да буде. Ми се за то старамо. И ми ћемо га завести, ако нико други није у стању. Ђубре издајничко! Руке твојом псећом крвљу морам да поганим. Ако си згрешио, прими казну и готово; тако се успоставља ред и поредак. Преступ – казна, преступ – казна. Је л' тако? Ако лепо признаш и покајеш се, казна ће бити блажа. Ослепе те и протерају из Крушевца. Или ти, можда, само одсеку десну шаку. Или: ослепе те, а не протерају. Или ти одсеку шаку, па протерају. Или, можда, само језик. Шта ја знам... А овако, главу ћеш изгубити. Кажи сам, зар нисам у праву? Ћутиш, је л' да? Истераћу ја бес из тебе, само полако. Кости ћу ти поломити, и то једну по једну. Друга ти казна неће ни требати. Главу нећеш одавде изнети, псето потурчено! (Улази Димитрије.) ДИМИТРИЈЕ: Како иде, друже? Је л' признао? ДРАГУТИН: Не знам како је код вас, у Византији, ал' ови наши су тврдоглави ко магарци. Види какве су ми руке! Има тврду главу, сву сам кожу одрао... Преузми га сад, па ћеш да видиш. Здраво, друже! Срећно! (Драгутин излази.) ДИМИТРИЈЕ: Гле, гле, како вас је само раскрвавио... Сад ћемо ми то! (Брише Витомиру лице мокром крпом. Све време послује и прича.) Немојте замерити што то кажем, али брате, баш сте ви Срби варвари. Тако вулгарно тући човека... ВИТОМИР: Више волим да ме тучете него да ми се подсмевате. ДИМИТРИЈЕ: Али, молим вас, нема ни говора о подсмеху... Погледајте, скоро
вам је око избио! Варварин! Наша мисија на Балкану дала је врло, врло
половичне резултате. То морате и сами признати. (Забада му једну, другу, трећу иглу под нокте. Витомир се грчи, издржава, најзад крикне. Мрак.) VI(Стефан и Димитрије. Док Димитрије говори, Стефан обилази око њега играјући се златном лоптом.) ДИМИТРИЈЕ: Данас ћемо говорити о лаву, цару зверскоме. Друго дело лавово: када спава, очи његове гледају на седам страна, и
сазнаје о ловцима, и утврђује се да га ловци на сну не нађу. Тако и Господ
наш, Исус Христос, распе се да ђавола уништи. Тада рече за пророке који
беседе: очима гледаху; тако и ти, човече, кад спаваш, или једеш, или пијеш,
све ум твој да је о Богу, и стражу да имаш од ђавола, да те не нађе без
молитве и узме те. Јер рече пророк Давид: "нећу умрети, него ћу жив бити",
јер ако ти души добро учиниш, нећеш умрети никако, пошто праведник не
умире, него живи на векове. (Мрак.) VII(Лазар стоји на сред сцене у свечаној одори од броката. Преко рамена пребачен убрус. Слуга му лаганим, свечаним покретима чешља косу, затим браду.) ЛАЗАР: Мала је капија и узак је пут који води у живот, и мало ће их бити који ће га пронаћи. Ми смо глумци у божанској драми, глумци који на позорницу излазе само једном, утолико је наш задатак озбиљнији, а грешке неповратне. А наш задатак састоји се не само у томе да служимо Богу омогућујући му да обнови своје стварање, већ и у томе да својој браћи и својим потомцима показујемо пут који треба да следе: (Преко сцене протрчава Стефан, јурећи за златном лоптом. За њим трчи Димитрије.) ДИМИТРИЈЕ: Господару, станите, морате се ипак обући! Владари српски само што нису стигли! (Обојица нестају са сцене. У дубини, пролазе Милица и Оливера; за њима дадиља, носећи прегршт хаљина у рукама. Утрчава задихани двороуправитељ.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Господару, време је, они су пред вратима! (Лазар баца убрус са рамена. Огрћу га плаштом и стављају му круну. Улазе оклопници, породица, Димитрије, свита. Фанфаре.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Краљ Босне, Твртко Први! (Улази Твртко енергичним кораком; наклон лево и десно.) ТВРТКО: Краљ Срба и Босне! (Приђе Лазару, пољуби се с њим и стане до њега.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Краљ Марко, господар Прилепа и околине! (Улази Марко, строгог и достојанственог изгледа) МАРКО: Краљ Срба, Марко Први! (Лазар крене да га пољуби. Марко се само наклони и стане до кнеза.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Благородни господин Константин Драгаш! (Улази Константин, спорога хода и господственог држања.) КОНСТАНТИН: Господар Србије, Константин Драгаш! (Наклони се Лазару и стане поред Твртка.) ТВРТКО: Како је, болан, у Македонији? (Константин се љубазно осмехује и клима главом.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Господар Зете, Ђурађ Страцимировић Балшић! (Улази Ђурађ, врло надувено.) ЂУРАЂ: Господар Зете и Србије! И немој да те више опомињем! (Љуби се театрално са Лазаром и стане до њега.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Велики жупан, господин Андрија Гропа, господар Охрида и арбанашке земље! (Улази Гропа, гледа испод ока, лево-десно.) ГРОПА: Љепо кажи: велики жупан српски и арбанашки! (Наклони се Лазару и стане поред Ђурђа.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Господин Вук Бранковић, господар Косова! (Улази Вук.) ВУК: И других српских земаља! (Љуби се са Лазаром.) ЛАЗАР: Добродошли у Крушевац, господо! Хвала вам што сте се одазвали
моме позиву. Стара српска пословица каже: "Ако двојица спавају заједно,
греју један другога; а један како ће се загрејати?" Мислим да нам је ова
поука данас потребнија него икада. (Велможе долазе на просценијум, благим наклоном поздрављају публику, понеки од њих маше, чују се овације, аплауз, повици – Живели! Итд. Мрак.) VIII(Тамница. Витомир, везан, подераног одела и крвавог лица. Драгутин пере крваве руке.) ДРАГУТИН: Ако лепо признаш и покајеш се, казна ће бити блажа. Ослепе те и протерају из Крушевца. Или ти можда само одсеку десну шаку. Или: ослепе те а не протерају. Или, можда, само језик. Шта ја знам... А овако, главу ћеш изгубити. Кажи сам, зар нисам у праву? Ћутиш, је л' да? Истераћу ја бес из тебе, само полако. Кости ћу ти поломити, и то једну по једну. Друга ти казна неће ни требати. Главу нећеш одавде изнети, псето потурчено! (Улази Димитрије.) ДИМИТРИЈЕ: Како иде, друже? Је л' признао? ДРАГУТИН: Не знам како је код вас у Византији, ал ови наши су тврдоглави ко магарци. Види какве су ми руке! Има тврду главу, сву сам кожу одрао... Преузми га сад ти, па ћеш да видиш. Здраво, друже! Срећно! (Драгутин изађе.) ДИМИТРИЈЕ: Гле, гле, како вас је раскрвавио... Немојте замерити што то
кажем, јали брате, баш сте ви Срби варвари. Тако вулгарно тући човека... (Витомир не одговара. Димитрије вади игле и распоређује их испред себе.) ДИМИТРИЈЕ: Ко су вам били саучесници у издаји? ВИТОМИР: Није било никаквих саучесника. ДИМИТРИЈЕ: Значи, признајете да сте сами извршили дело издаје? ВИТОМИР: Не. ДИМИТРИЈЕ: Ако саучесника није било, онда логично произилази да сте издају извршили сами. Зар не? ВИТОМИР: Не. Саучесника није било јер није било ни издаје. Ви то знате исто тако добро као и ја. ДИМИТРИЈЕ: Значи, ви колаборацију са Шашит-пашом не сматрате издајом? Можда зато што сте већ пре тога тајно прешли у ислам. Тако ћемо унети у записник. ВИТОМИР: Докле ћете терати са мном ову крваву комедију? ДИМИТРИЈЕ: Ви издају називате комедијом? Ја, додуше, нисам одавде, али ви бисте, као Србин, морали имати бар мало патриотске свести. ВИТОМИР: Како сам могао издати, ако сам ту битку добио? ДИМИТРИЈЕ: Ко каже да сте је добили? Зар нисте сами изјавили да је битка на Дубравници била пораз. Значи, претпоставка за издају постоји. ВИТОМИР: А летописи? Зар тамо не пише да је та битка била сјајна победа српског оружја? ДИМИТРИЈЕ: Ах, летописи! Сада се на летопис позивате? Па зар нисте сами јавно оспорили њихову истинитост? Видите како се то враћа. Како се уплићете у сопствену мрежу. Хтели бисте све да релативизујете. Е, то не може. Морамо се држати једног логичког правца, иначе настаје хаос; у глави као и у држави. А ми нећемо хаос, ми хоћемо ред, зар не? Дакле, када се покрене један логички механизам, он неумитно води ка једино могућем закључку, или ка својој логичкој консеквенци. Ако поставите премису да је битка изгубљена, онда је логичка консеквенца та да је сумња у вашу издају могућа. Не разумем зашто се жалите. Ми закључке изводимо из премисе коју сте ви сами увели у игру. Није ли тако? (Мрак.) IX(За другим столом седи кнез Лазар са својим гостима, српским велможама, кнежевска породица, Димитрије, свита. То је крај велике гозбе. Пред њима остаци јела и пића. Понеко још једе; пси развлаче оглодале кости. У позадини, дворски музичари свирају тихо и умилно.) ЛАЗАР: Године Господње хиљаду деведесет друге, на прилазима замку званом
Орлово Гнездо, што се уздизао на врху стрме литице у земљи Хашишина, стајала
су два човека: један беше лични изасланик персијског цара Мелик-шаха,
а други, огрнут белим плаштом, звао се Хасан ибн Сабах, шеик Планине и
старешина Хашишина. Можемо ли ми, господо српска, послати овакав одговор турском султану? (Утрчи усплахирени двороуправитељ.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Господару! Господару! (Музика престане са свирком.) ДВОРОУПРАВИТЕЉ: Господару, турске трупе су запоселе Косово! (Пауза, сви се укоче, оставши, ко са коском, ко са чашом у руци.) ЛАЗАР: Можда је време, господо, да отпочнемо са преговорима. (Мрак.) X(Мрак. Осветљене су само две дивовске фигуре, на котурнама. То су Милош Обилић и Иван Косанчић. Долазе из дубине.) ОБИЛИЋ: Побратиме, Косанчић Иване! КОСАНЧИЋ: О мој брате, Милош Обилићу! да из неба плаха киша падне, (Мрак. XI(Тамница. Витомир. Улази Оливера. Прати је слуга са бакљом на улазу; Оливера прилети Витомиру. Дуго га грли.) ВИТОМИР: Бежи... бежи из овог пакла, Оливера? ОЛИВЕРА: Волим те! ВИТОМИР: Бежи... ОЛИВЕРА: Заједно ћемо отићи! ВИТОМИР: Одавде нема излаза. ОЛИВЕРА: Има. Ја ћу те спасти. Само издржи. Издржи! Можеш ли? ВИТОМИР: Да... Могу... Издржаћу. ОЛИВЕРА: Издржи! ВИТОМИР: Пожури... ОЛИВЕРА: Издржи! (МРАК.) XII("Краљеви се отимљу о царство". Присутни: Лазар Хребљановић, Вук Бранковић, Твртко Котроманић, Марко Мрњавчевић, Константин Драгаш, Ђурађ Страцимировић, Андрија Гропа.) ЛАЗАР: Господо, овде је реч о борби за место на позорници историје. Овде се решава питање не само нашег опстанка, већ питање какву ће улогу српски народ играти у вековима који долазе. Овде се решава питање хоћемо ли изаћи на велике путеве светске историје, или ћемо, опијени својим малим провинцијалним самозадовољством, дозволити да будемо прегажени и гурнути у таму неисторијске судбине. ВУК: Где су Хрвати? ЛАЗАР: Хрвати нису дошли. КОНСТАНТИН: Желео бих, као најстарији од вас, да захвалим... ТВРТКО: По чему најстарији? КОНСТАНТИН: Као најстарији од вас, да захвалим нашем уваженом домаћину, господину Хребљановићу – нисам знао да имате тако добру дивљач у овим крајевима – шта сам оно хтео рећи... да захвалим, овај, господину Хребљановићу на гостопримству, на мудрим речима и на бризи за напаћени српски народ. МАРКО: И мој отац, краљ Вукашин, звао је у помоћ уочи боја на Марици. Нико од вас није тада мислио да ће једнога дана и на њега ред доћи. КОНСТАНТИН: ... и на бризи за напаћени српски народ. Али бих желео, уједно, ако ми дозволите, и да поставим питање легитимитета. Ко, дакле, од нас, господо, притежава легитимно право да говори у име српског народа? ВУК: Опростите! Турци су већ на Косову. Бојим се да за ову врсту расправе немамо више времена. КОНСТАНТИН: Обратите пажњу, господо! Моја мајка је рођена сестра покојног цара Душана. Ја сам, дакле, скоро Немањић! ТВРТКО: Их, болан, по женској линији ми смо у сродству с Немањићима још од краља Драгутина, Немањиног праунука. ЛАЗАР: Ја не знам колико је то, у овом часу, као што рече Вук Бранковић, али, ако баш хоћете... додуше, не ја лично, већ моја супруга, госпођа Милица, води порекло још од Немањиног сина Вукана. То значи да мој син, млади Господин Стефан... ЂУРАЂ: Чекај, чоче! Неће вам то без нас, Балшића, проћи. Је ли Балша Балшић узео шћер Душановог како оно бјеше... деспота Јована, шуре Душановог! ТВРТКО: Е ти га прећера, Балшићу! ЂУРАЂ: Што, јадан? КОНСТАНТИН: Не, молим вас! Обратите пажњу! Ја овде истичем своје претензије. Српски престо је упражњен већ осамнаест година... ТВРТКО: То се теби снило, болан Константине! Јесам ли се ја, још седамдесет и седме, крунисао за краља Срба и Босне. Сад још да освојим приморје, па ћу, ако немаш ништа против, бити и краљ Хрвата. МАРКО: Поред живог српског краља си се крунисао, Твртко Котроманићу! ТВРТКО: А ко је тај, бива, да га видим? МАРКО: Ја сам тај. Зар не знаш да је мој отац од цара Уроша краљевску круну добио? ЛАЗАР: Господо, господо! ТВРТКО: Турски вазал не може бити краљ српски, Марко Мрњавчевићу! (Марко пође према Твртку. Константин га ухвати за руку.) КОНСТАНТИН: Чекај, Марко! Буди реалан, брате. Па ти владаш само Прилепом и околином... МАРКО: Срам те било, Константине Дејановићу! Ти си моју баштину опљачкао! Кад је требало бранити опстанак српске земље на Марици, нигде те није било; али си био најбржи кад је требало запосести земље мога оца. Где је Штип? Где је Струмица, Врање, Прешево, Славиште, Иногоште? КОНСТАНТИН: Их, брате... ВУК: Ја не разумем, господо... МАРКО: Ти да ћутиш, Бранковићу! Шта си имао пре Маричке битке, сем своје баштине у Дреници? Где је Скопље, престони град српски? Где је? Где је Сјеница, где Звечан и Полимље? Балшићу си Призрен опљачкао! Кажи Балшићу! ЂУРАЂ: Јес, јес! Врћи Призрен, ништаријо! МАРКО: А пре тога си тај Призрен ти мени отео! ЂУРАЂ: И то је истина, Марко. Како дошло тако и отишло. ЛАЗАР: Марко... Господо... Можемо ли ми Срби једанпут да будемо на висини историјског задатка? Да будемо принципијелни? Ако се сада не ујединимо и не одговоримо изазову који историја ставља пред нас, следећа прилика неће се указати можда стотинама година. Можда се неће указати никад више! МАРКО: Где је Приштина, где Ново Брдо, Хребљановићу? Градове моје Бранковићу у мираз дајеш! Из мог Новог Брда сребро вадиш. На моје благо скупљао си војску што је земљу твоје браће газила! Постао си вазал угарски да би помоћ добио против брата свога, Алтомановића. Ја сам вазал турски постао из црне невоље, а ти из похлепе вазал краља угарскога. Није ти доста било што си Алтомановића опљачкао. Под заштитом Лудвига Угарског растурио си Радича Бранковића и отео му Кучево и Браничево. А кад је Лудвиг умро, ниси сачекао ни да се охлади а већ си напао његове градове. Београд и Голубац, уз помоћ Тврткову, коме си то платио признавањем његове лажне титуле краља српског. А када си видео да ти Турци на врата куцају, опет си се покајнички под угарски скут завукао и вазалство примио. Је л' то значи бити на висини историјског задатка? Је л' то принципијелна политика, Хребљановићу? Је л' то слога и јединство српско? Кад боље размислим – ви сте ми већи непријатељи него Турци. Турски цар бар држи задату реч. Ја јесам вазал, али мој народ живи у миру. Ја на Косово нећу доћи. А деси ли се да ипак дођем, нека ми Бог опрости, бићу са оне стране. ВУК: Марко! МАРКО: Свршено је! Отићи ћу од вас и отрешћу прах са ногу својих. Проклета нека је земља ова! Проклети да су вам и хлеб и вода и стада и деца и унуци ваши! Анатема! (Марко оде. Пауза.) ТВРТКО: Оде... ВУК: Унук Мрње из Ливна. Син Вукашина Мрњавчевића, који је Урошу Нејаком отео пола царства... АНДРИЈА: А што, Вук, то њему ниси казао? ЂУРАЂ: А ти, жупане арбанашки, на правди Бога му Охрид оте, па теби ништа не рече. АНДРИЈА: Ја нисам Србин. Зато га мање бољи. (Пауза.) ЛАЗАР: Ја сам до краја остао веран цару Урошу, којег сте ви звали "Нејаки". Тек када су ваши очеви распарчали Царство, и ја сам узео свој део. Требало је спасти бар нешто на чему би се српска држава могла обновити... (Константин устаје.) КОНСТАНТИН: Е па, господо, ако ствари већ тако стоје... ЛАЗАР: Чекај, Константине! КОНСТАНТИН: Ако ћеш ти да је обнављаш... Изволи, обнављај! ВУК: Константине! КОНСТАНТИН: Ја сам своје рекао. Мене Византија признаје, мене чак и Турци уважавају... Моја мајка, и тако даље... Хвала, дивљач је била заиста изврсна! (Оде.) ТВРТКО: Оде... ЛАЗАР: (Виче за њим) Уважавају те јер им плаћаш данак и помажеш да Србију освоје, а ускоро ће и на тебе ред доћи, Константине Дејановићу! (Пауза.) ЂУРАЂ: Знате шта... мора се ипак признати да Турци уводе ред. ТВРТКО: Шта то сад значи, болан? ЂУРАЂ: И не само ред, већ штите сељаке и укидају претеране локалне дажбине. ВУК: Балшићу! ЂУРАЂ: У Душановом законику стоји да сељак мора кулучити за свога господара два дана у недељи, док исламски закон налаже да ради само три дана годишње. ВУК: Ја ово не разумем! ЂУРАЂ: Турци својим вазалима остављају одрешене руке у унутрашњој управи
и коректно се држе договора. ТВРТКО: Оде! (Пауза.) АНДРИЈА: Кад се боље размисли... и византијски цар је турски вазал. (Пауза.) АНДРИЈА: Ви се жаљите на нападе спољашњег непријатеља; ипак, ако би страни непријатељ престао да нас узнемирава, да љи би Србин стварно био у стању да живи у миру са Србином? Ако би спољашња опасност од Турака била отклоњена, не бисмо ли биљи изложени немилосрднијем и и тежем разарању у самој земљи? Ви се тужите на сљабе жетве и гљад; ипак, највеће гљади не ствара суша већ љакомост, и најсрамнија несређеност потиче од претеране зараде и подизања цена у трговини житарицама; Тужите се да обљаци не испуштају кишу коју држе на небу, а не водите рачуна о амбарима који не испуштају жито на гљадну земљу. Ви се тужите на пад у производњи, а не водите рачуна о неправедној расподели онога што је произведено. Жаљите се на куге и бољести а не схватате да су оне казна за зло које сте сами починили. ЛАЗАР: Стража! (Улазе оклопници.) АНДРИЈА: Пољако Љазар! Две хиљаде љутих Арбанаса чека у заседи испред града. Мисљим да ти бој с њима сада није потребан. ЛАЗАР: Ништа, ништа... (Оклопници излазе.) АНДРИЈА: Незадрживо напредовање исљама од истока према западу јасан је доказ да Бог њима помаже и да је исљам права вера. Тако ми Арбанаси мисљимо. Збогом Љазар. Збогом вељможе српске. (Оде. Пауза.) ТВРТКО: Оде... (Пауза.) ВУК: Турци већ пљачкају по Косову. ЛАЗАР: А можда ће, ипак, Европа... Ми смо увек били европски грудобран пред најездама са истока. ВУК: Европа нас је, као и обично, оставила на цедилу. Уосталом, сада је већ касно за све. ЛАЗАР: Није касно! Ко неће с нама, не мора. Још има у нас силе. Када се крену наши тешки оклопници... Кад се нас тројица сјединимо... ТВРТКО: И ја бих морао поћ... ЛАЗАР: Како? Зар и ти, брате Твртко? Па ти си следећи на реду! Куда ћеш сада, забога? ТВРТКО: Чекају ме они хрватски градови што их освајат морам. Намерачио сам хрватску круну, па то ти је. А ја ћу теби Влатка Вуковића, са једним одредом послат. Биће то, теби доста. Ајд, с Богом остајте, браћо Срби! (Твртко изађе. Пауза.) ЛАЗАР: Остадосмо сами, Бранковићу... (Пауза.) Ништа. Хајде! ВУК: Куда? ЛАЗАР: Морамо да се на крају преговора прикажемо народу. Од нас се то очекује. Видиш колика се маса окупила! ВУК: Шта сад да кажемо народу? ЛАЗАР: Хајдемо! (Излазе на просценијум. Пред публику. Намештају се. Лазар се уз наклон смеши лево, десно.) ЛАЗАР: Ми смо овде, као што вам је познато, имали разговоре са господарима српских покрајина и области. Разговарали смо као браћа, свесни велике одговорности која, у овом тешком судбоносном часу, лежи на нама. Радујте се! Дошао је крај српској неслози! Дошао је крај кратковидој себичности! Заједно ћемо устати да одбранимо част, име, и слободу српску. Србија ће поново бити јединствена, велика и моћна. Марко, Твртко, Константин и остали, јашу већ ка својим областима, како би покренули војску и народ и заједно с нама стали на тврди бедем отаџбине. Спавајте мирно, судбина ваша у добрим је рукама. Живели! (Овације. Аплаузи, Лазар се смеши, маше публици. Мрак.) XIII(У дубини, Милица и Стефан лоптају се златном лоптом. Лазар на просценијуму.) ЛАЗАР: Симеоне Немањо, оче свеблажени, погубне јереси оборио си, а цркве
свете подигао и народ твој упутио си к светлости благог разума. Симеоне,
оче наш, Христа Бога моли да нам милост дарује, и да спасе несрећни народ
српски од пропасти која му се спрема! (Мрак.) XIV(Оливерине одаје. Дадиља уводи Димитрија, светлећи му свећом у великом свећњаку. Затим остаје све време ту, мало подаље.) ОЛИВЕРА: Јеси ли размислио, Димитрије? Јеси ли испитао све околности? ДИМИТРИЈЕ: Опасно је, госпо. Треба подмитити тамничара, стражу на излазу из казамата и стражу на градској капији. ОЛИВЕРА: Може ли се то учинити? ДИМИТРИЈЕ: Па... моћи ће. Код вас су, срећом, службена лица необично подмитљива. То, разуме се веома олакшава оваква предузећа. Само је доста скупо... ОЛИВЕРА: Новац није у питању. (Ставља му у руке кесу с новцем.) Коњи? ДИМИТРИЈЕ: Три оседлана коња чекаће код јужне капије. ОЛИВЕРА: Три? ДИМИТРИЈЕ: После овога, госпо, ни мени више нема останка. Ваш велемоћни господин отац живом би ми кожу одрао па би је, сламом испуњену обесио на највишој кули крушевачкој. А знате, ја иначе одавно чекам прилику да одем одавде. Овај брод тоне, госпо; треба ићи даље, на Запад. Да није те нужде, да не трпим љуту невољу изгнанства и беспарице, ја бих вам, верујте, госпо, као човек који држи до отмености, ову деликатну услугу учинио бесплатно, из чистог задовољства. Овако... (Оливера му ставља још једну кесу у шаку. Дадиља га цима за рукав да крену.) ДИМИТРИЈЕ: Јер, знате, горка је судба изгнаника и потукача по друмовима туђинским. (Дадиља га цима.) Наше царство сјало је хиљаду година, као звезда водиља овог света, а сада светлуца само као жижак у тами, и само је питање времена када ће згаснути сасвим пред хордама варварским које надиру са Истока и којима се нико живи неће моћи одупрети, па бојим се ни ваш узвишени господин отац, што опседнут сенкама, опчињен привидом, не види да је игра одавно завршена и да се тамно крило зле судбине навлачи преко овог неба. (Дадиља га цима и вуче ка излазу; он ходајући уназад, маше високо дигнутом десницом према Оливери и говори.) Запад сада преузима бакљу коју смо ми некада гордо држали. Ипак, са стрепњом у срцу полазим тамо. Ово је почетак недогледних патњи, егзодуса коме краја неће бити. Ми смо изгнаници, притешњени између два света, једнога који се руши и другог коме нећемо никада моћи да припаднемо потпуно. (Дадиља га одвлачи. Мрак.) XV(Тамница. Витомир до краја измрцварен, сав у крви, са крпама од одела које висе на њему. Драгутин пере крваве руке.) ДРАГУТИН: Или ти, можда, само одсеку десну шаку. Или: ослепе те а не
протерају. Или ти одсеку шаку, па протерају. Или, можда, само језик. Шта
ја знам... (Улази Лазар у пратњи два оклопника. Драгутин га не види јер је окренут леђима. Само чује кораке.) ДРАГУТИН: Јеси ли стигао, друже? Види какве су ми руке... (Окрене се са испруженим рукама; угледа кнеза, занеми, застане му реч у грлу, гледа кнеза и хвата ваздух. Пауза.) ДРАГУТИН: Господару... ЛАЗАР: Изађи, сине. (Драгутин се клања; граби у лету своје ствари и изгуби се. Лазар разгледа око себе, затим да знак оклопницима; и они изађу. Приђе Витомиру, загрли га онако крвавог, тресу му се рамена од плача. Затим се одмакне, гледа га, на њему Витомирова крв.) ЛАЗАР: (Кроз сузе.) Шта је историја? Ако је историја пут ка самоостварењу, то јест ка Богу или самоостварењу у Богу, онда је пораз, жртва, патња, нужна степеница да се до циља стигне. ВИТОМИР: Не могу више... Нареди да ме убију. ЛАЗАР: Наши животи не постоје више. Заједно ћемо се сви подићи на облацима у сретење Господа нашег Исуса Христа. ВИТОМИР: Не могу... (Лазар вади свилену марамицу, блиставо белу, и отире њоме крв са Витомировог лица. За то време говори.) ЛАЗАР: Србија мора бити жртвована да би се, као Феникс, могла пробудити, када куцне час, и поново заузети своје место међу народима и државама. (Намаче марамицу у суд са водом и пере са Витомира крв.) ЛАЗАР: Казна је велика, јер је грех велики; лек је горак, јер је болест опака... ВИТОМИР: Не могу више... ЛАЗАР: Сети се речи Христових! "Нека се не узнемирује ваше срце: ви верујете у Бога и верујете у мене. У кући мога Оца има много одаја. Идем да спремим место за вас. И ако ја одем и припремим место за вас, доћи ћу опет и примићу вас код себе да, где сам ја, будете такође и ви. И да ви знате куда ја идем, и да знате пут. Јер ја сам пут, истина и живот. Свако ко спасе свој живот изгубиће га, а свако ко изгуби свој живот мене ради, спашће га." ВИТОМИР: Нареди да ме убију. ЛАЗАР: Хоћу, сине... Али, пре смрти сви се исповедити морамо; морамо
грехе пред друговима нашим признати, како бисмо чиста срца закорачили
у царство небеско. (Целива га, ставља крваву марамицу у џеп и одлази. Витомир остаје, крвав и распет, главе оборене на груди. Мрак.) XVI(Стефан Лазаревић у постељи, у свили и чипкама. Поред њега Димитрије, с наочарима на носу. Држи пред собом велику, отворену књигу.) ДИМИТРИЈЕ: Целокупни настањени свет сада слави трајни празник. Он је
одбацио од себе гвожђе које је одвајкада носио и окренуо се, безбрижно,
прославама и уживањима свих врста. Сва стара супарништва су нестала и
само један облик такмичења преокупира сада све градове – такмичење да
се направи најлепша изложба лепоте и уљуђености. СТЕФАН: Шта је то, учитељу? Је ли то истина или прича? ДИМИТРИЈЕ: То је истина. СТЕФАН: Стварно? ДИМИТРИЈЕ: Оно што видимо да се око нас збива није једина истина, господару. Постоји један други свет изван пепела и наших згаришта, изван нашег љутог и бесмисленог клања. Тај свет спава у старим књигама, у сећању које чувају стари свици и таблице, које памти пепео спаљених библиотека. Постоје људи у чијим сновима он пребива... СТЕФАН: Постоји ли то негде стварно, учитељу? ДИМИТРИЈЕ: Не, то не постоји нигде. СТЕФАН: Па шта је то, онда? ДИМИТРИЈЕ: То је утопија, господару. СТЕФАН: Да... Спава ми се сада; то ћеш ми сутра објаснити. ДИМИТРИЈЕ: Хоћу, господару. Спавај мирно. Сутра... (Стефан се окренуо на другу страну. Димитрије одлаже књигу, скида наочаре, покрива дечаку леђа, затим се окреће ка излазу. Тамо стоји Оливера у путничкој одећи. Мрак.) XVII(Тамница. Ноћ. Витомир везан. Клонуо. Улази Димитрије са упаљеном бакљом, за њим Оливера. Оливера хитро, без речи, прилази Витомиру и одвезује га. Димитрије ставља бакљу у прстен на зиду и помаже јој. Витомир је одвезан; делује, међутим, потпуно безвољно и одсутно, као месечар.) ОЛИВЕРА: Хајдемо... Па, хајдемо! Спустићемо се у Дубровник, сешћемо у лађу и отићи далеко одавде. Заувек. ВИТОМИР: Ја сам издајник. Тајно сам се потурчио. Издао сам на Дубравници.
Продао сам се Шашит-паши. Признајем. ОЛИВЕРА: О, Боже, шта су ти урадили! ДИМИТРИЈЕ: Дођите к себи, човече. И сами знате да је све била само игра.
Привид. ВИТОМИР: Ја сам издајник. Признајем! Чекам заслужену казну. ОЛИВЕРА: Витомире! ВИТОМИР: Казна је велика, јер је грех велики; лек је горак, јер је болест опака. Али, моја крв ће запечатити свети завет српских витезова, који ће сутра поћи у Косово. ОЛИВЕРА: Ја ћу те неговати. Оздравићеш. Све ово заборавићемо као ружан сан. Отићи ћемо далеко, ако треба и на крај света, где нико не зна да постоји ова земља, где нико никада није чуо за Србе, Турке, Косово... Некуда где људе не муче, не убијају, где им очи не ваде, руке не одсецају. Хајдемо! ВИТОМИР: Заједно ћемо се сви подићи на облацима, у сретење Господа нашег Исуса Христа. ДИМИТРИЈЕ: Не вреди. Изгледа да смо сувише добро обавили посао. Збогом, госпо! Учинио сам колико сам могао. (Димитрије журно изађе. Мрак.) XVIII(На средини сцене џелатски пањ. Свуда унаоколо постројени густи редови оклопника. Ту је и кнежевска породица, затим Вук Бранковић, свита. Џелат са великим мачем у руци води везаног Витомира.) ВИТОМИР: Признајем! Признајем! Признајем! (Џелат доводи Витомира до пања. Улази кнез Лазар на котурнама. Висок је најмање три метра. Сви падају на колена.) ЛАЗАР: Ко је Србин и српскога рода, (Џелат замахује мачем и одсеца Витомиру главу. Глава се докотрља до кнежевих ногу. На небу се појави анђео.) АНЂЕО: Царе Лазо, честито колено! (Оклопници панично трче унаоколо, сударају се. У светлости муња појављује се огромна Витомирова фигура.) ВИТОМИР: Пазите, пазите, јер се небеса помрачише. (Све се утишава. Пали се светлост. Сцена изгледа упола као бојно поље после битке а упола као велико сметлиште. Прекривена је крвавим, искасапљеним лешевима оклопника, поломљеним копљима, мачевима, деловима оклопа, али и поцепаним картонским кутијама, пластичним боцама и врећама, цевима, поломљеним намештајем... Међу лешевима стоје, на котурнама, кнегиња Милица и бошко Југовић који држи велики барјак.) МИЛИЦА: О мој брате, Бошко Југовићу! БОШКО: Иди сестро на белу кулу; (Бошко Југовић пада међу остале лешеве. С једне стране улази дадиља, водећи Оливеру и носећи њене хаљине, с друге стране улазе турски изасланици. Сви, разуме се, газе преко лешева. Турски изасланици стају у крај и чекају. Дадиља доводи Оливеру до Милице, скида са ње одећу и облачи јој свечано рухо у коме ће је послати Турцима. Док пресвлачење траје, Милица говори.) МИЛИЦА: Српски народ од тебе, много очекује... (Улази Стефан у белом, носећи златну лопту. Оливера је спремна, Стефан јој пружи лопту. Она је узима. Направи два-три корака – газећи преко лешева – затим стане, осврће се, гледа Стефана, гледа Милицу и дадиљу. Испусти лопту и оде са турским изасланицима. Дадиља и Милица гледају за њом, па и оне изађу. Стефан остаје сам. Корача међу лешевима тражећи лопту. Најзад је пронађе. Дохвати је и држи у рукама. Улази Лазар, у белом, као у првој слици, са рашчешљаном косом и дугом, лелујавом брадом. Хода лагано по бојишту/сметлишту, тражећи нешто. Најзад нађе своју одсечену главу, узме је и држи у рукама као Стефан лопту. Приближава се публици, њој се и обраћа.) ЛАЗАР: Видећемо се у царству небеском! (Одлети у небо. Крај.) Београд, 1988.ШТА КОСОВО НИЈЕДушан Ч. ЈовановићНајновије остварење Миладина Шеварлића, аутора Пропасти царства српскога, Небеске војске и других позоришних, филмских и телевизијских дела именом Косово само је првим, површним погледом историјска драма, која оживљава једну од легенди из богате, али трагичне српске историје. Извесно је да најновије дело Миладина Шеварлић није пука историјска драма. Она, уствари, само полази од оскудних историјских чињеница и обилног народног предања да би отворила симболички лук са временом садашњим. Али, ту има још једно "али", Косово није ни политичка драма, у значењу које се у последње време код нас одомаћило. Шта би онда ова драма требало да буде? Најновије остварење Миладина Шеварлића представља вишеструки театарски изазов и то по неколико основа. Први и сигурно најзначајнији, али нимало формалан, јер је Косово (првобитни назив Бој на Косову) написано и биће изведено у време када обележавамо шест векова од кад се догодила Косовска битка. Али, Косово није ни пригодна драма. Њен аутор покушава, и у томе успева, да поводом пригоде начини дело које проблематизује своју тему и које настоји да фиксира извесне духовне и друштвене константе српске историјске судбине, свесно настојећи да побегне од пуке националне митологије и романтике. Зато је јасно да је ова дама недвосмислено мишљена из сензибилитета нашег времена и догађања у нашем времену. Ово дело, уствари, досеже ниво, колико озбиљног и аналитичког, толико духовитог и маштовитог позоришног трактата о политичким, моралним и егзистенцијалним аспектима судбине српског народа. Најновије остварење Миладина Шеварлића није ни документарна драма из два разлога. Први је тај што то није била ауторова намера и из другог практичнијег, јер докумената који веродостојно сведоче од 1389. године и Косовском боју готово и да нема. Међу малобројним аутентичним документима која се односе на Косовску битку налази се и одговор фирентинске општине босанском краљу Твртку (који је себе сматрао и краљем Србије) из кога се види да је овај владар известио Талијане о томе како је он извојевао, на Косову, велику победу над Турцима (иако је послао само помоћни одред под командом Влатка Вуковића), не помињући, при том, ни Србе, ни кнеза Лазара. Од самог почетка, дакле, ствар се релативизује, тешко се одваја стварност од привида, истина од лажи, митологија и политика од стварности. Од тада па до дана данашњег, створене су многе наслаге над догађајем о коме се мало зна. Те наслаге постале су део наше духовне стварности. Оне су играле двоструку улогу – мистификовале један војнички пораз који је и пораз једне државотворне идеје, сна о универзалном византијском наслеђу, али су, такође представљале митско језгро народне свести које је и одржало идентитет српског народа кроз векове. Драма покушава да те слојеве разлучи и да их прикаже у паралелним токовима. Ова горка и духовита прича не говори само о средњевековној косовској драми, већ покушава да продре у саму бит српске историјске трагике; она говори о неслогама и завадама, херојима и жртвама, манипулацији и истини, политици и миту, цинизму и љубави, о обманама и самообманама, о жртвованим протагонистима једне историје обележене великим узлетима који се, као по правилу, преобраћају у трагичне падове. То је прича не само о Косову кнеза Лазара, него и о овом, данашњем Косову. 28. јуна 1989. // Пројекат Растко
/ Савремена драма / Шеварлић:
Српска трилогија // |