|
|
 |
Миладин Шеварлић: Српска ТрилогијаМиладин ШеварлићПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГАДрамаПоговор Драгана Клаића: Игра псеудоисторијских маски ЛИЦА: СТЕФАН ДУШАН НЕМАЊИЋ, цар српски (47) I(Шарпланина. Пред ловачком колибом. Вече. Чује се цвркут птица. На трави, на простртом крзну, лешкари Марко. Потеже из мешине са вином и певуши.) МАРКО: Крај потока цура спи, (Улази Вукашин са два оклопника.) ВУКАШИН: Опет пијеш и говориш сам са собом! Јесам ли те зато овде оставио? Да лочеш или да припремаш конак за Цара? А? МАРКО: Ма не, тата, ја сам само мало сира замезио... сира, овог нашег, шарпланинског... и... ВУКАШИН: Дижи се! Дижи се, ленштино! Цар је опет напад грознице добио. Лов је завршен. Постељу да припреме, вино да угреју! Стражу са бакљама овамо, да Цару осветле! МАРКО: Ево идем, идем, тата! Идем! (Мрко истрчава, утрчавају оклопници са бакљама, постројавају се.) ВУКАШИН: Брже то! Брже! (Чују се ловачки рогови. Улази Цар са сјајном свитом. Придржавају га лекар и Лазар.) ВУКАШИН: Постеља је спремна, господару! (Цар не одговара. Стоји с напором усред своје свите. Пауза.) ВУКАШИН: Мислим, постеља... она је спремна... и... ДУШАН: Каква проклета постеља, господине Мрњавчевићу? ВУКАШИН: Да се одмориш, господару, мало си... болестан, па би било добро... ДУШАН: Ја нисам болестан, Вукашине! Јеси ли разумео? ВУКАШИН: Јесам, господару. ДУШАН: Немојте ви мени постељу да распремате пре времена! ВУКАШИН: Лекар је рекао, ја сам само... ЛЕКАР: Мислио сам, господару, да би можда, ипак било боље... ДУШАН: Ја ћу одлучити о томе, да ли сам здрав или нисам здрав! Otto, lass sie die Jagdbeute bringen!! ОТО: Jawohl mein Kaiser! (Ото излази. Улазе царски ловци и стављају пред Цара ловину: два вука и једну лисицу.) ДУШАН: Доведите ми летописца! (Доводе летописца) ДУШАН: Пиши овако: Цар наш благоверни... наш најмилији господар Стефан.. Стефан Душан... ловио је... кажи, лов, ловио, по Шари планини. Сад овако: пастири, поред стада својих затекавшисја, ратари, на ливадама уз послове своје, и остали народ онде находившисја, љубав своју спрам Господара клицањем неумереним изражаваше. Затим иде оно: из великог лука стрељајући... кажи, по гори зеленој... стрељајући, дакле, по гори зеленој из свог великог лука, Цар наш вољени устрелио је дивљачи свакојаке много... ЛЕТОПИСАЦ: Опрости, господару, ту би, можда добро било ставити оно "с помоћу божјом". ДУШАН: А, да! Имаш право, увек то заборавим... Добро! Цар наш вољени, устрелио је, с помоћу божјом, дивљачи много, кажи: као и свагда, дивљачи много, тушта и тма јелена виторогих, срна и кошута горских, а зечевима и птицама горским ни броја се не зна. Стави и два вука и једну лисицу, љуте звери, кажи, које Цар наш својом витешком руком, и тако даље... (Једним покретом цар отпусти летописца. Овај се повлачи.) ДУШАН: Хвала, господо! Било ми је пријатно да ловим са вама. (Цареви пратиоци се клањају и излазе. Остају лекар, Лазар, Вукашин и стража) ДУШАН (ЛЕКАРУ И ЛАЗАРУ): И вас двојица сте слободни! ЛАЗАР: Господару, можда би, ипак... (Душан их отпушта нервозним покретом руке. Они излазе, клањајући се. Остаје Вукашин и стража. Цар се спушта на једну кладу. Вукашин га придржава.) ДУШАН: Болестан сам, Вукашине! Хладно ми је. (Вукашин подиже из траве Марково крзно и огрће Цара.) II(Одаја у царском двору. Урош и његова жена, удобно заваљени и добро расположени, љуште поморанџе и једу. Велики логотет Прибац Хребљановић поучава Царевића вештини владања.) ПРИБАЦ: Сви наоружани пророци су победили, а ненаоружани пропали. Јер,
природа људи је непостојана. Лако је убедити их у једно, али је тешко
одржати их у том убеђењу. Зато је потребно бити тако спреман да се, кад
више не верују, могу силом натерати да верују. УРОШ: Узми једну кришку! ПРИБАЦ: Хвала, господару! Издвојићемо, за данас, четири практична принципа
владања, потврђен непобитним историјским искуством. УРОШ: Али, драги учитељу, ја... ја не желим тако да владам. ПРИБАЦ: А како ти желиш да владаш, господару? УРОШ: Па... желим да владам праведно... и за добро народа. ПРИБАЦ: Владаћеш праведно, господару, наравно! То се подразумева. Ја ти само помажем да схватиш како се то најзгодније ради. Праведно! Наравно! А сад бих прешао на други део свог излагања. УРОШ: (Гура му у руке прегршт поморанџи.) Узми ово воће... Носи... Носи... (Покретом руке, тера га из собе. Прибац се клања, држећи воће прислоњено на груди и, корачајући уназад, креће ка излазу.) АНА: Када би могао да ми освојиш бар Солун... Тако бих волела један леп и цивилизован приморски град! (Прибац застаје на вратима.) УРОШ: Ана, рекао сам ти сто пута да не желим ништа да освајам. АНА: Хоћу један грчки град! Прави грчки град, разумеш! Док твој тата не освоји Цариград, и Солун ће бити сасвим добар. Ти ми то, Уроше, не можеш одбити. Ја волим море, бродове, јужно воће... Како да носим своје хаљине у овим вашим мемљивим кулама? УРОШ: Ако ти баш толико треба, освајај га сама! АНА: И хоћу! Тражићу од тате пет хиљада оклопника, десет хиљада, петнаест
хиљада! Сама ћу га освојити, ако ти ниси у стању, а изгледа да ниси... ПРИБАЦ: (Диже десни кажипрст, неколико поморанџи му испада на под.) Жеља да се нешто освоји сасвим је природна и пожељна и увек када то чине људи који могу у томе да успеју, биће хваљени, или бар неће бити куђени. Биће куђени само онда када то чине без успеха. (Отварају се врата. Вукашин, Марко, Лекар и Ото уносе цара Душана на носилима. Прибцу испада и остатак поморанџи из руку; изгледа да је Цар у несвести.) УРОШ: (Притрча носилима.) Оче! ДУШАН: (Мрмља за себе, затворених очију.) Не смем да умрем... УРОШ: Нећеш умрети, нећеш умрети оче! ДУШАН: (Као горе.) Не смем да умрем док не освојим Цариград, Господе! АНА: Освојићеш га, тата, то ће бити празник за све нас! Обући ћу најлепшу хаљину и... ДУШАН: (Отвара очи.) Ко је то? (Буљи око себе.) Напоље! Сви напоље, кад разговарам с Господином! Напоље! (Сви излазе. Душан покушава да устане, полуодевен, разбарушен, испијен грозницом.) ДУШАН: Господе, не бојим се смрти, то сам ти доказао, Господе, али немој
душу да ми узмеш пре но што освојим Цариград; добро, Господе, знам, добро,
оца сам свога убио, добро; додуше не својом руком, али у реду, примам
то на душу, само, Ти бар знаш, Господе, шта је то политичка нужност! III(Врт царског двора у предвечерје. Чује се гласна славујева песма. Вукашин и Лекар.) ВУКАШИН: Како је Цар? ЛЕКАР: Опоравља се. ВУКАШИН: Каква је, у ствари, то болест? ЛЕКАР: Грозница. (Пауза.) ВУКАШИН: А може ли она бити смртоносна? ЛЕКАР: Не знам. ВУКАШИН: Како, бога му, не знаш? Царски лекар, па не зна! ЛЕКАР: И цар и царски лекар су у божјој руци, господару. ВУКАШИН: Добро, ако ти, као лекар, не знаш, то значи да остали знају још мање... ЛЕКАР: То би требало да буде логично. ВУКАШИН: Дакле, његова смрт би се, у сваком случају, могла правдати том болешћу. ЛЕКАР: Молим? ВУКАШИН: Пет хиљада златника! ЛЕКАР: Молим? ВУКАШИН: Десет хиљада! Ни паре више. (Пауза.) ЛЕКАР: Опрости, господару, али.. ВУКАШИН: Шта, али? Шта, али? Немој да ми се пренемажеш! ЛЕКАР: Опрости, господару, али, према тренутно важећим ценама, десет хиљада се плаћа за обичне смртне. За велможе, као ти што си, плаћа се, не буди примењено, петнаест хиљада, а за крунисане главе двадесет. Због повећаног ризика и... ВУКАШИН: Нема ризика, ја те штитим! ЛЕКАР: И због објективног значаја подухвата. ВУКАШИН: Слушај ти, проклети тровачу! (Зграби га за груди.) ЛЕКАР: Викаћу, господару. Цареви прозори нису далеко. А пошто је вече топло, пошто славуји тако лепо певају и душе уморне блаже, прозори су, јамачно, отворени. ВУКАШИН: Али, ово је болесни цар, хуљо! Пола посла ти је већ Бог свршио. ЛЕКАР: У реду, онда остави Богу и другу половину. ВУКАШИН: Једанаест хиљада златника! ЛЕКАР: Деветнаест. ВУКАШИН: Добро, дванаест хиљада, и да се не погађамо, више! (Пауза.) ВУКАШИН: Знаш ли ти шта можеш да учиниш са четрнаест хиљада златника? ЛЕКАР: Са колико? ВУКАШИН: Са петнаест хиљада! Са петнаест хиљада можеш свашта да учиниш, све што једна лекарска душа може да пожели. Јеси ли ожењен? ЛЕКАР: Не. И не пада ми на памет. ВУКАШИН: Мислио сам, можеш да оснујеш дом, па да живиш часним животом. Сад ако ти то не желиш... Добро, можеш, на пример, да одеш одавде, сви обично, желе да оду одавде... одакле си ти, уствари? ЛЕКАР: Из Дубровника. ВУКАШИН: А! Па, ето, петнаест хиљада златника вреде подједнако добро у Дубровнику, Венецији, Ђенови! И у Фјоренци, ако баш хоћеш! ЛЕКАР: Мени је добро и овде. Има доста посла. ВУКАШИН: Знам, али можеш ли да замислиш дражи сигурног и часног живота у једном богатом, културном, слободном европском граду! Са шеснаест хиљада златника. ЛЕКАР: Осамнаест и по. ВУКАШИН: Шеснаест и по! ЛЕКАР: Осамнаест! ВУКАШИН: Шеснаест и три четврти! ЛЕКАР: Седамнаест и три четврти! ВУКАШИН: Седамнаест! ЛЕКАР: Седамнаест и по! ВУКАШИН: Седамнаест! ЛЕКАР: Седамнаест и четврт! ВУКАШИН: Плаћам! IV(Цар Душан седи у огромној постељи. Лекар и један слуга помажу му да се пресвуче. Скинули су му кошуљу, цар је до пола го, лекар му трља знојава леђа. Навлаче му чисту кошуљу.) ДУШАН: Хладно ми је! Дајте ми дебљу кошуљу! (Слуга додаје дебљу кошуљу, лекар помаже Цару да је обуче.) ДУШАН: Хладно ми је. Огртач! (Огрћу га царским огртачем.) То ће бити добро, а? Хоће ли бити добро овако? Огледало ми принесите! Круну ми дајте! Не, не иде круна у постељи. Не. Круну ставите поред. Ту, крај узглавља... Добро. Зовите великог логотета! (Слуга излази.) ЛЕКАР: Господару, лек! ДУШАН: Какав лек? Кљукаш ме данима тим лековима и ништа. Шта је то? ЛЕКАР: То је један нарочити лек, господару, који лечи све болести. ДУШАН: Све болести? Јеси ли ти луд? Откуд ти то? ЛЕКАР: То је из... из Дубровника, господару. ДУШАН: Дубровник... А Мљет? Је л' надбискуп дубровачки тамо господар,
или сам ја господар, а? То се неће добро завршити, господо! (Лекар се поклони и изађе. Улазе Прибац Хребљановић и слуга.) ДУШАН: Где ми је син? ПРИБАЦ: У Врту, господару, са мојим сином, Лазаром. ДУШАН: Одмах да дођу! Нема у врту ничега. Одавде се царством рукује! ПРИБАЦ: Одмах, господару! (Пође.) ДУШАН: Остани, он ће отићи! (Махне главом према слузи.) ПРИБАЦ: Чекају, господару, на твој знак. ДУШАН: Добро, нек чекају. Слушај... што сам оно хтео? Круна не иде у постељи, а? Слушај... Какво је твоје мишљење о нашој ситуацији? ПРИБАЦ: Па, ја мислим, господару... ДУШАН: Добро, Слушај... А, да! Летописца! Хоћу да га имам ту, на лицу места. Треба све забележити за потомство, како би могли, и после много, много година, када нас више не буде на овом свету, на овоме проклетом свету, драги господине логотете, како би могли наши потомци имати исправну слику о нама. Дакле, летописца! ПРИБАЦ: И он је спреман, господару. ДУШАН: Папа ме благословио! А? Као капетана свехришћанске одбране од ислама. Како то звучи, а? Али, злата, господине логотете, није послао! А ко ће војску плаћати, господине логотете? Ко ће крв своју лити, за спас проклете Европе? (Улази Лазар.) Је л' кувају тамо, а? А пази ли неко да они отров своме господару у храну не стављају? Своме вољеном и најмилијем господару! Има злих људи, господине! Шта кажете? ЛЕКАР: Господару... ДУШАН: Добро!... Крв ћемо ми, знати лити! Ми! Хладно ми је! УРОШ: Па... мало смо разматрали српску историју, шетајући. ДУШАН: Историја се не разматра шетајући, господине! Историја се ствара, јашући у оклопу. Нека уђу намесници! (Лазар отвара врата. Намесници улазе један по један и клањају се пред Царем. Војислав Војиновић води малога Николу Алтомановића. За намесницима улази летописац и стаје у један угао.) ЛАЗАР: Господин деспот Симеон Немањић Палеолог, намесник Акарнаније; господин деспот Јован Комнин Асен, намесник Канине, Валоне и Берата; господин деспот Јован Оливер, намесник Штипа, Кратова, Велбужда; господин Војислав Војиновић, хумски кнез; господин Никола Алтомановић, заступник свога болесног оца, господина Алтомана, господара Рудника; господин Кесар Воихна, намесник Сера и Драме; господин Кесар Прељуб, намесник Тесалије; господин севастократор Дејан, господар Желглигова и Прешева; господин Вукашин Мрњавчевић, жупан прилепски. ДУШАН: Добродошли господо! Као што видите, још сам жив. Према томе, пређимо на ствар! У каквом су стању наше покрајине! СИМЕОН: Драги господару и брате! Ја и народ Акарнаније, пуно смо среће и понизне захвалности Господу који ти је, и овог пута, даровао снагу, те си подмуклу грозницу победио. Желимо да те што пре видимо у седлу, како бисмо сви могли за тобом поћи у нове подвиге! Још желим да кажем... ДУШАН: Хвала! СИМЕОН: Још бих желео.. ДУШАН: Хвала! АСЕН: Вољени господару и светли, рођаче! Душа ми је пуна радости што могу да ти пренесем топле жеље... ДУШАН: Хвала! ОЛИВЕР: Најмилији господару! Живео нам дуго, дуго. То је жеља... ДУШАН: Хвала! ВОЈИНОВИЋ: Премили господару! Највећи човече кога је ова земља... ДУШАН: Хвала! (Војиновић гура малог Николу Алтомановића) НИКОЛА: Драги наш царе! Храбри народ Рудника... ДУШАН: Хвала! ВОИХНА: Узвишени господару! ДУШАН: Хвала! ВУКАШИН: Желимо ти да живиш вечно и да нас водиш путевима славе! ДУШАН: Будућност се не ствара речима! Док ви дремате, господо, на својим
топлим огњиштима, док ви дремате, непријатељ са Истока продире у Европу!
А ко, питам ја вас, ко треба да представља бедем Европе, бедем који ће
се испречити најезди са Истока? Ко ће, господо, ако ви будете дремали,
бдети на бранику слободног света? ВОИХНА: Ја жудим за јахањем, господару, али се моја костобоља с тим не слаже... АСЕН: Шта, хтео би да останеш, па да пљачкаш наша имања, док се ми боримо за спас Европе! ДУШАН: Ко је то рекао? Зар се нисте доста напљачкали и нагојили, божију
вам мајку! Главе ћу вам свима поскидати! ОЛИВЕР: Злата нема, господару. Земља је потпуно исцрпена... ВОЈИНОВИЋ: Па да, нема, кад си подигао онолики дворац у Леснову! ОЛИВЕР: Ти, што пљачкаш дубровачке трговце, ти да ћутиш! ВОЈИНОВИЋ: То си ти мени рекао? Мени? ДУШАН: Доста! Нема злата, је ли? Нема? И ти немаш. А ти? Ти? НИКОЛА: Тата је поручио да злата нема. ДУШАН: Нема, је л' да? (Намесници одлазе.) ДУШАН: Е мој синко! Само ти шетај по свом врту. Иди сад, касније ћемо разговарати. Идите и ви, хоћу на миру да ручам. (Урош, Прибац и Лазар излазе. Остају Лекар, Слуга и Летописац. Доносе ручак за Цара, са ручком долази и Царев Пробач хране.) ДУШАН: Аха, да видио што су нам лепо припремили! И вина, тако! Пробај, пробај, пријатељу, твој посао је, можда, помало опасан, али је пријатан, зар не? Отрова нам, изгледа, нису у јело ставили, а? ПРОБАЧ: (Преко залогаја.) Изгледа да нису, господару. (Душан почиње да једе.) ДУШАН: Није лоше, мало неслано, али није лоше! Снага ми се враћа, каква штета за моје непријатеље! (Једе, пије.) А где је мој верни летописац, мој учени слуга, где је? ЛЕТОПИСАЦ: Увек на услузи, господару! ДУШАН: (Једући.) Овако напиши... чекај мало... овако: Цар наш благоверни, Стефан Душан, пошто се опоравио од лакше болести... ЛЕТОПИСАЦ: Можда би, господару, било згодно... ДУШАН: Шта? А, да, прескочили смо оно "с помоћу божјом"... опоравио с
помоћу божјом, и тако даље, примио је у свом двору велможе и намеснике
Царства... (Пије.) Велможе и намесници Царства изразили су, у
своје име, и у име целог народа, чврсту одлучност и непоколебљиву спремност
на све жртве које би биле потребне за одбрану земље од опасности са Истока.
Још једном је потврђено несаломљиво јединство свих делова Царства, нераскидива
повезаност велможа с народом, као и општа и безгранична љубав и оданост
свих према Цару нашем многовољеном, коме Господ нека да дуг живот, како
би, још много, много година, могао да бди над нашом судбином и слободом.
Амин! ЛЕКАР: Господару, можда би могао сад онај лек да узмеш... ДУШАН: Па да тај проклети лек! (Пробачу.) А ти, што пробаш царску храну, како би ти се допало да пробаш мало царског лека, а? Није право да једеш моју храну, а ја сам да кушам горчину ових одвратних лекова. ЛЕКАР: Господару! Тај лек је скупоцен, врло тешко се долази до њега. ДУШАН: Ама видиш, колика је флаша! Он ће само мало да лизне. ЛЕКАР: Није потребно, господару. Сем тога, није уобичајено... Ако у мене сумњаш... ДУШАН: Шта си се узврпољио, а? Ко сумња, бре, божију ти мајку? Јеси сам рекао да је из Дубровника? (Пробачу.) Кушај тај лек! (Пробач отпије.) Какав је, а? ПРОБАЧ: Сладак је. ДУШАН: Сладак? Баш лепо. Имао си среће. Добро, дај сад мени. (Пробач
почиње да се грчи.) Шта је? Шта је? (Улазе два стражара и Вукашин, који у десној руци држи мач а у левој одсечену, крваву лекареву главу.) ВУКАШИН: Ево његове главе, господару! ДУШАН: Хвала. (Окреће се Летописцу.) Ово, разуме се, нећемо уносити у летопис! V(Душан лежи на постељи, пред њим, подаље од постеље, стоји Урош.) ДУШАН: Жалио ми се на тебе велики логотет, господин Прибац Хребљановић! Приђи, додај ми тај пехар! Хладно ми је. Вино ме загрева. (Пауза.) Србима више не верујем. Чувају ме моји немачки најамници. Једино Вукашин има приступ овамо у свако доба. Он бди нада мном као веран пас. Али, брате, брзоплет човек. То се тако не ради, мој господине! Шта? Главе сећи то сви знамо. Могу сад да се закитим с њом! Е, да ми је жив пао шака... Па да сам га послао мало код оних мојих доле... Ми имамо начине, господине мој, за истраживање истине! Али, добро сад... Господин Прибац Хребељановић ми се жалио на тебе. Каже нећеш да учиш. Господин Хребељановић те поучава владарској вештини како би постао достојан наследник славне лозе Немањића! Прво је био Немања. Стефан Немања. Свети оснивач наше династије... УРОШ: ... Који је подигао оружје на рођену браћу како би се домогао власти. Тако је, у ствари, почело. ДУШАН: Молим? УРОШ: Ништа. Само кажем. ДУШАН: Шта хоћеш тиме да кажеш? УРОШ: Лоше је почело. То хоћу да кажем. А кад лоше почне, онда... Његов син Вукан већ се продаје Мађарима, како би отео престо своме брату Стефану. ДУШАН: Добро, Вукан, Вукан! То није важно. Стефан је повратио престо који му је отац оставио. Под њим смо постали краљевина! Стефан је понос наше лозе. УРОШ: Да, он је купио од папе краљевску круну одрекавши се своје православне вере. То му је, наравно, донело много невоља у земљи и проблема с братом Савом, па је морао да окрене леђа папи, али, круну је, ипак задржао. Тако смо постали краљевина! А Стефан је после проглашен за свеца... Али, то је тек почетак оче, је л' тако, то је тек почетак. Радославу отима престо Владислав, уз помоћ Бугара, Владиславу отима Урош, Урошу отима Драгутин, уз помоћ Мађара. Он је, такође, светац. Драгутину отима Милутин, твој деца Милутин, такође светац. О његовој светости нећу да говорим, ти га, вероватно, боље памтиш по томе што је ослепео свог сина, твог оца Стефана Дечанског који је, наравно, хтео да му отме престо. ДУШАН: Доста, доста! УРОШ: Само да видиш да сам, ипак, нешто научио... Ту су, затим, ваше дуге године изгнанства у Цариграду ти си био мали, оче, али се тога добро сећаш, зар не? Тамо си схватио шта је велики свет, и заклео си се да ћеш га освојити. По сваку цену. Дуго се морало чекати на Милутинову смрт. Тог зликовца је било немогуће смакнути. Али, наравно, најзад је и он морао умрети и, наравно, бити проглашен за свеца. ДУШАН: Нећеш да слушаш господара Хребљановића, то је оно... слушај, ја сам болестан, лоше се осећам, уосталом, ја ти, једноставно, забрањујем! Забрањујем! УРОШ: Сами смо, оче... Ово не слуша нико, осим Бога. А он то, ионако, добро зна! И тако је, најзад, твој отац Дечански, недовољно добро ослепљен, дошао на власт после трогодишњег клања с браћом. А онда долазиш ти, оче. Дечански није наменио теби свој престо, наменио га је био стрицу Симеону, је л' тако? Ти си, онда, свог оца са престола збацио, а затим убио, у граду Звечану, у тамници. ДУШАН: Па, јесмо ли га прогласили за свеца? УРОШ: Прогласили сте га. Али ће и тебе прогласити. Тога се бојим, тата! VI(Одаја у двору. Урош и Ана. Урош је нервозан. Налива сваки час вина у пехар и искапљује.) УРОШ: Мени он то прича! Мени! То нек' прича он на својим саборима, нек прича својим подрепашима, тамо! Мене нек пусти на миру, доста ми је, та безочност нема граница, сви се правимо да верујемо, правимо се луди, а он не зна шта је доста, и то се шири као дивље месо, расте, буја, нема краја томе! Ма нећу да ме прави будалом, гледа ме у очи и прави ме... Рекао сам му ја! АНА: Шта си му рекао, Уроше, драги! УРОШ: Рекао сам му! Нећу више! Нећу. Доста смо се лагали, татице! Не слажем се. Имам право на своје мишљење. Шта! Ти мислиш да то може вечно да траје? АНА: Које, драги? УРОШ: Како, које? Како, које? Та лаж, драга! Лаж! АНА: Која лаж, душо? УРОШ: Иди... глупачо једна!!! Баш сам нашао с ким ћу да разговарам!!! АНА: Почео си много да пијеш! УРОШ: Сматраш да много пијем? Да ја много пијем?... Може бити... Видиш, то нам је породично. Ето, бар у нечему да личим на њега! На татицу... Е, па ја сам њему рекао... АНА: Ма шта си му рекао, човече? УРОШ: Рекао сам му да је убица. АНА: Ти си му... Ти си луд или пијан... Татици си то рекао? УРОШ: Он јесте убица! Јесте! То је истина, схвати! Истина! АНА: Драги, ти си пијана будала, ти си... УРОШ: Па шта? Шта? Глупачо једна! Ти се бојиш... Глупачо! (Улазе Вукашин и Марко.) ВУКАШИН: Је л' слободно, господару? УРОШ: Вукашин на овом двору не пита за дозволу кад улази. ВУКАШИН: Како то да схватим, господару? УРОШ: Онако како ти твоја памет допушта, господине! АНА: Изволите, господо! Овде сте у свако доба добродошли. Јесте ли за чашу вина? МАРКО: О, хвала, врло радо! ВУКАШИН: Дошао сам до тебе господару, јер сам чуо да си имао неприлика са оцем. Забринут сам, јер у овом опасном часу сваки непромишљен корак може штетити општим интересима. УРОШ: Сваки наш час је, изгледа, опасан, господине, у сваком случају ни један није добар да се каже истина, то је јасно. А што се тиче општих интереса, овде, чини ми се, свако има своје посебно мишљење о томе! Али, пређимо на вино! ВУКАШИН: Желим да ти кажем, господару, да, у свакој прилици, можеш да се ослониш на мене и на мога сина Марка; ми смо оданост кући Немањића, и овој земљи, више пута доказали и доказаћемо је увек кад нам се за то укаже прилика. Је л' тако, сине? МАРКО: Тако је, тата! АНА: Како је то дивно! УРОШ: Хвала вам господо! Попијмо у то име! Живели! ВУКАШИН: Живео нам, господару, дуго, дуго! СВИ: Живео! УРОШ: Хвала! (Пауза.) Да, имао сам са оцем један мали неспоразум. Него, кажи ми, Вукашине, душе ти, како је то изгледало кад сте ви, с мојим оцем, свргавали с власти мог деду Стефана Дечанског... Причај ми како сте убили старог Стефана. А? Како је то било? Знаш, дође ми, понекад, да задавим татицу, Вукашине, једном речју, да поновим и ја уобичајену причу, то је, такорећи, већ ритуална ствар, и да постанем тако прави владар! А? А ти, пошто си помогао у томе оцу, могао би и сину, зар не? Или да се обратим Марку, а? МАРКО: Не, никако мени, зашто мени? Па нисам ја за те ствари... ја више овако око винограда, и... Ја бих, ако може, мало сира... АНА: Може, може, како да не! МАРКО: Уз вино најбоље иде сир. Само ако је преврео. ВУКАШИН: Немој се шалити, господару! Такве ствари нису за тебе. И, уопште, далеко било то од нас! АНА: Узмите још мало вина! МАРКО: Врло радо! УРОШ: Имаш право, Вукашине, није то за мене. Па добро, на крају крајева, зашто бих ја, уопште, морао да владам? Зашто? И овако ми је свега доста. Узми вина, Вукашине! Одем лепо, у један град на југу, можда у Атину, у Италију, и живим лепо, као човек. АНА: Ти, ваљда, Уроше, не мислиш то озбиљно? Видим ја да ћу, поред вас, на крају морати сама и Цариград да освајам!!! ВУКАШИН: Ти мораш владати, господару, ти си нам свима потребан! А ми ћемо ти помоћи! Је л' тако, Марко? МАРКО: Тако је, тата! УРОШ: Не бојте се, ја сам се само шалио. Шалио сам се, господо! Наравно да нећу одустати. Ја ћу владати, господо! Али, владаћу друкчије, друкчије, господо него моји проклети преци! Од мене ће почети нова историја Србије! Друкчије, Вукашине, схваташ: друкчије! ВУКАШИН: Друкчије, наравно, господару, и треба друкчије! Ми смо ту да ти помогнемо! МАРКО: Ти си већ наш цар, господару! АНА: Како је то лепо чути! УРОШ: (Пијан је.) Ја нисам жудео за влашћу, кунем вам се, али сада, када сам је већ добио, ја ћу све променити, видећете, ја ћу све променити, од Србије ја ћу направити божију башту, ја имам визију будућности, срећне будућности која мора доћи!!! А оне, који се усуде да се супротставе мојој визији будућности, ја ћу казнити господо, ја ћу сурово казнити! Казнићу све оне који буду спречавали овај народ да иде путевима среће! Кад смо већ код тога, Вукашине, ја никад до сада нисам видео свој народ, где је он уствари! ВУКАШИН: Па, ту је, господару, ту около... УРОШ: Ја желим да видим свој народ, Вукашине! ВУКАШИН: Видећеш га, господару. УРОШ: Ти ми обећаваш, Вукашине? ВУКАШИН: Обећавам, господару, не брини ништа! УРОШ: Хвала ти, Вукашине, сада си ме успокојио. Ја ћу их приморати да буду срећни! Примораћу их, Вукашине! То је моја света дужност! А ти ћеш ми у томе помоћи, и Марко ће ми помоћи! Хајде да попијемо за срећну будућност! Живели! За лепшу будућност царства српскога! СВИ: Живели! УРОШ: Седите господо, ви сте моји пријатељи, моји најбољи пријатељи, и самим тим, најбољи пријатељи ове земље, зар не? Како се то лепо слаже. Вина, жено! АНА: Да не буде много, господару? УРОШ: Вина, кад ја наређујем! Овде ће се моје заповести слушати. Сипај. Пијте, господо! Пијте! МАРКО: Ала је добро вино, царице! Није кисело. Ја би још мало. УРОШ: Жено, нека донесу још вина! МАРКО: И сира! Опрости, госпођо царице, ми смо, као што рече тата, стари пријатељи ове куће... АНА: Нисам ја царица. То јест, још нисам. МАРКО: За мене си царица! Царице моја, попиј са мном један пехар! Попиј и ти, царе! УРОШ: А можда је, ипак, боље отићи некуда? Можда је боље отићи! Узећемо злата из царске благајне, колико нам треба, коње ћемо натоварити златом, па ћемо се спустити на југ! Бићемо слободни и срећни. Ова земља је трула... господо! МАРКО: (Пијано певуши.) Крај потока цура спи, УРОШ: Како, како то иде? МАРКО И УРОШ: (Нескладно певају) ВУКАШИН: Доста!!! УРОШ: Шта кажеш?!!! ВУКАШИН: Ти ћеш сутра бити цар! Теби то не доликује, синко! УРОШ: Али схвати, Вукашине, ја желим да људи буду слободни и срећни. ВУКАШИН: Ма добро, силом се све може. Ти ћеш бити цар и добро ћеш владати, уз нашу помоћ. Је л' тако, Марко? МАРКО: Тако је, тата! АНА: А ја ћу бити царица! ВУКАШИН: Обући ћеш одежду царску, ставићеш круну царску, опасаћеш мач царски. Ја ћу ти са десне стране стати, а мој Марко са леве. Нема те силе која ће нам се моћи супротставити. Је л' тако, Марко? МАРКО: Тако је, тата! УРОШ: Ево, ту је одежда, у овом ковчегу, ту је круна и мач и јабука царска, ево, све је ту! Да пробам, а? Да обучем? То је, наравно, само привремено, татица се не би, ваљда, љутио, ваљда могу да пробам! И ја сам, ваљда, неки Немањић! Како ми стоји, а? Како ми стоји? (Одежда му је страховито велика, џиновска за његов раст; изгледа јадно и смешно, рукави су му до колена, круна му пада на уши, мач се по земљи вуче, итд. Пауза.) ВУКАШИН: Такав нам цар треба! Дижем овај пехар за тебе, господару, за Србију! УРОШ: (Пије.) Србија ће бити срећна земља! Ја ћу је учинити срећном. Видим светлу будућност пред очима! Напред у светлу будућност! VII(Душан лежи у постељи. Ноћ је. Одаја је слабо осветљена светлошћу свећа. Неко се шуња по мраку.) ДУШАН: Ко је то? ВУКАШИН: Ја сам, господару, Вукашин. ДУШАН: Ти си? А зашто се шуњаш по мраку, верни мој Вукашине? ВУКАШИН: Зашто се...? Па, да те не пробудим, господару. Проверавам обезбеђење. ДУШАН: Не спавам, Вукашине, не спавам. (Пауза.) Вукашине! ВУКАШИН: Да, господару! ДУШАН: Много година смо већ заједно, а никада нисмо стигли да људски поразговарамо. Увек је било сувише посла. Јеси ли задовољан, Вукашине? ВУКАШИН: Чиме, господару? ДУШАН: Својом судбином. ВУКАШИН: Наравно, господару. ДУШАН: Јеси ли? А мој покојни отац је говорио: не веруј онима који су се уздигли из беде, немилосрдни су и никада им није доста. Сироти Дечански... Јавља ми се ноћу, понекад. Није то био лош човек, шта мислиш? ВУКАШИН: Био је добар човек, господару. ДУШАН: То, ипак, није сметало теби и осталима да тражите његову смрт. ВУКАШИН: Није, господару. То нема везе са његовом добротом. Једноставно, више није био погодан да стоји на челу државе. ДУШАН: Ја сам вама, тада, био погоднији... ВУКАШИН: Свакако, господару. ДУШАН: (Виче.) А сада? Јесам ли вам још увек погодан, Вукашине! (Велика пауза.) Не мораш да ми одговориш. (Пауза.) Слушај, Вукашине! Кад освојимо Цариград, поставићу те за заповедника града ВУКАШИН: Захвалан сам на милости, господару. (Пауза.) ДУШАН: Хладно ми је. ВУКАШИН: Ево ти ово крзно, господару, то ће те угрејати. ДУШАН: Понекад ми се учини да ме волиш. (Пауза.) Да ли ме мој народ воли, Вукашине? ВУКАШИН: Зар ти је потребна његова љубав, господару? ДУШАН: Потребан ми је снажан, здрав, скроман и послушан народ. Да ли ми народ верује, Вукашине? ВУКАШИН: Народ нема другог избора, господару. Никада досад ниси толико размишљао о народу, господару! ДУШАН: Истина је. То је вероватно зато што се данас тако лоше осећам. А требало је да сам одавно на ногама! Нисам послове своје посвршавао на овом свету, Вукашине, дело своје нисам довршио! Још увек ви не можете без мене, Вукашине! Сувише мржње се накупило. Ни злато нису послали! Војску нису опремили! И син ме је издао, Вукашине. Ја морам да устанем из ове проклете постеље и да их научим памети. ВУКАШИН: Устаћеш, господару. ДУШАН: Не смем да умрем, Вукашине. ВУКАШИН: Умири се, господару. ДУШАН: Немам никаквог разлога да умрем. ВУКАШИН: Наравно да нећеш умрети, господару! ДУШАН: Устаћу, и то већ сутра! ВУКАШИН: Свакако, господару! ДУШАН: Опет ћемо јахати! ВУКАШИН: Јахаћемо, господару! ДУШАН: Као некада! ВУКАШИН: Као некада. А сада спавај, господару! ДУШАН: Шта ћеш то, Вукашине? ВУКАШИН: Јастук да ти поправим, господару. ДУШАН: Ипак ме ти једини волиш... (Вукашин му ставља јастук преко лица и дави га. Душан се копрца и кркља, маше ногама и рукама, грчевито се брани. Вукашин притиска све јаче, борба је неравна, али потраје. Најзад се Цар умири. Мртав је. Вукашин приноси свећу, проверава. Затим доводи у ред постељу, затеже чаршаве, намешта Цару ноге и руке у природни положај, уређује му рашчупану косу и браду.) ВУКАШИН: Тако! Доста си нам седео на грбачи, Душане Немањићу! VIII(Летопишчева ћелија. Ноћ. Гори само једна свећа.) ЛЕТОПИСАЦ: Знам, Господе, прошли пут сам обећао да нећу више, у праву
си, јесте, обећао сам! Ја не желим да се правдам, молим те само да покушаш
да ме схватиш. Сви смо ми, Господе, колаборанти... Па и ти сарађујеш са
њима, Господе! Опрости на искрености, сами смо, могу, ваљда, да кажем
истину? Зар ниси и ти, помало колаборант, Господе? Не желим да вређам,
можда ја не схватам твоју далекосежну промисао, али, понекад се збиља,
запитам на чијој си ти страни? Сувише им допушташ, Господе! Сувише...
Шта можеш, сила је то! (Улази Вукашин, у панцир кошуљи, са бакљом у руци.) ВУКАШИН: Шта то трабуњаш, духовниче? (Пауза.) ЛЕТОПИСАЦ: Ништа, господару... изгледа да сам се мало занео. ВУКАШИН: Видим да си се занео. Чему служи та ваша ученост, духовниче? IX(Црква. Монаси, под надзором великог логотета Прибца Хребљановића, уносе цара у отвореном ковчегу и стављају га на одар. Пале свеће, затим клекну и тихо мрмљају молитве. Прибац остаје крај ковчега. Улази кнез Војислав Војиновић, водећи за руку малог Николу Алтомановића, прилази одру, прекрсти се и целива Цара. Мали Никола Алтомановић се, такође прекрсти. Војиновић га подигне да види цара, па приђе Хребљановићу. Мали се једно време мува по цркви, загледа свуда унаоколо, па се ишуња напоље.) ВОЈИНОВИЋ: Умре Цар. ПРИБАЦ: Авај, пре времена! У пуној мушкој снази... ВОЈИНОВИЋ: Не умире се по реду, мој господине логотете. А од чега је умро Цар? ПРИБАЦ: Од грознице, каже. И сам знаш. ВОЈИНОВИЋ: Да, да. Некако нагло оде. ПРИБАЦ: Шта хоћеш да кажеш? ВОЈИНОВИЋ: Ја? Ништа ја нећу да кажем. (Док они разговарају, у цркву улази Оливер, прекрсти се, целива Цара, па им се придружује.) ОЛИВЕР: А од чега је умро Цар? ПРИБАЦ: Од чега је умро! Од чега је умро! Од грознице. ОЛИВЕР: Треба се утопљавати. ПРИБАЦ: Боже, шта ли ће с нама сад бити! Кад њега нема. ВОЈИНОВИЋ: Бар нећемо морати да ратујемо против Турака. ОЛИВЕР: Како нећемо? ПРИБАЦ: Ми морамо наставити његово дело. ВОЈИНОВИЋ: Ја вам одмах сад скрећем пажњу: против Турака да ратујем нећу. Изволите ви, ратујте. Ја нећу! ПРИБАЦ: Како, ти нећеш? Шта си ти, да ти нећеш? ВОЈИНОВИЋ: Ја сам велики хумски кнез Војислав Војиновић, господине логотете! Ако ниси знао. У мојим земљама, од Рудника до мора, све је мирно и добро. Мене не занима ваша оријентална политика, господо! ОЛИВЕР: Па, они гомилају трупе на истоку, Војиславе! ВОЈИНОВИЋ: Ја сам на западу, Оливере. На западу! Ко вас је терао да се толико ширите на исток. Ето вам сад! (Док они разговарају улази кесар Воихна прилази ковчегу, прекрсти се, целива Цара и прилази им, мало изненађен њиховим повишеним тоном.) ВОИХНА: Оде Цар, Бог да му душу прости! ОЛИВЕР: Не можеш тако, Војиславе! ВОЈИНОВИЋ: Могу! Може ми се! Или ћеш ти да ми забраниш? ВОИХНА: Шта је то, господо? Не пристоји се, на овом светом месту у овом тужном часу... ВОЈИНОВИЋ: Ти да ћутиш! Ти што шурујеш с Матијом Кантакузеном и његовим турским најамницима, ти ћеш да ми кажеш шта да радим! Неће Војиновић више да подмеће леђа, јок! ВОИХНА: Коме ти то говориш, Војиновићу? ВОЈИНОВИЋ: Теби, кесаре, Воихна. ВОИХНА: Мени? Мени, ђубре једно! Сад ћу њушку говнарску да ти разбијем! ПРИБАЦ: Станите, господо! Станите, господо! ВОЈИНОВИЋ: Ти мене да удариш? Заклаћу те као вепра, јебем ли ти мајчицу милосну! Кад покренем пет хиљада оклопника, све ћу вам попалити, јебем ли вам мајчицу милосну! (Док се они гушају, у цркву улази Јован Комнин Асен. Прилази одру, крсти се, целива Цара па им прилази.) АСЕН: У чему је спор, господо? У чему је спор? Треба се Венеције држати! То је сигурна ствар, кад вам ја кажем. ВОЈИНОВИЋ: (Немирно поправљајући одело.) Ма, пусти Асене, немаш овде с ким да разговараш. А што се Венеције тиче, имам да ти кажем једну ствар... (Узима га под руку и одводи га у дубину цркве.) (Улази Лазар, прилази одру, прекрсти се, целива Цара, па се придружи осталима.) ВОИХНА: Ма сад ћу да идем да га задавим голим рукама! Говно! Кукавица! Видите како је побегао! ОЛИВЕР: Пусти, немој сад! ЛАЗАР: Да тужна ли часа, господо! ПРИБАЦ:Нека нам се Господ смилује, сине! ВОИХНА: Он мени то да каже! ПРИБАЦ: Господо, ми морамо бити сложни, наша света дужност је да се окупимо око младога Уроша! ЛАЗАР: Тја... Не знам ни сам шта да ти кажем... ПРИБАЦ: Ма добро... Ми смо ту! ЛАЗАР: Шта ја знам.. А можда да извичемо Симеона за цара? Он је Душанов полубрат, донекле би било легално, а био би нам захвалан... А? ОЛИВЕР: Синишу? ВОИХНА: Симчета? (Смеје се.) ОЛИВЕР: Знате како кажу Млечићи за њега: "debile e di poco valore!" ВОИХНА: Шта ти то сад па значи? ОЛИВЕР: То значи да му је сврака мозак попила, ето шта значи! ВОИХНА: Само нам још фали да узмемо за цара будалу! ПРИБАЦ: Вала, и нисмо за боље. (Враћају се Војиновић и Асен.) ВОЈИНОВИЋ: А, ако баш хоћете да вам кажем ко је довео Турке у Европу – ја ћу вам рећи! Јер је мени доста тих скривалица! Он их је довео, господо! (Показује руком одар на коме лежи Цар) ВОИХНА: Сад ћу да га задавим! ОЛИВЕР: Има времена... полако. ВОЈИНОВИЋ: Каже, опасност са Истока! А што сте чачкали по Истоку? Шта вам је овде фалило? А што се покојног Цара тиче, ја се дубоко клањам његовој сени, али то ме неће спречити да раскринкам лажи којима нам је пунио главе годинама! Да није заузео пола Византије, они не би били приморани да зову Турке у помоћ. То је прво. А друго, питам се да није било нас, господо, да ли би он испао баш тако велики и моћан? АСЕН: Право речено, има ту мало и наше заслуге... ВОЈИНОВИЋ: Мало? АСЕН: Имао је лоших особина, али, ипак, био је велики. ЛАЗАР: Био је велики, али поред њега није могло да се дише! ВОЈИНОВИЋ: А, ко је створио ту величину? Ко? ОЛИВЕР: Па, ми смо је створили, наравно! ВОЈИНОВИЋ: Ко га је довео на престо, питам ја вас! Ко га је довео? ОЛИВЕР: Ми смо га довели! ВОЈИНОВИЋ: Ко је упрљао руке крвљу његовог оца? ОЛИВЕР: Ми смо их упрљали! ВОЈИНОВИЋ: Ко је свршавао за њега све прљаве послове, а њега пуштао да бере ловорике? АСЕН: Ми смо! Ми! ВОЈИНОВИЋ: А он је радио само за себе! Сви смо били слуге његове славе! Он је потрошио прошлост, садашњост и будућност ове земље да би се попео на постоље историје! А ко је то постоље носио на својим плећима? СВИ: (Сем Прибца.) Ми! ВОЈИНОВИЋ: Тако је! Ми смо га носили, господо! А сада су нам леђа гурава. Он је за себе урадио све што је могао, а шта ми сада да почнемо с наслеђем које нам је оставио? Војска мађарског краља гомила се на северу, Алексије и Јован Палеолог чекају спремни на истоку, а за њима цела турска сила, док нас Орсини штрпка са југа. То је његово дело, господине логотете! Нећу ни прстом да мрднем. СВИ: (Сем Прибца и Воихне.) Тако је! Тако је! Има право Војиновић! ПРИБАЦ: Срам да вас буде, велможе српске! Великом сте кашиком кусали с његове трпезе, а сад, кад је дошло време да се рачуни плате, мислите да се извучете. Нећете се извући, кнезови српски! ВОЈИНОВИЋ: Завежи, Хребљановићу! Ти си кусао највећом кашиком! ПРИБАЦ: Срам те било, до јуче си пузао пред њим као пас! ВОЈИНОВИЋ: Ћути, Хребљановићу, јебем ли ти мајчицу милосну! (Удари га.) ЛАЗАР: Шта је то, људи! Оче! (Притрчи.) ВОИХНА: Е, сад ћу га задавити! (Настаје гужва, гушање и општа туча.) ОЛИВЕР: Стани! ЛАЗАР: Пуштај ми оца, убићу те! ВОЈИНОВИЋ: Јебем ли вам мајчицу милосну! АСЕН: Удри га, нек цркне мрцина! ПРИБАЦ: Држи га, Лазаре! ЛАЗАР: Пуштај, стоко! Убићу те! Убићу те! ВОЈИНОВИЋ: Овако се то ради! Мајчицу милосну! (Туча и лом, обарају свећњаке, ваљају се по земљи, дижу се, падају, у жару борбе оборе и ковчег, Царев леш испада и котрља се по поду. У цркву утрчаше мали Никола Алтомановић, умеша се у гужву, вуче Војиновића за рукав.) НИКОЛА: Стрико, стрико, Патријарх долази! Патријарх! ВОЈИНОВИЋ: (Тукући се.) Шта је, Никола, бре? НИКОЛА: Патријарх, стрико, Патријарх! ВОЈИНОВИЋ: А! (Туча престаје, поправљају одела, косу. Калуђери прилазе, стављају Цара у ковчег, дижу ковчег на своје место, дижу свећњаке. На брзину све доводе у ред. Улази Патријарх у свечаном орнату, са владикама и осталим свештеницима, Душанова удовица, Урош са женом, Симеон, Вукашин, Марко, итд. Патријарх почиње да служи опело. Опело траје. Мрак.) X(Пред ловачком кућом на Шарпланини. Марко и Ото седе на земљи, загрљени, пију и пијано певају.) МАРКО И ОТО: Крај потока цура спи, (Пију. Чују се ловачки рогови.) ОТО: Kaiser! Das ist Kaiser! МАРКО: Ма, јебо те кајзер, узми мало сира! (Звук ловачких рогова се приближава, улази Вукашин.) ВУКАШИН: Шта је то овде! Пијанка! Wo ist die Wache? Jeder auf seinen Platz! Die Fackeln anzьnden! ОТО: Jawohl mein Kцnig! (Истрчи и убрзо се враћа, постројава оклопнике са бакљама.) ВУКАШИН: (Марку.) А ти, пропалицо! Шљемаш! Војнике напијаш! Тако мислиш да владаш, јебем ли ти мајку пијану! (Туче га.) Значи, ти оћеш на пут да ми станеш! А! МАРКО: Нећу, тата! Нећу, тата! Само смо мало замезили од оног сира што су нам... ВУКАШИН: Шта нећеш, ђубре пијано. За кога ја овде радим, а? За кога? Ти, коњу пијани, треба све то једнога дана да наследиш? Ја сам сада краљ! Схваташ ли то? Краљ и савладар овој царској будали која нема деце. Ако једног дана ја умрем, ти треба све да наследиш! Да постанеш краљ српски. Можда цар! Схваташ ли, коњу пијани! МАРКО: Схватам, тата. ВУКАШИН: Схваташ, ђавољску матер! Што ниси наредио бакље да упале? Цар се из лова враћа! МАРКО: Па, мислио сам, ко велим, шта има ја да му палим... И брате, тата, не умем на немачком да им објасним, а они никако српски не знају! (Урош се враћа из лова. Нема велможа, свите, сјаја, као што је било када је Душан у лов ишао. Окружен је само немачким оклопницима. Делује више као заробљеник него као цар.) УРОШ: Цео дан се ломатам по овој проклетој планини, и, наравно, ништа нисам уловио! ВУКАШИН: Хајде, издиктирај летописцу оно што следује! То ћеш, ваљда, умети, па да се враћамо у двор. Послови неће да чекају! УРОШ: Ја не разумем зашто уопште морам да ловим! То је потпуно бесмислено! Поготову што никад ништа не уловим. ВУКАШИН: Мораш! Цар мора да лови. Сви твоји преци су ловили, сви моји потомци ће... мислим, твоји потомци, ће ловити. УРОШ: Сем тога, окружио си ме овим Немцима, овим мутавим најамницима, не могу с њима реч да проговорим, не могу да се споразумем људски! ВУКАШИН: Е, па, што ниси научио немачки? Твој покојни отац је немачки довољно знао да би могао тим најамницима да командује! И то је радио добро. Врло добро је то радио! Мени је жао, али њима се на грчком, латинском, талијанском не може командовати. Још мање на српском. Ту ти ја ништа не могу помоћи. УРОШ: Слушај ти! Овде сам, још увек, ја цар! Ја сам цар! Ја сам господар овде! Ја. Урош Немањић, син Душанов, унук Дечанског, праунук Милутинов! Ја сам потомак Стефана Првовенчаног, на чијој је глави засијала прва краљевска круна српска! Ја сам потомак Стефана Немање, не заборави то! А ко си ти? Потомак Мрњаве из Ливна! ВУКАШИН: Ајде, не буди прост! Јеси ли ти мени, као своме савладару и пријатељу, препустио да бринем о тим споредним, свакодневним пословима? Твој ум је за велике, узвишене ствари. Ајде сад, буди добар цар и лепо издиктирај летописцу извештај, као што се пристоји (Марку.) МАРКО: Ево, идем, тата! УРОШ: Шта да му диктирам, ког ђавола! (Марко доводи летописца.) ВУКАШИН: Ваљда си писмен толико, забога! Не могу ја баш све да радим уместо тебе. Ти си, бар, човек од књиге, уман! То је за тебе лако. Цар наш, и тако даље, лов ловио... с помоћу божјом... тушта и тма јелена и срна, и тако даље... Па онда оно: народ на пољима својим находившисја, с љубављу клицао је... УРОШ: Нисам ја видео никакав народ! И зар овде, уопште, има нормалног народа?... Само војници, најамници, доушници, жбири, егзекутори, слуге, робови! Народ нигде нисам видео. И нећу да пишем никакве летописе! Нећу! Уосталом, нисам ништа уловио. Цео дан се вуцарам по овим шуметинама... И шта да кажем? Шта? Земља се распада, сви праве своје кнежевине, Балшићи, Дамјановићи, Хребељановићи.... А, ја се вучем овуда! Мађари на граници, Турци у Једрену, мајка ми Сер отела! Пиши: Српско царство не постоји више! Воде се братоубилачке борбе на све стране! Вукашин, који ме је, у мојој немоћи, приморао да га прогласим за краља и савладара... (Летописац не пише.) Пиши, кад говорим! Нека једанпут прави летопис о овој проклетој земљи изађе испод твог пера! (Пауза.) ВУКАШИН: (Најамницима.) Der Kaiser ist mьde, fьhren sie ihm ins Haus, damit er sich erholt! (Немци се колебају.) ВУКАШИН: (Дрекне.) Weg mit ihm, wen ich sage! ОТО: Jawohl mein Kцnig! (Најамници одводе Уроша.) УРОШ: Пустите ме! Ја сам цар српски! Пустите ме! Проклети били и ви и он, и ја са вама! ВУКАШИН: (Летописцу.) Пиши: Цар наш благоверни, Стефан Урош, ловио је, кажи, лов ловио, по Шари планини; с десне стране верни слуга и савладар царства његовог, Вукашин краљ, јахао је, а с леве, Марко Краљевић, јунак дични! Цар и Краљ уловили су дивљачи пуно, наравно, с помоћу божјом, срна и кошута горских тушта и тма, и већ тамо, шта следује... Народ, на пољима својим находившисја, с љубављу клицао је Цару нашем обљубљеном и премилом Вукашину краљу. Поживи дуго, о Господе, Цара и Краља нашега, који нас воде у срећну будућност! Амин! (Београд, 1980.) Драган КлаићИГРА ПСЕУДОИСТОРИЈСКИХ МАСКИОд уверења да је историја учитељица живота остала је само почетничка латинска фраза која се више ни напамет не учи, а камоли да би се у њу поверовало. Ми знамо да смо лоши ученици, а историја рђава учитељка, да је садашњост исувише другачија да би се могла спознати прошлошћу, да се лекције историје никада не схватају до краја, да ход времена не нуди прилику за поправне испите. Ни они који су свесни прошлости, који су учили историјске лекције, не показују да им то знање помаже да се мудрије понашају. Ипак, прошлост остаје тематски мајдан драматичара, али савремени копачи показују мало поштовања према својој сиротињи и новим технологијама уобличавају је у неочекиване продукте. Штавише, разлика између историјске драме (о ономе што се зна да се догодило) и митске драме (о ономе што се верује да се могло догодити), разлика битна и помало истицана у важним драматичарским раздобљима, као да се изгубила у нашем времену. Данашњи драматичари са истом циничном невером приступају и митској и историјској грађи. Жироду у Амфитриону 38 митску ситуацију преобраћа у образац булеварске комедије о прељуби, а божанску пожуду показује недораслом љубавној лојалности смртних супружника. Дитер Форте у свом комаду Лутер, Минцер и почеци књиговодства у Немачкој обликује ревизионистички поглед на стандардно историјско тумачење реформације сељачких буна у Немачкој и из позадине изводи заборављене актере и неприкривено материјалистичке мотивације у први план радње, уместо традиционалних хероја, и великих наслеђених тирада о слободи и вери. Има, додуше, још савремених драматичара који историји приступају са страхопоштовањем и успевају да у њој нађу достојанствене идеализоване хероје (Роберт Болт: Томас Мор, човек за сва времена), али њихов поступак закречен је старинским, наивним хуманизмом којем модерно искуство одузима убедљивост чак и на инцидентима прошлости. Драма Миладина Шеварлића Пропаст царства српскога показује на драстичан начин разлику у односу "старих" и "нових" према историји, поготово што користи исту грађу или след истих историјских догађаја који су употребили и утемељивачи српске даме – Мануил Козачински у карловачкој Траедокомедији (1736) и Стефан Стефановић у Смрти Уроша Петога (1825). Између њихових честих напора и Шеварлићевог дела стоји мртво море драма на исту тему, цела једна угасла продукција националноромантичарске идеологије, све до модернијег и истанчанијег Милутина Бојића и његове Урошеве женидбе (1916) у којој се већ наслућује европеизирани сензибилитет fin de siecl-а. Управо та тематска и драматуршка традиција српске драме деветнаестог века упориште је Шеварлићевом комаду; она је својим глорификаторским поривом и носталгичним сновима о измаклој империјалној моћи допринела уобличавању историјске свести коју данас можемо да сагледамо као претежно митску. Уместо са историјом, суочавамо се са наслеђеним митом чије разграђивање у призорима Шеварлићевог комада може да нас приближи једној подеснијој и одмеренијој историјској визури. Не разара се, дакле, историја већ мит који је из ње произашао и функционализовао се идеолошки као њен надоместак. У том послу Шеварлић се служи разарајућом иронијом "духовитом персифлажом, карикатуром, претеривањима и изобличењима, средствима које је поетика и пракса модерне драме о моћи, по историји или мимо ње, освојила још од Жаријевог Краља Ибија, крајем прошлог века. Тако, Шарпланина није место пасторалне идиле већ врлетна опустела планинчина, а Душанов двор није двор, није средњовековни град раскоши и моћи већ промајна јазбина тровача и лезилебовића. Сам Душан ("Силни") на смрт је болесни мономан који упркос нечистој савести залудо сања мегаломанске снове о заузећу Цариграда и отклањању турске најезде. У народној песми вишеструко проклети краљ Вукашин примитивна је удворица од амбиција, али без духовне снаге и величине, као што су и остали великаши средњовековне државе одвећ брзо уздигнути, себични и грамзиви пиони Душанове политике, ослобођени страха, али и лишени политичког ума након његове смрти. Наспрам њихових зјапећих апетита, извикани јунак Краљевић Марко тек је залудни и наивни бонвиван, заокупљен само властитим благоутробијем. "Нејаки" Урош, изневерена нада једне незасноване идеје величине, равнодушан према вештини владалаштва, чак склон одласку у питомије крајеве и лагоднији живот, престолом се бави само у пијаном трабуњању, а у трезвеним тренуцима испољава критичку самосвест о немањићкој лози и њеном издигнућу до империјума. Тај увид у збиљу немањићке владавине, која и њега укључује, чини Шеварлићевог Уроша средњевековном, јужнобалканском карикатуром Леонеа Глембаја, онога који зна истину о крвавом трагу свога рода, а ипак му неотклоњиво припада. По Урошу, и за његову би се владалачку кућу могло рећи исто, као што код Крлеже стара Барбоцијевица каже за Глембаје да су убојице и варалице. Урош једва да је декадент, интелектуализовани изданак у којем је превладала бледа крв његових византијских предака, јер се овде из блата и немаштине није далеко у цивилизацију одмакло да би се о неком битнијем опадању и растакању уопште могло и мислити. Тај свет приказан је тако да не призива ламент над својом пропашћу. Ма колико комично интерирани, Шеварлићеви призори оцртавају "балканску утакмицу" у којој се, да још једном парафразирам Крлежу, гасе лампе по крчмама и потежу ножеви. У односу на тако уобличену атмосферу драме, Душанова опсесивна идеја да од своје земље начини antemurrale barbaricum, предзиђе хришћанске цивилизоване Европе, обесмишљава се непоткрепљеношћу ове појединачне амбиције досегнутом зрелошћу. Јер, кад нестане моћи и ауторитета Душановог, тај недостатак зрелости, политичке и културне, исказује се тренутно и кулминира у тучњави самозваних наследника крај владаревог одра. Шеварлићев комад и није историјска драма са становишта уобичајене типологије, већ припада једној новијој демистификујућој тенденцији савремене драматургије која разобличава историју сраслу с митом, на зарад дидактичне парадигме већ ради удовољења антитрадиционалистичком пориву. Резултат је – готово нихилистичка ругалица култу преувеличаних књижевних и идеолошких вредности. На другој једној равни, Пропаст царства српскога исказује се као алегорија савременијих значења, премошћује временски јаз од пола миленијума и у наслеђене обрасце уноси нешто од новијег политичког искуства, чиме разара употребљену митологему; истовремено, њену љуштуру користи као метафору. Шеварлићева драма ће своје пуно комичко дејство, по свој прилици, досећи у извођењу на нашим позорницама, поготово у ансамблима који су развили сценски стил персифлаже и каламбура, глуму самоизругивања и виспреног порицања. Тај приступ у опасности је да се изврне у ачење, али и тада би био радикална ауторефлексија задатих наноса свести, трајних ознака менталитета, програмираних аспирација и стечених модела понашања. У средишту Шеварлићеве драме наслућују се савремени homo politicus, али и грандомански его примитивца коме у окршају, у грчевитом напору да стекне моћ, спада с лица псеудоисторијска маска, те се он открива не само као далеки предак већ и као нелагодни савременик. // Пројекат Растко
/ Савремена драма / Шеварлић:
Српска трилогија // |