Žarko Milenić

Linija razdvajanja

(1998)

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Lica

BRANISLAV, novinar

IVAN, novinar

JUSUF

ALISA, potparol

JUSUF: Čoeče, tu ti lijepo piše da se ne smijemo zaustavljat', a mi stajimo bar deset minuta. Jebali smo mačku mater!

IVAN: Koji im je vrag da kasne? Oni su bar poznati po točnosti!

JUSUF: Nismo se trebali ovako dogovorit'. Trebali su oni doć' kod mene...

IVAN: Pa da ja sam dolazim tamo! Mogli su doć' kod mene pa tebe usput pokupit'.

JUSUF: Pa može i tako. Moglo se to lijepo izvest' da ne dolazimo ovamo. Sami su zabranili zaustavljanje, a nama naredili da tu čekamo. Jebeš mi sve ako tu ima logike!

IVAN: Nemoj mi samo logiku spominjat'. Im'o sam je ko predmet u gimnaziji cijelo jedno polugodište. Jedva dvicu izvuk'o!... A sad da se mene pita uveo bi' je u sva četir' razreda i to cijelu godinu. U sve srednje škole. I u osnovne. Od prvog razreda!

JUSUF: Misliš da je tako bilo onda ovog prljavog rata ne bi ni bilo?

IVAN: A koji je rat čist?... Ne, mislim da ne bi.

JUSUF: Sumnjam. Zar si zaboravio na injekcije? Čuvajmo bratstvo i jedinstvo k'o zjenicu oka svoga. I očuvasmo k'o veliki!

IVAN: Ne seri opet povjesne kvake! Četir' godine si nosio glavu u torbi pa iznio. Nemoj sad da ostaneš bez nje! Gledaj malo naprijed, a ne stalno u retrovizor!

JUSUF: Ima i to veze.

IVAN: Kažeš mogli su nas pokupit' i – no problem? Mogli su nam prostrijet' i crveni tepih!

IVAN: Zaboravljaš da su oni čobani, a mi stoka. A zna se kako Amerikanci tjeraju stoku preko prerije. U krdu, usmjeravajući je bičem, naravno. Njima je cilj da se izbjegne stampedo!

JUSUF: Žigosali su oni nas za sva vremena!

IVAN: Tu negdje bi trebala bit' linija razdvajanja. Tu je bio američki kontrolni punkt.

JUSUF: Ne primjeti se. Ni traga. Ko da ga nikad nije ni bilo. Sa obadvije strane je staj'o natpis "Ulazite u zonu razdvajanja". Tu su nam pregledali dokumente.

IVAN: Ako više nije tu to ne znači da ta linija nije obilježena. Da je nema. Bar na karti...

JUSUF: Ukinuše granice ko u evropskoj zajednici. Posta i Bosna zemlja bez granica!

IVAN: Još samo da prođu igre bez granica i sve će biti o kej.

IVAN: (Zagledan u desno.) Ide!

JUSUF: Fala bogu!

IVAN: Otkad ti to vjeruješ u Boga, da ne kažem Alaha?

JUSUF: Nemoj zajebavat'!

IVAN: Nemoj mi samo reć' da si i prije rata non stop visio u džamiji. Da si hodžine kasete pušt'o prije spavanja!

JUSUF: Znaš li koja je razlika između velikih i malih Hrvata? ... Male Hrvate su roditelji donijeli na krštenje. Veliki sami došli! (Smijeh.)

IVAN: Konačno i njih dočekasmo. Nisu se baš dokazali u točnosti.

JUSUF: Ćuti, nek su samo stigli. Samo da se maknemo od ove šugave linije!

JUSUF: Šta to bi?

IVAN: Stadoše.

JUSUF: Zašto su tamo stali kad smo mi ovde?

IVAN: Idi pa ih pitaj. Ako znaš engleski.

JUSUF: Logično. Stali su tamo jer se ovde ne smije zaustavljat'. Tako su sami propisali. Oni se drže pravila ko pijan plota!

IVAN: Naravno. Nisu divljaci ko mi.

JUSUF: Idu. Dvoje. Reko bi' – muško i žensko.

IVAN: Imaš soko okolovo!

BRANISLAV (Alisi): Ovi tvoji izjebaše put tenkovima!... Ma briga mene za put. Njime ionako nemam namjeru da idem... Ove rupe bi mi izjebale "yugo"! Mislio sam da ovuda samo džip može da prođe, a sad vidim da se i on pokvari. Niko nije savršen pa niste ni vi!

ALISA: Sorry.

BRANISLAV: Nemoj sad da mi se izvinjavaš. Niste se izvinjavali ni kad se stara Jugoslavija raspala!

ALISA: No mi for to kriv.

BRANISLAV: Biće onda da je moj ćaća kriv!

JUSUF (Ivanu): Pazi, molim te, pa ova nešto zna i naški!

IVAN: Nije to naš jezik već srpski, bre!

JUSUF: Došla u Bosnu, a nije naučila bosanski!

IVAN: Ovi stranci kad žele naučiti hrvatski jezik još uvijek rabe stare jugoslavenske udžbenike iz kojih uče takozvani srpskohrvatski kojim nikad nitko nije govorio. I vrapcima je jasno da je riječ o lepom, bre, srpskom jeziku! A ne zna da je srednjoeuropski hrvatski stariji od balkanskog srpskog!

ALISA: Hello, boys!... Kako divna day! Are you umoran, boys?

ALISA: Ja, Alice.

JUSUF: Dobro došli u zemlju čuda, Alisa!

IVAN: Na koju zemlju misliš? Federaciju, Herceg-Bosnu ili Republiku Srpsku?

JUSUF: Na sve tri, geografe! (Alisi) My name is Joseph... 'Oću reć' Jusuf.

ALISA: Ja drago that vidi you. (Ivanu) What's your name?

IVAN: Bog, gospodična. Ja sam Ivan.

BRANISLAV (Alisi): Znaš to mu je skraćeno od "Pomoz bog"!

ALICE: What?

BRANISLAV: Ništa, hani. Ja to onako. U prolazu.

JUSUF: Sorry, darling. My friend doesn't speak English.

IVAN: To znam i ja reć'... A ti, tobože, nešto znaš!

JUSUF: Kako ne bi' znao kad sam učio u školi. Ko je tebi kriv što si učio njemački!

IVAN: Jebo vas engleski! I njemački je svjetski jezik!

JUSUF: Možda ona zna njemački. Pitaj je.

IVAN: Sprehen zie Deutsch?

ALICE: Ja.

JUSUF: Šta sam ti rek'o. 'Ajd sad pričaj i udvaraj!

IVAN: Pa ne znam baš toliko...

ALISA: No problem. Ja govori vaš jezik. Sve razume.

JUSUF: Koji govorite? Bosanski, hrvatski ili srpski?

ALISA: Sve tri.

JUSUF: (Ivanu) Ova je poliglota ko i ti!

IVAN: Ja srpski ne znam niti me zanima. A na tečaj bosanskog još nisam pošao.

BRANISLAV (Alisi): Meni nije jasno zašto sam ja dolazio ovamo. Za čije babe zdravlje? Nemoj mi reći da nisi znala put. Sto puta si ovuda prošla. Vodič ti nije bio potreban. A mogla si da nađeš i boljeg vozača!

ALISA: Treba ti upozna kolege from Federation!

BRANISLAV: Misliš na ova dva stranca?

ALISA: Oni no strangers.

BRANISLAV: Naravno da su stranci. Pričali su tu po sata, a ni reč ih nisam razumeo!

ALISA: Oni Bosnians like ti.

BRANISLAV: Ako su Bosanci onda govore bosanski. Ja bosanski ne znam. To nije svetski jezik i ne pada mi na pamet da ga učim. Ja sam Srbin i govorim samo srpski.

ALISA: Ali ja ih sve razume.

BRANISLAV: Nije svako poliglota kao ti.

ALISA: O. K. Ako ih ne razume I prevodi for ti.

BRANISLAV: Pa sad... Nije baš da ću ti biti zahvalan zbog toga.

ALISA (predstavlja Branislava Ivanu i Jusufu): Boys, ovo kolega Banislav.

BRANISLAV: Nema potrebe da ih upoznajem. Znamo se mi i predobro. To i jeste ono najgore... Sad kad smo došli, videli i pobedili možemo da krenemo nazad, zar ne, gospojice?

ALICE: Do you misli that me will come back to Brčko?

IVAN (Jusufu): Što kaže? Što smjeraju? Hoćemo li konačno krenuti na tu vražju skupštinu?

JUSUF: Bezbeli da 'oćemo. O tome oboje eglenišu.

BRANISLAV (Alisi): Reci im da se džip pokvario. Ja tu nisam kriv. Vozio sam propisno. Džip je već bio pokvaren. Crk'o bi da ga je bilo ko vozio... Prevedi im sa srpskog na bosanski i na hrvatski.

ALISA (Ivanu i Jusufu): Džip ima kvar.

JUSUF: Jebemu!

IVAN: Toliko sam čekali jedan, sad treba čekati i drugi! Danas samo neki problemi!

BRANISLAV: Problem i to vel'ki! Al' doć'e drugi. Imaju oni vozila. Nisu to Balkanci već Amerikanci. Da ne kažem – Amerikenjci!

ALISA: Ti, lier! Ti razume oni govore!

BRANISLAV: Razumem pokoju reč. Ako im se omakne neki arhaizam.

ALISA: You are lier! Ti treba prevodi meni oni govore, not me to ti!

BRANISLAV: Ja nisam prevodilac. Ako ne znaš šta oni pričaju trebala si da povedeš prevodioca.

ALISA: What ti rekao about me, Americans?

BRANISLAV: Da ste divan narod. Da ste bolji od Švaba.

ALISA: What mean "amerikenci"?

BRANISLAV: A to?... Pa to prosto znači... To je tepanje. Znači Amerikančići...

JUSUF: Gospojice, on je vas Amerikance nazvao magarcima!

IVAN: Točno.

ALISA (Branislavu): Is that istina?

BRANISLAV: Naravno da nije. Rekao sam ti da ih znam dobro. I previše dobro. Čovjek prosto ne zna ko više laže. Muslimani il' 'Rvati! Da si samo čitala njihove novine. Sve laž do laži! O meni su napisali da sam poginuo. Da su me ubili moji jer sam odbio da koljem!

IVAN: Gospodična, riječ "kenjac" na srpskom jeziku znači magarac.

BRANISLAV: (Ivanu) A kako se kaže na tvom jeziku, govno?

ALISA: Mi magaci? Zato jer zeli pomiriti vas!

BRANISLAV: (Ivanu) Tužibabo!... (Alisi) Kod nas je magarac dobra životinja. Vrijedna. Sveta, slobodno može da se kaže... Poznata je stvar da je Hristos jašući na magarcu ušao u Jerusalim.... Magarac je bosanska maskota. Vuk je bio maskota zimskih, a magarac će da bude maskota ljetnih olimpijskih igara!... Možda si čula onu priču o magarcu koji je doš'o u Bosnu?

ALISA: I don't know.

BRANISLAV: Čim je doš'o odma' ga postavili u fotelju za direktora!

ALISA: (Smijeh.) And now dosta. Pruzi jedan drugi ruka.

BRANISLAV: Ja?

JUSUF: Mi?

IVAN: Kome?

ALISA: Jedni drugi.

ALISA: That's good. Very good. (Branislavu) And now – ti!

BRANISLAV: Šta ja?

ALISA: Pridi and ruku njima!

BRANISLAV: Čuj, Alisice. Da bih im prišao ja moram da uđem u Federaciju. A to ne dolazi u obzir. Prije bi' crk'o! Tu ispred mojih nogu je linija razdvajanja. Ne pada mi na pamet da je prekoračim. Tamo moja noga kročit' neće! U to budi sigurna!

ALISA: (Ivanu i Jusufu) Onda vi dva, gentlemen, prvi ruku njemu daj.

JUSUF: Čega ba?

IVAN: Mi njemu?

BRANISLAV (Alisi): Imajte milosti prema njima. Zar nije bilo dosta što ste ih natjerali da jedni drugima pruže ruku? Poslije su ih prali u sto voda pa opet tvrde da im smrde! Oni sami tvrde da sam šugav! Čitao sam to u njihovim novinama!

ALISA (Ivanu i Jusufu): Vi prvi pridi i pruzi ruka.

IVAN: Kad neće on do nas nećemo ni mi u Republiku Srpsku.

BRANISLAV: Na žalost oni su već bili. I što je još gore uzurpiraju našu teritoriju! Prvo su ti hahari prekoračili liniju razdvajanja. Onda su upali u predgrađa. Sad ima sline cure i na sam grad!

JUSUF: Mi ne uzurpiramo već se vraćamo na svoje!

BRANISLAV: A koji se Srbin vratio u Federaciju? Nijedan!

IVAN: Pazi da nije.

JUSUF: Vratilo ih se ihahaj!

BRANISLAV: Iskreno da kažem nipošto ne bih bio u koži tih jadnih Srba!

ALISA: Don't be silly! Pruzi ruka kad kaze!

BRANISLAV: Da li je to naređenje?

ALISA: To za vaše dobro!

IVAN: Nije mi jasno što tu može biti dobro?

JUSUF: Vala baš!

ALISA: Ruke!

BRANISLAV: Znaš li ti, Alisice, šta je rekao tvoj i moj zemljak Nikola Tesla koga 'Rvati onako bezobrazno svojataju?

ALISA: What Tesla rekao?

BRANISLAV: Da se ne treba rukovati.

ALISA: Why?

BRANISLAV: Zato jer na taj način od drugog preuzimaš elektromagnetne talase. Zato se ni on ni sa kim nije rukovao. On je genijalni srpski naučnik i moramo da ga slušamo. Zar da pređu na mene tamo neki zeleni talasi?

ALISA: Bullshit. They are not Martians. Oni Bosnians!... Ruke!

ALISA: Sada bolje? Da si odmah tako not be rat!

BRANISLAV: Eto zašto me pozvaše i odvedoše. Našli bi me i da sam se u mišju rupu zavuk'o... Zna ta mraka sve o meni. I koji broj gaća nosim. Iz satelita vide čitam li ćirilicu il', ne daj bože, latinicu... Sad ovako možeš čekat' dok nas neko ne pokupi. Kol'ko je ovde gust saobraćaj možeš, Branislave, čekat' dok ti oba oka ne pobijele! Čekaj do sudnjeg dana!

BRANISLAV: Na skupštinu neću stić'... Velika šteta! Tamo ne treba ić' bez vila. Biće prazne slame kol'ko oćeš!... Na prošlu Muslimani dođoše pred kraj. Kad smo puštali himnu 'Rvati nisu htjeli ustat'!

IVAN: Nije "Bože, pravde" nikakva himna. Ustao bih da je intonirana priznata himna. Pa zvala se ona i "Hej, Neojugoslaveni"!

BRANISLAV (Alisi): Oni su u Republici Srpskoj i moraju da slušaju našu himnu! Ne, lepu našu jer nismo u 'Rvatskoj. Ako neće nek se nose u lepu materinu!

BRANISLAV (Alisi): Vi 'oćete da mi opet budemo prijatelji.

ALISA: Of course.

BRANISLAV: Ništa se silom ne postiže. Posle svega vi bi hteli da se opet milkimo!... To neće ići ni milom. Nema od te ljubavi ništa. Oni su mi pobili pola familije. I da mi opet oni budu prijatelji? Ima mira samo među Srbima!

IVAN: Ovo isto je govorio i prije pedeset godina.

JUSUF: Kad su se Japanci mogli poslije Hirošime opet slizat' s Amerikancima, kad su se Nijemci mogli poslije Drezdena grlit' sa tuđim saveznicima, moć'emo i mi!

IVAN: Moraćemo. Bar još pola stoljeća. Uz malu pomoć pastira!

JUSUF: Ako prije ne odu.

IVAN: Neće ovi otići ni za sto godina. Došli su iz Njemačke gdje su bili pet desetljeća i sad nemaju kamo.

JUSUF: Ostaće ovdje iz strateških razloga. Sve dok ne izgrade bazu na Mjesecu!

BRANISLAV: Nismo ni mi s Marsa pali! Nismo mi poltronska nacija. Nije Srbin 'Rvat da trpi tuđi jaram!

IVAN: Evo tko se javio. Velikosrbin. Otac mu Crnogorac, a mati Hrvatica!

BRANISLAV: Moja mati je katolkinja iz Bosne!

IVAN: Nije važno odakle je. Bitno da je Hrvatica. Bilo bi dobro da nas Kinezi okupiraju.

BRANISLAV: To bi pripuz volio! Da ih Kinezi jašu ko nekad Austrougari!

IVAN: Njih smo skinuli s vrata!

BRANISLAV: Još bi ih jahali da ih nismo skinuli mi! K'o i fašiste!

IVAN: Skinuli smo i vas.

BRANISLAV: Sa nama im je i bilo najbolje. Još će oni plakat' za Srbima!

IVAN: Kod Kineza se gleda što si po majci. Njega bi proglasili Hrvatom!... Ma i bez njih mi nije jasno kako sin Crnogorca i Hrvatice može biti Srbin!

BRANISLAV: Evo, javio se Nebojša, noj od Hrvata!

JUSUF: Nije njemu ime Nebojša već Ivan.

BRANISLAV: Pi! Promijenio ime! Dobro da nije posto – Hrvoje Horvat! Ja bi' prije crk'o no što bi' to dozvolio! Ionako su mi sve uzeli. Još neka mi uzmu ime pa mogu mirno da se obesim!...

IVAN: To mi je ime bila dala baka Ruskinja.

BRANISLAV: Baba Ruskinja, majka Srpkinja. A on veliki Hrvat kao Ante Starčević! Kad je držao govor znao je da se obraća zaluđenima – Braćo koje je rodila hrvatska majka!... A mati mu Srpkinja. Kako ga nije stid!

IVAN: Moj je otac čisti Hrvat!

BRANISLAV (Alisi): A ja čuo da mu je stari bio Čeh. Da udari kontru ženi Srpkinji izjašnjav'o se ko 'Rvat!

IVAN: To nije istina!

BRANISLAV: A mali Mujo? Da nije sad 'Rvat muslimanske vjeroispovjesti? Malo cvieće kroatsko?

JUSUF: Nije meni ime Mujo već Jusuf!

BRANISLAV: A deda mu se zvao Josif a ne Josip!

JUSUF: Ostavi ti mog rahmetli đedu na miru!

BRANISLAV (Alisi): Ej, lutko, da mi malo popričamo o lepšim stvarima?

ALICE: Šta ima, doc?

IVAN: Vidi Crnogorca! Ne samo što se izdaje za Srbendu već i prtlja na lepom, bre, srpskom jeziku!

BRANISLAV: A on koji se uvijek izjašnjav'o ko Jugosloven sad odjednom posta 'Rvatina!

ALICE: Be quiet, boys. Be quiet!

IVAN: Što kaže?

JUSUF: Naš'o si mene pitat. Ja sam ti uvijek kuburio s engleskim... Pa valjda neće da se svađamo.

BRANISLAV: Kako se ne bi svađali! Posle svega što su mi uradili! Svaki dan su bombardovali grad!

IVAN: Pa nije baš svaki.

JUSUF: Ala ga prećera!

IVAN: A on nas tobože nije. Koliko je samo puta prvi servirao!

JUSUF: Jašta!

IVAN: I još ostao u gradu.

JUSUF: U onim zgradama.

IVAN: U soliterčinama!

JUSUF: A mi se razbacali po udžericama!

IVAN: I po cijelom svijetu.

BRANISLAV: Kao da mi nismo. Prošli smo gore neg Izraelci.

IVAN: Još ispade da su odabrani narod!

JUSUF: Svašta!

BRANISLAV: Nijedan narod danas na kugli zemaljskoj nije toliko omrznut kao Srbi!

JUSUF: Ja bi' volio i da me mrze ko Hitlera samo da sam u svojoj kući.

IVAN: Nećemo mi još dugo čekati.

BRANISLAV: Mogu oni čekati koliko hoće, ali šta vredi kad neće dočekati. Brčko je srpsko juče, srpsko danas i srpsko sutra!

JUSUF: Malo sutra!

ALICE: No comment!

BRANISLAV: Nije mi jasno zašto su toliko zapeli za Brčko ko da je Eldorado.

IVAN: Brčko je luka...

JUSUF: Jedina u našoj Bosni i Hercegovini.

IVAN: Brčko je izlaz...

JUSUF: U Hrvatsku...

IVAN: Odnosno Europu.

BRANISLAV: Nama je Brčko mnogo važnije. Ovdje prolazi koridor. To je naša pupčana vrpca. Presječe li se gotovi smo! Presječe li se razdvajamo ionako malu Republiku Srpsku na dva dijela!

JUSUF: Zna li on da je u gradu Brčkom 1991. godine nas Bošnjaka bilo šezdeset i pet posto?

BRANISLAV: Bitno je koliko ih sada ima. Odnosno da ih nema.

IVAN (Alisi): Ali zato ste vi, miss, ovdje kako bi se izvršio povrat stanja u gradu iz tisuću devetsto devedeset prve godine.

JUSUF (Alisi): Tell him – sure.

ALISA: Sure.

JUSUF: Play it again, Uncle Sam!

ALISA: Sure.

BRANISLAV: Kakvi su sad to trikovi, Alisa? Nisi ti u Brčkom od juče. Videla si situaciju. Videla si kakvi smo mi Srbi...

JUSUF: Vidjela si, a bolje da nisi!

IVAN: A što si i mogla vidjeti!

BRANISLAV: Videla si kakav smo mi narod. Sve bi ti dali...

IVAN: Lako je dati ono što se od drugih otelo.

JUSUF: Opljačkali, presjelo im dabogda!

BRANISLAV: Vidjela si naše čojstvo i junaštvo...

JUSUF: Jebem ti takvo čojstvo!

IVAN: To su junaci koji slave svoje poraze!

BRANISLAV: Videla si našu demokratiju...

JUSUF: Koji se to Bošnjak, ako je i preživio srpski pogrom u Brčkom, zaposlio?!

IVAN: O Hrvatu da i ne govorimo!

BRANISLAV: Samo vi nama dajte para pa ćete videti kako se radi!

JUSUF: Daj lovu i lako ćemo!

IVAN: Money, money, money!...

ALISA:... Must be funny!

BRANISLAV: Lako je njima. Pomažu im crni Arapi...

JUSUF: Pomagaće i njih. Obnovićemo cijeli grad. Ali samo kad se mi vratimo u svoje kuće!

IVAN: I mi, dakako.

JUSUF: A do tada – šipak!

IVAN: Neka gledaju odakle je vedro.

BRANISLAV: Lako je njima kad im svi pomažu. Nama braća Srbi ne mogu. I njima samima treba da se pomogne! Pa opet odvoje od usta. Koliko su samo naših izbeglica primili! Iz Srpske i iz Hrvatske! To bi oni hteli – Hrvatska Hrvatom! Fundamentalistička Bosna!

IVAN: To bi oni i htjeli – Veliku Srbiju!

JUSUF: Srbima Velika Srbija, Hrvatima Velika Hrvatska, a nama – Velika karina!

BRANISLAV: Ceo svet je priznao takozvanu Bosnu i Hercegovinu koja postoji samo na papiru. Ne može da opstane ni takozvana Federacija, a kako da opstane cela Bosna i Hercegovina... Ni ne mora. Ko kaže da mora! Raziđimo se, brate. Čist račun, duga ljubav!

JUSUF (zagledan u desno): Šest godina te gledam. Svakog dana te gledam. Gledam te dok se budim. Čim otvorim oči, ugledam te. Trljam oči. Još uvijek si tamo. Mi gledamo se nijemo... Postasmo ruine i ti i ja... Ali ja te jednako volim kao i prije. I više nego prije... Ti si tamo gdje si i bio... Ali ja sam još uvijek tu... Gledam te ujutro, gledam u podne, gledam uveče. Gledam, gledam, gledam te...

BRANISLAV: Kome on to govori?

IVAN: Zna se kome. Gradu.

JUSUF: ...I noću bih da te gledam. Da mogu. Noću te gledam iza spuštenih trepavica. Noću te sanjam...

BRANISLAV: A ja mislio govori nekom pederu!

JUSUF: Tako si mi blizu, a tako daleko...

IVAN: A tek meni!

JUSUF: Najljepši grade na svijetu. Moj grade svjetlosti!

IVAN: I moj je kao i tvoj!

BRANISLAV: Znam ja da oni gledaju u moje Brčko kao u Pariz... A Hrvati su nas gledali sa brda Vranovače. Odande se Brčko vidi kao na dlanu. Gledali nas i pozdravljali. Uz svesrdnu pomoć iz Hrvatske. Salve kao za slavlje. Vrlo bučno i eksplozivno! Vatrometno!

JUSUF: U Brčkom sam rođen...

IVAN: I ja...

JUSUF: Imao brčansko djetinjstvo...

IVAN: To se ne zaboravlja.

JUSUF: Eh, dječačke uspomene glupe!...

IVAN: Uspomena na te ne ocvala...

JUSUF: Školovao se...

IVAN: Brzo minu naše đakovanje,
lagan leptir sa krilima zlatnim,
ipak tebe u srcu sačuvah
kroz sve bure u danima ratnim.

BRANISLAV: Ej, ovo nije pošteno! Svojataju srpske velikane. Andrića i Desnicu, pa sad i Ćopića!

IVAN: Ćopićev otac nije bio Srbin već Čeh.

JUSUF: Po ocu se gleda šta si!

BRANISLAV: Još će da bude da mu je majka Hrvatica! Ispade i on hrvatski piščić. Književnost im nikakva pa kradu od nas! Hrvati ukradoše Andrića, a Muslimani Mešu. Tuđe nećemo svoje ne damo!

JUSUF: Kako može Meša, pa još Selimović, biti srpski to mi nikako nije jasno.

BRANISLAV: Sam se izjasnio kao Srbin.

JUSUF: Čovjek se našalio. Sjetio se one izreke – Odande sam odakle mi žena!

BRANISLAV: Kad kradu jedni od drugih, kako ne bi krali i od nas. Eno, Hrvati Dizdara prisvojiše!

IVAN: Molim lijepo, Mak Dizdar je sam izjavio da pripada hrvatskoj književnosti.

JUSUF: E jest naš'o crkvu đe će se Bogu molit'!

BRANISLAV: Umjesto da se svi ponose njime oni se svađaju čiji je. Neka bude svačiji.

JUSUF: Mehmedalija Dizdar nije mislio na Hrvatsku kad je pisao "Zapis o zemlji"...

IVAN: Nije važno o čemu se piše već kako se piše. Ni jedan bošnjački pjesnik ne bi rabio sintagmu "k tomu"!

JUSUF: A "hitno" nije hrvatska riječ. Vi kažete "žurno". Vidio sam i naljepnice u hrvatskim poštama!

BRANISLAV: A da je riječ o osrednjem pjesniku svojatanja sigurno ne bi bilo!

JUSUF: Ajmo se vratit' našem gradu. Đe smo ono stali?

IVAN: Kod školovanja.

JUSUF: Ja. Idemo dalje... U Brčkom sam upozn'o...

IVAN: Fatu?

JUSUF: Naišla si kao lak oblačak,
tvoj me pogled za tren obeznani
zaboravih ime i očinstvo,
kako mi se zovu ukućani.

IVAN: Tko pjeva zlo ne misli.

JUSUF: Ma nije joj ime Fata. Nije joj bilo tako ime...

IVAN: Nego kako?

JUSUF (poslije kratkog ustezanja): Snježa.

BRANISLAV: Po bosanski – Kijamet Hanuma!

IVAN: Kažeš "nije bilo"? Zar je umrla?

JUSUF: Ma jok. Eno je u Danskoj.

IVAN: Snježnoj kraljici tamo i jeste mjesto.

JUSUF: Ne seri! Ženi je mjesto uz muža!... Još su i djeca sa njom!... Kad me nazove uvijek pričamo jedno te isto... Ka'ćeš se vratit'?

BRANISLAV: Kad na vrbi rodi grožđe. Nije luda da se vrati u Federaciju! Nije ona prognana iz Raja već iz Pakla!

IVAN: A šta ona kaže na to?

JUSUF: Kaže – nije još vrijeme.

IVAN: Da nije našla svog Andersena? Svog princa na bijelom konju?

BRANISLAV: Sto posto se rita sa bijelim pastuvom! Njoj je tamo život bajka!

JUSUF: Kog će đavola tamo? Što se ne vrati kući?!

BRANISLAV: Pišem ti pismo, jer zajedno nismo. Kako tvoja bez moga?

IVAN: A kada će biti vrijeme?

JUSUF: Kaže – još se ne mogu vratit'. Ćuti, dok mogu bit' ovde biću. Ko bi ti slao pomoć. Od bijedne novinarske plate ne možeš tamo ni sam živit'!

BRANISLAV: A šta bi za moju platu rekla. Ja tih sto maraka vidim samo kad su izbori! Jedva čekam da budu opet. Izbori su najbolji dokaz demokratije!

IVAN: I ovaj priča bajke.

BRANISLAV: Pitam se za čije babe zdravlje uopšte i radim! Pitam i skitam!

IVAN (Jusufu): Dobro ti i kaže. Dokle može neka ostane. Ti možeš i bez njene pomoći preživjeti, ali ti žena može uštedjeti novaca.

JUSUF: Ma kakva ušteda, kakvi bakrači! Ona tamo ne radi. Dobija samo socijalu.

BRANISLAV: Briga ikoga što sam ja socijalni slučaj! Koga briga za to što pare namijenjene takozvanoj cjelovitoj Bosni i Hercegovini stignu u Federaciju i tamo i završe u muslimansko-hrvatskim džepovima!

IVAN: Čuo sam kako Danska, za razliku od Njemačke, pruža šansu izbjeglicama da ostanu tamo za stalno. Najbolje bi ti bilo da i ti tamo odeš kad ona dobije papire.

JUSUF: Nisam lud. Jebeš Bosanca kome je hladni sjever utjeha!

IVAN: Pa mislio sam – kao Snježanin čovjek...

BRANISLAV: Još bi mogo Mujo tamo snimit' parodiju na jetija!

JUSUF: Meni bi se tamo stislo srce za Bosnom. Nisu pare najvažnija stvar u životu!

BRANISLAV: Kako je došlo vrijeme bolje imat' para no nemat'!

JUSUF: Dabogda im'o pa nemo!

IVAN (Jusufu): Znaš li kako pametni Bosanci zovu glupe Bosance?

JUSUF: Ako šta više mrzim od viceva o glupim Bosancima onda su to glupi Bosanci koji pričaju takve glupe viceve!

IVAN: Pametni Bosanci zovu glupe Bosance telefonom iz Berlina!

JUSUF: Izem ti vic!

IVAN: Ozbiljno, meni nije jasno zašto si ti ost'o u Bosni. Zašto nisi osnovao neku pukovniju. U Minhenu, primjerice. Napisao na zastavi – Minhen nikada neće pasti!

JUSUF: Mene bi bilo sramota ostaviti svoj narod onda kad mu je najteže. Još bi me veća sramota bila da se vratim kao kukavica. Ne bi me bilo sramota kad bi moj sin na pitanje svog najboljeg druga, sina šehida, pito – Kol'ko je tvoj babo ubio četnika. Ne bi mi smetalo kad bi moj mali odgovorio – ni jednog... Meni bi smetalo kad bi moj sin zaćut'o da ga drugar pita – Đe je tvoj babo bio kad je grmilo?

BRANISLAV: Kako je došlo vrijeme bolje bit' bogata kukavica već siromašni heroj.

IVAN: Oni koji se vrate iz Njemačke uglavnom neće doći praznih ruku. Ima ih koji će otvoriti privatne tvrtke. Još će ih dočekati s cvijećem u zračnoj luci i prostrijeti crveni tepih!

JUSUF: Ni za leteći ćilim se ne bi mjenj'o sa njima!

IVAN: I kao novinar si mogao bolje gore proći. Ima tamo naših listova, radio postaja... Mogao si čak i kao novinar tamo dobro zaraditi. Napisati knjigu o šehidima. O genocidu!

JUSUF: Knjigu o ratu u Bosni sa strane? Ti si lud!

IVAN: Koliko ih je već napisalo takvih knjiga. Mogu ti reći da idu ko alva.

JUSUF: Šta sve papir trpi!

IVAN: Pokupiš literaturu. Tamo ju je lakše naći nego kod nas. I opleti po četnicima! Još bi te i prevodili. Postigao bi uspjeh o kakvom ovdje možeš samo sanjati!

JUSUF: Jebeš takvu knjigu i takvu slavu! Sutra će da me se djeca stide!

IVAN: Djeca te se stide već sada. Kakav je to tata kad ne može da mi kupi tenisice "najk"!

JUSUF: Nije sve u patikama. Kad sam ja bio ko oni nisam im'o nikakve!

IVAN: Govoriš tako što ih nemaš. Da imaš novaca i ti bi ih kupio.

BRANISLAV: Hej, hej, da mi je to što nije!

IVAN: Povratnike, buduće biznismene, država će objeručke prihvatiti. Tebe odavno smatra teretom na svojoj grbači! Nemoj da se čudiš ako sutra ostaneš bez posla! Nisu profitirali u ovom ratu ni oni koji su nosili pušku, a kamoli ti koji si nosio mikrofon!

JUSUF: Kad si tako pametan što ti nisi otiš'o?

IVAN: Biće da sam lud ko i ti!

IVAN: Nije ni moja žena sa mnom.

JUSUF: Kata?

IVAN: Nije bitno kako se zove.

JUSUF: Ne boj se, neću 'sovat.

BRANISLAV (Alisi): I bolje po njega da ne 'suje. Sigurno je Srpkinja... (Pjevuši.) Vozovi, vlakovi, ti naši mešani brakovi...

JUSUF: Što se stidiš. Reci kako ti se zove žena?

IVAN (prvo oklijeva): Gospava.

JUSUF: Što se stidiš? Nisi peder!

BRANISLAV: Šta sam ti rek'o!... Ma ne stidi se on što je ona žena već što je Srpkinja!

IVAN: Ja se ne stidim. Stidim se što...

JUSUF: Đe je otišla?

IVAN: U Sombor...

BRANISLAV (pjevuši): U tem Somboru...

JUSUF: Koji je đavo tamo odvuče?

BRANISLAV: Nacionalni. Otišla među svoje. A đe će drugo? Džaba što ju je štov'o ko Gospu! Za nas Srbe nema mesta u Federaciji. Nema mesta u papirnatoj Bosni i Hercegovini!

JUSUF (Ivanu): I šta radi tamo?

IVAN: Ništa. Krade bogu dane. Zove i mene da dođem.

JUSUF: Što ne ideš?

IVAN: Nisam lud! Hrvati odande svi pobjegli, a ja da idem mečki na rupu!

BRANISLAV: Čiješ li, Alisa, ove dezinformacije? Kao prvo nije istina da su svi Hrvati otišli ni iz Jugoslavije ni iz Srbije, a još manje uz Vojvodine. Većina ih je ostala... Kao drugo on kao Čeh bolje će da prođe u Jugoslaviji nego u Federaciji...

ALISA: How ti znaš?

BRANISLAV: Kako ne bih znao kad sam novinar! I ovde ima Čeha.

ALISA: Gde? In Bosnia?

BRANISLAV (zauzme pozu govornika): U srpskim zemljama. Tamo su njima kao i ostalim nacionalnim manjinama zagarantovana sva prava...

IVAN (Jusufu): Misli li on to i na Republiku Srpsku?

JUSUF: Država Republika Srpska – prrrrr!

BRANISLAV: Kao što ti rekoh, Alisa, u svim srpskim zemljama su svim nacionalnim manjinama isto kao i većinama zagarantovana sva prava. Pa čak i Hrvatima. I po ustavu i u stvarnosti...

JUSUF: Kome ovaj soli pamet? Kome prodaje muda za bubrege?

IVAN: Ovoj slijepoj Amerikanki. Uobrazio čovjek da je novi George Washington!

BRANISLAV:... Dočim ovo se za Federaciju ne može reći. Pitajte Hrvate kako žive u Zenici. Ako ih još tamo ima!... O Hrvatskoj da ne govorimo. Hrvati u Jugoslaviji nisu dizali revoluciju. Dakle, on i da je Hrvat neće mu kod nas ništa biti. Kao izbeglica dobijaće humanitarnu pomoć kao što je dobija i njegova žena i deca. Biće sa njima. A to je važno! A još važnije što mu neće dlaka s glave faliti!

ALISA (Branislavu): A gde tvoj supuga?

BRANISLAV: Sa mnom. A đe bi drugo bila?

ALISA: Ona Sobin?

BRANISLAV: Jašta je nego Srpkinja. Čim nosi moje, to jest srpsko prezime, mora da bude Srpkinja!

ALISA: A pre udaja ne bila Srbin?

JUSUF: Pitaj mene, lady. Znam ja. Žena mu je bila Muslimanka.

IVAN: Natjerao ju da se prekrsti.

BRANISLAV: Moja žena nije vjernik. Bila je član Saveza komunista.

JUSUF: A ko nije bio. To je bila moda!

BRANISLAV: Ona nikad nije išla u džamiju.

JUSUF: Otkud on zna da nije?

BRANISLAV: Zašto bi sada išla u crkvu?...

JUSUF: U džamiju ne može jer su ih porušili! Sve do jedne. Uz genocid tu je bio i kulturocid!

IVAN: U teško oštećenoj i opljačkanoj katoličkoj crkvi igraju se djeca!

JUSUF (Alisi): Znate li, lady, ovu novinarsku facu sa kojom ste doputovali?

ALISA: No. Nikad pre videla.

JUSUF: Onda niste dobro informisani. Ovog novinara ste mogli da vidite tokom rata na televiziji.

ALISA: Ne secam.

IVAN: U jednoj vijesti je bio glavni. Zasjenio Bijelu džamiju u Brčkom. Znate šta je tada izvalio pa ostao živ?

ALISA: No.

JUSUF (imitira Branislava kako izvještava sa mikrofonom u ruci): Ko kaže da je Bela džamija srušena? Evo je iza mene! Bela i cela!...

IVAN: Naravno da je bila srušena.

JUSUF: On se naslikao pet minuta prije no što su tu prekrasnu džamiju digli u zrak!

IVAN: To, dakako, nije bio izravan prijenos već snimka koja je već tada bila arhivska!

JUSUF: Bilo bi komično da nije tragično!

BRANISLAV: Ne, nije moja žena pokrštena. Htjela je. Ali sam joj rekao da za to nema potrebe. Udata je za Srbina i niko neće da je dira. Tako je i bilo!

IVAN: Još će ispasti da su tamo u Brčkom sve sami, bre, srpski humanisti!

JUSUF: Da su oni Bošnjaci i Hrvati u Fiskulturnoj sali "Partizan" i ostalim brčanskim logorima bili na rekreaciji!

IVAN: Takvu rekreaciju ne bih poželio ni najvećem Srbinu!

BRANISLAV: Čuješ li ove kontraše, Alisa? Ako je ko ubijan u ovom ratu onda su to oni. Ako je ko ubijao onda smo to mi! Njih je trebalo uzeti da budu advokati Hitleru!... Ma koga vi to panjkate na pravdi boga? Našeg Adicu? Taj ne bi ni mrava zgazio!

IVAN: Meni je svega dosta. Ja ovoliko dugo ni rođenog ćaću nisam čekao.

JUSUF: Strpi se još malo.

IVAN: Dokle? Čekao sam četiri godine u ratu. Čekam tri godine u miru. Sve ima svoje granice.

JUSUF: I đe ćeš sad?

IVAN: Kući. Privremenoj kući. Gdje bih drugo.

JUSUF: Zar pješke?

IVAN: Možda neko naiđe pa me pokupi. Ako budem im'o sreće. A pošto je nikad nisam ni im'o znači da ću se opet morat' oslonit' na tabanovića fijaker.

JUSUF: Znaš li ti kol'ko do hrvatske opštine Ravne-Brčko ima kilometara?

IVAN: Biće da znam. A bolje da ne znam. A Brčko je tobože bliže ali je za mene i dalje puno dalje... Ajd bog.

JUSUF: Alah imanet.

ALICE: Where he ide?

JUSUF: In toilet, miss.

ALICE: Gde toilet?

JUSUF: Svuda. Sav je ovaj put posran.

ALICE: I see.

JUSUF: Mi to još bolje vidimo.

JUSUF: Lijepo vrijeme.

JUSUF: Oćel bit kiše? Ja nisam ponio kišobran. Pokisnućemo ko miševi!

BRANISLAV: Jedan potop je upravo proš'o. Drugi se očekuje opet za pedeset godina...

JUSUF: Nije nam ovo trebalo. Mogli smo fino da se dogovorimo...

ALICE: That's pravo.

BRANISLAV: O čemu da se mi dogovoramo? Ko s balijom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju!

JUSUF: Cijeli svijet je priznao cjelovitu Bosnu i Hercegovinu. Samo vi Srbi glumite bolesne majmune! Vi ste htjeli da ratujete. Nećete konfederaciju. A mogli smo lijepo da se podijelimo. Ove granice bi se ionako ukinule kad uđemo u Evropsku zajednicu.

BRANISLAV: Vi ste hteli rat. Vi ste hteli da se Jugoslavija raspadne. Vi ste separatisti!

JUSUF: Vidi sad ovo. Ti ne možeš da živiš sa svojom ženom. Ona ti došla u kuću. Svađate se. Ne možete zajedno. Neslaganje naravi. Nije važno ko je kriv... Ti joj ne daš da ode. Hoćeš silom da je zadržiš po svaku cijenu. Ne samo da je više verbalno napadaš već sad i fizički. Kako si se usudila da se buniš, pišuljo?! Evo ti! Samo još jednom pomeni razvod pa ćeš dobit' po pički!... A djeca to gledaju. Drhte od straha. Počnu da mucaju... Zar nije bolje civilizovano se rastati kao Česi i Slovaci? Djecu podijeliti. Posjećivati ih. Sarađivati u obostranom interesu. A ne izigravati stalno patrijarhalnog agresora!...

BRANISLAV: Vi ste agresori! Napadali ste moje Brčko, mene ste prvi napadali! Ja sam se samo branim iz svog podruma!

JUSUF: Sam si kriv. Mogli smo se svi lijepo podijeliti.

BRANISLAV: A kome bi pripalo Brčko?

JUSUF: Zna se koliko je koga prije rata u Brčkom bilo. I na kraju opet će Brčko nama da pripadne. Moglo je to da prođe bez ijednog ispaljenog metka... Bez kapi krvi!

BRANISLAV: Jebem li ti nenu grbavu! Mora da ti je to ona iz šolje vidila!

JUSUF: Ne laj. Kako te nije stid. Nismo se vidili ima sto godina. Znaš da smo bili pravi jarani!

BRANISLAV: Ja nikad nisam im'o jarane među Turcima!

JUSUF: Kao prvo ja nisam Turčin već Bošnjak il' kako smo nekad govorili – Musliman. Sa velikim M... Kao drugo lažeš da nisi im'o jarane među Muslimanima. Im'o si ih i te kako! I među Hrvatima. Sam si citir'o doktora Neleta Karajlića. Za mene je važno ko je koje nacije koliko i broj njegovih cipela!

JUSUF: Nećemo o politici. Samo ćemo malo da proćaskamo. Zamisli da smo u "Galebu". Da pijemo kafu ko nekad.

BRANISLAV: Nikad nisam volio tursku kafu. Da ne kažem – kahvu!

JUSUF: Sad toga se ne sjećam kakvu si kafu sa mnom pio. Nije to ni važno. Možda smo pili baš tursku iz onih bakrenih džezvica. Pićemo valjda opet. Ne mora to bit' ni turska ni u "Galebu". Neka bude espreso u "Evropi".

JUSUF Usamljen sam, jarane. Fale mi oni stari dobri dani.

BRANISLAV: Ma šta mi napriča!

JUSUF: Reci nešto. Zar ti nije drago što smo se vidili poslije onol'ko vremena?

BRANISLAV: Šta oćeš od mene?

JUSUF: Neću ništa. Ništa od tebe ne tražim. Čak ni pare...

BRANISLAV: Kakve pare?

JUSUF: Pare koje sam ti prije rata pozajmio.

BRANISLAV: Dinare ili marke? Njemačke il' konvertibilne?

JUSUF: Ma jebeš pare! Ja sam ih davno otpis'o. Znam da nemaš da ih vratiš. I nimalo ne žalim za njima.

BRANISLAV: Kad ne žališ što ih uopšte i pominješ?

JUSUF: Kažu da se izgubljeni novac može namiriti, ali izgubljeno vrijeme nikada...

BRANISLAV: Sad si počeo i filozofirat'.

JUSUF: Ali ja sve nešto mislim da i izgubljeno vrijeme može da se povrati. Da se vrate ona naša stara dobra vremena...

BRANISLAV: I šta bi sad htjeo? Da igramo preferans? Utroje?

JUSUF: Ma kad bolje razmislim ne bi to bila dobra ideja. Ovaj savez sa Hrvatima mi nismo htjeli. Uvališe nam ga... (pogleda Alisu)

BRANISLAV: I?

JUSUF: Mi im pružili ruku, a oni nam zabiše nož u leđa! Vidiš i sam šta nam rade u Mostaru. I svuda gdje smo silom izmiješani!

BRANISLAV: Ja ti tu ništa ne mogu pomoći.

JUSUF: Ma kad bolje razmislim i možeš... Ti znaš dobro ko je htio da ostane Jugoslavija, a ko su bili separatisti. Hrvati i Slovenci!

BRANISLAV: Niste li vi s njima htjeli konfederaciju?

JUSUF: Činjenica je da nas Hrvati ne mogu smisliti. A ni nama nisu baš simpatični. Prave se nekako previše fini. Nije to naša raja...

BRANISLAV: A mi kobajagi jesmo?

JUSUF: Jašta!

BRANISLAV: Što to prije ne reče. Mogli smo ukokat' onog ustašu! (smijeh)

JUSUF: Ja mislio ozbiljno a ti se zajebavaš!

BRANISLAV: Prvo pitaj Alisu prije nego što izneseš neki konstruktivan prijedlog!

JUSUF: Je...! (pogleda Alisu, onda opet Branislava)

JUSUF: Koga to opet vidim!

BRANISLAV: Ma ne može on bez nas!

JUSUF: Ako on ne može ja mogu. Ćaos, glupanos! (odlazi ulijevo)

ALISA: Where ide on?

IVAN (okrene se): In toilet, miss.

BRANISLAV: Da se posere na Federaciju! (smijeh)

ALISA: I ja mora toilet.

IVAN: Samo izvolite.

BRANISLAV: Mi ćemo čuvat stražu.

BRANISLAV: Šta je, matori? Nije bilo Srba u tom pravcu da te povezu?

IVAN: Meni kažete?

BRANISLAV: Ej, otkad smo to nas dvojica na vi?

IVAN: Nas dvojica možemo razgovarati samo preko ciljnika!

BRANISLAV: Znao sam da se nisi baš obradovao kad si me vidio...

IVAN: Prije bih se obradovao crnom vragu nego tebi!

BRANISLAV: Nije ni đavo baš tako crn kao što izgleda. Uz to ja ni ne izgledam tako crno.

IVAN: Što hoćeš?

BRANISLAV: Meni je bilo drago kad sam te vidio.

ALISA: Really?

BRANISLAV: Drago mi je da si živ.

IVAN: Na tvoju žalost živ sam. Življi i živahniji no što sam ikad bio. Na tvoju veliku žalost!

BRANISLAV: Zašto na žalost? Baš mi je drago što si živ. Pomislio sam da nisi.

IVAN: Pa eto. Još me nije pogodio neki četnički metak. Ili nešto još krupnije.

BRANISLAV: Molim te nemoj opet o četnicima i ustašama. Okreni već jednom ploču. Htjeo samo da malo proćaskamo.

IVAN: Eto, proćaskali smo i sad možemo nastaviti raditi svatko svoj posao.

BRANISLAV: Nadam se da ćemo se vidjeti u tvom i mom zavičaju.

IVAN: Ako si mislio na Brčko ja ću se tamo sigurno vidjeti, ali ne bih volio kad se vratim i tebe tamo vidjeti. Bolje ti je da u to vrijeme tamo ne budeš viđen!

BRANISLAV: A zašto, moliću lijepo?

IVAN: Proglašen si za ratnog zločinca!

BRANISLAV: Ja? Jel ste me strpali na vašu listu ratnih zločinaca? Nemoj misliti da ti nisi na našoj! Ma to je normalno. Obojica smo pisali ono što se smatra normalnim u ratnim okolnostima. Ako je to za Hag onda ćemo tamo skupa!

IVAN: Jedan Brčak je napisao knjigu o genocidu u Brčkom...

BRANISLAV: I objavio u Sloveniji ili Slovačkoj?

IVAN: Objavio je u Njemačkoj.

BRANISLAV: Pravio kolaž na osnovu članaka iz novina!

IVAN: Ne, već na osnovu osobnog iskustva. Čovjek je bio u logoru. U Luci. Jedva izvukao živu glavu. Kaže da si podstrekavao nacionalnu mržnju...

BRANISLAV: A ti kobajagi nisi. Kao ne znaš šta znači biti novinar u ratu!

IVAN: Čovjek tvrdi da si devedeset druge vodio neku tamo radio emisiju. Kojeg bi Muslimana ili Hrvata spomenuo u njoj odmah bi ga pojeo mrak!

BRANISLAV: Ma koji je to lažov?! Zar mu vjeruješ?!

ALISA: What are you talking about? Opet svadža? Opet sukob?

IVAN: No, miss. Samo malo podsjećanje. Dok je vas sukoba nema. Šta bi mi bez vas!

BRANISLAV: Jeli govna. Al i ovako ih jedemo!

BRANISLAV: Meni nešto nije jasno...

IVAN: A meni je sve jasno. Jasno da jasnije biti ne može.

BRANISLAV: Nije mi jasno zašto se nas dvojica svađamo. Nije mi jasno zašto smo ikad svađali. Zašto smo ratovali.

IVAN: Sad će sigurno reći kako sam ja kriv. Znam dobro tu priču. Srpsku priču!

BRANISLAV: Jasno mi je zašto se ne mogu krst i polumjesec. Ali nije mi jasno zašto se ne mogu krst i krst...

IVAN: Nije mi jasno na kakve to krstove misli.

BRANISLAV: Što se praviš Toša. Mislim na tvoj i moj krst. Hrišćani smo, brate!

IVAN: Ja znam da sam kršćanin. A da si to i ti, sad prvi put čujem! A riječ križ smiješno zvuči u tvojim ustima te bi bilo bolje da je ne spominješ!

BRANISLAV: Krst, križ – to je jedno te isto.

IVAN: Da je isto i zvalo bi se isto.

BRANISLAV: Ali to su sinonimi, čovječe!

IVAN: U suštini istoznačnica ni nema. Nije šija nego vrat!

ALISA: Opet svadža! Opet sukob. Nema više sukob!

BRANISLAV: Kako vi kažeš.

ALISA: Where is Bošnak?

IVAN: Otišao kući. Nije naivan kao mi.

BRANISLAV: Osniva samostalnu državu.

ALISA: Kakva država?

BRANISLAV: Još pitaš. Prava muslimanska. Novootomanska. Jedina takva u Evropi!

ALISA: Ne moze!

BRANISLAV: Znao sam... To njemu reci. On je separatista.

ALISA: Idi po njega!

IVAN: Tko?

ALISA: Oba.

BRANISLAV: Neka ide Hrvat. Oni su ionako pajdaši. On zna i gje je pošao.

IVAN: Ne mogu ja. Nemam auto.

BRANISLAV: Ako potrčiš još ga i stigneš. Znaš ti njega. Sve radi natenane.

IVAN: Ne mogu. Bole me noge od stajanja.

ALISA: Idi oba! Ne moze skup bez on!

BRANISLAV: Može vašer bez jednog majmuna!

ALISA: I sad – idi oba!

ALISA: Evo ga.

BRANISLAV: Ko bi reko da ću se njemu obradovat. Kol'ko je luda ova bi nas stvarno poslala u Federaciju.

BRANISLAV (Jusufu): Šta je? Nije bilo u tom pravcu Srba da te povezu?

JUSUF: Ne seri.

BRANISLAV: 'Ej, mala, dokle ćemo mi ovako stajat?

ALISA: Ne dugo.

BRANISLAV: Učini nešto. Što si se ukipila k'o drvena Marija?! Javi opet svojima gde smo. Bar vi imate mašineriju – radio, motorolu, Internet...

ALISA: Malo još. Malo...

BRANISLAV: Nemam ja vremena za bacanje. Moram gledat' kako da preživim. Pitaj me kolika mi je plata?

ALISA: Koliko?

BRANISLAV: Sto maraka. I to dobijem samo kad su izbori!

IVAN: I tada ponovo glasa za SDS. Neka mu oni daju plaću kad ih toliko voli!

JUSUF: Jebeš budalu!

BRANISLAV: Od toga ni miš ne može da živi! A ja imam i ženu i dvoje đaka! Još mi je žena šlogirana. A lijekovi me koštaju ko Svetog Petra kajgana!

JUSUF: Htjeo rat pa sad kuka!

BRANISLAV: A oni kobajagi nisu.

IVAN (Jusufu): Tko je ona?

JUSUF: I ja se pitam šta ona tu glumi.

BRANISLAV: Krupna je ona zverka. Potparol nekakav.

IVAN: Potparolka.

JUSUF: A da potparimo mi nju?

BRANISLAV: Joj, Acko, kad bi samo znala šta ti ovi jebivjetri spremaju!

JUSUF: Vidi sad – Acka. Još će ispast' da je Srpkinja!

BRANISLAV: A ja mislio da su ova dvojica iz pederacije!

IVAN (Jusufu): Ti znaš engleski. Složi joj priču.

JUSUF: Pa mog'o bi' da joj kažem "I love you".

IVAN: To znam i ja.

JUSUF: Što onda mene pitaš!

IVAN: Reci joj nešto slatko.

JUSUF: Honey, you are so pretty.

IVAN: Reci to njoj, a ne meni!

JUSUF: Ne usuđujem se.

IVAN: Zašto? Kako si se usudio da govoriš Snježi.

JUSUF: To je nešto drugo.

IVAN: Zašto bi bilo drugo? Sve su žene iste.

JUSUF: Snježa je Brčanka. Ova je Amerikanka.

IVAN: Kakve to ima veze? Žena ko žena.

JUSUF: Ona je potparol. Sasvim slučajno je žena. Potparolu se ne govore takve stvari. Može to krivo protumačit'. Onda smo jebali ježa... Ustvari ne ti, već samo ja. Zbog provokacije.

IVAN: Prestani filozofirat'. Nisam znao da si smotan. Sad si u njenim očima izgubio ugled balkanskog ljubavnika!

JUSUF: Čekaj, otkud sad balkanskog? Rekao si da Hrvatska nije na Balkanu.

IVAN: Hrvatska pripada Srednjoj Europi.

JUSUF: Stani malo. Ako Hrvatska pripada Evropi, pripada i Bosna. Hrvatska je tek malo zapadnije od Bosne. Čak je Bihać puno zapadnije od Belog Manastira!

IVAN: Djelomično i Bosna pripada Europi.

JUSUF: Da nisi mislio na Herceg-Bosnu?

IVAN: Mislio sam na njezin zapadni dio. Na dio zapadnog dijela. Nikako nisam mislio na Republiku Srpsku!

BRANISLAV: Iskreno da kažem meni Jevropa ne treba. Zašto da mi jaše na leđima? Zar ja ličim na bika? Nisam ja k'o njih dvojica da joj se uvlače u šupak. Ono što ja mislim o Jevropi rekao je još Đura Jakšić:

JUSUF: I baš tamo daleko...

IVAN: I visoko. Oni su narod neba. Ukratko – lud narod!

IVAN: Samo tebe volim, draga nacijo,
Samo tebi služim, oj Kroacijo,

Što si duša, jezik, a ne znamen,
Za te živim, samo za te, amen!

BRANISLAV: Ma jesu li to stihovi onog Sremca Matoša što je svoje najlepše dane proveo po beogradskim kafanama?

IVAN: Lijepa naša domovino,
Oj junačka zemljo mila,
Stare slave djedovino,
Da bi vazda česta bila!
.......................
Teci, Savo, hitra, teci,
Nit' ti Dunaj silu gubi,
Kud li šumiš, svijetu reci:
Da svog doma Horvat ljubi,
Dok mu njive sunce grije,
Dok mu hrastje bura vije,
Dok mu mrtve grob sakrije,
dok mu živo srdce bije!

JUSUF: Danas smo svi rodoljubivo raspoloženi!

BRANISLAV: Čak i oni koji nisu Hrvati a ispadoše veći Hrvati od autohtonih Hrvata!

IVAN (Jusufu): Hajde, reci joj.

JUSUF: Šta, bolan?

IVAN: Ono što si rek'o meni.

JUSUF: Misliš ono – "honey" i tako dalje?

IVAN: Da.

JUSUF: Đe me nađe!

JUSUF: Hello.

ALISA: Hello.

JUSUF: Ovaj... My friend said me that you are so pretty...

ALISA: Really?

JUSUF: Yes.

ALISA: Is he married?

JUSUF: Pa... (pogleda Ivana) I don't know...

IVAN: Šta je rekla?

JUSUF: Pita jesi l' oženjen.

IVAN: Ja? A ne zanima je jesi li i ti?

JUSUF: Jok vala. Sve mi se čini da trza na tebe. Šta da joj kažem?

IVAN: Reci da nisam, budalo.

JUSUF (prilazi Alisi): No, he isn't.

ALISA: Really?

IVAN: Šta kaže?

JUSUF: Pita – je l' stvarno nisi?

IVAN: Naravno da stvarno nisam!

JUSUF (Alisi): Of course, he isn't.

BRANISLAV: Zar ti, Acka, veruješ jednom 'Rvatu?

ALISA: He is Croat?

BRANISLAV: 'Rvat laže čim zine!

IVAN: A mi ne lažemo. Takvi smo mi Srbi...

JUSUF: Zato me i svrbi!

BRANISLAV: Mi nikad nikog nismo zajebali a kamoli šta drugo.

IVAN: Još će ispasti da su eunusi.

JUSUF: Zna se ko je nas najviše silovao!

BRANISLAV: A ko je nas još više!

JUSUF: Zna se ko je imao najviše logora i ko je sve bio u njima!

BRANISLAV: Sve se zna. Sve ulazi u istoriju. A mi kao i uvijek ostasmo svijetlih obraza!

IVAN (Alisi): Neka vam samo priopći koliko je ubio Hrvata!

JUSUF: A tek Bošnjaka!

BRANISLAV: Ja sam novinar. Nisam uzeo pušku u ruke. Nikog ja nisam ubijao!

IVAN: Ubijao je riječima. Bolje reći – lažima!

BRANISLAV: Napali ste na mene ko dva kera pa opet mi ništa ne možete. Izazivam vas na dvoboj! Obojicu istovremeno!

BRANISLAV: Potežite!

BRANISLAV: Ova se ponaša ko da je šerif iz Teksasa!

ALISA: Shame on you! Ne više rat. War is finished!

ALISA: You are barbarians!

IVAN: Šta je rekla? Smijemo li spustiti ruke?

JUSUF: Nije rekla ni da ih dignemo. (spušta ruke)

BRANISLAV: Sad mi je drago što sam učio ruski.

IVAN: Zašto si ti onda digao?

JUSUF: Vidio od vas.

BRANISLAV: Ako šta više mrzim od Turaka onda su to poturice!

IVAN: Ako što više mrzim od komunjara onda su to komunisti, bivši četnici!

BRANISLAV: Ako šta više mrzim od domobrana onda su to ustaše!

IVAN (Jusufu): Što je rekla?

JUSUF: Da smo divljaci.

BRANISLAV: A ona je kobajagi civilizovana. Dok su moji preci jeli kašikama njeni su grabili rukama. I to prljavim!

IVAN: Nije bitno što je bilo već je bitno što je sad.

JUSUF: A to da smo mi svi divljaci istina je.

BRANISLAV: Ni u čemu sami nismo mogli da se složimo.

JUSUF: Naturiše nam ono ruglo od zastave...

BRANISLAV: Vala baš. Žute kič zvjezdice.

JUSUF: I to bez polumjeseca!

IVAN: Kao da smo Židovi.

JUSUF: Oteglo se ovo čekanje.

IVAN: Još ćemo ovdje dočekati petnesti kad se donosi odluka čije će biti Brčko. Kome li će pripasti?

JUSUF: Federaciji, bezbeli.

BRANISLAV: E neće već Srpskoj!

JUSUF: Kako može da pripadne vama kad nas je pred rat bilo sedamdeset posto?

BRANISLAV: Penjemo se polako. Sad smo dogurali već do sedamdeset. Na kraju će da ispadne da je Brčko marsovski grad. Da su u njemu samo mali zeleni živjeli!

JUSUF: Amerikanci su došli da vrate stanje iz devedeset prve!

BRANISLAV: A gde ćemo sa našim izbeglicama iz Sarajeva, Jajca, Tuzle?... Oni su tu došli i tu ostaju!

IVAN: Svatko će ići na svoje.

BRANISLAV: Nisu oni ludi da se vrate Aliji. Njihove kuće i stanovi su zaposednuti!

IVAN: Oni koji su tamo moraće izaći.

BRANISLAV: Tek tako da izađu? Rokada. Kao da su šahovske figure a ne ljudi!

JUSUF: Kako su došli tako će i da odu!

BRANISLAV: E taj film nećete gledati!

ALISA: No, thank you.

IVAN: Daj i meni malo.

IVAN: Nije loša.

JUSUF: Prava domaća. Nije špirit ko ove iz "Bimala". Al' sad ne proizvode ni špirit kako smo mi otišli.

IVAN: I mi.

BRANISLAV: Ne vrijeđaj srpski "Bimal". On radi bolje no što je ikad radio.

JUSUF: Ma šta mi napriča. U vas po tvojim riječima privreda cvjeta. A mi čuli da se tamo ništa ne prozvodi. Ne radi ni deset posto kapaciteta. Samo se šverca.

BRANISLAV: Ako je tako kod vas kod nas nije.

JUSUF: Kad već tako dobro radite što ne plasirate svoje proizvode i na naše tržište? Il' da se ćoramo? Naš "Bimeks" bi mog'o vama izvozit' goveđi pršut, a vi nama kobasicu! (smijeh)

BRANISLAV: Jel' srpsku? Onu koju sad Hrvati zovu bosanska?

ALISA: I shall go to jeep. Nazvati for novi.

JUSUF: Ima dobru guzicu!

BRANISLAV: A ni sise joj nisu loše!

IVAN: Koja korist od gledanja.

IVAN: Izgleda da je i brat Srbin ožednio. Mogu l' i njemu dat?

JUSUF: Daj. Nije beg cicija.

JUSUF (pruži ruku za flašom): Stani, ba! Nije to boza!

JUSUF: Koji cug!

BRANISLAV: Ispade beg cicija. Kad ti je bilo žao nisi treb'o ni davat'!

IVAN: On je mislio da je rakiju ponudio čovjeku, a ne smuku!

JUSUF: Ko cicija?! Ja?!... To da si sad rek'o i više nikad! (pruži Branislavu flašu) Evo, na. Dokrajči je ako možeš! Nemoj mislit' da ću zbog tog plakat!

IVAN: Teško žabu u vodu naćerat'!

JUSUF: Šta kažeš, Bane, jel' dobra rakija? Ja sam je pek'o!

BRANISLAV: Svaka čast, Juka. Pravi si majstor nema šta!

IVAN: Molim lijepo, kakve su to sad intimnosti?

BRANISLAV: Što se sad praviš lud, Nele! Znaš da smo Juka i ja uvijek bili teški jarani!

JUSUF: Jašta. Samo što nismo rod rođeni!

IVAN: A možda i jeste. Tvoja nena i njegova baba pod istim suncem dupe grijale!

BRANISLAV: Tebi, Nele, ko da je svraka popila mozak pa se ničeg ne sjećaš!

IVAN: Molim da me ne zovete tako!

BRANISLAV: Tako sam te navik'o zvat. Ma nekako mi Nebojša ljepše zvuči. Bolje neg' Ivan Grozni! (smijeh)

JUSUF: Il' Ivan bez zemlje! (smijeh) Il' bez Hrvatske. Čoek živi u Bosni, a misli da je u Hrvatskoj! 'Bem ti zemlju koja Bosne nema!

IVAN: Na čiji nagovor ćete sad vas dvojica osnovat' novu pederaciju?

JUSUF (pruža Ivanu flašu): Potegni, jarane, pa će te proć' sve brige! Ova ala od Srbina još nije sve sljuštila!

IVAN: Ne pijem kad sam na dužnosti.

JUSUF: Već si pio.

IVAN: Što?

BRANSLAV: Rajku šljivić, Nele. Što se praviš lud!

JUSUF: Uzmi, Nele. Nije ovo brlja već šljiva da boli glava!

IVAN: Sad i ti – Nele!

JUSUF: I ja sam tako navik'o. Svi su te tako zvali. Pravo da ti kažem ono Ivan sam nekako izgovar'o ko... Ko preko kurca!

BRANISLAV: Srećnih li dana. Kad se samo sjetim. Ti si, Nele, studir'o u Zagrebu, Juka u Sarajevu, a ja u Beogradu.

IVAN: Logično.

BRANISLAV: Al' viđali smo se kad dođemo kući po pare. Nekako mi Brčko dođe otprilike neđe između ta tri centra... Pređeš Savu već si u Hrvatskoj. Srbija, takođe, vrlo blizu. Ja kad sam iš'o u Beograd zapičio bi vozom na Vinkovce pa onda uskak'o na brzi za Beograd. Nikad nisi mor'o dugo čekat'. I stig'o bi prije no što danas stižem autobusom preko Rače. Kojeg li apsurda!

IVAN: Nije to ništa. Veći je apsurd što ti ne možeš u Hrvatsku bez putovnice, a ja u Srbiju bez vize.

JUSUF: A ja da nazovem prvo selo u Hrvatskoj preko Save moram prvo okrenut' one dvije wc nule, pa 385 – pozivni za Hrvatsku, pa pozivni za oblast... (Ivanu) Kako se ono kaže?

IVAN: Županiju.

JUSUF: Ja. Pa onda šestocifreni broj!

BRANISLAV: Ovako dobru rakiju nisam pio od devedeset druge. Imaš li ti toga, Juka, za prodat'?

JUSUF: Imam, Bumbar, samo je problem u tome što ti nemaš tol'ko para da platiš kol'ko ona vrijedi.

BRANISLAV: Otkud znaš da nemam?

JUSUF: Sam si rek'o kakve su kod vas plate. Ako se to može i nazvat' platama. Od svih bivših republika bivše Jugoslavije kod vas je najgore.

BRANISLAV: Znaš na osnovu onog što si pročit'o u vašim novinama i vidio na vašoj televiziji. Znaš dobro da se na sve strane laže!

JUSUF: Ma gledam ja tvoju televiziju, Bane, svaki dan. Osim našeg čitam i tvoje, srpsko, "Oslobođenje" i "Glas srpski"...

BRANISLAV: Ne znam šta si ti čit'o, al' ja živim ko bubreg u loju. Mogu slobodno da kažem da nikad bolje nisam živio. Stoput bolje nego za vrijeme diktature komunjara!...

IVAN: Koliko je meni poznato i ti si bio komunjara. I to onaj zagriženi!

BRANISLAV: Naćerali su me da se učlanim. Mor'o sam. Inače bi' ost'o bez posla!

JUSUF: Nemoj nama lagat'. Ko da se mi ne sjećamo kako je bilo. Ti si se učlanio u Partiju da bi dobio pos'o. To ti je i uspjelo!

BRANISLAV: Ja sam bio žrtva komunističke torture.

IVAN: Ma kakva žrtva! Nisi otišao na robiju ko onoliki Hrvati sedamdeset prve!

JUSUF: Nisi ni ost'o bez posla. Čak si bio delegat na nekom komunističkom kongresu. Sedam dana si džaba krk'o i lok'o na crveni račun!

BRANISLAV: Nije to bilo na njihov račun već na moj. Te su pare komunjare skidale sa mojih leđa!

IVAN: Polup'o si lončiće. Marks kaže da su kapitalisti eksploatatori a ne proleteri!

BRANISLAV: Dobijao sam i anonimna pisma. Prijetili da će me osuditi. Zbog verbalnog delikta...

IVAN: Opet maslaš! Komunisti nikome ne prijete...

JUSUF: Pogotovo ne anonimno...

IVAN: Oni odmah šalju na specijalni tretman!

BRANISLAV: Nisam mogao ni da pišem ono što mislim.

JUSUF: Ko da mi jesmo.

IVAN: Niti pišemo danas.

BRANISLAV: Što ne idete u nezavisne novine?

JUSUF: Što ne odeš ti?

BRANISLAV: U pičku materinu!

JUSUF: Koji ti je kurac?

BRANISLAV: Pala je magla. Ništa se ne vidi!

IVAN: Još nam je samo to falilo!

BRANISLAV: Jebeš mi sve ako sad znam đe je lijevo, a đe je desno.

JUSUF: Kako ne znaš? Ovde je lijevo (pokazuje lijevom rukom), a ovde desno (pokazuje desnom rukom)! Lijevo je Federacija, a desno Republika Srpska!

IVAN: E baš nije! (pokazuje suprotne strane) Ovde je desno, a ovde lijevo! Desno je Federacija, a lijevo Republika Srpska!

JUSUF: Bane, ko je u pravu?

BRANISLAV: To pitajte Alisu... Ja znam samo gdje je Zapad a gdje Istok... (pogleda lijevo, zatim desno) Evo sad ne znam ni ja... Nije bitno gdje su strane svijeta. Ako okupatori ne dođu po nas moraćemo nazad pješke. Kud koji, mili moji. A kako ćemo kad nema putokaza... Hoću kući!

JUSUF: I ja.

IVAN: U Brčko!

JUSUF: A šta ako odemo u pogrešnom smjeru?

BRANISLAV: Mene bi nabili na kolac!

IVAN: A mene razapeli!

JUSUF: Ma šta se bojite. Proš'o je rat.

BRANISLAV: Tako je. Tebi, Nele, ne piše na čelu da si Hrvat. A ni tebi, Juka, neće u gaće zavirivat'!... Mogli biste doć' na utakmicu. Da gledate "Jedinstvo". Nekad niste htjeli propustit' ni jednu njihovu utakmicu. Čak ste putovali kad su igrali u gostima.

IVAN: Nekad bilo sad se spominjalo.

JUSUF: Imamo i mi "Jedinstvo". I mi smo kobajagi jedinstveni.

BRANISLAV: Ali nije to onaj nekadašnji drugoligaš.

JUSUF: U kojoj ste ligi?

BRANISLAV: U drugoj.

IVAN: Kojoj drugoj?

BRANISLAV: U drugoj ligi Republike Srpske, naravno.

JUSUF: To bi po starom bila šesta il' sedma jugoslovenska. Na niske ste grane pali!

JUSUF: Sad smo ko u svemiru. Nema zapada, nema istoka. Nema sjevera, nema juga.

BRANISLAV: U crnoj jami!

IVAN: U zoni sumraka!

JUSUF: Kad je neki astronaut pogledo kroz prozor i vidio Zemljinu lopticu sve one dole svađe oko međa i granica učiniše mu se tako jadne!

BRANISLAV: Vala baš. Čim komšijina kokoš pređe u naše odma vadimo kubure!

IVAN: Gori smo od pigmeja!

BRANISLAV: Je l' danas utorak?

IVAN: Nije. Srijeda.

JUSUF: Jok. Četvrtak.

BRANISLAV: Jesi l' siguran?

JUSUF: Više ni u šta nisam siguran.

IVAN: Sigurno je samo da nije ni subota ni nedelja.

BRANISLAV: A što ne bi mogla bit nedelja?

IVAN: Amerikanci nedeljom ne rade.

JUSUF: Nisu oni lezilebovići ko mi. Oni ne ratuju već rade!

IVAN: A za platu koju oni dobijaju ja bi radio i petkom i svecom!

BRANISLAV: A kako može bit skupština u nedelju?

JUSUF: Ako Amerikanci narede – može! Kod njih sve može!

IVAN: Mi imamo da ih slušamo!

JUSUF: Ja mislim da je danas petak?

BRANISLAV: Jeste. Osvanuo i to crni!

IVAN: Briga me koji je dan kad su mi svi isti.

JUSUF: Ja samo brojim dane do povratka.

BRANISLAV: Je l' sitno?

JUSUF: Kad bi znao koji je datum sad bi izračunao ko'lko ima do Arbitraže. Do petnestog.

BRANISLAV: Šta će bit poslije petnestog?

IVAN: Šesnesti.

JUSUF: A ja ne znam ni koji je mjesec. Čak ni koje je godišnje doba.

IVAN: Ako je pala magla onda je valjda jesen.

BRANISLAV: Jesen i život bez smisla.

BRANISLAV: E jesmo baksuzi. Bolje bi bilo da smo umjesto šeset pete rođeni četeres pete. Do ovog rata bi proživjeli najbolje godine. Nezaposlenost se pojavila kad smo mi završili školovanje. O ratu da ne govorim...

IVAN: Ja bih volio da sam se rodio u Americi. Nije važno koje godine...

JUSUF: A ja da sam na nekoj drugoj planeti. Da nikad nisam čuo za nakot zemaljski!

BRANISLAV: Sjećate se kad smo se zadnji put vidili?

IVAN: U jesen devedeset prve. Kad je pao Vukovar.

BRANISLAV: Ja. Ti si meni opsov'o Miloševića.

IVAN: A ti meni Tuđmana!

JUSUF: A ja htjeo da vas pomirim pa i sam dobio batina!

BRANISLAV: E, jesmo bili budale!

JUSUF: Budale svjetske!

IVAN: Nije nam sve ovo ni trebalo!

BRANISLAV: Nije.

JUSUF: Ja nisam prvi počeo.

IVAN: Naravno da nisam ni ja.

BRANISLAV: Svi znaju da ja nisam!

JUSUF: Za ono što je bilo ja nisam kriv.

IVAN: Ni ja.

BRANISLAV: Zar mislite da ja jesam?

JUSUF: Vidi sad ovo. Sad najednoč niko nije kriv.

IVAN: Najednom smo svi postali Pilati. Ko će da nam donese lavor? Danas je veliki red za pranje ruku!

BRANISLAV: Ja ih ni ne moram prat'. Ostale su mi čiste. I obraz takođe!

JUSUF: Ne može to tako. Neko od nas je prvi počeo!

IVAN: Ja nisam.

BRANISLAV: Ja nisam pogotovo.

JUSUF: Koji je pr'no?!

IVAN: Toliko nekulturan ipak nisam.

BRANISLAV: Meni govoriš!

JUSUF: Niko nije, a smrdi!

IVAN: Onaj ko je nek prošeće!

BRANISLAV: Đe? Na ovo polje? (pokazuje rukom na minsko polje)

ALISA: What's funny?

IVAN: Šta kaže?

JUSUF: Pita šta je smiješno.

BRANISLAV: Ko će da joj objasni?

IVAN: Ne vrijedi.

JUSUF: Ne bi razumila.

ALISA: What's funny?

BRANISLAV: Opet!

JUSUF: E jest dosadna!

IVAN: Ponaša se ko da je učiteljica!

ALISA: I don't understand.

IVAN: Velika šteta!

JUSUF: Ni mi tebe.

BRANISLAV: Ko te jebe!

JUSUF: Još uvijek nismo utvrdili ko je kriv.

IVAN: Šta će ti sad to?

BRANISLAV: Bilo pa prošlo.

JUSUF: Neko mora bit' kriv.

IVAN: A neko mora bit' žrtva.

BRANISLAV: Svi smo žrtve.

JUSUF: Znači niko nije kriv?

IVAN: Nije.

BRANISLAV: Među nama rečeno...

JUSUF: Mislite da je neko četvrti?

IVAN: To si dobro rek'o.

BRANISLAV: Ote mi riječ iz usta!

JUSUF: Sad još treba da se utvrdi o kome se radi.

JUSUF: Zaslužila je da je kaznimo.

IVAN: I to svojski.

BRANISLAV: Muški!

JUSUF: Ko će prvi?

IVAN: Da izvlačimo slamku?

BRANISLAV: Idemo po abecedi. Ja, Juka pa Nele.

JUSUF: Ne ide abeceda po imenima već po prezimenima.

IVAN: Tvoje Vuković je zadnje!

BRANISLAV: Onda idemo po azbuci. Tamo je prvo!

JUSUF: Poštenije bi bilo da izvlačimo slamke.

BRANISLAV: Pustite prvo mene. Znate da mi je žena šlogirana.

JUSUF: A moja u frigidnoj Danskoj!

IVAN: Nije ni moja puno bliže!

ALISA: What you want, boys?

JUSUF: Sad ćeš vidit' šta 'oćemo!

IVAN: Tebe!

BRANISLAV: A šta si mislila!

IVAN: Hej, ne tamo!

JUSUF: Jesi l' luda!

BRANISLAV: Poginućeš!

BRANISLAV: Ali kako je to moguće? Trči po "paštetama" i ništa joj!

IVAN: Znači da nije ni bilo minirano. Amerikanci su stavili taj natpis bez veze. Zašto?

JUSUF: Naravno da je minirano. Ja sam gledao kad su postavljane mine.

BRANISLAV: Više je ne vidim.

IVAN: Ni ja.

JUSUF: Đe se izgubi?

BRANISLAV: Koji ti je kurac?

JUSUF: Šta je smiješno?

IVAN: Logično. Sasvim logično! (smijeh)

BRANISLAV: Šta je sad, u pizdu materinu, logično?

JUSUF: Prolup'o je! Ko vijetnamski veterani. Bosanski sindrom!

IVAN: Zar vam nije jasno? To nije bila Alisa...

JUSUF: Kako nije bila Alisa?

BRANISLAV: Ko je onda bio? Prikaza?

IVAN: Pogodio si. Htjeli smo da jebemo duha! (smijeh)

JUSUF: Kakav duh? Vi niste normalni!

IVAN: Nije to bio onaj klasični duh već moderni. Holografska projekcija. Mi smo mislili da je sa nama prava Alisa, a ono bila virtualna! (smijeh)

BRANISLAV: Svašta!

JUSUF: Jašta!

IVAN: Zar to nije američki logično?

JUSUF: Jašta je.

BRANISLAV: Ko bi lud posl'o jednu američku ledi samu u ovu vukojebinu. Među tri divljaka!

IVAN: Sveti duh je bio s nama.

JUSUF: Gospa iz tvog Međugorja!

IVAN: Nemoj zajebavat'!

BRANISLAV: Evo ti prilike za biznis. Samo ti rastrubi među katolicima da si stvarno vidio Gospu. Navalili bi ovamo odsvakle! Zgrnuo bi silnu lovu!

JUSUF: Ništa od para, debeli! Sve nas čeka ćuza. Bićemo sva trojica u istoj ćeliji...

IVAN: Opa cupa, nas tri skupa! Opa cupa, opet skupa!

BRANISLAV: Zašto u buvaru?

JUSUF: Zar ne znaš da se po američkom zakonu i za pokušaj silovanja kažnjava?

BRANISLAV: Jebi ga!

(Zavjesa)

Bilješka o piscu

Žarko Milenić je rođen 1961. godine u Brčkom. Završio Višu ekonomsku školu u Beogradu. Živi na Rijeci. Prevođen na engleski, francuski, grčki i slovenački jezik. Objavljuje i eseje te književne prikaze u listovima i časopisima te u radio emisijama. E-mail: milenic@yahoo.com

Knjige

• Vrijeme velikog posta, pjesme, Brčko, 1987.
• Nezavršene priče, proza, Sarajevo, 1988.
• Pojela ih kiša, roman, Zagreb, 1995.
• Preludij, roman, Zagreb, 1997.
• Zaboravljena planeta, roman, Rijeka, 1999.

Drame u časopisima

• Aut Cezar, "Plima" broj 2, Zagreb, 1993.
• Padobranci, "Plima" broj 5, 1994.
• To je propast tvoja, "Književna Rijeka" broj 4, 1996.(nagrada Dramskog studija slijepih "Novi život" u Zagrebu), Bosansko narodno pozorište, Zenica, 2000.

Radio drama

Medeni mjesec, Radio Slovenija, Ljubljana, 2000.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]