Миладин Шеварлић

СРПСКА ТРИЛОГИЈА

Збирка драма

• Предговор "Српској трилогији" Александра Милосављевића
• Драма Пропаст царства српскога (са поговором Драгана Клаића)
• Драма Косово (са поговором Душана Ч. Јовановића)
• Драма Змај од Србије (са поговорима Александра Милосављевића и Вељка Радовића)
• Белешка Радослава Лазића о Миладину Шеварлићу

Александар Милосављевић

ПСЕУДОИСТОРИЈСКА (СРПСКА) ТРИЛОГИЈА

Белешка о драмској трилогији "Пропаст царства српскога", "Косово", и "Змај од Србије"

"Лазар: То што си видео припада такозваном подручју привида или произвољности. Само, пречишћена, кондензована стварност има право да се стварношћу назове. Она стварност, дакле, која је очишћена од свега случајног, хаотичног, незаконитог - од свега што нарушава задати ред и поредак, складно уобличену и доследно остварену слику света."

Миладин Шеварлић, "Косово"

Историја познаје само један начин на који је могуће њено потпуно, истинско, али увек сурово, самоостваривање: Велики Механизам који је анализирао Јан Кот пишући о Шекспировим "краљевским" трагедијама (Јан Кот: "Шекспир наш савременик", СКЗ, Београд, 1963.). Тај Механизам је прецизан као судбина, он руши све пред собом, меље вољу и намере појединаца или народа, без њега "рад" и "ход" историје не би били могући, он крвљу прља руке Владара, на позорницу историје изводи Осветника који, чинећи правду, до трона ипак стиже окрвављених руку, грешан. Потом се историја наставља, просто иде даље. Тачније, неуморно се понавља. На сцену је већ крочио нови Осветник. Код Шекспира све лепо пише, Кот то савршено препознаје и објашњава, а Роман Полански, рецимо у филмској верзији "Магбета" показује функционисање овог Механизма у најнепосреднијем виду. Све остало је, како ће то самоиронично у драми "Пропаст царства српскога" Миладина Шеварлића да каже Урош "Нејаки", незрели син Душана "Силног", "... лош знак, шта више предзнак". Јер, вели он, "то одступање од правила (по којем будући владар мора да утамничи, ослепи и убије свог претходника, прим. А. М.), то мирише на хуманистичку трулеж, (...) на ђубре". Практично од те констатације почиње Шеварлић да исписује своју трилогију, свој митски драмски циклус, /У поговору за драму "Пропаст царства српскога" (Библиотека "Ка новој драми", 1. коло, II књига, НИРО Трибина, Београд, 1983), у тексту под насловом "Игра псеудоисторијских маски", Драган Клаић констатује разлику између "историјске драме" - која говори "о ономе што се зна да се догодило", и "митске драме" - у којој је реч "о ономе што се верује да се могло догодити"/, псеудоисторијску фарсу, трилогију о српским краљевима, драму о овдашњој варијанти функционисања шекспировског Великог Механизма.

Код великог елизабетанског драматичара на сцени су Хенрији, Едварди, Ричарди... Актери наше историје - такође краљеви, крвници, узурпатори, осветници, имају, међутим, другачија имена. Осим тога, Шеварлић не пише историјске хронике будући да данас, како то констатује и Драган Клаић у већ поменутом тексту, историју више нико озбиљно не схвата као учитељицу живота. Па ипак, овај писац своју драмску трилогију, с једне стране, ствара вазда свестан шекспировске визије Историје, али и, с друге стране, у односу на традицију домаће деветнаестовековне драматургије која је глорификовала српску историју, њене великаше, чувене победе на бојном пољу, али и још славније војничке поразе Срба. Позноромантичарско прихватање епски "прерађене" и обрађене националне историје, а посебно превођење митског обрасца у драмску фактуру, активирало је процес постепеног "претапања" и међусобног мешања две стварности - митске и реалне, резултирао је апсолутизацијом трансформисане, прерађене историјске грађе, чиме је практично био довршен посао започет својеврсним инаугурисањем народне епике као званичне историографске верзије. Но, Шеварлић врло добро зна да ако нас је Историја нечему научила, онда нас подучила лекцији о иронији која може да буде спасоносна и отрежњавајућа. Отуда је његов поглед на историју заснован на ироничној дистанци према стварности, на релативизацији стварности и њеној подели на привидну и произвољну, с једне, односно кондензовану, "чисту" с друге стране. Речју, у драмама овог циклуса писац ће показати начин на који се поменути процес одвијао, да би нас напослетку, посредно, довео до нас самих - сада и овде, до тренутка у којем постају очигледне последице оваквог начина функционисања Историје.

Делови ове псеудоисторијске трилогије, осим "Пропасти царства српскога" (1980), су и "Косово" (1988), те "Змај од Србије"(1990). Драме "Пропаст царства српскога" и "Змај од Србије" донеле су М. Шеварлићу награде "Бранислав Нушић" Удружења драмских писаца Србије, а "Змај од Србије" и Стеријину награду... Свој драмски триптих Шеварлић исписује од момента када је оронули цар Душан - издајући још увек челичним тоном главнокомандујућег наређења на прецизном и оштром немачком својим страним најамницима, решен да реализује сан о Балкану уједињеном у Велику Србију - увидео да с његовом државом нешто није у реду. Ову драмску "хронику" на основу које историју препознајемо као фарсу, писац ће окончати у часу када последњи средњевековни српски владар, Ђурађ Бранковић, напокон научи лекцију Историје, кад буде појмио, оно што је наслућивао Душан ("Пропаст царства српскога"), увиђао Лазар ("Косово"), а дубоко спознао деспот Стефан Лазаревић ("Змај од Србије"). Ту истину ће на свој начин наслутити и индиректно формулисати један од глумаца из представе коју последњим снагама припрема деспот Стефан. Глумац, наиме, каже: "... Немам ништа против, играћу што год хоћете, али договорите се, једном, какву историју желите да вам направимо. Договорите се ко су вам свеци, ко су вам издајници, ко вам децу прави: змајеви, анђели или људи..."

Код Шеварлића се, дакле, подразумева да историја функционише по принципима Великог Механизма. Подразумева се и да ће Осветник неминовно постати Узурпатор, баш као што се подразумева и да ће највернији Царев доглавник заправо предводити заверу против владара. Зна Шеварлић да се начин реализовања наше историје не разликује битно од оног који је, говорећи о општем, о оном што се могло догодити - како би то рекао Аристотел, описао Шекспир. Но, аутора ове драмске трилогије занима још нешто, што би, исто тако, могло да буде на трагу наведене Аристотелове тезе. Реч је, наиме, о односу власти и песништва, дакако не у платоновском смислу (јер то је, са овог становишта, апсолвирана тема), већ у кључу наведеног цитата који је послужио као мото овог текста, а уз претпоставку да је Лазар под "кондензованом", "пречишћеном" стварношћу подразумевао верзију историје као владар уз помоћ својих хроничара, историографа и глумаца "завештава" будућим поколењима. Макијавелистички принцип по којем циљ оправдава средство, што ће рећи да утилитарност политичке, идеологизоване стварности увек има предност у односу на Истину, постаће основно мерило ваљане владарске концепције.

Тамо, дакле, где машта почиње да ствара своје наизглед нестварне светове, који ће доцније, удружени са енергијом епског, стварати легенде, довољно чврсте и темељне да се на њима граде разни идеолошки, политички и религиозни концепти, започиње Шеварлићево немилосрдно деструирање митског обрасца. Између та два процеса находи се уметност. Нимало случајно све три драме овог циклуса униформно почињу цитатима поезије. У "Косову" то је народни дечји напев којим Дадиља забавља Лазареву децу - Оливеру, ускоро Бајазитову невесту, и будућег српског владара, турског вазала и султановог зета, деспота Стефана Лазаревића . У "Пропасти царства српскога", приглупи Марко Мрњавчевић, потоњи силни епски јунак - Марко Краљевић, полупијан, уз винце и мезе, запева скаредне стихове о дуњи у зрелим девојачким недрима. И, напокон, "Змај од Србије" почиње својеврсним прилогом који чине стихови из песме "Царица Милица и змај од Јастрепца" Овај редослед заправо поштује аутентичну хронологију настанка појединих драма из овог циклуса, а не след који је условљен логиком какву намеће тематика. Писац као да прави лук од наивне и невине песмице која децу, будуће јунаке српске историје и мита, држи у простору изван сваког зла, преко адолесцентске али недозреле еротиком набијене песме коју пева јунак потпуно неспреман за ролу која му је намењен, па све до већ сасвим јасно артикулисане народне епске песме (у рецензији Вука Караџића), недвосмислено јасно намењене подржавању утилитарног принципа оличеног у утврђивању митског порекла српске владарске лозе. Насупрот правом животу налази се идеалан поредак ствари, оличен у потреби да се од стварности направи театар, да се реални живот "преведе" на меру позоришта, тј. да се живот разуме као "позоришна представа" коју осмишљавају и режирају богови а у којој наступају људи. На једном месту Лазар ће у "Косову" констатовати: "Ми смо глумци у божанској драми, глумци који на позорницу излазе само једном, утолико је наш задатак озбиљнији, а грешке неповратне. А наш задатак састоји се не само у томе да служимо Богу омогућивши му да обнови своје стварање, већ и у томе да својој браћи и својим потомцима показујемо пут који треба да следе". Само савршен владар успева да овлада занатом, а то ће рећи - теоријом и праксом манипулисања истином, а самим тим и историјом. У реализацији тог задатка све му је дозвољено, па и уметност. Тачније, уметност пре свега.

С друге стране, мимо ове антиципације која се дискретно провлачи кроз драме Миладина Шеварлића, у овим делима писац развија и игру која се заснива на типичном позоришном поигравању театарском уметношћу. Тако, наиме, у "Пропасти царства српскога" /Поштујмо сада, напротив, редослед заснован на тематској логици/ све време посматрамо "представу" коју ће дворани, на челу с Вукашином Мрњавчевићем, аранжирати да би заварали оболелог цара Душана. У "Косову" Шеварлић заправо описује "представу" коју Лазар, несвестан у потпуности стварности у којој се обрео, организује сам за себе и за своје поданике, одржавајући овом имитацијом позоришта привид Србије као Аркадије. Напосе, у "Змају од Србије" посматрамо праву представу у представи, јер свест владара, понајпре Стефана Лазаревића, а затим и његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића, напокон сазрева до мере у којој су се до крај кристалисали ренесансни макијавелистички државнички принципи владавине. И док су Стефанови претходници само мислили да "пишу" и "режирају" своју историју, дотле Лазарев син одиста разуме принципе владавине. Нажалост, исувише касно. Круг је затворен. Тада ће се ова митска драмска трилогија дотаћи наше актуелне стварности.

У часу када аргументација заснована на накнадној манипулацији митском свешћу почне да се "прелива" из простора митског у реалан свет и непосредну, "свакодневну" стварност, када дакле, обрнут процес од оног који је детаљно описан у овим драмама запрети да дефинитивно измеша две паралелне стварности - митску и реалну, стварност привида и произвољности и кондензовану, "чисту" стварност - како би ову дистинкцију дефинисао Шеварлићев кнез Лазар ("Косово"), овако сагледавање могућег наличја извесних несумњиво драматичних момената из српске историје делује отрежњујуће. Ако ни због чега другог а оно свакако због здраве релативизације онога што смо пречесто склони да прихватимо као апсолутну историјску фактографију.

МИЛАДИН ШЕВАРЛИЋ

ШЕВАРЛИЋ, Миладин - драмски писац - рођен у Београду, 26.02.1943. године. Школовао се у родном граду. Студије светске књижевности на Филолошком факултету дипломирао 1967. године, а драматургију завршио на Факултету драмских уметности у Београду 1968. године у класи професора Јосипа Кулунџића. Од 1970. године делује као драматург Београдског драмског, уметнички директор Црногорског народног и поново као драматург и уметнички директор Београдског драмског позоришта у Нишу. Објављује песме и пише позоришне критике (Политика, Експрес) у Београду, седамдесетих година. Аутор је романа Смрт пуковника Кузмановића (СКЗ, Београд, 1986.) и Енциклопедије обичаја и веровања, с М. Зупанцом (СФАИРОС, Београд, 1989. год.)

Аутор је опуса од петнаестак драма, које су штампане у периодици или као посебна издања, а најчешће извођена на сценама наших позоришта или телевизије. У рукама отаџбине, Одлазак Дамјана Радовановића, Купићемо виноград, Оптимист, Пропаст царства српскога, Смрт пуковника Кузмановића, Кум, Душевна болница, Косово, Небеска војска, Карађорђе, Код златног вола, Повратак Вука Алимпића, Господин министар и друге.

За драме Пропаст царства српскога, Небеска војска, Змај од Србије, добио награде "Бранислав Нушић" Удружења драмских писаца Србије, чији је био председник у два мандата, 1984. и 1987. године. За драму Змај од Србије добио награду на фестивалу праизведби у Параћину, 1994. године, а исте године на XXIX Стеријином позорју Стеријину награду града Вршца за савремену комедију. За драму Карађорђе добио награду на Сусретима професионалних позоришта Србије "Јоаким Вујић" 1995. године. Исте године, драма Господин министар доживела је праизведбу у Великом Трнову, Бугарска.

Шеварлићев драмски опус карактерише добро познавање драмске технике, комедиографски жанр, с фарсичним и сатиричним својствима. Други круг његовог опуса су драме с грађанском тематиком у породичном амбијенту, са уверљиво постављеном психологијом ликова. У трећем кругу остварио је највише успеха персифлирајући историјске теме из српске националне прошлости. Ове драмске параболе са рационалном, ироничном дистанцом третирају српске националне митове, истражујући закономерне константе српске националне судбине и њихово савремено значење. Управо творевине из овог драмског циклуса донеле су Шеварлићу највише успеха на позоришним сценама.

Радослав Лазић

Београд, 1994. године

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]