|
|
 |
Миладин Шеварлић: Српска ТрилогијаМиладин ШеварлићЗМАЈ ОД СРБИЈЕДрамаПоговор Александра Милосављевића: Србија међу змајевима ЛИЦА: ПРВИ ГЛУМАЦ/Кнез Лазар/Вук Бранковић/Бајазит
... Вели њему царица Милица: (Царица Милица и Змај од Јастрепца, Вук Стефановић Караџић; СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ, II/43) I(На сцени је први глумац/кнез Лазар; седи с главом у шакама. Спава или је озбиљно забринут. Изнад главе му стоји географска карта с великим натписом "Косово". Ружичаста светлост наговештава рађање зоре над кулама двора у Крушевцу. Улази други глумац/Змај од Јастрепца. Он, и стасом и одећом, изгледа као витез, сем што на лицу има маску змаја а на рукавима носи пришивена змајска крила. Змај подиже панталоне и притеже их појасом. Делује задовољно. Прелази преко сцене, овлаш се осврће према Лазару и, раширених крила, уз севање и грмљавину, одлеће према Јастрепцу. Улази глумица/кнегиња Милица, закопчавајући изгужване хаљине! Дрмуса кнеза.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Кнеже! Лазаре! Мужу мој! (Лазар се прене.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Шта је, богаму, Милице? Зар не видиш да спа..., то јест, да ме море народне бриге?! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не могу више! ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Ама, шта не можеш? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не могу. ГЛУМАЦ ЛАЗАР: Шта не можеш, забога, жено? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не могу више да издржим? ГЛУМАЦ ЛАЗАР: Шта? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Овог змаја. ГЛУМАЦ ЛАЗАР: Шта, маја? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не могу више да га издржим! (Лазар је гледа, ставља главу у шаке. Устаје, шета около са рукама на леђима, дува.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: А ја не могу више да издржим да добијам кћери! Србији је потребан наследник! (Искапи пехар вина.) Слушај Милице, двадесет година смо у срећном браку, а нисмо добили сина. То је прво. Друго, зар ниси сама рекла да ћеш све учинити да ја добијем сина, а Србија наследника. И треће, ти знаш да је општење са представником надљудске силе, нарочито са змајем, којег нам је провиђење послало, легитимна форма зачећа митског јунака. А у овим тешким временима, када Србија поново полаже велики историјски испит, само митски јунак може да донесе спасење српском народу. Према томе, општење са змајем је, можда мало напорна, али часна дужност према отаџбини, њеној будућности и мени лично, а не срамота! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Знам, али... ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Нема ту "али"! Митски прописи су митски прописи. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Вероватно, али ствар је у томе што их се он не придржава. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Како то мислиш? Зар проклети змај не врши своју патриотску дужност? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Врши, врши. И не само да врши, него не мисли да престане. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Како...? Па, у чему је проблем? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: У томе што сам ја већ затруднела, а он врши и даље. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Ти си, значи... Је ли то могуће? Главну ствар ми не говориш! Па, то се мора прославити! Срећна вест се мора објавити народу, који чека. (Сипа вина.) Не, не, то се мора прославити! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: А змај? (Лазар застане с пехаром пред устима.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Шта, змај? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Лазаре, ја не могу више! (Лазар одложи пехар.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: О, богаму! Па шта ћемо сад да радимо? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: То сам ја хтела тебе да питам, кнеже. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Мене? Па да, кога другог? Значи мене. (Пауза.) С тим тајанственим силама човек никад није начисто. Таман помислиш да раде за добро Србије, кад, гле, оне раде за лично задовољство? Да, да... Све се искварило... Ни мрачне силе нису као што су некад биле... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Али, шта да радимо? ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Да, шта да радимо? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ја ћу се убити, ако он настави да ме... ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Не, забога, сад, кад треба да ми родиш сина! Такво решење је апсолутно неприхватљиво. Чекај мало, чекај... (Шета, размишља, попије вина.) Змајев лични и произвољни чин треба, дакле, вратити у оквире митског сценарија. Пошто је са успехом обавио свој патриотски задатак, он мора да нестане. Како се то постиже? Како? Када су недоказане немани у питању, разуме се, једино крвљу. Добро. Да ли смо ми јачи од њега? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Нисте. Знаш то и сам, Лазаре... ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Па, шта ћемо? (Пауза.) Чекај, ако нисмо јачи, можда смо интелигентнији. Треба дубоко размишљати... Мислити, мислити, мислити. То је тако напорно. Чекај! Послужимо се логиком! Ако нисмо јачи, шта смо онда? Онда смо, значи, слабији. То је логично, зар не? Шта сам оно хтео...? Ми смо, значи, слабији... А ко је, онда, јачи? То је то! Ко је, дакле, јачи? То је логика. Ми смо слаби, али лукави. Је л' ти сад јасно? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Није ми јасно. Ништа ми није јасно, осим... ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Чекај! Све ћу ти објаснити по реду. Кад змај следећи пут дође, ти ћеш мало око њега, добро, не претерано, па ћеш га, онда, лепо искушати... (Лазар наставља нечујно да објашњава. Светлост се постепено гаси.) II(Ложница. Глумица/кнегиња Милица пред огледалом. Дотерује се. Устаје, прилази прозору, гледа, ишчекује. Враћа се пред огледало. Уз севање и грмљавину, долеће други глумац/Змај од Јастрепца, и кроз прозор улеће у ложницу.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Увек се преплашим од те хуке и буке. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Извини, али то су уобичајени змајски атрибути. (Скида маску и рукаве с крилима.) А сад? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Сад је већ боље. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ето, видиш! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Како си снажан! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Није то ништа. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Реци ми, да ли си ти најјачи на свету? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Хајде, бишти ме мало. Чудно, али сви змајеви то воле. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Како си јак! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Тако ти делујем? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Па, то је очигледно... ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: То ти се допада? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Наравно. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Бишти ме ту. Овде. (Пауза.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Постоји ли на свету снага већа од твоје? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Свакако. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: (Запањено.) Да ли је то могуће? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ех, увек постоји јачи од јачега... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: То је просто невероватно! Да од овакве снаге постоји већа! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Шта ћеш... (Пауза.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: И ко је то? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Заиста те занима? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Па... занима ме. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: А зашто те занима? (Пауза.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Зато што не могу да верујем... ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Добро, рећи ћу ти. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ко? (Пауза.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Бог је јачи од мене. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Их, много си ми рекао... (Змај скочи с постеље, унесе јој се у лице.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ко те је наговорио да ме искушаваш? Лазар? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Него, ко? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Нико! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Говори! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Нико! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Сада ћу да направим скандал. Ја се понашам дискретно, из обзира према теби, а ти... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Шта, не? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Немој, молим те! (Пауза. Змај је гледа.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Да ли ме волиш? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Волим те. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Заиста? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Зар сумњаш? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: (Самоуверено.) Разуме се да не сумњам. Али, сва та питања... Помислио сам, на тренутак, да ме искушаваш. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Зар мислиш да бих ја то могла? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Надам се да не би. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Само се надаш? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: (Оклева.) Па, добро, верујем. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Реци ми, онда. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ти опет! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ако верујеш да те волим, чега се, онда, плашиш? ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: (Претећи.) Шта си рекла? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Па... ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ја да се плашим?!!! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Нисам мислила буквално. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Него како си мислила? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Па... нисам ништа ни мислила. Ти знаш да то женама није јача страна. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Знам. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Па, ето... ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ја да се плашим... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Извини! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Добро, добро... (Пауза.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: И, значи волиш ме? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Да. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ако ме волиш, не разумем зашто нећеш да пођеш са мном на Јастребац. Живели бисмо у миру, у идиличном пејзажу, јели јагњетину, волели се до миле воље... далеко од ваших глупих политичких смицалица, ратова... Срби, Мађари, Турци, Босанци, Хрвати... Тај ваш балкански хаос... босански лонац... Зар то није досадно? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ја сам васпитана у патриотском духу. За мене је на првом месту љубав према отаџбини, па тек онда лична осећања. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Али, ти ме волиш! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Да. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Чудни сте ви, људи. За мој укус, сувише много противуречности... (Пауза.) Признајем да се не сналазим баш најбоље... (Пауза.) Па, добро, хајде, рећи ћу ти. Хоћу да ти докажем да и ја тебе волим. Зато драговољно стављам свој живот у твоје руке. (Пауза. Гледају се. Дуго.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Можда је, ипак, боље да ми не кажеш. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Зашто? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Па, ако сумњаш у мене... ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Зашто бих сумњао? Ти ме волиш. Зар не? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Да. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Па, онда? ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Не знам... Можда, ипак... Слушај, задржи ти своју тајну за себе. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Не разумем. Питала си ме... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Заборави. (Пауза.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ипак ћу ти рећи. (Пауза.) Ако те волим, морам ти веровати. Ако је све лаж, онда није важно, нека погинем... (Пауза.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Шта је? Што си се одједном снуждила? (Пауза.) Реци! (Пауза.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ништа. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Постоји међу вама један јунак, који није обичан човек. Он би једини могао да ме победи. И у његовим жилама тече змајска крв. Он се зове... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Немој... ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Он се зове Милош Обилић. (Мрак.) III(На сред ложнице стоји глумац/Милош Обилић, сам, у оклопу, непомичан, као статуа. Пошто доста дуго одстоји тако непомичан, он, најзад, оде до прозора, гледа у даљину, према Јастрепцу, затим се врати, скине шлем, брише марамицом зној с лица, одлази до огледала, поправља фризуру, гледа да ли је довољно леп и страшан, прошета по соби, извуче мач, заузме позу, замахне мачем два трипут, врати мач у корице, шетка, чека, поново оде до огледала. У том се зачује грмљавина и муње стану севати. Милош Обилић брзо заглади фризуру, стави шлем на главу, оде до средине просторије и заузме укочену позу, као на почетку. Кроз прозор улеће глумац/Змај од Јастрепца.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Милош Обилић? ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: (Још увек у пози.) Да. ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Знао сам. (Разгледа Обилића са занимањем.) ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: (Извуче Мач.) Брани се! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Не гини лудо, Обилићу! Навео сам твоје име само да бих је искушао. Како сте ви Срби лаковерни! ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: Не брбљај! Брани се! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Одакле вам, уопште, идеја да можете победити натчовечанску силу? ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: За српског витеза и родољуба, ни натприродна сила не може бити препрека. Брани се! (Обилић енергично напада. Змај се, изненађен његовом жестином, брани.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Реци ми, какво је, стварно, твоје порекло? Да ти, заиста, немаш змајске крви? ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: Моје порекло је српско! ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Е, па, у том случају, не бих се кладио на тебе. Мислио сам да иза тебе стоји нека озбиљнија сила. ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: (Јуриша.) Бог чува Србију! (Прободе Змаја, Змај Пада.) ГЛУМАЦ/ЗМАЈ: Ништа не разумем! (Издахне. Улазе глумац/кнез Лазар и глумица/кнегиња Милица. Милош Обилић одсече Змају главу и баци је пред кнеза, који се стресе од ужаса.) ГЛУМАЦ/ОБИЛИЋ: Ево његове главе, господару! ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: (Прибравши се.) Хвала! (Мрак.) IV(На просценијуму је први глумац, са наочарима на носу. У руци држи папире, на које повремено баци поглед.) ГЛУМАЦ: Српска земља, не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко,
но као да је у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе
их даје осталима. Јер у целој васељени не може се наћи земља да има сва
добра сабрана уједно, а српска земља је толико пуна сваких добара, по
писању неких географија, шаље ваздух западу и Хелеспонту: јер ту дан има
петнаест часова, а примивши тај број, оно што претиче одилази ка северу,
ка истоку и југу, у крајеве где су кратки дани, а исто тако и у неке пределе
где је корен добара пожељан и где су тога лишени. (Стављају му круну и огрћу га плаштом. Обасјан снопом светлости, уз небеску музику, са плафона, машући крилима, слеће глумац/анђео. Глумац/Стефан крије се иза наслоњаче.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: (Крсти се) Анђео! Хвала ти, Боже! Знао сам да нас нећеш заборавити. (Пада на колена.) ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Устани, Лазаре! Немамо времена за формалности. Брза исламска
коњица гази већ хришћанским просторима. Још колико сутра запосешће Косово. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Опрости, шта то конкретно значи? ГЛУМАЦ/АНЂЕО: То значи да ће вам се пружити прилика да се жртвујете за свету ствар, да изгинете на бранику хришћанске Европе, и да се, тако, у слави, пренесете у царство небеско, које ће постати ваша легитимна отаџбина. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Хвала ти, то јест, хвала Богу, али ми бисмо, ипак, ако се може, да победимо. ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Пробајте, немамо ништа против. Али, у овој ситуацији, с обзиром на однос снага, као и на традиционалну српску неслогу, чини се да то није реално. Зато, онај који ме шаље тражи жртву. На основу наших процена, то је, за сада, једини начин да се стане насупрот афроазијатској сили антихриста. То би било све. (Анђео благосиља Лазара, махне крилима, узлети, па се сети и застане.) ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Уосталом, зашто нисте победили на Марици, онда када сте били неупоредиво јачи од Турака? ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: (Виче за њим.) То су они Мрњавчевићи... Напили се... ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Благо нишчима духом, јер њихово је царство небеско! (Махне и одлети. Лазар се усправи у свој својој величини и достојанству, дигне руку и загрми.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Ко је Србин и српскога рода, (Светлост се постепено гаси и Лазарев глас се постепено губи.) V(Први глумац на брзину, каснећи, скида последње делове Лазареве маске и одеће и обраћа се публици.) ГЛУМАЦ: Тако је почео бој на Косову. Ни први ни последњи. Али најславнији.
То су била та херојска времена. Срби су, као и увек, били на корак пред
победом. Обилић је распорио, као крмка, неверничког цара Мурата. Али,
тада се умешао Нечастиви, највећи српски непријатељ, и победу претворио
у пораз. Како? – Запитаћете се, драги гледаоци. Послуживши се гнусним,
пакленим средством – издајом! А за то му је послужио нико други до кнежев
вољени зет, Вук Бранковић. (Глумац се маскира у вука Бранковић, настављајући да говори.) ГЛУМАЦ/ВУК БРАНКОВИЋ: Ја сам, дакле, Вук Бранковић. Бој на Косову је завршен. Лазар је мртав. Ја сам ту одиграо пресудну улогу. У одлучном тренутку, из боја сам извео дванаест хиљада љутих оклопника. Послужио сам се гнусним средством, издајом, јер другог начина није било да постигнем свој циљ – завладати свим српским земљама. После битке, дошао сам у Крушевац, на разговоре с кнегињом Милицом, надајући се да ће бити способна да покаже бар мало политичког реализма. (Прилази Милици и младићима. Они га спазе.) ГЛУМАЦ/ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ: Оче! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Лазар...? ГЛУМАЦ/ВУК: Моје саучешће, поштована кнегињо и драга ташто. Сви смо уцвељени,
али тако је морало бити. Косовски завет је испуњен, они су сада становници
царства небеског. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Обилић? ГЛУМАЦ/ВУК: Мртав. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Милан Топлица? ГЛУМАЦ/ВУК: Мртав. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Иван Косанчић? ГЛУМАЦ/ВУК: Мртав. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ти си, изгледа, једини остао жив. И здрав. Како ти је то пошло за руком, Бранковићу? ГЛУМАЦ/ВУК: Па, ваљда, неко мора да преузме управу над Србијом? Бог је, очигледно, хтео да то будем ја. (Пауза.) Је л тако, Ђурђе? ГЛУМАЦ/ЂУРАЂ: Тако је, тата! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Проклет био, Вуче Бранковићу! Издао си кнеза на Косову. ГЛУМАЦ/ВУК: Буди разборита, Милице! ГЛУМАЦ/СТЕФАН: (Вади мач.) Умри, издајниче! (Милица заустави Стефана.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Врати мач у корице, сине. Не прљај руке. Стража! ГЛУМАЦ/ВУК: У реду, отићи ћу, али, знајте да ћу, уз помоћ мађарског краља, добити Лазареве земље! Полази Ђурђе! ГЛУМАЦ/ЂУРАЂ Како си могао, оче! (Отац и син стоје један према другом и гледају се. У том, на сцену, међу изненађене глумце, бане "стварни" Ђурађ Бранковић, људина од педесет година, бујне, црне, једва проседе косе и браде, с корбачем у руци, у путничком огртачу.) ЂУРАЂ: (Насрће корбачем на глумце) Лаж! Лаж! Како се усуђујете, фукаро глумачка?! Мој отац није био издајник! Срам вас било, историју фалсификујете! Багро! Као псе ћу вас побити! (Хвата првог глумца за гушу.) ГЛУМАЦ: Упомоћ! Ко сте ви? ЂУРАЂ: Ко сам ја? Ја сам Ђурађ Бранковић, битанго! ГЛУМАЦ: Али, господине Бранковићу, па то је само позоришна представа... ЂУРАЂ: Језике ћу вам одсећи, да лаж међу народом не ширите! ГЛУМАЦ: Упомоћ! Немамо ми ништа с тим, ми глумимо шта нам се каже... ЂУРАЂ: Ко вам је рекао да успомену на мога оца каљате? ГЛУМАЦ: Ја не знам, један каже ово, други оно... нека се господа договоре какву представу хоће... ЂУРАЂ: (Млати га.) Багро продана! Где вам је етика? Где вам је морални став? То представа?! То је обична срамна бласфемија! ГЛУМАЦ: Крваво ми свој хлеб зарађујемо, мој господине... Мислите да је лако народ расплакати и насмејати? Свеједно је мени и за Вука и за Лазара, ја сам професионалац, а ви се договорите каква вам је била историја! Нисам ја аутор текста! ЂУРАЂ: А ко је аутор, бедниче? ГЛАС СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА: Дајте светлости овамо! (Осветли се бочна страна сцене. Тамо се налазе три наслоњаче, средња налик на престо, и две мање. У њима седе, деспот Стефан Лазаревић, висок, плав, леп педесетогодишњак, финих, издужених црта лица, испијених болешћу, и десно, протосинђел Макарије, а лево Константин Филозоф. Иза Стефанових леђа стоји официр.) ЂУРАЂ: Стефане!? (Стефан прилази Ђурђу. Срећу се на средини сцене. Очи у очи. Официр је стално иза деспотових леђа.) СТЕФАН: Стигао си, Ђурђе. Добродошао! ЂУРАЂ: Звао си ме, Стефане, да хитно дођем и ево ме! Од Зете до Шумадије, поморио сам пет добрих коња, а што овде затичем?! Ви се са мојим оцем спрдате... Срамота! Јеси ли ме зато звао, Стефане? СТЕФАН: Нема више времена, Ђурђе... ЂУРАЂ: Слушај! СТЕФАН: Слушај ти мене, сестрићу! (Пауза.) ЂУРАЂ: А ово? Је л' се овако забавља владар, кога мори неизвесна народна будућност? Шта је ово, Стефане? СТЕФАН: То је позоришна представа, то јест, још увек проба. Дорађују се неке ствари. ЂУРАЂ: Представа... Видим каква је то представа! Ко је ауто овог срамног фалсификата? СТЕФАН: Ја сам аутор, Ђурђе. ЂУРАЂ: Молим?! СТЕФАН: То јест, не ја, него Константин. (Показује га.) Константин Филозоф, дворски писац и мој лични биограф. ЂУРАЂ: (Потеже мач.) А, тако! СТЕФАН: Чекај! Он ради по мојим упутствима. Ја коригујем текст и режирам. ЂУРАЂ: Али, зашто? Не разумем... То је лаж! Ти знаш да је то лаж. После боја на Косову, ти и твоја мајка сте признали турску власт, твоју сестру, малу Оливеру, дали сте Бајазиту у харем, а мој отац је једини наставио борбу. До смрти! СТЕФАН: Тише! Тише, Ђурђе! Не вичи, забога, човече. (Осврће се.)
Све ћу ти објаснити. (Хвата се за срце.) Гушим се. (Прискаче
официр.) Не треба! (Официр се одмиче, Стефан се смирује.)
Немам више времена... ЂУРАЂ: Стефане... Ово? Овај срамни фалсификат? СТЕФАН: Тише! То је позоришна представа, уметност, licentia poetica, разумеш? ЂУРАЂ: То је лаж! СТЕФАН: (Педагошки.) Ђурђе, животна истина је једно, а уметничка истина нешто сасвим друго. Уметничке чињенице не кореспондирају директно и буквално са животним. ЂУРАЂ: Молим? СТЕФАН: Реч је о истини вишега реда, која наткриљује просту и идејно неупотребљиву стварност. ЂУРАЂ: Не разумем. СТЕФАН: Седи да погледамо до краја, па ћемо после разговарати. Турци су поново на граници, а мађарски краљ само чека да се ја смирим па да узме Београд. Србији се не пише добро, а ја малаксавам. Ти знаш да морам да одредим наследника престола... ЂУРАЂ: Па зашто се онда бавиш овом играријом? И то... СТЕФАН: Како не схваташ, Ђурђе? Та играрија припада царству које ће све нас надживети. Песме и позориште говориће и када нас више не буде. Па нека, онда, говоре нашим језиком. ЂУРАЂ: Да... Разумем. Али, зашто да говоре лаж? СТЕФАН: Није то лаж, Ђорђе. ЂУРАЂ: Како, није? Да ли је мој отац био издајник? СТЕФАН: Тише? Разуме се да није. ЂУРАЂ: Зашто онда блатиш његов образ пред потомством? Да би мене искључио као могућег наследника престола? СТЕФАН: Ма, не! Опет ништа не разумеш! Ја мислим престо теби да оставим будало! Теби мислим да оставим Србију. (Пауза.) ЂУРАЂ: Тек сад ништа не разумем! Да теби болест није помутила разум, Стефане? СТЕФАН: Тише! Не доводи ме у ситуацију да хапсим престолонаследника. ЂУРАЂ: Ти се спрдаш са мном! Коња! (Крене.) СТЕФАН: Стани! (Официр је препречио Ђорђу пут. Пауза. Стефан се ухвати за груди, официр хоће да приђе, он га заустави покретом руке.) СТЕФАН: (Благо.) Хајде да погледамо представу, Ђурђе! (Стефан лагано, тешким корацима, крене ка свом месту на бочној ивици сцене. После два-три корака се окрене и гледа Ђурђа. Чека.) СТЕФАН: (Уморно.) Немам више времена... (Ђурађ оклева, па најзад и он крене.) ОФИЦИР: Ваш мач, господару! ЂУРАЂ: Молим? ОФИЦИР: Тако налажу дворска правила, господару. ЂУРАЂ: Шта значи то, Стефане? СТЕФАН: То ови из обезбеђења... Стално усавршавају дворска правила. Ево, видиш, ни ја не носим оружје. (Ђурађ преко воље да мач официру и креће за Стефаном.) СТЕФАН: На своја места! Настављамо. "Змај од Србије", шеста слика. Идемо! (Стефан, Ђурађ и Макарије седе, Константин и официр стоје. Рефлектори који их осветљавају сада се не гасе, те надаље и они остају видљиви. Глумци никако да почну; снебивају се и дошаптавају. Стефан лупи неколико пута нестрпљиво дланом о длан.) СТЕФАН: Идемо! (Први глумац најзад изађе на средину сцене. Говорећи снебивљиво, погледајући испод ока Ђурђа Бранковић.) ГЛУМАЦ: Проклети Вук Бранковић није се задовољио издајом на Косову. Убрзо се удружио с Мађарима, мрским католицима и вековним српским непријатељима и, заједно са њима, пустошио земље кнеза Лазара, које беспомоћна удовица, кнегиња Милица, и храбри али малолетни Стефан, нису могли да одбране. (Ђурађ скочи и преврне тешку наслоњачу, на којој је седео.) ЂУРАЂ: Е, сад је доста! Овде ће крв пасти! СТЕФАН: Добро, пређимо преко тога... Прескочићемо. Дајте вина! Узми, драги Ђурђе! Све ћемо ми... Све ћемо ми то усагласити. (Виче.) Идемо даље. Даље, даље! (Ђурађ искапи пехар вина, што му га је официр хитро принео. Тешко дише, али се полако смирује.) ГЛУМАЦ: Али, гле, добри Бог, што над Србијом бди, уразумио је Лазароубицу, грешног Бајазита, који, пошто славни Обилић закла оца му, Мурата, постаде султан турски. Добри Бајазит се, дакле, покајао и пожелео да помогне сиротој удовици и самохраној дечици њеној и кнежевој. Зато је пристао да се ожени кнегињицом Оливером, иако је још била малолетна, и да је љубазно прими у свој харем, а младог Стефана, који је довео сестрицу у Једрене, прихватио је као сина. Е, сад сам ја Бајазит. Добри Бајазит... Ево... Тако... Налазимо се у мојој европској престоници, Једрену. Ми из Европе више нећемо излазити, само да знате. (Док говори, завија чалму, маскира се у Бајазита, огрћу му султански плашт. Долази II глумац/Стефан, доводећи глумицу/Оливеру. Она је потпуно прекривена велом, лице јој се не види. Глумац/Бајазит неуморно говори, обраћајући се II глумцу/Стефану, а све време загледа покривену, укочену глумицу/Оливеру, обилази око ње као мачак око сланине, мерка је, мерачи, шацује, такорећи пипка.) ГЛУМАЦ/БАЈАЗИТ: Добро сте урадили... Паметно, паметно... Ипак, ви тамо
у Србији имате извесне политичке рефлексе... Мало касните, додуше, одавно
сте морали увидети да наступа време велике исламске заједнице народа.
Водите узалудне бојеве, Марица, Косово... Чему то? Понашате се несврсисходно;
гинете у великим количинама, нерационално... Много пијете, једете тешку,
нечисту храну, имате увек по неколико вођа у исто време, а само по једну
жену, неколико држава које се међусобно мрзе, а онда се молите Богу да
вам помогне. Код вас очеви морају погубити главе, да би синови изашли
на прави пут. Тако је било с Марком, који је сада наш верни поданик, тако
је с тобом... Али, добро, никад није касно. Најзад сте, ваљда, схватили
да је будућност Србије у оквиру велике исламске породице слободних и срећних
народа. (Подиже крајичак вела. Гледа Оливеру. Спушта вео. Намигне Стефану задовољно.) ГЛУМАЦ/БАЈАЗИТ: У реду је! (Мрак.) СТЕФАН: Пали светлост! (Пали се светлост. Глумци су затечени на сцени, усред пресвлачења, све стоји, деспот размишља, или му није добро. Дуга, непријатна пауза.) СТЕФАН: Вина! (Додају му, брзо вина, он сркне гутљај, али му одмах позли.) СТЕФАН: Воде! (Дају му воде, прибира се. Пауза. Нико се не помера, сви су у напетом ишчекивању.) СТЕФАН: (Мрмља за себе.) Немам више времена... (Изгледа као да умире. Ђурађ га дрмуса.) ЂУРАЂ: Чекај, ниси ми објаснио. (Стефан дигне главу и широм отвори очи.) СТЕФАН: Константине! КОНСТАНТИН: Да, господару! (Пауза, деспота гуши срце. Најзад се смири.) СТЕФАН: (Глумцима.) Седите, седите... Па добро, Константине, јеси ли ти ово писао по турској, или по мојој поруџбини? КОНСТАНТИН: Па... писао сам... ја сам... СТЕФАН: Прво, ја уопште немам текста у овој сцени! МАКАРИЈЕ: Тачно! КОНСТАНТИН: Па, ја сам хтео да сцена делује уверљиво, а ваш лик, господару, и поред тешке и понижавајуће ситуације, у којој се ту налазите, да буде достојанствен. Мислио сам да је боље да ћутите, него да говорите понизно. Овако, ипак, делујете поносито... СТЕФАН: Слушај! Ја немам времена да с тобом филозофирам. Мени смрт куца на врата. Запамти: овде нема филозофирања, овде се ради по провереној шеми. Уосталом, што је ствар фантастичнија, за српску публику ће бити уверљивија. Публика хоће епику, митске, узвишене слике, а не твоју уверљивост. Шта ви мислите, уметници? ГЛУМАЦ: Српска публика воли чудеса, господару. СТЕФАН: Ето, видиш! Колико пута треба да понављам; нас овде не занимају такозване историјске истине, већ слике и представе које ће да греју српску душу. Јасно? МАКАРИЈЕ: Тако је! КОНСТАНТИН: Јасно. СТЕФАН: Е па, онда, не може ту мени неки Бајазит да соли памет и да мерка Оливеру као на сточној пијаци! Је л' ово спрдња или апотеоза? КОНСТАНТИН: (Скрушено.) Па... то је.. Поправићемо, господару. СТЕФАН: Ја да говорим, а не он! Одмерено, мудро, али смело, као што приличи српском владару. МАКАРИЈЕ: Тако је. КОНСТАНТИН: Разумем. СТЕФАН: Воде! (Дају му воде. Пије. Ђурађ устаје.) СТЕФАН: Куда? ЂУРАЂ: Враћам се у Зету. СТЕФАН: Седи. Ђурђе. Договорићемо се ти и ја. Ми смо владари. Ми смо осуђени да исто мислимо. ЂУРАЂ: Нисам више у то сигуран, Стефане. СТЕФАН: Полако, Ђурђе... Дајте вина господину Бранковићу! (Дају му вина, Ђурађ седа.) СТЕФАН: Добро. Шта сад иде? КОНСТАНТИН: Сада, у неколико сцена, представљамо развој ваше владарске личности. Прво, као храброг војсковође, прекаљеног борца са Ровина, Никопоља и Ангоре; затим, као мудрог државника, који је, после слома на Косову, повратио моћ и славу српске државе. СТЕФАН: А оно како ме је брат издао Турцима? КОНСТАНТИН: То нисмо помињали. СТЕФАН: Добро. КОНСТАНТИН: Па онда, као богобојажљивог градитеља светих храмова, нарочито прекрасне Манасије; затим, као књижевника, цитирамо "Слово љубве"... СТЕФАН: А оно како смо секли руке и ноге побуњеним рударима у Сребреници? КОНСТАНТИН: То нисмо помињали. СТЕФАН: Добро. Значи, до краја нема ничег спорног? КОНСТАНТИН: Једино немамо крај. СТЕФАН: Имаћете ускоро и крај. Будући да је то прича о мом животу, њен крај биће моја смрт. КОНСТАНТИН: Немојте, тако господару... СТЕФАН: Шта можеш, верни мој Константине... Било би боље да владари живе
вечно, али изгледа да то није могуће. Ипак, владари вечно живе у срцима
својих поданика. За сада се више од тога не може постићи. Дајте ми воде!
Важно је само да дело има поруку и да она буде оптимистичка, да утиче
на дух народа, да га одржава у тешким данима који долазе... МАКАРИЈЕ: Тако је, господару! Али, ја бих се, овом приликом, усудио да ставим извесне примедбе... Говорим о почетку представе, који би морао претрпети и неке корекције. СТЕФАН: После, оче, после... Хајде да погледамо још мало. Волим да гледам узвишене историјске призоре. На пример, оно кад у бици код Никопоља отимам мађарску краљевску заставу... КОНСТАНТИН: То не иде сад, господару. СТЕФАН: Има да иде, кад ја кажем! (Устаје.) Овако је то било. (Размешта глумце, импровизује мизансцен.) Ту стоји мађарски краљ, Жигмунд, после смо постали добри пријатељи, али, у том часу, као турски вазал, ја сам морао, разуме се... Али, то сад није важно. Ми говоримо о једном узвишеном призору. Ту стоји Жигмунд, око њега витезови; цвет европског племства, господо, учествовао је у том боју, Французи, Немци, Енглези.... Али, Бајазит и ја смо их... једном речју, збрисали... Добро. Овде заставник. (Одмиче се, хвата залет.) Ја извлачим мач, јашем белог арапског ждрепца, поклон од султана, где ми је мач, богаму?! (Официр притрчи, даје му мач.) Хвала! Извлачим мач, обадам ждрепца и крећем у пробој. Јуриш! (Јурне, испусти мач, ухвати се за груди и скљока се на под. Сви се сјате око њега. Једино Ђурађ Бранковић стоји по страни.) СВИ: (Жагоре.) Авај! Господару, не остављај нас! Тешко нама! Господе, смилуј се нама грешницима! Дише! Он дише! Хвала ти Господе! Ваздуха! Дајте му ваздуха! Склоните се! (Из гомиле се диже официр, носећи на рукама онесвешћеног деспота.) ОФИЦИР: Места! Макните се! (Официр износи деспота са сцене.) МАКАРИЈЕ: (Глумцима) Направићемо паузу. Затим ћемо наставити са радом. ПРВИ ГЛУМАЦ: Како, оче? А господар? МАКАРИЈЕ: Рекао сам, наставићемо са радом. Идите у двориште, тамо ћете добити чорбу од пилеће ситнежи. Вина нема, док се посао не заврши! Је л' јасно? (Глумци незадовољно жагоре.) МАКАРИЈЕ: Шта чекате? Идите с Богом? Но! ПРВИ ГЛУМАЦ: Хајдемо, децо! Хајде! (Глумци покуњени излазе. Макарије се наклони Ђурђу, па изађе и он. Константин прилази, бојажљиво, Ђурђу.) КОНСТАНТИН: Господару... ја морам да вам се обратим... ја, просто, морам да објасним неке ствари... Ви ћете сутра... свакако... бити... како да кажем... на највише месту... и... ви, просто, морате имати праве информације о мом раду... ЂУРАЂ: Слушај ти, Филозофе... Ако, којим случајем, дођем на власт, прво ће ми бити да тебе обесим, заједно са овом глумачком жгадијом! (Ђурађ љутито изађе са сцене. Константин начини за њим поспрдни гест, окрене се публици, немоћно рашири руке.) КОНСТАНТИН: Па онда буди интелектуалац у Србији! (Изађе. Сцена остане празна. Крај првог дела.) ДРУГИ ДЕОVI(Ситуација као у првом слици. На сцени је први глумац/кнез Лазар; седи с главом у шакама. Спава, или је озбиљно забринут. Изнад главе му стоји географска карта с великим натписом "Косово". Улази трећи глумац/анђео, са великим, белим крилима, обилази двор, да види је ли све у реду. Успут благосиља публику. Бди над уснулим Лазаром. Лазар отвори очи, подигне главу и дискретно се обрати публици.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Док српска земља спава, над њом бди божији анђео. (Поново спусти главу и настави да спава. Анђео још мало бди. Лагано свиће зора. Анђео зева, погледа на сат, благослови уснулог Лазара и раширивши своја велика, бела крила, одлеће пут неба. Улази глумица/кнегиња Милица.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Кнеже, Лазаре, мужу мој! (Лазар се елегантно пробуди.) ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Добро јутро, моја верна љубо, кнегињо Милице! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: О, зашто те нема у брачној постељи, мужу мој? ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: О, зато, кнегињо, што претешко бреме народно притиска мој ум и моја плећа. Долазе тешки дани за Србију. Исламски џихад гризе Европу као кекс... ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Тим пре, мужу мој! Србији треба наследник, који би једног дана то тешко бреме од тебе преузео... ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Не буди нестрпљива, драга! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Али, већ двадесет година смо у браку, кнеже. ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: То не зависи од мене. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Како? Него од ког зависи, мужу мој? ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Од божје воље, госпо. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Да, али, ипак... ГЛУМАЦ/ЛАЗАР: Треба се молити. Анђео, што над Србијом бди, решиће тај проблем. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ја сам мислила да се то решава на други начин! МАКАРИЈЕВ ГЛАС: Стоп! Стоп! Дајте светлости овамо! (Осветли се бочна ивица сцене, где, на месту на коме је раније седео деспот Стефан, седи Макарије, сам. Он устаје и прилази глумцима.) МАКАРИЈЕ: Што је то? То не стоји у тексту, који сам вам дао! ГЛУМИЦА: Омакло ми се. А и не могу тако брзо да научим текст. Овде се стално нешто мења, ја не знам... Изгледало ми је логично... МАКАРИЈЕ: Ова сцена има само једну логику, а то је њена узвишена намена. Схватите, сцена мора да делује достојанствено и да подстиче племенита и богобојажљива осећања публике. У њој не сме да буде ничег вулгарног. Је л' то јасно? ГЛУМИЦА: Јасно. МАКАРИЈЕ: Где је анђео? (Утрчава глумац у костиму анђела.) III ГЛУМАЦ: Ево ме! МАКАРИЈЕ: А зашто ти, безјаче, у најузвишенијем тренутку зеваш? III ГЛУМАЦ: Па... ко велим, пошто је пробдео целу ноћ, анђео је већ мало поспан... МАКАРИЈЕ: Како, бре, анђео да буде поспан!? Анђели су, магарчино, духовна бића, која немају телесних потреба ни слабости! III ГЛУМАЦ: Разумем! МАКАРИЈЕ: Лепо ја кажем деспоту да се окане позоришта! Сваку светињу ће оно на спрдњу да окрене. Цркву има, шта ће му позориште! I ГЛУМАЦ: А ко ће, оче, прото, с опроштењем, ово да гледа? МАКАРИЈЕ: Шта? I ГЛУМАЦ: Оче прото, неће то народ. Кад кренемо ово да играмо, неће нам ни ручак дати. МАКАРИЈЕ: Пре свега, нисам ја никакав отац прота, ја сам протосинђел... I ГЛУМАЦ: Добро, оче Синђелићу, али ко ће то да гледа? Зашто нам змаја не вратите? Народ воли змајеве, убиства, крваве сцене, драматичне преокрете, прељубе, да простите; воли да заплаче, да се насмеје... А ово, с овим килавим анђелом, кога то данас занима? МАКАРИЈЕ: Како, како?! Теби су анђели килави! Цркву православну вређаш... Повлађујеш ниским страстима публике, уместо да је васпитаваш, уздижеш... Анатема! Слуге сатанине, психопате! Бранковићи! Похапсите, па у руднике сребра... I ГЛУМАЦ: Сем тога, с опроштењем, радите деспоту иза леђа. Користите његову болест... МАКАРИЈЕ: Није овде деспот у питању, сине, њега нека Бог чува, овде је у питању српски народ, народна душа, а црква православна заступник је и васпитач народне душе. Или ти, можда, не мислиш тако, сине? I ГЛУМАЦ: Вероватно је тако, оче Синђелићу, али није духовито, нема духа, брате! МАКАРИЈЕ: Каквог духа?! Црква духове не признаје. Духови припадају превазиђеном подручју паганског сујеверја. И не зовем се ја Синђелић! III ГЛУМАЦ: Господа би требало да се договоре, оче прото, да једном усагласе мишљења... ГЛУМИЦА: Најзад, можемо ми да играмо било шта, ако нам се плати, али, не можемо, оче прото, сваки час да мењамо, то је потпуна конфузија.. I ГЛУМАЦ: Код мене, у дружини, зна се ред, а код вас, у држави брате, свако тера по своме! Ја не знам како ви мислите да преживите... Немам ништа против, играћу што год хоћете, али договорите се, једном, какву историју желите да вам направимо! Договорите се ко су вам свеци, ко су вам издајници, ко вам децу прави: змајеви, анђели или људи... (Пауза. Макарије га гледа запањено.) I ГЛУМАЦ: Опростите, оче Синђелићу, мало сам се узбудио; ми глумци смо људи сензибилни... МАКАРИЈЕ: Не зовем се ја Синђелић, човече!!! I ГЛУМАЦ: Опростите... МАКАРИЈЕ: Ја се зовем протосинђел Макарије, и ви ћете запамтити моје име! Сад ћу да зовем обезбеђење да вас похапси! (Крене.) ГЛУМИЦА: (Невино.) Али, онда, господин деспот неће имати своју представу, оче прото... (Макарије се врати, гледа их бесно. Пауза.) III ГЛУМАЦ: Ја мислим да ми, ипак, вратимо змаја... МАКАРИЈЕ: Да се разумемо! Змаја неће бити, по цену да представе не буде!
Таква бласфемија... То ми нећемо дозволити. Пазите шта радите! Говорим
за ваше добро. Ми имамо дугу руку. III ГЛУМАЦ: А, ви? Да ли ви заиста верујте да је Вук Бранковић био издајник? (Пауза.) МАКАРИЈЕ: На своја места? За другу слику! (Пауза.) I ГЛУМАЦ: Хајдемо, децо! Ми то, ипак, радимо за новац. (Макарије се враћа на своје место. Седа у средњу, деспотову, наслоњачу. Седи право, достојанствено, наслоњен на штап. Први глумац, који га прати, опрезно седне до њега, рефлектори, што осветљавају тај део сцене, неће се више гасити. На средини позорнице остају глумица/милица и III глумац/анђео. Они поправљају костиме, припремају се за игру.) III ГЛУМАЦ: Ти, значи, лежиш, ја сам ушао... ГЛУМИЦА: Не, прво иде молитва, ти си још на небу. III ГЛУМАЦ: Добро... Одох ја мало у рај. (Глумац изађе са сцене. Милица клекне. Макарије примети да је први глумац сео до њега. Погледа га строго и са чуђењем. Први глумац се нелагодно мешкољи, устаје, остаје да стоји поред наслоњаче.) МАКАРИЈЕ: Реда мора да буде. Рад, ред и мир, то је спас Србије! Хајдемо! Молитва! ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Боже, дозволи да ти скренем пажњу на проблем наталитета
у Србији. Док се опаки муслимани множе као зечеви, српски народ се топи
као сладолед; док проклети многоженци ничу као из земље трава, српски
народ се суши, као вејка на ветру; док се некрст шири по земљама наших
отаца, српски народ се међу собом гложи, као слепци око кости. Скини проклетство,
Господе, са нашег рода и учини да српске мајке рађају снажне синове, смеле
ратнике, који ће сложно четовати на бранику отаџбине. (Глумица/милица се прекрсти и легне у постељу. Уз небесно осветљење и музику. Кроз прозор улети III глумац/анђео и седне на ивицу постеље.) ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Звала си ме. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ко си ти? ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Анђео, што над Србијом бди. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Како си јак! ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Тако ти делујем? МАКАРИЈЕ: Стоп! Стоп! То је из бугарске верзије! Помешали сте текст. ГЛУМИЦА: Није ни чудо! МАКАРИЈЕ: Вратите! ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Звала си ме. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ко си ти? ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Анђео, што над Србијом бди. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Како си јак! (Макарије удари бесно штапом о под.) МИЛИЦА: Извините! Хајдемо још једном! ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Звала си ме. ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ко си ти? ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Анђео, што над Србијом бди. (Пауза.) ГЛУМИЦА/МИЛИЦА: Ах, чудно се осећам! ГЛУМАЦ/АНЂЕО: Господ је услишио твоју молитву и послао ме да решим проблем. МАКАРИЈЕ: (Првом глумцу): Хајде! ГЛУМАЦ: Молим? МАКАРИЈЕ: Сад ти објашњаваш публици, да не би дошло до забуне! ГЛУМАЦ: Пардон! (Глумац изађе на просценијум, заузме позу и обрати се публици.) ГЛУМАЦ: И тако, кнегиња, Богу се молећи, најзад затрудне и роди Змаја од Србије, деспота Стефана Високог, сина кнеза Лазара. (Улази Стефан Лазаревић, ослањајући се на Константина и официра. Одевен је у дугачку, белу кошуљу и кућну хаљину. На глави носи круну. Слаб је, посрће, мрмља, улази глумцима у сцену.) СТЕФАН: (Мрмља за себе.) Немам више времена... (Гледа око себе; глумце, сцену у коју је упао.) А шта је ово? (Пауза. Сви се снебивају.) МАКАРИЈЕ: Па, то је... овај... господару... Па, то је друга слика. Кад анђео наговештава кнегињи ваш долазак на овај свет... Нешто као "благовести", ако тако смем.. СТЕФАН: Аха... То је значи, то... (Корача лагано ка својој столици, одједном схвати и застане.) Молим? Какав, сад, анђео? III ГЛУМАЦ: Кажем ја, лепо, да ми на време вратимо змаја! МАКАРИЈЕ: Не... мало смо, знате, радили, господару... док сте се ви... одмарали. Немамо више времена... СТЕФАН: Молим? МАКАРИЈЕ: Користимо сваки тренутак... Исламски џихад гризе Европу... као кекс. Представу треба завршити. СТЕФАН: (Одсутно.) ...завршавати... треба завршавати... (Наставља да корача према столици.) КОНСТАНТИН: Па, он је, господару, све променио! (Стефан је, уз официрову помоћ, дошао до своје наслоњаче. Константин је остао на средини сцене. Макарије ка њему.) КОНСТАНТИН: Он је цензурисао моју драму, господару! МАКАРИЈЕ: (Сикће.) То су бугарске поспрдице на српску историју! СТЕФАН: Стоп! Стоп! Вратите сцену! КОНСТАНТИН: Он је цензурисао моју драму... СТЕФАН: Не разумем у чему је проблем. ГЛУМИЦА: Ми тражимо да се врати змај, а отац прота... СТЕФАН: А где је змај? III ГЛУМАЦ: Отац прота га је... МАКАРИЈЕ: Уместо бугарског змаја, господару, сад имамо српског анђела! СТЕФАН: Дајте ми мало воде... (Пије.) Доста добро се осећам... Само сам жедан. (Пије) А где је Ђурђе? Пазите да се не измигољи. То је сад најважније. (Пије.) ОФИЦИР: Ми бринемо, господару! СТЕФАН: Добро, добро... Где смо оно стали? А, да... Кад ја, у боју код Никопоља, отимам угарску краљевску заставу. Изволите! (Глумци се загледају у недоумици.) КОНСТАНТИН: Али, змај није уопште бугарски, господару! То је обична инсинуација господина протосинђела. Реч је о правом српском змају! Змају од Јастрепца! СТЕФАН: Протосинђел Макарије је у праву Српски змај бољи је од бугарског змаја. КОНСТАНТИН: Али, дилема није у томе, господару! СТЕФАН: Ко је говорио о дилемама? ОФИЦИР: Тако је, господару, ми овде не желимо никакве дилеме. III ГЛУМАЦ: Ни ми. Ми хоћемо змаја. МАКАРИЈЕ: Ти глуми и ћути! КОНСТАНТИН: Дилеме су, нажалост, неопходне, оне су наша стварност. ОФИЦИР: Наша стварност је оно што ми створимо. Ви књижевници нас трујете дилемама које сами измишљате! КОНСТАНТИН: Господару, ја енергично протестујем! МАКАРИЈЕ: Дилема постоји, децо моја, и она је увек иста: одлучити се између добра и зла, између божијег окриља и заводљивих искушења Нечастивог. Дилема је, дакле, у следећем: хоћемо ли ми српског анђела, или хоћемо бугарског змаја? КОНСТАНТИН: Ми хоћемо српског змаја! ГЛУМИЦА: Тако је! III ГЛУМАЦ: Господару, вратите нам змаја! I ГЛУМАЦ: Ако хоћете да публика прогута нашу поруку, господару, морате је, како бих рекао, завити у весели, шарени папирић... Народ се радује папирићу, поигра се њиме, а не види да је пилулу већ прогутао. Схватате? (Стефан се бори с душом и не слуша шта му се говори. И како он постаје све тиши, како се полако гаси, остали постају све гласнији, све слободнији, све се више распаљују, узимају све више маха.) ОФИЦИР: Погрешно! С народом се не треба погађати. Народ воли, пре свега,
чврсту руку, затим, јасан, православни поглед на свет, и воли добро да
поједе. МАКАРИЈЕ: Алал вера, господине официру! Браво! ГЛУМИЦА: Видим ја да ће нама, на крају, официри режирати. ГЛУМАЦ: Ћути! ОФИЦИР: Скратићемо ми вама језичине... СТЕФАН: Воде! ОФИЦИР: Одмах, господару! СТЕФАН: (Пије.) Добро је... Само ми непрестано зуји у ушима. Где смо, оно, стали? КОНСТАНТИН: Код змаја, господару. МАКАРИЈЕ: Бугарског змаја. КОНСТАНТИН: Српског! III ГЛУМАЦ: Вратите нам змаја, господару! СТЕФАН: У боју код Никопоља постојао је само један змај, а тај змај... КОНСТАНТИН: ... био је Змај од Србије, и то сте били ви, господару! СТЕФАН: Тако је. КОНСТАНТИН: Стога вас молим, господару, да пратите идејну логику комада, иза које, дакако, произилази и његова драматуршка логика! Те је, тако, змај... МАКАРИЈЕ: То је бугарска драматургија. КОНСТАНТИН: Те је, тако, змај она митска фигура која стоји као логични предзнак вашим натчовечанским делима, и стога... МАКАРИЈЕ: Господару, неће, ваљда, књижевници овде водити главну реч! Српска православна црква, као једини легитимни заступник српског народа... СТЕФАН: Зуји ми.. Стално ми ту нешто зуји... МАКАРИЈЕ: Српска православна црква... Да вам пустим крв господару? КОНСТАНТИН: Не! Никако! МАКАРИЈЕ: Ми ћемо тебе... (Стефан, с муком, устаје.) СТЕФАН: (Тихо.) Напоље! МАКАРИЈЕ: Али, господару... Крв да вам пустим... СТЕФАН: (Урла, кркља.) Напоље! Сви напоље! Напоље! (Сви се полако повлаче.) ОФИЦИР: Шта чекате? Брже! Брже! СТЕФАН: По Ђурђа! ОФИЦИР: Одмах, господару! (Официр отрчи и остали су изашли са сцене, деспот остаје сам. скљокао се у наслоњачу.) СТЕФАН: (Мрмља.) Немам више времена... (Утрчава Ђурђе, у пратњи официра.) СТЕФАН: Ђурђе... ЂУРАЂ: (Притрчи.) Стефане! СТЕФАН: (Официру.) Оставите нас! Не пуштај никог! ОФИЦИР: Разумем! (Официр састави пете, поклони се и изађе. Пауза.) СТЕФАН: Готово је Ђурђе... Ја одлазим... ЂУРАЂ: Чекај! СТЕФАН: Не жали за мном... Нисам ја важан. Важан је једино континуитет... Помози ми да пређем до постеље. Престо је сада исувише неудобан за мене. (Наслоњен на Ђурђа, Стефан лагано корача ка постељи, која се налази на средини сцене.) СТЕФАН: Ти си још снажан.. А ми смо вршњаци. Увек сам се трудио да будем јак... а теби је Бог дао. Тако... Добро је. (Ђурађ је сместио Стефана на постељу.) ЂУРАЂ: Дугујеш ми објашњење, Стефане. СТЕФАН: Твој отац, а мој зет, Вук Бранковић, био је частан човек и прави господин. Али, имао је ту несрећу да преживи бој на Косову... Није згодно преживети народну катаклизму, Ђурђе. То се не опрашта. ЂУРЂЕ: Али, он је наставио... СТЕФАН: Слушај ме, не говори... И тако му је сада додељена улога издајника, будући да на тај начин може да послужи своме народу... ЂУРАЂ: Сам си рекао да је био частан! Па, он је умро у турском заточеништву, Стефане! Убијен, боље рећи... СТЕФАН: Наша част и наши животи су неважни. Важно је оно што служи опстанку народа. Као издајник, Вук Бранковић добија сада нови, значајни задатак у народној служби. ЂУРАЂ: Како...? СТЕФАН: Веома једноставно. Трагични догађаји морају добити смисао да би се могли прихватити. Ако је, у народној свести, бој на Косову нека врста Голготе, где је мој отац добио улогу невине жртве, слично Исусу, те је, према том сценарију, бој на Косову изгубљен, не случајно, не бесмислено, већ зато да би Исус, то јест, мој отац, повео свој народ у вечно спасење, у царство небеско, онда, у том митском сценарију недостаје једино Јуда. ЂУРАЂ: И тако си ти, у свом историјском спектаклу, улогу Јуде доделио мом оцу. СТЕФАН: Тачно! Видиш како ипак схваташ... ЂУРАЂ: Губиш се у фикцијама, Стефане... Твој историјски спектакл је обична фарса, инфериорни алиби за један баналан војнички пораз, до кога је дошло услед простачке, слепе грабежљивости српских велможа, осионих скоројевића, који су више волели да буду краљеви у својим покрајинама, него слуге велике Србије, потпорни стубови српског царства, злочинаца, који су копали очи један другоме за комад земље, за мало власти продавали један другога Турцима... То што ти говориш и чиниш нема никакве везе са стварношћу. СТЕФАН: (Уморним, благим гласом.) Стварност је, сама по себи,
неупотребљива, Ђурђе... Без идеје о вишем смислу догађаја, њихова тежина
се не може поднети. (Пауза.) ЂУРАЂ: Не прихватам. СТЕФАН: Онда нема круне! Оставићу је мађарском краљу, па нек буде шта буде! ЂУРАЂ: Жао ми је, Стефане, не могу. (Пауза.) СТЕФАН: Сећаш ли се побуне рудара у босанској Сребрници? Секли смо им
руке и ноге... И сад ме прогањају те слике. Многу ноћ сам провео ридајући... ЂУРАЂ: Па, кад си ми отео очевину. СТЕФАН: Хтео сам да Србија буде јединствена и моћна. Не правдам се, само
објашњавам... (Клоне на постељу и умре.) ЂУРАЂ: Стефане... (Ослушне му срце, схвата да је умро. Зграби круну, која се откотрљала на под. Посматра је. Хоће да је стави на главу, али се колеба, опет је осматра, двоуми се. Најзад је стави поред Стефана, на постељу. Прекрсти Стефану руке, затвори му очи, целива га у чело. Стоји над покојником баца поглед на круну. Најзад, енергичним покретом, узима круну и стави је на главу. Утом, сви актери представе, сем официра, уђу на сцену.) МАКАРИЈЕ: Живео деспот српски, Ђурађ Бранковић! СВИ: Живео!!! (Макарије благосиља Ђурђа, остали прилазе један по један и љубе га у руку. Улази официр.) ОФИЦИР: Господару, турске трупе продрле су у Србију. Претходнице су им већ у околини Рудника. То није све. Мађарски краљ, са војском, примиче се Београду. (Пауза. Ђурађ размишља.) ЂУРАЂ: Добро. Морамо прво завршити представу. ОФИЦИР: Господару, немамо више времена. ЂУРАЂ: То је једино што још можемо да учинимо. Све остало је давно изгубљено. Однесите тело блаженог деспота Стефана, Змаја од Србије, у задужбину његову, Манасију, и припремите све да га сахранимо достојно. Што се мене тиче, ја прихватам с тугом свој срећни удес. (Четири војника износе деспота, под официровим надзором.) ЂУРАЂ: А сада, да представи начинимо крај, па да глумце пустимо да свету прикажу истину о нама. (Константину и Макарију.) Заузмите своја места, господо, и будите уз мене, јер песништво и вера у нашој држави треба да делују сложно. КОНСТАНТИН: Господару, опростите, ја бих, ипак, да поставим питање змаја... Мислим да црквена цензура, у овом случају... ЂУРАЂ: Овом приликом, послушаћемо мајку цркву. Она је, ипак, старија од песништва. Задржаћемо верзију са анђелом. МАКАРИЈЕ: Хвала, господару! КОНСТАНТИН: Али, ја бих, ипак, указао... ЂУРАЂ: Нека се песништво учи узвишености од цркве, и нека чини оно што
је достојно. ГЛУМИЦА: Значи, ништа од змаја... I ГЛУМАЦ: Господару, желите ли још каквих измена у тексту? ЂУРАЂ: На шта мислиш, добри човече? ГЛУМАЦ: Па мислим... сада, кад сте ви... Мислим... у вези са вашим блаженопочившим оцем... Хоћемо ли га сада приказати истинито? Као човека часног, какав је у стварности био? (Пауза.) ЂУРАЂ: Запамтите: Вук Бранковић је издајник, и такав ће остати за сва времена, док буде живео и један Србин. I ГЛУМАЦ: Биће како ви желите, господару. III ГЛУМАЦ: Кад бисте нам, бар, вратили змаја... ЂУРАЂ: Деспот се, дакле, узноси у царство небеско... у наручје својих
светих родитеља, одакле, заједно с њима, наставља да бди над судбином
Србије. Тако представа добија складан и узвишен завршетак. (Београд, 1990)
Александар МилосављевићСРБИЈА МЕЂУ ЗМАЈЕВИМА(Белешка о драми Миладина Шеварлића – Змај од Србије) У приповеци – Три тумачења Јуде, једној од својих најбољих кратких прича, Хорхе Луис Борхес пише о Нилсу Рунебергу, интелектуалцу који је, покушавајући да проникне у смисао Христовог страдања, схватио стравичну и надасве богохулну истину: да би спасао човечанство Исус је морао потпуно да постане човек, а да би то одиста и био морао је да изабере судбину бедника; највећи бедник у историји био је онај који је издао свог пријатеља, Учитеља, свог Спасиоца; Христ је дакле био Јуда! Развијајући ову идеју, наравно на типично "борхесовски" начин, славни писац се заправо поиграо старом претпоставком по којој историју не пишу догађаји већ неки по правилу тајни разлози. Историју бележи рука Некога ко зна више од осталих. Онога ко разуме природу света и људску нарав боље од других, а опет, такође из неких својих виших разлога, не жели да нам се открије, баш као што и истински наум Историје мора да остане прикривен велом тајне. Историја нам се, сугерише Борхес, увек показује само као фалсификат, као лажна прича чији прави смисао не само да нам није доступан, већ се и његова права природа мора од нас сакрити будући да нисмо способни да је поднесемо, нити смо у стању да с њом изађемо на крај. Сличним мотивом се бави и Миладин Шеварлић у својој драми – Змај од Србије, но за разлику од аргентинског писца који нас увлачи у своје квази теолошке, шпекулативне и литерарне игре, наш драмски писац нас враћа нама самима, нашој историји и властитој традицији, преиспитује могуће узроке и разлоге историје коју смо преживели, на основу онога што у траговима наслућује испод тврде покорице званичних, магистралних историографских токова, на основу онога што препознаје у предањима, митовима и народним епским песмама, он предвиђа нашу даљу судбину, али и увиђа неке вечне истине које нису само наше и једино овдашње. "Историјска истина" је оно што нам је дозвољен да дознамо, а меру нашег правог сазнања о прошлости у којој се по правилу налазе разлози наше садашњице, али и корени наше будућности, одређују крајње прагматични разлози. На раскршћу две епохе, у часу када Европа има кад да се бави собом и припрема се за револуције Ренесансе, Србија се нашла на путу турске најезде. Сви историјски разлози који су и данас "у игри", а везани су за преживљавање једног народа, за питање опстанка нације, за одбрану и очување националног бића, били су актуелни онда, у време владавине деспота Стефана Лазаревића о којем пише Шеварлић. Јер, најболнију српску несрећу и истину која нас је највише коштала формулисаће један од јунака ове драме: "Кућа се не прави на друму". У таквој констелацији одговорност владаоца је велика и Шеварлићев деспот Стефан је морао да научи макијавелистичку лекцију о добром владаоцу, државнику који при делању мора да се држи начела практичности и дугорочно постављених циљева. И заиста, Шеварлићев Стефан би свакако био ваљан Макијавелијев ученик, да му, по логици "економичне историје", није био намењен други инструктор истовремено и његов крвник – Деспота је, наиме, вештини владања учио сам Бајазит, човек који му је погубио оца, зет који га је држао у вазалској покорности и владар у чије су име Срби навелико гинули борећи се против хришћанске браће. Тај и такав Стефан био је свестан од кога и од чега зависи истина, и знао је и на који начин истину ваља припремити. И баш као што ће то доцније, у драми Синише Ковачевића, поћи за руком Светом Сави, још једном српском државнику који ће до детаља реализовати истоветан макијавелистички принцип, и Стефан Лазаревић ће овде лично исписати хронику кључног момента историје српског народа – а у његовом случају је то био Косовски бој, практично одређујући основне смернице потоњих историографских тумачења, па ће чак описати и властиту смрт. Шеварлић, међутим, уме да буде и жестоко ироничан. Он, наиме, савршено добро познаје народ, а посебно свој, српски народ, он је свестан да ће "порука" у којој је садржана фалсификована историја најлакше доспети до плебса – у форми уметничког дела. Отуда и деспот Стефан Лазаревић истрајношћу фанатике пише и режира позоришну представу коју ће путујући скомраси играти по панађурима и српским вашариштима ширећи у народу "истину" до које је стало сину Лазара Хребељановића. Али аутор Змаја од Србије такође зна и да ће та истина најлакше допрети до оних којима је намењена уколико буде увијена у шарени омот, дакле ако не буде претенциозна, исувише уметничка, претерано узвишена. Људи воле да се плаше змајева и мало да плачу. Речју, писац је свестан због чега се у епици народа који никад није у потпуности раскрстио с паганством на место Анђела појављују невероватни Змајеви. Он зна да ће се у свести човека којим се жели владати чвршће задржати представа о невероватним небеским силама које ноћу походе и обљубљују прелепе краљице, али зна и да ће тај исти народ и те како респектовати наследнике тих силних и дрчних змајоликих јунака. А Србији која ће сасвим извесно бити похарана и поробљена потребна је "истина" која ће је, можда једном у будућности, поново усправити, та истина, као и у поменутој Борхесовој приповеци, подразумева жртвовање. Не обично већ изузетно. Стефанова жртва је већ била довољно велика с обзиром на то да је био поданик ратника који му је убио оца, зет човека коме је морао рођену сестру да пошаље у харем, вазал владара у чије је име морао да диже војску против своје браће по вери. Смисао правог наума тајне историје, Шеварлић ће показати кроз однос између Стефана, с једне, и Ђурђа Бранковића, с друге стране. Обојица су позиције у предању "наследили" од својих очева. Првом је додељена рола позитивца, песника, мудрог владара, паћеника, док је другом "запала" улога папучића мужа мрске, "проклете Јерине", сина највећег српског издајника, човека који је последњи владао колико-толико слободном Државом. Но, у драми "Змај од Србије" направљен је драматичан обрт. Испод ове "истине" налази се она коју писац третира као праву: нити је Вук Бранковић био издајник, нити је његов син Ђурђе негативац. Стицај неповољних историјских околности, попут оне фамозне руке која је по Борхесу исписала хронику Христових страдања, условио је то да Ђурађ на себе преузме улогу човека који ће се дефинитивно одрећи оца – издајника, те тако постане владар који ће за сва времена властитом вољом, а заправо реализујући Стефанов прагматични наум "креатора историје", одредити место свог оца у српској традицији, предању, митологији и свести сваког Србина. Но, Шеварлић иде и корак даље. Он отворено алудира на "Хамлета", и то не само када је у питању основна ситуација с глумцима који на двору припремају представу којом се има саопштити претпостављена истина, већ и сасвим директно у сцени Стефанове смрти, када ће, парафразирајући Фортинбраса, Ђурађ Бранковић преузети власт и рећи: "Што се мене тиче, ја прихватам с тугом свој срећни удес". Дански краљевић, научен у лутеранском Витенбергу да је сумња темељни принцип модерног света, започеће свој обрачун са тим светом управо сумњајући. Чак и када буде дефинитивно знао праву истину, он ће одлагати акцију постајући тако својеврсна вечита парадигма европског интелектуалца. За разлику од Хамлета, иако и сам наследник круне без икаквих реалних права, Стефан себи не може да дозволи луксуз сумње. Његова истинска позиција битно је другачија. Стефан ће постати владар, песник, несумњиво један од врхунских умова свога доба, али му привилегије европских интелектуалаца никада неће бити доступне. (...) У основи драмске приче коју Шеварлић овде исписује, налази се, међутим, и "игра" која би, условно речено, могла да буде борхесовска. У питању је пишчево преиспитивање проблема који проистичу из односа какви се успостављају између две паралелне истине – уметничке и оне друге – такозване праве, "реалне" истине. Хуманистичку традицију по којој је истина коју успоставља уметничко дело реалнија, трајнија, па и вреднија, писац овде радикално доводи у питање. Пре ће бити да је уметност лаж, али барем једно од најефикаснијих средстава уз помоћ којих ће се лаж устоличити као истина. Но, борхесовски апсурд је у томе што ће управо тако устоличена лаж ма колико била неправедна када је у питању судбина оних на чијој части је успостављена, ипак остварити позитиван ефекат у коначном салду. У Борхесовој причи Христ никад не би могао да постигне свој наум и спасе човечанство да није за себе одредио судбину Јуде (што је наравно морало да остане тајна за вернике јер би права истина срушила читаву конструкцију и онемогућила функционисање основног принципа – Исусове жртве). На исти начин је позоришна представа којом је свесно ширена лаж о Лазаревом и Миличином браку, зачећа Стефана – Змаја од Србије, као и фалсификовање чињеница везаних за Косовски бој, постала нека врста "позитивне лажи", залог за будућност Србије. (...) Језик којим Шеварлић исписује ову драму није архаичан, у потпуности је савремен и нимало није извештачен. Својом прецизношћу и експлицитношћу он не оставља никакве сумње или недоумице. Писац ни једног часа не покушава да се сакрије иза могућих реконструкција, вешто градећи представу у представи аутор развија сценски веома занимљиву ситуацију у којој се ликови постепено отварају. Карактери су чврсти, прецизно саздани и кохерентни. (...)
Вељко РадовићПРИЛИКЕ У МИТСКОЈ ЗЕМЉИ СРБИЈИ"Немам ништа против, играћу шта год хоћете, али договорите се, једном, какву историју желите да вам направимо. Договорите се ко су вам свеци, ко су вам издајници, ко вам децу прави: змајеви, анђели или људи..." (Први глумац, у драми Змај од Србије Миладина Шеварлића) Драма Миладина Шеварлића Змај од Србије иронична је парабола о паду, суноврату немањићке Србије после војничког пораза на Косову и дубоког продора Турака ка Западу (пошто је опала моћ Византије, у њеној највећој декаденцији). Историјска околност тог судбоносног пораза – којем су нужно следовале и све остале катастрофе – познате су, и писац није имао разлога да их посматра ревизионистички, да их процењује. Почела је, тада, вишестолетна ноћ једне државе, која је брзо и лако уморена, јер су се примитивни обласни господари подали својим аутономистичким амбицијама и неслози, која постаје српска историјска константа. Дакле, то није никаква historia arcana зато што су све државне тајне историјски разоткривене. Нов је став пишчев према том догађају с пресудно важним националним одјеком. Идеја ове драме је "бласфемична", и зрео је одговор на митске прилике средњовековне Србије, у модерном духу опште карневализације Историје. За неразвијену, патријархалну и митоманску свест, ово је непожељан угао гледања на легендарно збивање, које је уздигнуто у митску сферу, и појединачно је сведочанство историјске зрелости средине која је однеговала писца спремног за самоиронију и ревидирање званичне и гусларске визије Косовског мита, насталог на пепелишту једног обичног војничког поклекнућа. Колектив чију митомански утемељену историју преиспитује из своје саркастичне, отрежњујуће визије није ни приближно спреман на самосуочење, и верујем да је Шеварлић, антрополошки песимист, тога дубоко свестан. Његови увиди у етнопсихологију и историју не тако планетарно важног племена на друму између Истока и Запада ("Азија почиње на Ландштрасе"), нису, свакако, пожељни са становишта племенске, парохијалне свести која све прецењује. Шеварлић управља свој микроскоп управо у доба после пораза на Косову пољу, у часу обретења Лазареве главе ("Устани, Лазаре!") када се банална земаљска катастрофа у виду војничке и моралне неспремности и немоћи пење у небеске висине и претвара у догађај митских размера. Мит и стварност су овде, као мало где на свету, потпуно супротстављени, и писац драме Змај од Србије је на страни стварности и Историје, а не "легендарења". Отада почиње суновраћање и посрнуће Србије, истовремено када се зачео и мит о косовском поразу, за које популистичка машта налази многе алибије, у несумњиво мазохистичком, изопаченом слављењу једног "обичног" пораза. Мудри Морис Барес је своје земљаке саветовао, пошто су поклекли и изгубили Алзас и Лорен: "Никад о томе не говорити, ретко о томе и мислити". Дакле, зреле расе потискују догађаје који не пријају, пошто су примили историјски отрежњујући ударац. Овде, у исихастичкој заједници високе догматичности и самопрецењивања, ствари сасвим земаљске добиле су "небеску" ауру. Шеварлићев драмски јунак Вук Бранковић није издајник, него типична митска жртва, која је појела сву срамоту колектива, историјски алиби за косовски пораз. Он је изговор за пораз, па је тако у Срба одомаћена, каже Шеварлић "успостављена традиција издаје и колаборације". Ни данас то није битно другачије: на једној страни су гуслари по мотелима, друмским механама и мезуланама, фериботима и сплавовима, а на другој модерни историјски став који ствари Историје сагледава објективно и рационално. Ми још живимо у предисторијско доба, не познајемо кинеска три времена која представљају монолит од прошлости, садашњости и будућности. Наше племе одавно "Сном мртвијем спава", без историјске визије, не живећи никад у садашњости, него у архајским представама високопатријархалног, битно неевропског друштва које се није домогло зрелости, а пошто нам стварност није по вољи, колектив угроженог самопоштовања и самопоуздања све претвара у "легенду", у серију алибија, пројектујући некакву узвишену слику о себи као "небеском народу", протоисторијских заслуга, што је, разуме се, трагикомична перспектива. Како каже кнез Лазар (не зове ли га народ царем?) у Шеварлићевој драми: "Српска земља не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, но као да је у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе их даје осталима. Јер у целој васељени не може се наћи земља да има сва добра сабрана уједно, а српска земља је толико пуна сваких добара да, по писању неких географа, шаље ваздух Западу и Хелеспонту". Структура ове Шеварлићеве драме је вишеслојна и сценична: то је серија секвенци и "испада" из темпоралности, драма у драми, представа у представи "србољубиве глумачке дружине", која "поводом јубилеја боја на Косову", игра представу једног војничког слома и тумачи његове последице у доба коначног сурвавања, за живота деспота Стефана Лазаревића на умору, као и његове лозе. Историја једне династије, и државе коју је водила, оконча се – како би било друкчије! – карневалским, митоманским позорјем у режији Ђурађа Бранковића, који се, као латерални потомак кнеза Лазара, и сам бори "против Бранковића у себи". Једва је могућно замислити време у којем племе неће мислити у категоријама војничког става, кад ће се коначно обратити земаљским пословима и данима у хесиодовском смислу речи, када ћемо престати да живимо само за небеско царство и "бесмислено саможртвовање" ("издајник" Вук Бранковић у Шеварлићевом делу каже "Мораћемо да се позабавимо прљавим земаљским пословима") Тек тада ће почети модерна, рационална историја, престаће, ваљда, да делује антиисторијска енергија једне архајске свести која одбија да се прикључи току Историје. Ако Историју схватимо као свршен догађај (а нема другог начина и разумевања смисла повести) дело Миладина Шеварлића је "истина вишег реда", дакле уметничка. Деспот Стефан, "Змај од Србије" (дабоме, митски зачет, мушки родитељ му је змај, главом), каже: "Нас овде не занимају такозване историјске истине... Зато, нека живе, бар мотиви и легенде о нама!" Да нам живе, живе! Пошто "светина воли да буде варана", ставови модерних писаца – "ревизиониста" Историје не могу да буду, засад, популарни нити популарисани. Кога је отрезнила "такозвана" историјска истина, и коме ће она? Ништа не може да науди колосалној, грандоманској самоуверености, која не извлачи поуке из Историје и свеколиких потонућа, него за себе стално тражи изговоре и алибије у окривљавању других "инакомишљашчих". "Митски прописи су митски прописи" – то је страшно, противисторијско гесло Шеварлићевог дела, које је на Руварчевом и Цвијићевом критичком трагу невеселих спознаја о особинама властитог национа. Један лик ове драме, Први глумац, каже: "Срби су, као и увек, били на корак пред победом". И увек категорије пламена, које је стални војнички логор: "победа", "пораз", "фронт", чудно величање погибија, весело доживљавање смрти и "вођење узалудних бојева". "Своју сте прилику пропустили", каже средњовековним гледаоцима Први глумац. Мисли на земљи. Каже и нама, ако имамо уши да чујемо. Али, примиће то племе само небо, његова "легитимна отаџбина", јер се очито не сналази "доле". Што се мене тиче – и у томе сам савршено сагласан с ауторима дела Змај од Србије – много ми је пријатније и удобније на земљи с погледом на небо. Не разумем узалудно саможртвовање. Како каже Кнез Лазар, са својом одсеченом главом у рукама: "Једина помоћ, и овог пута, могла се очекивати од натприродних сила. Бог није заборавио Србију". Не очекујемо ли превише од Неба и Господина, а премало од себе самих? Митомани по нашим друмовима и раскршћима верују да су одавно у рајском насељу, и да их само "неки тамо интелектуалци" отрежњују и "трују дилемама". Деспот Стефан на умору каже: "Али, зашто тиме да трујемо народну душу? Нека им бар нешто остане чисто". Блажено незнање, sancta simplicitas! Ово, разуме се, није театралошка, драматуршка анализа дела Змај од Србије, Миладина Шеварлића. Хтео сам, само, овим прословом, да изразим идеју драме са становишта модерне филозофије историје, која поштује светиње чињеница, а митоманске представе света оставља гуслама и "одаџијама", будничарима поспаног племена. Чисто драматуршки гледано, ово Шеварлићево дело је сценично, театарски добро постављено. Дакле, није важно само у позоришном смислу. Београд, 9. марта 1994. // Пројекат Растко
/ Савремена драма / Шеварлић:
Српска трилогија // |