Роберт Гревс

Орфеј

Одредница бр. 28 из књиге Роберта Грејвса "Грчки митови", Нолит, Београд, 1991 (5. издање), стр. 100-103, превела Гордана Митриновић-Омчикус

Орфеј, син трачког краља Ојагра и Мусе Калиопе, био је најславнији живи песник. Аполон му је поклонио своју лиру, а Мусе су га научиле како да свира на њој, тако да није само очаравао дивље звери, већ се и дрвеће и стење покретало с места на звуке његове лире. У Зони у Тракији и сада неколико храстова на планини стоје у истом положају у коме су се затекли у тренутку кад је Орфеј престао да свира.[1]

b) Пошто се вратио из Египта, Орфеј се придружио Аргонаутима и с њима отпловио у Колхиду, а његова музика им је помагала да преброде многе тешкоће на путу – а при повратку оженио се Еуридиком, коју неки зову Агриопа, и настанио се међу дивљим Киконима у Тракији.[2]

c) Једног дана, у близини Темпе, у долини реке Пенеја, Еуридика је сусрела Аристаја, који је покушао да је силује. Бежећи од њега, нагазила је на змију и умрла од њеног уједа. Али Орфеј је храбро сишао у Тартар надајући се да ће је вратити у живот. Пошао је пролазом који је био отворен у Аорни у Теспотији, и кад је стигао, он не само да је својом жалостивном музиком задивио возача Харона, пса Кербера и тројицу судија мртвима, већ су привремено обустављена мучења проклетих; до те мере је омекшао Хадово свирепо срце да је добио одобрење да врати Еуридику на горњи свет. Хад је ипак поставио један услов: да Орфеј не сме да се осврне на Еуридику све док не изађу на светлост дана. Еуридика је пошла за Орфејом кроз тамни пролаз, вођена звуцима његове лире. Али кад је изашао на светло дана, Орфеј се осврнуо да види да ли га Еуридика још прати и тако је изгубио заувек.[3]

d) Кад је Дионис упао у Тракију, Орфеј је одбио да му укаже поштовање. Уместо тога, он је Трачане учио другим светим мистеријама и проповедао људима, који су га побожно слушали, да се окану ритуалног убијања жртви. Он се дизао свако јутро да поздрави зору на врху планине Пангај, учећи да је Хелије, кога је он називао Аполоном, највећи од свих богова. Увређен, Дионис у Македонији нахушка на њега своје Мајнаде. Док су чекале да им мужеви уђу у Аполонов храм, где је Орфеј служио као свештеник, Мајнаде дохватише пободено оружје што је стајало напољу, провалише унутра, поубијаше своје мужеве а Орфеју одрубише ноге и руке. Главу му бацише у реку Хербо, али је она стално певајући пливала, чак до мора, и доспела до острва Лезба.[4]

e) Мусе су плачући покупиле његове удове и покопале их код Леибетре, у подножју планине Олимпа, где и сада славуј пева умилније него игде на свету. Мајнаде су покушале да се очисте од греха због Орфејеве крви у реци Хеликон; али речни бог је заронио под земљу и ишчезао без трага, појавивши се на удаљености од неких четири миље, овога пута под другим именом – Бафира. Тако је избегао да буде саучесник у убиству.[5]

f) Речено је још и да је Орфеј осуђивао заједничку љубав Мајнада и проповедао хомосексуалну љубав, те је тиме на љутио Афродиту исто толико колико и Диониса. Ипак Афродитини олимпијски другови нису могли да оправдају Орфејеву смрт, а Дионис је сачувао живот Мајнада само тиме што их је претворио у храстове са дубоким кореном у земљи. Трачани који су преживели ово клање одлучили су да тетовирају своје жене у знак опомене против убијања свештеника; овај се обичај задржао до данас.[6]

g) Што се тиче Орфејеве главе, њу је напала љубоморна лемљанска змија (коју је Аполон сместа претворио у камен); а затим је положена да почива у пећини код Антисе, посвећеној Дионису. Тамо је она прорицала и дању и ноћу, све док Аполон, нашавши да су његова пророчишта у Делфима, Гринеју и Клару опустела, није дошао, стао изнад главе, и повикао: »Престани да се мешаш у мој посао; доста је што сам трпео тебе и твоје певање!« После овога глава је заћутала.[7] Орфејева лира је такође доспела на Лезб и постављена је у Аполонов храм; на Аполоново залагање, као и на заузимање Муса, најзад је постављена на небо у сазвежђе Лире.[8]

h) Неки опет сасвим друкчије причају о томе како је Орфеј умро; они кажу да га је Зеус убио громом зато што је одавао божанске тајне. Он је доиста установио мистерије Аполона у Тракији; Хекате у Ајгини; и Подземне Деметре у Спарти.[9]

•

[1] Пиндар: Питијске оде IV, 176, са схолијастом; Ајсхил: Агамемнон 1629–30; Еурипид: Бакханткиње 561-4; Аполоније са Рода: I, 28–31;

[2] Диодор са Сицилије: IV, 25; Хигин: Фабула 184; Атенај: XIII. 7;

[3] Хигин: loc. cit.; Диодор са Сицилије: loc. cit.; Паусанија: IX, 30, 3; Еурипид: Алкестида 357, са схолијастом;

[4] Аристофан: Жабе 1032; Овидије: Метаморфозе XI, 1–85; Конон: Нарације 45;

[5] Ајсхил: Басариде, наводи га Ератостен: Catasterismoi 24; Паусанија: IX, 30, 3–4;

[6] Овидије: loc. cit.; Конон: loc. cit.; Плутарх: О спорости божанске освете 12;

[7] Лукијан: Против необразованих II; Филострат: Хероика V, 704; Живот Аполонија из Тијане IV, 14;

[8] Лукијан: loc. cit.; Ератостен: Catasterismoi 24; Хигин: Песничка астрономија 11, 7;

[9] Паусанија: IX, 30, 3; II, 30, 2; III, 14, 5.

•

1. Одсечена Орфејева глава која пева подсећа на обезглављеног бога Брана, из доба култа јовиног дрвета, који у Мабиногиону умиљато пева на стени код Халека, у северном Велсу; то може бити скаска о погребној свирали направљеној од јовиног дрвета. Име Орфеј, ако долази од Ophruoeis, »на обали реке«, треба да буде назив за Брановог грчког парњака Форонеја (види 57, 1), или Крона, а зна се да је јова расла поред обале Пенеја и других река. Име Орфејевог оца Ојагар (»од дивље оскоруше«) упућује на исти култ, јер оскоруша (на француском = alisier) и јова (на шпанском = aliso) носе име прехеленских речних богиња Халије или Алије или Елиде, краљице Јелисејских поља, куда су после смрти отишли Орфеј, Крон и Форонеј. Аорна је Аверна, стара италска варијанта келтског Авалона (»Острво јабуковог дрвета« – види 31, 2).

2. Диодор са Сицилије каже да је Орфеј употребљавао стару азбуку са тринаест сугласника; а легенда да је очаравао дрвеће и дивље звери изгледа да се односи на везу са сезонским дрвећем и животињама симболима (види 52, 3; 132, 3 и 5). Као свети краљ био је погођен громом – што значи убијен двогубом секиром – у храстовој шуми, о летњој дугодневици, а потом су га Мајнаде биковог култа рашчеречиле, као Загреја (види 30, а), или као Актајона култа јелена (види 22, i); Мајнаде, у ствари, представљају Мусе. У класичној Грчкој тетовирање је било познато само у Тракији, а на вазном сликарству које приказује Орфејеву смрт, на подлактици Мајнада истетовиран је мали јелен. Овај Орфеј није дошао у сукоб са Дионисовим култом; он је, у ствари, био Дионис; свирао је на простачкој свирали од јовиног дрвета, а не на лири. Проклеј пише (у Коментару на Платонову Политику: стр. 398):

Пошто је Орфеј играо главну улогу у Дионисовим обредима, кажу да је поделио судбину самога бога, а Аполодор (I, 3, 2) сматра да је он установио Дионисове мистерије.

3. Необично обожавање сунца као оца свих ствари изгледа да је потекло из северне Ајгеје, од одбеглог свештенства једнобожачког Акхенатона из 14. века пре нове ере, и утицало на локалне култове; одатле је утврђено да је Орфеј походио Египат. Потврде да је ова вера постојала могу се наћи код Софокла (Фрагменти 523 и 1017), у којима се сунце помиње као »најстарији пламен драг трачким коњаницима«, и као »господар богова, и отац свих ствари«. Изгледа да су се овом култу силом одупрли конзервативнији Трачани, сузбијајући га у корену у неким крајевима. Каснији орфички свештеници, који су носили египатске одежде, звали су полубога бика, чије су живо месо јели, – »Дионис«, а именом Аполон означавали су бесмртно сунце, разликујући тако Диониса, бога чула, од Аполона, бога интелекта, Ово објашњава зашто су Орфејеву главу поставили у Дионисово светилиште, а лиру у Аполоново. Тврди се да су и глава и лира допловиле до острва Лезба, које је било главно средиште свирања на лири; Терпандер, најранији музичар за кога зна историја, био је родом из Антисе. Змијин напад на Орфејеву главу представља или протест једног ранијег хероја пророчишта у Антиси против уљеза Орфеја, или протест Аполона Питијског, што Филострат бележи много непосредније.

4. Еуридикина смрт од змијског уједа као и Орфејев неуспех да је врати на светлост дана, јављају се само у каснијем миту. Изгледа да се ово изводи са слика на којима се показује како Орфеја дочекују у Тартару, где је његова музика толико очарала Хекату, змијолику богињу, или Агриопу (»свирепа лица«) да је дала нарочите повластице свим духовима који су били посвећени у орфичке мистерије; мит је такође могао потећи и са других слика које показују Диониса, чији је свештеник био Орфеј, како силази у Тартар у потрази за својом мајком Селеном (види 27, k). Није Еуридика умрла од уједа змије, већ су тако умирале жртве њој подношене (види 33, 1).

5. Месец јовиног дрвета је четврти месец светог поретка дрвећа и претходи месецу врбе, који се доводи у везу са воденом магијом богиње Хелике (»врба« – види 44, 1); врбе су дале име и реци Хеликон, која кривуда око Парнаса и посвећена је Мусама – планинској Тројној Богињи надахнућа. Зато се на зидним сликама у Делфима (Паусанија: X, 30, 3) Орфеј приказује наслоњен на врбино дрво, додирујући њене гране. Грчки култ јовиног дрвета био је потиснут врло рано, али трагови остају и у класичној литератури: јова окружује острво смрти вештице – богиње Кирке (Хомер: Одисеја в. 64 и 239) – Кирка је такође имала и врбин гај на гробљу у Колхиди (Аполоније са Рода: III, 200 – види 152, b), а према Вергилију, у јовино шипражје биле су преображене Фаетонтове сестре (види 42, 3).

6. Ово не значи да су Орфеју главу одсекли само симболички, у смислу сасецања грана и гранчица јовиног дрвета. Свети краљ је обавезно страдао на тај начин што би га рашчеречили, а вероватно је да су сличан обичај одржавали и Трачани. Кад би се мушкарци вратили из успешног лова, ибанске жене би употребљавале ловне трофеје као средство за бајање ради плодности пиринчаних поља. Сматра се да глава убијеног има моћ да оплакује своју судбину и да одговара на питања, па би је због тога нежно држале у крилима, док је најзад не би сместиле у пророчански ћивот, како би одатле давала савете у пресудним тренуцима; на исти начин су и главе Еуристеја, Брана и Адана чувале градове од најезде непријатеља (види 146, 2).

• Главна страна • Словенски Орфеј - позоришна драма • Словенски Орфеј - радио-драма•
• Хронологија • Рецензије • Библиографија, театрографија... • Документи •
• О Орфеју у миту и уметности • Линкови • Пројекат Растко • Српско позориште и драма•