NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoEnglish
Projekat RastkoLingvistika i filologija
TIA Janus

Бранислав Брборић: С језика на језик

I. Опште лингвистичке и социолингвистичке теме

У овом поглављу садрже се четири текста, око чијег сам се писања особито трудио. Први од њих посвећен је књизи Милке Ивић, прве даме српске лингвистике, која нас у годинама које нису младалачке и даље задивљује ревношћу и свежином. Ту су такође два опсежна (социо)лингвистичка прилога из новијег времена, писана у исто време, од којих је први тек недавно објављен, док се други први пут објављује на српском језику, а био је првенствено намењен страној славистичкој публици.

И та се публика последњих година суочава с трима филолошким дисциплинама које су донедавно сматране једном научном граном славистике. Реч је о сербокроатистици, о чијем спољном опстајању веома информативно пише Милан Шипка у најновијем броју Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Шипка М. 1998: 55–67). Она се, наиме, у завичају добрано разложила на с(е)рбистику, кроатистику и бошњакистику, међу којима најновија, тек се успостављајући, тумара између сасвим неодрживог лингвонима "босански језик" и етнонима Бошњаци. Амерички универзитети остају при збирној дисциплини (сербокроатистика), а у Европи се (према Шипкиним подацима за Аустрију и Пољску) збива њено разлагање на различит начин. Бошњакистика засад не налази своје место, што никако не значи да га неће наћи, али се показује оправданим што је Одбор за стандардизацију српског језика правовремено упозорио међународну и домаћу славистичку јавност на потпуну неодрживост назива "босански језик". Одбору није било тешко закључити да је сврха тог назива не само довођење у забуну неупућених и полуупућених него и настојање да се трећа варијанта истога стандардног језика, нарочито у међународној лаичкој јавности, представи и "доживи" као (стандардни) државни језик који "покрива" целу БиХ. Утолико је штетнија "иницијатива" овдашњих "наднаучних" метежника окупљених око бившег декана Филолошког факултета у Београду да грубо денунцирају сваку другу деноминацију оног језика и оне филологије што их је Вук Караџић видео искључиво под српским знамењем (Слово 1998), те да Србе, ионако сатанизоване, представе као освајаче и отимаче.

Кад би било ма какве користи од тога, србисти би, с много уздржаности, могли упозорити на српски генетсколингвистички карактер свега онога што је у 20. веку узимано као српскохрватски (стандардни) језик. У том контексту, могли бисмо говорити о трима варијантама српског језика, изворносрпској, хрватскосрпској и бошњачкосрпској, а, с обзиром на вишезначност лексеме језик, и о трима језицима - изворносрпском, хрватскосрпском и бошњачкосрпском. У том бисмо се случају могли позвати чак и на Далибора Брозовића, једног од првих кроатиста у последњих 30 година, који је сложенице овако тумачио: носеће је оно што није на почетку, у конкретном случају придев српски. Следствено томе, наведене сложенице имале би ова три значења: српски језик на изворни начин (Србија, Црна Гора и Српска, с енклавама или дијаспорама у Хрватској, Федерацији БиХ и другде на простору бивше СФРЈ и изван ње), српски језик на хрватски начин и српски језик на бошњачки начин! Разуме се, оно што је на првом месту, што је префикс, било би нијанса, а не суштина, и писало би се без цртице (као нијансе боја: тамноплав, светлоцрвен, бледожут и сл.).

Шта бисмо тиме добили? Шта бисмо тиме решили? Призовимо у помоћ аналогију. У енглеском језику употребљавају се такви спојеви (British English, American English, Canadian English) - који се не користе ни као сложеница ни као полусложеница, него као придеви испред именица - али се никоме не поставља питање: Do you speak American English? него просто Do you speak English? Могуће је питати, што се и чини: Have you learnt British or American English? (= Јеси ли учио британскоенглески или америчкоенглески?), али је то специјалистичко, а не тривијалистичко питање. Возови за такво ситуирање српскога језика, истини за вољу, давно су протутњали, а њихов повратак на колосек овог времена, једноставно, није могућ, чак ако бисмо и успели доказати да је наш случај идентичан с британско-америчко-канадским. Сличност очигледно постоји, али истости ту нема. Нема је напросто зато што Американцима и Канађанима не пада ни на памет да одбаце лингвоним енглески језик, док, у нашем случају, Хрватима и Бошњацима (први су само делимично штокавци, а потоњи су листом штокавци и нису ни иранског ни арапског порекла) ни на памет не пада да прихвате лингвоним српски језик.

Ја сам негде рекао или написао да је Србија родно место вуковског модела српскога књижевног језика, који су Хрвати у последњој деценији 19. в. једноставно "преузели", али није могуће доказати да су, на пример, сви штокавски католици били српског рода/порекла, односно да су у Вуково доба имали српско "памћење" и српско осећање. (Данас су католички штокавци са српским осећањем сасвим ретка појава, што вреди и за муслиманске штокавце.) О томе доказивању могуће је размишљати, то је могуће умишљати, као што је могуће и такву теорију засновати или обновити - јер штокавци јесу предоминантно Срби - али би она у најбољем случају прошла као Ајнштајнова теорија релативитета. Мож да бидне, ал не мора да значи! - прича се да је тако на питање једног нашег новинара Је ли шах спорт или уметност? - одговорио Михаил Таљ (совјетскоестонски шахиста и својевремени првак света), који је добро знао српски језик, стандардни и супстандардни, додавши, чак, да би на такво питање најбоље било одговорити српским дијалектом.

Један хрватски филолог умерених настројења рекао ми је једном у Загребу (1987) да бисмо се лакше споразумевали да су Срби били упорни и успешни у заступању тврдње да сви штокавци говоре српски. Вук Караџић писао је тако у "Ковчежићу" (Караџић 1972 [1849]), скоро тридесет година пре одласка с овог света (текст је настао 1836, 13 година пре првог објављивања), али ни он није био упоран и успешан, а камоли Ђуро Даничић и толики други после њега који су прихватили - како мисли Петар Милосављевић, методичар књижевности на новосадском Филозофском факултету (Милосављевић 1997: 7–50) - погрешну Јагићеву парадигму.

Одох предалеко, а не упозорих читаоца на четврти прилог овоме поглављу, у којем сам се мучио с оскудицама и расходицама - како бих и себи и својим читаоцима олакшао муку с речима, те муку с језиком и око њега. Завршавајући ове напомене, морам признати да није случајно што су се ова четири текста различитих повода, намена и досега нашла заједно у овоме, тематски најопсежнијем, поглављу ове књиге.

Језичком истраживању нема краја

Више од двадесет година познајем Милку Ивић, а за њу и њене текстове знам и коју годину дуже. Нисам имао задовољство да њена предавања слушам 60-их, за својих студентских дана, јер су Милка и Павле Ивић раних 50-их били присиљени да оду у Нови Сад, што је београдске студенте лишило могућности да их слушају, да од њих уче.

Заправо, Милку Ивић као предавача први пут сам чуо пре двадесетак година у Сали хероја на Филолошком факултету у Београду, када је, о зимском распусту, говорила професорима српског језика из целе Србије - о модерним лингвистичким знањима. Сећам се њене синтагме "Миличина слика" и питања које је упутила слушаоцима шта би, с гледишта дубинске граматике, та синтагма могла значити. Не чекајући одговора - јер многи су први а можда и последњи пут чули за спој "дубинска граматика" - професорка Ивић ређала је: "слика на којој је Милица, без обзира на то да ли је посреди фотографија или уметничко дело", "слика у Миличином поседу, без обзира на то ко је на слици", а ако се дода "и прилика", "особа, обично кћерка, која веома личи на Милицу", "Миличина слика у поседу које друге особе" и тако даље.

Знао сам тада за књигу Правци у лингвистици (Ivić M. 1969 [1990]), која је доживела шест домаћих и мноштво страних издања, и за широко поље научних интересовања Милке Ивић. Не знам, међутим, тачно кад се дефинитивно одлучила за то да престане бити "специјалиста опште праксе", али данас знам да је стварна специјалност гђе Ивић - семантика. И знам да није никакво чудо што се за њу определила. Семантика је онај ниво лингвистике који је најмање приступачан: гласове чујеш, фонеме наслућујеш и одређујеш, облике изводиш или их твориш, синтакса није лагана, но о њој је одавно и много писано, али значења измичу пажњи, поготову њихова укупност и њихово уопштавање, који изискују највише напора, домишљања, истраживања и претраживања.

Изузетна научничка радозналост природно је упутила Милку Ивић на то да се определи за најтеже, најскровитије, најзагонетније. Књига која је пред нама, тек изашла из штампе, белодано је сведочанство о томе на шта је Милка Ивић усредсредила, тј. усредсређивала, своје интересовање и истраживање последњих петнаестак година.

Нама који на текућој траци пратимо стваралаштво академика Милке Ивић неки текстови добро су познати: читали смо их кад су се први пут појавили. Сад кад су сабрани и наново контекстуализовани представљају своју ауторку и њене врлине у најбољем светлу. Нема ту празног хода, нема закукуљености и замумуљености, нема додатног усложњавања онога што је само по себи сложено; има много јасноће, разгртања, продубљивања и продубљености, а често има и упозорења да штошта треба још истраживати, на грађи вишејезичкој, како би закључци били што обухватнији и општији.

Ауторка је, наравно, србиста, који копа и плеви, понајвише, по властитом језику; не крије ни то да је била сербокроатиста и зашто је била, па ни то зашто је "сузила" своје интересовање на српску грађу, саопштавајући нам то елегантно у кратком уводном тексту. Она је, дакле, србиста, али и компаратиста, који се служи низом других језика. Она је и општи лингвиста.

Да би одговорила на изазов Ивана Чоловића - који мења фирме, али не и своју библиотеку "ХХ век", њену озбиљност, достојанственост и ваљану усмереност - ауторка је морала уложити додатни напор да текстове расуте по земљи и свету, по часописима и зборницима, одабере и сабере, да их приближи што ширем домаћем читатељству, да штогод испусти, преуреди и дода како би направила књигу.

Последњих година боје су ауторкина опсесивна тема, па је прво међу трима поглављима посвећено њима. У то поглавље "о називима боја" уврштена су четири текста, међу којима и онај О зеленом коњу, чији се наслов, на неки начин, преселио у наслов целе књиге, обезбеђујући издавачу и тржишну полетност, провокативност. То поглавље одговара нпр. на ова питања: откуд и због чега "плава коса" кад је она фактички "жута"? откуд обично "сива" боја у коња бива виђена као "зелена"? зашто "смеђа" особа, али не и смеђа, него "браон" капа, "риђа" особа, али не и риђа, него "црвена" капа, "плава" особа, али "жута" капа? Овај текст може читати и радозналац без нарочитог лингвистичког образовања. Разумљиво је то поглавље само по себи, мада не и једноставно, радозналост читаочеву води и потпаљује вешта рука, каткад и уметнички вешта, мада будна у настојању да не искочи из строго научног стила, којем је стало и да покаже и да докаже, да изведе закључак, до којег се стиже поступно, процесуално, процедурално.

Без могућности да препричавам оно што сам прочитао и научио - јер ово је представљање књиге у којем нисам сам - рекао бих да ме је најмање заокупило друго и најкраће поглавље, с насловом Род и број у језику, док у најдужем и најгушћем поглављу, названом Значењско и обличко устројавање језичких јединица, не бејаше лако пливати. Следећи његову денотативност, морао сам севати на све стране како бих ухватио конотативност, асоцијативност, свеколику пуноћу сваког исказа и закључка, чешће седећи на сунцу него у хладу - да се послужим тим синтагмама, чија се семантичка подлога истражује.

Кад разговарам о својој "муци с речима" с пријатељима, међу којима преовлађују радознали лаици, често ми кажу: Занимљиво. И ја то чујем, знам и кажем, али ми није падало на памет да тако размишљам као ти, да се питам како, зашто и откуд.

Па ипак, сваки лаик поставља себи питање како, зашто и откуд, откривајући понекад не само то да "у почетку бјеше ријеч" него и то да је "у језику све", живо и мртво, опипљиво и апстрактно, овострано и онострано; да језик нпр. није само сировина за књижевно дело него и средство да се опише и покуша разумети слика, скулптура, архитектонско остварење, музичка композиција... Нема нпр. слике без боје, штафелаја и кичице, али говорити о слици није могуће - кичицом. То се мора чинити језиком, који нуди бескрајне могућности споразумевања, комуникације, али и сваковрсне манипулације.

Да бисте се додатно обавестили о томе шта језик може и шта се с њиме може, шта се преко њега може сазнати о њему самоме и о свету у нама и око нас, морате читати Милку Ивић.

Од ње ћете сазнати: зашто нпр. кажемо Он је болестан кад желимо саопштити какву акутну ситуацију или Он је болестан човек кад желимо упозорити на хронично стање; зашто можемо рећи Он је типичан/аутентичан/прави аристократа, али не и Он је по пореклу типичан/прави аристократа итд.; зашто су прилози "за начин" често више од "начина" и нешто друго, а не начин, и како то да Срби моле плачући, а не "плачно", "са сузама у очима", нити "сузно", како моле неки други Словени; сазнаћемо, или већ понешто знамо, шта је то апсолутни суперлатив, оличен нпр. у изразима го - голцат, пун - пунцат, нов - новцат, сам - самцит, здрав - здравцит, цео - целцат, који се јавља и у другим балканским језицима на сличан начин, који је дакле балканизам; сазнаћемо како је тај балканизам настао, где се и како родио, шта га је подупрло и раширило. Сазнајемо и сазнаћемо много шта, па и то да Милка Ивић сама смишља теме, истражује их и продубљује, изводећи обавезне закључке, али и да преузима идеје од других, међу којима има и оних који, за разлику од наше ауторке, само напипају, загребу по површини и не задру дубље.

Има у нас лингвиста који се, не пишући готово ништа, питају шта да пишу када је, тобоже, све написано. Милка Ивић сведочи о томе да језичком истраживању и налажењу нема краја, да научна радозналост, кад постоји, размиче успостављене оквире, крчи нове путеве сазнања, открива нове светове у језику и изван њега, надилази граматику.

Овај је текст изложен приликом свечаног представљања књиге О зеленом коњу, с поднасловом Нови лингвистички огледи (Београд, Словограф, 1995), чији је аутор академик Милка Ивић. Посреди је једна од неколико књига М. Ивић објављених у чувеној Библиотеци XX век, коју деценијама самостално носи Иван Чоловић, придружујући је различитим издавачима. У промоцији ове књиге суделовало је неколико лингвиста, међу којима су били Јасмина Грковић-Мејџор, Ивана Антонић и Милорад Радовановић из Новог Сада. Промоција је одржана у Библиотеци града Београда 30. октобра 1995. г.

 

 

Граматика и "опћена правилност"

Историјско-теоријски осврт

Ако под граматиком разумемо ону силу која уређује односе међу језичким јединицама, онда нам ваља знати да сваки и свакакав језик, а не само стандардни, има своју граматику. И пре него што се појавио појам књижевни језик, неукинут новијим и прецизнијим појмом стандардни језик, било је јасно да је свакој људској заједници, (нај)ужој и (нај)широј, потребан нормирани језички систем, који обезбеђује што боље споразумевање њених припадника.

Међутим, сирове језичке творевине, назване ("органским") дијалектима, одн. "изворним" народним говорима, обично остају без целовите описне граматике, а камоли њене евентуалне прописне верзије. Зато је и могућа она митологија која прати стандардни језик, тј. његову граматику, која прати језичку стандардизацију. Неким "истинама" те митологије не наседају само неуки људи него, почесто, и они што се сматрају интелектуалцима, који понајвише и шире језичке предрасуде. У нашем, српском, случају веома је распрострањена предрасуда да су, на пример, (источно)херцеговачки (новоштокавски) народни говори сами по себи - без икакве, а камоли силне, обраде и големе дораде - најбољи, најлепши, најмелодичнији и најмилозвучнији, "природно" одређени за то да буду основица књижевног језика, тј. језичког стандарда.

Ништа мање није распрострањено ни наличје те предрасуде, према којем су, на пример, призренско-тимочки народни говори - најгори и најружнији, чак и "најискваренији". Ту предрасуду ни школа не развејава, а још је мање укида, јер се масним словима ретко означује да су, начелно, сви изворни народни говори равноправни, као што су и сви језици равноправни,1 само што социјални статус појединих језичких идиома, дијалеката и/или језика, у пракси укида равноправност. Због те начелне равноправности и делатне неравноправности нема целовите писане граматике ниједнога другога српског језика до стандардног, односно стандардоидног, и зато српски језик има мало граматика, а енглески их има много и то разноврсних.

У ствари, сви се ми бавимо само једном граматиком, граматиком језичког стандарда, тј. оног идиома за који мислимо да јесте или би бар имао бити језички стандард. Притом, често га сводимо на добар књижевноуметнички стил, засведочен каквим репрезентативним белетристичким корпусом текстова. То свођење одавно је "контрапродуктивно", јер је свакодневна производња језичких творевина других намена и стилова одавно премашила књижевноуметничку продукцију и наметнула потребу да се трага за еластичном и динамичном нормом за сваки стандарднојезички дискурс, без обзира на његову стилистичку конструкцију и интерпретацију. Уосталом, и кад се бавимо граматиком дијалекта или каквога (урбаног) супстандардног говора, његова граматичка својства поредимо с онима која су потврђена у еталону, у "безбојности просека"2 граматике језичког стандарда.

Начело, којим (треба да) се руководе сви они што битно утичу на обликовање језичког стандарда - не само стандардолози и/или граматичари него и "нестручни", тј. свестручни, одн. свеструковни, произвођачи и корисници језичког стандарда - Вук Караџић је, у зрелој фази своје стандардолошке делатности, назвао опћеном правилношћу, опћеном, а не како се понекад без провере казује - опћенитом.

Караџић је, наиме, употребљавао понародњени лик старословенске морфеме општ, тј. лик опћ (уходан у Хрвата, на шта се није освртао, нити је 1845. г. на Хрвате мислио), дајући јасно образложење зашто тако поступа.3 У ствари, начело опћене правилности Вук Караџић је формулисао у VIII поглављу свога важног зборника (Караџић, 1845). У I поглављу тог зборника у целини се објављују "Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу (…)". Та писма на неки начин "наручио" је 1841. наречени Платон Атанацковић, у својству потпредседника ("вице-президента") Матице српске, по препоруци надлежног тела Матице како би се ваљано обавио један значајан језикословни посао, тј. "да у договору још са њеколико њезинијех чланова састави и одреди Српску буквицу и ортографију или правопис". О томе у кратком уводном тексту ("Мјесто предговора.") тог зборника извештава В. С. Караџић с напоменом да су та два писма већ "по њешто" (делимично) "штампана у Српском народном листу (године 1842. у ч. 25 и 31)".

Последња реченица тог уводног текста носи аутентично обележје зреле фазе Вуковог стила. Њиме се сведочи не само о вредностима и предностима Вукове аргументације и о самоуважавању него и о поштовању према Сави Текелији, савременику и супарнику, који се, мада радикални неистомишљеник, означава као "родољубив Србин": "Ако из њих" (тих двају писама) "нико ништа и не научи, а оно се барем може видјети, како два родољубива Србина о једној ствари различно мисле" (Караџић, 1845: 3). У наведеном зборнику секвенцу опћ Караџић је употребио неколико пута (уопћено, стр. 23, 28. и 94; опћене [ријечи], стр. 76; опћено [значење], стр. 77), а њен црквенословенски еквивалент општи ниједном. Међутим, основа је његовог језикословног и граматичког мишљења, одавно утврђена, да су "славенски" и српски два језика, који се не могу мешати, а још мање сједињавати. Књижевни језик мора се стога строго заснивати на народним говорима. При томе, сматрао је млади Караџић, најбоље је да писци употребљавају језик свога краја, који најбоље познају.

Зрели Вук, наравно, одступа од свога првобитног, младалачког, уверења да је добро да писци пишу језиком свог завичаја, јер је с временом сагледао сву разноликост народних говора, чије би узношење на свенародну књижевну раван заправо онемогућило стварање модернога књижевног језика у ондашњем, па и потоњем, европском значењу атрибута модеран.

Вук Караџић није могао познавати данашњу фонологију нити њену разлученост од фонетике, па ипак је добро разумео шта значи фонема, а шта глас [= фон]. Није могао познавати ни савремену стандардолошку теорију, па ипак је "слутио" да језички стандард не мора бити исто што и језик књижевности, којој ће добри стари термин књижевни језик пристајати свакад, па и онда када није писана стандардним језиком.

Данас је готово свакоме образованом човеку јасно да књижевници, макар већина њих поштовала уходану језичку норму, имају право и потребу да разбијају "окове" језичког стандарда. О необавезној стандардности књижевног текста у новије време сведоче неколики истакнути српски писци - да поменем само Матију Бећковића (Бећковић 1990а–в, 1991, 1996), Мира Вуксановића (Вуксановић 1977, 1989, 1992, 1994, 1995), Ивана Ивановића (Ивановић 1986), Драгослава Михаиловића (Михаиловић 1975, 1983) и Милицу Новковић (Novković 1978) - који су нека своја најважнија и изванредно прихваћена књижевна дела писали властитим дијалектоликим идиомима.

Вук Караџић, наравно, није "творац" српскога књижевног језика, јер твораца је много, али јесте утемељитељ српскога стандардног језика, заснованог на новоштокавским народним говорима, ијекавским и екавским, на говорима, а не на изговорима, нити на наречјима. И јесте утемељитељ најважнијег начела српског језика - опћене правилности, и то у целокупној стандарднојезичкој структури, дакле у фонологији (с акцентуацијом, односно прозодијом), у морфологији, лексици (с творбом речи), синтакси, стилистици и семантици, на свим нивоима језичке организације, као и у примени прихваћеног модела језичког система у целокупном јавном животу. Разуме се, различити нивои језичке организације различно су подложни и променама. Међу њима су (сегментална) фонологија и (фундаментална) синтакса стандардног језика најмање подложне (тзв.) развоју, мада је и Вукова синтакса, како је још пре четири деценије уочила Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1957]) у чувеноме тексту Једно поређење Вуковог језика са нашим данашњим књижевним језиком,4 претрпела доста промена, и корисних и некорисних. Највеће промене збиле су се и збивају се у лексици, што уочавају и прихватају сви стручњаци и корисници језичког стандарда, али и у караџићевско-даничићевском прозодијском систему, о чему је недавно смело проговорио Драгољуб Петровић (Петровић 1996а: 88–98). Д. Петровић не предвиђа светлу будућност томе прозодијском моделу, али ни скоро стандардолошко "озваничење" нових прозодијских образаца којима би се признала "општа правилност".

Но, да се још мало вратимо синтагми опћена правилност, двапут изричито наведеној у последњем, VIII поглављу Караџићеве књиге (Караџић, 1845: 93–94), названом Завршетак. Истини за вољу, у томе Караџићевом тексту опћена правилност изводи се и доказује само на мноштву лексичких јединица. Оне се доносе како у складу с опћеном правилношћу тако и насупрот њој - било у том смислу што се српске речи супротстављају "славенским" (нпр. сад: нынп, кад: когда, сунце: солнце, чедо: чадо) или се "опћено правилни" српски ликови пореде с онима којима се служи "простота" (боле: болу, миришем/мирисати: миришим/миришити, хоће: оћеју/оћеду, метати/мећући: мећати/метајући, разменити: разменути итд., с мноштвом других примера). Вук Караџић даје и друге начелне подуке поредећи српску језичку ситуацију с немачком и руском, жигошући нарочито народне говоре изнад Саве и Дунава, казујући без "околишања" и "изријеком" - "да се у свему народу нашему нигдје не говори Српски тако ружно и покварено, као у Сријему, у Бачкој и у Банату".

Разуме се, с данашњега социолингвистичког становишта та аргументација о "ружноћи" и "покварености" лишена је лингвистичке заснованости. Она се мора читати у оквиру ондашњих социолингвистичких прилика и "опасности" које су Вукову језичку реформу угрожавале из конзервативних, али културно и цивилизацијски развијенијих, предела српских, долазећи од славеносрпских или доситејевских "списатеља" тамошњих, за које је Караџић погрешно мислио да пресудно лоше утичу на сремско-бачко-банатску дијалекатску слику. О томе је одавно обавештено и надахнуто писала Милка Ивић у тексту под насловом Вукова улога у нормирању екавске варијанте књижевног језика (Ivić M. 1997 [1965]). Могло би се рећи да сам термин опћена правилност заслужује много више пажње него ситнице језикословне којима га је Вук Караџић поткрепљивао 1845, јер свест о опћеној правилности води к непрекидном неговању језичког стандарда.

Отада је прошло више од 150 година, а од стварне победе Вуковог модела српскога књижевног језика и модерне српске језичке културе управо век и по. Проблеми опћене правилности на крају 20. столећа и после слома заједничке државе Срба и Хрвата испољавају се много друкчије него некад, али је актуелност неких од њих и у граматици нашег језика и око ње таква да заслужује посебан одељак у овом раду, с много више прагматичких него теоријских разматрања.

Нека прагматичка питања опћене правилности
у савременом језичком стандарду српском

1. Између "балканизације" и "европеизације"

Недавно је проф. Милорад Радовановић (Радовановић, 1997: 57–61) објавио текст под насловом Између "балканизације" и "европеизације", заснован на књизи Српски језик [на крају века] (Радовановић + 7 1996), чији је коаутор и редактор био. Пробравши неке од важних чињеница које су у тој књизи уочене, проф. Радовановић извлачи "сасвим релевантне закључке" о балканизацији и европеизацији, који се, мада се имплицитно дотичу и других јужнословенских језика, првенствено односе на српски језик, одн. на српски језички стандард. Закључци се изводе како у екстерној (изванјезичкој) тако и у интерној (унутарјезичкој) равни. Премда дати само у назнакама, они сведоче о извесној равнотежи "балканистичких" и "европеистичких" елемената у српској језичкој култури, дакле и у актуелној граматици српскога језичког стандарда. Закључци су веома занимљиви и јамачно тачни, без обзира на то што их њихов изводилац, из бојазни "да не прејудицира(м)", оставља без дубљих промишљања и образложења. Додуше, неки од изведених закључака, нпр. они о редуковању адјективних и нумеричких деклинација (наведени у рубрици "О балканизацији" и подрубрици "У интерној равни"), могли би се преселити у рубрику "О европеизацији" и њену унутарјезичку подрубрику. Поједини међу њима, као нпр. "одбојност према пуризму, заправо отвореност према интернационализму (…), то јест (…) отвореност према 'страној' лексици уопште" - о чему тако уверљиво сведочи први суботички симпозијум о позајмљеницама, одржан 1995, и његов публикацијски плод (О лексичким позајмљеницама 1996) - непобитно су потврђени и готово аксиоматски прихваћени не само у лингвистици него и у целокупној српској језичкој култури, у целокупном јавном животу културног простора обележеног српским језиком.

Па ипак, узимам себи слободу да упозорим на рђаве стране двају садржаја који су иначе означени двама тачним закључцима.

Први закључак, "прогресија употребе конструкције 'да + презент' уместо инфинитива (= желим да радим/желим радити…)", изведен је у подрубрици "У интерној равни" рубрике "О балканизацији". О употреби инфинитива у новије време понајвише су писали Милка Ивић (Ivić M. 1972а) и Владо Ђукановић (Ђукановић 1986), с тим што су у Језичком приручнику (Ивић П. + 3 1991: 21, 30, 32, 125-131) дате нормативне препоруке срачунате на то да ублаже и зауставе ту прогресију. Одавно се, заправо, процењује да је та прогресија штетна по интересе српске језичке културе, чије је подручје, како каже Милка Ивић (Ivić M. 1972а: 137), "паушално проглашавано 'дакавским'".

Унајкраће, разлози за већу учесталост инфинитива, лингвистички и социолингвистички, своде се на ово: а) пре свега, употреба инфинитива у најужој је, новоштокавској, основици српскога језичког стандарда; преовлађујући је, готово ексклузивни лик вуковског модела нашега стандардног језика; елеменат је европеизма наше и готово свесловенске синтаксе (изузев бугарске и македонске); б) инфинитив је увек економичнији, понекад и више него двоструко (Можемо доћи [4 слова, 4 гласа]: Можемо да дођемо [9 словних места, 8 гласова]), а економичност је једно од мерила опћене правилности и језичке естетике, одн. језичке стандардности; в) употребом инфинитива избегава се неугодно, какофонично, понављање истих звукова, одн. таутолошко понављање истих речи (нпр. Мени је речено да морам да покушам да то урадим уместо Мени је речено да морам покушати да то урадим, при чему би избегавање и трећег "да" - покушати урадити - такође произвело какофонију, одн. таутологију).

С друге стране, онде где се намешта евент. нагомилавање трију или више узастопних инфинитива, згодно је, благозвучно, обавезно избећи један од њих (нпр. Надамо се да ће она ускоро моћи наставити да глуми). Осим тога, безлична употреба глагола требати - (треба [да], требало је [да], требало би [да]) - ионако обезбеђује одговарајућу честоту "везника да с презентом". При томе, треба се ослободити недопустиве употребе безличне конструкције "ослоњене" на постојеће лице, тј. субјекат, који би, логички, морао искључити "безличност" (нпр. Дошли су сви они који је требало/који су требало да дођу уместо Дошли су сви они који су требали доћи/да дођу), на шта недвосмислено, али обазриво, упозорава Иван Клајн у Језичком приручнику (Ивић П. + 3 1991: 127–129). Разуме се, има примера где је преоблика реченице могућа. Ево једног: реченица Језичка дезинтеграција требало је да иде заједно с политичким издвајањем може се преобликовати тако да гласи - Заједно с политичким издвајањем требало је да иде и језичка дезинтеграција. Међутим, ако се жели остати при реду речи из прве реченице, безлични глагол требати (требало је) мора постати "лични" (требала је).

Други је закључак онај о којем је већ било речи, онај што потврђује нашу "отвореност према интернационализму", јер заиста није могуће бити отворен за "робни промет" са светом, а бити затворен за "језички промет", за језичко преплитање, при чему је нужно имати меру.

На меру сам упозорио на научном скупу у Суботици 1995. године (О лексичким позајмљеницама 1996: 48), где сам (исто: 47) зажалио што је проф. М. Радовановић, творац 10-фазног модела језичке стандардизације (Radovanović 1986 [1979]: 188–189)5 и његов недавни доградитељ (Радовановић + 7 1996: 6–8), пропустио прилику да наведе преводне еквиваленте и за пет допунских фаза, што су задесиле српски језик, одн. српски и хрватски језички стандард. Та два стандарда објединила су се крајем 19. века, тако што су Хрвати у свему битном преузели српски. Званично су се разјединили крајем 20. в., при чему, засад, српски и хрватски језички стандард, заједно с бошњачким, оверени чак и међународним споразумом у Дејтону 21. Х 1995 (Mirovni sporazum […] 1996), остају у оквиру истога стандарднојезичког система. Допуњавајући своје размишљање изложено у Српском језику [на крају века] (Радовановић + 7 1996) у новој верзији свог прилога и непрекинутог редакторског прегнућа, М. Радовановић (Радовановић 1997: 47) даје и преводе за тих пет додатних фаза (интеграција = обједињавање, варијација = разликовање, поларизација = супротстављање, дезинтеграција = разједињавање, промоција [нових језичких стандарда] = устоличавање). Преведенице ми се чине адекватним, осим у случају варијације (заправо варијантизације), где би боље било уразличавање (по моделу - уобличавање, преобличавање, изобличавање), јер није реч о произвољним разликама, него о систематизованој разликовности, која је у СФРЈ авангардно доприносила културном, политичком и државноправном расцепу с далекосежним историјским последицама.

Одговарајуће терминолошке преведенице пожељне су у свакој па и у лингвистичкој струци - ако ни због чега другог, а оно бар због популаризације научних текстова и стручних штива уопште. Мала смо култура да бисмо, попут Немаца, нпр., могли преводити чак и целокупне компјутерске софтвере (мекотворине), али не ићи даље од превода термина mouse (= миш) значи не водити бригу о националној језичкој култури и очувању њеног идентитета.

Активирање српских језичкотворбених потенцијала крајње је нужно. Културни и језички простор СРЈ и Републике Српске није толико мален и немоћан да се у томе погледу не би предузимало ништа. У језичком "предузетништву" не морамо се угледати на Хрвате, мада и од њих можемо преузимати све што добро смисле (попут нпр. лексема посуда, прехлада, упала, некретнина, конобар, сажетак, учинковит, знаковит, сврховит, потходник и натходник [уместо подземни и надземни пешачки прелаз] наспрам речи подвожњак и надвожњак, јер нпр. ходник већ имамо, а вожњак немамо). Заиста, немамо разлога да одбијамо пожељне неологизме, нити пак да такве уопште сматрамо кроатизмима. Пошто су Хрвати готово без остатка преузели вуковски књижевнојезички модел, Срби могу без тешкоћа преузети њихове добро скројене новотворенице.

Активирање наших језичкотворбених потенцијала пут је чијем би прокрчивању могао помоћи и Одбор за стандардизацију српског језика, међуакадемијски (САНУ, ЦАНУ и АНУРС) и међууниверзитетски (Београд, Нови Сад, Подгорица, Ниш, Крагујевац, Приштина, Српско Сарајево, Бања Лука), чије је оснивање предвиђено за последње тромесечје 1997. г. Постојећа српска лексика и синтагматика, уз смишљено активирање морфемике, нуде обиље плодотворних могућности, чијем би подстицању могли допринети 1-томни речник језичког стандарда и инвертни (= обратни, одостражни, отпозадни) речник, који су у припреми. Навео бих, из своје главе, неке могуће неологизме: одбој (= бојкот), побој (= масакр), прелазница (= пасарела), разрадак (= елаборат), уравница (= хоризонтала), усправница (= вертикала), задност (= антоним за реч предност), слично немачком и енглеском еквиваленту (нем. Nachteil: Vorteil, енг. disadvantage: advantage). Међутим, не бих тим неологизмима наменио улогу никаквог обавезног пуристичког набоја.

2. Двоалфабетност

Тешко је одрећи се двоалфабетности када она Србима доноси и неке предности, а не само тешкоће, које ће, после државног растанка са Хрватима, бити унеколико смањене - то је становиште изложено у Српском језику [на крају века] (Радовановић + 7 1996: 30). Њега прихватају не само аутори те књиге него и шира културна јавност - као неку врсту опћене правилности, коју је после осамдесет година тешко ревидирати упркос готово потпуном изостанку једнонационалне интеграције Срба трију верозакона, у коју је једно време чврсто веровао Вук Караџић и још много ко од знаменитих Срба после њега.

Међутим, оно што није било могуће у српско-хрватском контексту показује се и као могуће и као неопходно - у свесрпском. То је потпуно усклађивање двају српских писама, ћирилице и латинице, и њихова узајамна једнословна конвертибилност. То значи да диграме у српској латиници - dž, lj и nj - треба заменити монографима, нпр. оним које је обликовао Ђуро Даничић за Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (Rječnik […] 1880–1976) или каквим сличнима. То је утолико потребније што се у међународним стандардима очитују неодрживе манипулације и експропријације о којима је недавно писао Драго Ћупић (Ћупић 1997). Оне се своде на то да се српски језик у трословним кодовима и даље представља старом ознаком scc (Serbo-Croatian Cyrillic), што би значило да се латиничке публикације, означене скраћеницом scr (Serbo-Croatian Roman, i. e. Latin), макар биле српске, представљају као хрватске, или се за српске понегде узима неадекватна трословна ознака srp.

Стога је, у складу с договором језичких, библиографских и информатичких стручњака, преко Југословенске комисије за Унеско и Савезног завода за стандардизацију, као и преко библиотечко-информатичких организација (Народна библиотека Србије и Југословенски библиографско-информацијски институт), тражена исправка. Њен се садржај своди на то да се српски језик у двословним кодовима (Алфа-2) има представљати са sb (почетно и завршно слово основне морфеме srb/serb, једнако и у српском и у енглеском језику), док у трословним кодовима (Алфа-3) - ознака треба да буде целовита српска основна морфема, srb, "присутна" и у етнику srb + in >> Srbin) и у ктетику (srb + ski >> srpski). А ако се жели сугерирати и писмо у којем се јавља публикација на српском језику, предложене су ознаке sbc (Serbian Cyrillic) и sbr (Serbian Roman).

Пошто је наш језик реално двоазбучан - без обзира на културолошку изворност ћирилице и њену ексклузивност, одн. примарност, у службеној употреби, утврђену и у уставима трију република (Србија, Црна Гора и Српска) и у Уставу СРЈ - интерес је складног развоја српске језичке културе да оба њена писма садрже елементе којих немају инојезичке графије (као нпр. ђ, ј, љ, њ, ћ, џ, у ћирилици, осим македонске, која такође има засебне знаке за три фонеме, /ѓ/, /ќ/, /ѕ/, односно Даничићеве (ģ, ļ ń) или какве друге монографе за садашње диграфе dž, lj, nj у латиници, нпр. ģ, ł, ň, док слова с дијакритичким знацима - č, ć, đ, š, ž - и иначе делимо са Хрватима и Бошњацима, те у појединостима и с неким другим словенским народима, Словенцима, Чесима, Словацима и Пољацима). Разумљивост, одн. читљивост, "старих", "предреконструкцијских", српских, а уз њих хрватских и бошњачких текстова - не би била оштећена, јер се диграми dž и nj ионако, с ретким изузецима (nadživeti, podžupan, Tanjug, injekcija), не могу читати другачије него џ и њ, а био би заувек зајамчен идентитет српског текста, без обзира на писмо у којем се појави. Што се тиче монограф(ем)а, није никакав проблем уденути их у нове компјутерске фонтове.

Опћена правилност била би тиме учињена подједнако видљивом у оба наша писма, у целокупној српској графији, и то - на вуковски, односно вуковско-даничићевски начин, као, уосталом, и у неким правописним решењима (нпр. истоветно транскрибовање страних властитих имена). Крајње је време да опћена правилност освоји и овај домен језичке делатности.

3. Двоизговорност рефлекса јата

О двоизговорности рефлекса јата писао сам више пута, последњи пут у Српском језику [на крају века] (Радовановић + 7 1996), односно у прилогу зборнику Handbuch der Südosteuropa-Linguistik (Приручник југоисточноевропске лингвистике) под насловом Das Serbische, чији се излазак у Немачкој очекује до краја 1998. или почетком 1999. године [изворни текст Српски језик садржан је у поглављу I ове књиге]. У том тексту изложио сам једну систематизовану верзију предности које би донела пуна екавска унификација српскога језичког стандарда, наговештена одлуком власти у Републици Српској донетом у јесен 1993. (Тај текст, у целини, наводим у фусноти.)6 Овде ми се пружа прилика да ту систематизацију, дату у шест тачака, допуним са још осам:

7) Изворни српски ијекавски изговор - да би се избегле непожељне сугласничке алтернације чак и у истој лексичкој парадигми (дијете: ђетета, летим: лећети) и из других разлога (нпр. да се не би продубљивале разлике спрам претходног српскога књижевног језика) - одавно је, уклањањем тзв. најновијег јотовања, нивелисан управо Вуковим приклањањем начелу опћена правилност. Стандардни ијекавски изговор у ствари је ијекавско-јекавско-екавско-икавски [дијете, гријешити, дјеца, пјесма, времена, грешка, волио, смио]. Кратки јат иза фонема /л/ и /н/, заправо, редовно се реализује као [е], с тим што утиче на то да се изворне фонеме /л/ и /н/ трансформишу у фонеме /љ/ и /њ/, тј. да се реализују као фони [љ] и [њ] ([лијеп]), али [љепота], [слијеп], али [сљепило], [Нијемац], али [њемачки], [снијег], али [сњегови], с големим мноштвом других сличних примера).

8) Пуна стандардолошка нивелација, одн. екавизација, нуди се као легитиман граматички и социолингвистички довршетак оног процеса који заокружује примену начела опћена правилност. Национално језичко јединство успоставља се приклањањем већинском, уз то лакшем и економичнијем изговору, екавском. Ијекавски изговор какав је на снази, обавезан и у испису (нпр. вјекови, али и вијекови, дјелови али и дијелови, уз ликове диоба, дјељив, оцијенити, али оцјењивати), толико је сложен да њиме не владају ни изворни добро школовани ијекавци, а камоли они са скромним образовањем. Његову опћену правилност - ни у садашњости, а камоли у будућности - није могуће одржавати без бројнога лекторског апарата на свим подручјима јавног живота. Осим тога, има немало лингвиста и дипломираних србиста који су ијекавски изговор "савладали" само теоретски, па не би много помогло ни њихово преусмеравање у лекторску службу, која, јамачно, има пречег посла.

9) Из дијалектологије је познато да су сви католици и муслимани западно од реке Босне изворни икавци, а не ијекавци, па ипак они ијекавицу, упркос њеној сложености и тешкој научивости, узимају као стандардни изговор, налазећи у њој упориште свога језичког идентитета и националног јединства, одраније хрватскога, а однедавно и бошњачког. Бошњачкоме то није довољно па је зато активиран процес упадљиве употребе турцизама и писања гласа х и где му јесте и где му није по етимологији место (нпр. хрђа, худовица).

10) Очекивати да се Срби у Републици Српској понашају друкчије, супротно тежњи к националном јединству, значи залагати се, и мимо Дејтонског споразума, за њихово призивање у "цјеловиту" (унитарну) Босну и Херцеговину. У таквој БиХ нашло би се и оних Срба који би подупирали оделиту језичку "сувереност" сународника у БиХ, оличену у посебним српским уџбеницима и приручницима, у којима би се доказивале и неговале њихове варијантне специфичности. Поборници таквих, унутарсрпских, специфичности у Српској, удружени са сличним језикоборцима у Црној Гори, могли би се заложити за језичку пентагоналу у оквиру истога стандарднојезичког система, дакле за "црногорски" и "србљански" језик, поред оних трију у Дејтону признатих идиома - српскога, хрватског и "босанског", одн. бошњачког, језика.

11) Зебња од "препуштања" ијекавице Хрватима и муслиманима (Бошњацима), сасвим неоснована кад је посреди књижевноуметнички корпус, реално је мање оправдана од оне коју објективно узрокују чак и обичаји у славистици, где су разлози поједностављивања управо у ијекавици одавно пронашли главну одлику "западне варијанте српскохрватскога језика", алијас "хрватскога књижевног језика" (уставно, у СРХ, овереног још 1972). Чак је и Мортон Бенсон (Benson 1991 [1971]), амерички филолог и сарадник београдске "Просвете", у првом издању (и у више потоњих) Српскохрватско-енглеског речника, експлицитно или имплицитно, применио исту или сличну технику поједностављивања (E = Eastern = источни = екавски [=источна варијанта српскохрватског језика = српски језик], W = Western = западни = [и]јекавски [= западна варијанта српскохрватског језика = хрватски језик]). Социолингвистички, "гастарбајтерски", "излаз" у свет, нпр. у Шведску, али и другде, "исти језик" делио је на "српскохрватски" и "хрватски", утичући и на издавање засебних речника с тим називима и на оделиту наставу за студенте тако именованих језика.

12) Хрватски лингвисти и досад су настојали, чак и на славистичким конгресима, да наведену поједностављену формулу подупиру и у "туземству" и у "иноземству", где су и у енциклопедије улазили овакви (или њима слични) обрасци: Срби говоре екавски и пишу ћирилицом, Хрвати говоре ијекавски и пишу латиницом. Како су Срби у СРХ и у СРБиХ углавном говорили ијекавски и писали латиницом (хрватском, јер српске није ни било), они су имплицитно излучивани из српскога народног корпуса. Ако се таквој логици не стане на пут, оно што је имплицитно може постати експлицитно или се узимати као такво.

13) У свету не постоји склоност да се пажња обраћа на изворне народне говоре и њихов дијахронијскоетнографски приказ, који би, полазећи од чињеница, међу штокавцима "нашао" врло мало "католика српскохрватског језика" с изворном ијекавицом и "признао" масовно постојање православних Срба с тим изговором, а да истовремено посведочи тоталну екавицу кајкавског и екавско-икавску разведеност или мешавину чакавског "наречја". Насупрот томе, у "поједностављено", заправо сужено, видно поље улази стање у стандардном језику, претежно екавско код Срба, а готово искључиво ијекавско код Хрвата. Кад би се узимали у обзир народни говори, (кајкавско)екавски Загреб, (икавско)чакавски Сплит, (екавско)чакавска Река и (екавско)штокавски Осек били би српски градови. А нису.

14) Уистину, ситне језичке разлике служиле су као важан аргумент за рушење српско-хрватског језичког јединства и државног заједништва на штету српског народа и целовитости његове језичке културе, а и даље, у новим државним околностима, ставља се у изглед србијанско-црногорско разилажење. У ствари, каже се, Црногорци никада неће допустити да им се узме оно што им нико не узима нити им може узети. Уосталом, ијекавица није само "јужно нар(ј)ечје" (нити су на југу само Црногорци), него је и "западно" и "источно", а после 1945. г. и "северно" наречје, све мање наречје, а све више "изговор" у друкчијој терминолошкој визури и номенклатури. Црногорце не може хендикепирати српска стандарднојезичка интеграција, јер само је о њој реч, али их може угрозити дословно схваћена "авнојштина" и њена полувековна идеологија, одн. традиција, макар била много краткотрајнија од сваке идеологије која их се пре тога дотицала. "Авнојска" идеологија обновила је идеје Берлинског конгреса, с Новопазарским санџаком као санитарним кордоном између двеју располућених српских државних творевина, подметнувши Црногорцима аутономашки изолационизам у омамљујућој супрарадикалној, квазизеленашкој, варијанти. Та идеолошка омама дотиче се и језика, и народности, и црквене организације. Она се ослања на бинационалну мотивацију једног дела Српства, историјски најборбенијег, која саме Црногорце дели на "Србе и Црногорце". Дели их, пре свега, у данашњој Републици Црној Гори, мада у њој живи мањина Црногораца, одн. "Црногораца српског рода".7 Већина њихова живи у - Србији.

4. Вук Караџић и Ђуро Даничић у контексту коначне и потпуне
екавизације језичког стандарда

Због многих злосретних недоумица и опаких националних смутњи, екавско-ијекавских, уклоњивих екавском нивелацијом језичког стандарда, многа друга актуелна питања граматике српског језика остајала су и још остају у сенци, без одговарајућих изгледа да буду правовремено и ваљано решавана. Стога није ни чудо што је постало актуелно испитивање и утврђивање неких методолошких и фактографских слабости у деловању самог "родоначелника" савременога српскога (стандардног) језика, називаног "оцем" и "творцем" нашега језика. Рекао бих понешто и о томе.

Вук Караџић, наравно, јесте стожер модерне српске културе, језичке и опште, који је, на културном пољу, обележио победнички ход устаничке Србије ка државној независности, стеченој 1878, четрнаест година после његове смрти. Дуго ометан и оспораван за живота, а обасипан, као неоспоран победник после смрти, и похвалама и апологијама свих врста - Караџић постаје готово митолошка личност, о чијем се "имену и делу" не сме критички ни мислити, а камоли говорити.

Вук Караџић узима се с разлогом као зачетник многих научних дисциплина, а не само филологије, и често се сматра "непогрешивим" кад је реч о језику и писму, правопису и граматици, "непогрешивим" чак и у стварима које су у најмању руку "дискутабилне". Не мора човек бити заклети поборник "права на критику свега постојећег" да би закључио, нпр., да се непогрешивост Вука Караџића, уистину непролазног заслужника за изградњу модерне српске граматике, не може препознати баш у свакој појединости. Сликовито речено, Караџић остаје светионик, али није био, нити јесте, светитељ.

Штедар у похвали и одмерен у прекору, Стојан Новаковић (Новаковић 1888), још пре сто десет година, уочио је неке слабости Вуковог "јатовског" опредељења и не само те слабости. На њих су, последњих година, упозорили - најпре Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1995]: 110–117), на научном скупу посвећеном Стојану Новаковићу, у САНУ 2–4. ХI 1992, где је брижљиво анализирала Новаковићева становишта и његове језикословне домете,8 различито оцењиване у делу А. Белића и М. Стевановића; а потом - Павле Ивић (Ивић П. 1995 [1994]), на Другом конгресу српских интелектуалаца (22-23. IV 1994), на којем је, уз благ успутни прекор упућен В. Караџићу у вези с "јатом", показао одмерено и одговорно разумевање за одлуку српских власти у Републици Српској да отворе пут коначној и потпуној екавској нивелацији језичког стандарда.9

Да нису упале у контекст српско-хрватских међусобица и разлазница, да су остале само у српском оквиру, слабости и задности Вуковог "јатовског" опредељења биле би одавно отклоњене, јер су отклоњене и многе друге језичке недоумице. Међутим, хрватски национални покрет, који је повремено бивао конвергентан са српским, кад је одрешито преузео Вуков језички модел (1892-1901), дигао је значај ијекавског изговора на онај ниво на којем се, у једнонационалном оквиру, ниједна граматичка (фонолошка) ситница не би могла наћи. Наиме, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину (1878), постало је очигледно да управо вуковска ијекавица, "озваничена" у делу европски признатога језикословног горостаса, а "неприхваћена" у Караџићевој Србији, - пружа велику шансу хрватском националном покрету да шири свој нациотворбени утицај на подручју на којем би његови римокатолички оквири, без аустроугарског посредништва и српскога књижевног језика, с ијекавским изговором, били веома рестриктивни. Оно што је граматички, одн. лингвистички, заиста ситница, показивало се, и показало се, као политичка, тј. социолингвистичка, крупница. Хрвати су од ње направили непроцењив политички капитал, а Срби су се замрсили у језички чвор.

Наравно, Вук Караџић и његов ученик Ђуро Даничић не могу се кривити за социолингвистичке процесе који су своје епилоге доживели после њихове смрти (1864, односно 1882), утолико пре што разлози опћене правилности, макар с великим и болним закашњењем, омогућују да се у 21. век не иде с грешком која се, с мало више историјске среће, одавно могла исправити. Да су могли, тј. кад би могли, исправили би је и Вук Караџић и Ђуро Даничић, први - изворни ијекавац, а други - изворни екавац. Мада би то Караџићу мало теже пало, имао би се, и лично и друштвено, на шта позвати. Позвао би се на властито начело опћена правилност и одлучно га применио, јер не би могао бити против српске националне целовитости, која се потврђује реално могућом управо с екавским јединством језичког стандарда. Зацело, Вук Караџић не би устрајавао у илузији да ће се ствари, чак и после свег искуства стеченог у раздобљу 1918-1991, па и након тога, саме од себе средити ако "наша браћа римског и турског вјерозакона" у будућности изаберу другачији пут.

* * *

На целокупном (преосталом) говорном простору српског језика влада и даље извесна караџићевско-даничићевска митологија, с различитим акцентима и понекад штетним отклонима од аутентичног разумевања језичке стварности коју су пројектовала двојица српских прошлостолећних филолошких великана.

Има, на пример, људи који мисле да су Вук Караџић и Ђуро Даничић сасвим добро и темељито, далековидно и далекосежно обавили све (социо)лингвистичке послове, и то не само за Србе и њихове државне творевине него и за све друге државне и етно-конфесионалне заједнице "на овим просторима". Обавили су их, наводно, и у ортографији, и у ортоепији, и у граматици, тј. у целокупној филологији и/или лингвистици, па чак и у социолингвистици. Обавили су их, мисли се често, толико квалитетно и свеобухватно, и за сва времена, да ми, њихови потомци и следбеници, немамо заправо другог посла, осим да их, у свакој појединости, славимо и следимо, отимајући се једино око првенства у верности, па ће све бити на своме месту и у најбољем реду.

Има, додуше, и оних науковњака који мисле да Караџић–Даничићева решења, чак и она што нису баш успешно издржала пробу времена, треба петрифицирати или их неким додатним интервенцијама учинити "радикално доследним" и толико им "повећати" вредност да се свако, чак и у "дракстору" или "вотњаку", осећа "госпоцки", такорећи као "начовек". Ти науковњаци не виде стварну осамостаљеност језичког стандарда од сваке (што би рекао Вук) "простоте", од свих народних, сеоских и (при)градских, руралних и (суб)урбаних говора. Чак не виде ни потребу за стандардним језиком "као таквим". Омеђени тим видокругом, они иду толико далеко да предлажу "измештање" врхунских лингвистичких установа у "вуковске" херцеговачке пределе, што удаљеније од свакога озбиљнијег урбаног средишта, не би ли се тако, уз помоћ изворних сокова, побољшале наше језичке прилике.

Претходнима насупрот, или привидно насупрот, стоје они видовњаци који у Вуку Караџићу "препознају" не само и данас делатног несрбина или расрбљеног колаборанта страних сила него и препреденог великосрбина који је подвио реп у "лијепој њиховој домовини", па сада ствара тешкоће и препреке завичају својих предака на подручју савремене Црне Горе, ометајући разњегошени подловћенски народ у његовом "природном" настојању да се етногенетски, национално и стандарднојезички осамостали те да тако испуни смислом мусолинијевско-бакарићевске ("социолингвистичке") теорије. Ти науковњаци и видовњаци склони су томе да у људима који о Вуку Караџићу (и уопште) критички мисле "препознају" не само своје супарнике него и противнике народа у Републици Српској, јер наводно не разумеју право и потребу тог дела Српства да и даље, у језичком стандарду, негује своје специфичности и дистанцу спрам "оправдано" омрзнутог Београда. Тиме би, уверени су, тај део нашег народа сачувао "привремено" потамнеле перспективе штросмајеровског и титовског југословенства, тј. "братства и јединства" с (осталим) "грађанима" међународно свепризнате Републике Хрватске и дејтонске (двоентитетске) Босне и Херцеговине, који "једва чекају" да се, упркос "потпуној" осамостаљености својих језичких стандарда, хрватскога и бошњачког, зближе са Србима изван Србије. И не само то: говориоци тих наводно "нових" језичких система, склони "мултиетничком" и "мултикултурном" мондијализму и транснационализму од Андалузије до Анадолије, "а и шире", "једва чекају" да се језички зближе и са Србијом, поготову што у њој и даље има "самозатајних" присталица "српскохрватског језика" и њему примереног мондијализма и екуменизма, чији ветрови "пушу" на све стране света.

Такве ветрове повремено потпирује и међународна заједница, склона "једнаким" аршинима и "поштеној" примени "општеприхваћених" стандарда. Та заједница, иначе, нема ништа против свеколиког "плурализма" овдашњих јужнословенских језика, старих и нових, па и најновијих и све новијих, без обзира на интеграцијске процесе у Европи, Северној (па и Јужној) Америци, као и другде у свету, германском, романском, арапском, кинеском и ином.

Присиљен да довршим ово помало невесело и црнохуморно размишљање, морам рећи да у постојећој збиљи није нимало лако уочити блиставе и далекосежне перспективе малих језичких, народних и државних заједница, којима би, легално колико и легитимно, припадали ако не стари а оно бар нови, одговарајући идентитет, суверенитет и интегритет, тј. њихова, ако не исконска а оно бар осавремењена, "самосвојност", "врховност" и "целовитост". То заиста није лако, осим ако се у помоћ не призове уздање у тих али свакодневно делатан покрет отпора безобзирном настојању великих да, упркос неизбежном економском, технолошком и комуникацијско-информацијском уједињавању света, потру богомдане засаде културне и језичке разноликости народних скупина.

Српском народу, ако хоће да се храбро сучели са збиљом овог света, са сивилом новога светског поретка, не преостаје ништа друго него да се "преда" свему ономе што је неизбежно у постиндустријској економији, трговини и технологији, али да се, много боље и с(п)ретније него досад, споразуме са својом прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, првенствено у биолошкој самообнови и културној модернизацији. Та модернизација подразумева склад између традиције и иновације, уклапање у међународне цивилизацијске обрасце и масовно познавање страних језика, и то не само "великих", али и модерно језичко самоочување.

Потоње је немогуће без сталног бдења над изградњом што савршенијег и што хомогенијег стандардног језика, српског, без јаловог жала за пропуштеним приликама да његова народна основа, његова говорна база, буде шира него што јесте. Што се пак тиче разноликих, (потребама примереним) књижевнојезичких стилова, примерених стварним потребама, као и обиља разноврсних урбаних говорних идиома, - они се, ионако, сами понајбоље чувају и слободно "развијају", коегзистирајући, без бдења и организоване бриге надлежних установа, са такође неокамењивим језичким стандардом.

Говорна база српскога стандардног језика може и даље бити шира од наше народне заједнице ако се она, због огорчења и фрустрације, не затвори и изолује, ако не (п)остане подложна самоубилачком дељењу и слабљењу без отпора. На ваљану изградњу језичког стандарда упућује нас на боље, аутентично, читање Вука Караџића и Ђуре Даничића, великана свог времена, а тиме и српскога културноисторијског свевремена. У њиховим становиштима није тешко откривати "недоследност" и недогматичност, променљивост и еволутивност. Та својства, свакоме нараштају неопходна, зависе од отворених, што отворенијих, очију према окружењу, ближем и даљем. То окружење стално се мења, нудећи нова знања и нове (само)спознаје, лингвистичке и опште, јер у језику и јест и није све.

Краћу верзију овог текста изложио сам на другом, међународном, научном скупу Актуелни проблеми српског језика, одржаном у Градској библиотеци у Суботици, 22–24. октобра 1997. године, на којем је поднето 35 реферата. Зборник под насловом Актуелна питања граматике српског језика објављен је две године касније, 1999.

Фусноте

1 У ком су смислу равноправни, подробније је разјашњено у Језичком приручнику (Ивић П. + 3 1991: 19).

2 "Зато се овде не смемо ослонити искључиво на језик књижевности, јер он не може (и не сме) илустровати безбојност просека" - написала је давне 1965. Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1965]: 150–151), којој дугујемо многа теоријска расветљења стандарднојезичке проблематике па и синтагму безбојност просека.

3 Ево шта о речима с морфемом опћ каже Вук (Караџић 1945: 55–56): "Гдје се у језику нашему Славенско щ претворило у ћ, гдје ли је остало, да се изговара шт, то се мора из народнога говора научити и знати. Врло мало ријечи има, у којима се може чути овај изговор на обадва начина, као н. п. што се у Бачкој и Сријему говори општина: први је овај изговор узет из Славенског језика (као и свештеник мјесто свећеник), други је управо по својству нашега језика."

Данас се, додуше, не би могло рећи да таквих речи "врло мало има": осим речи општина, општински и свештеник, ту су општинар, саопштити, уопштити и изопштити с одговарајућим несвршеним глаголима (саопштавати, уопштавати и изопштавати), и њима примереним глаголским именицама (саопштење, саопштавање итд.), па и приопштити у значењу "узгредно саопштити", затим освештавати, општило у значењу "медијум" или "средство општења", али је мало оних "по својству нашег језика", међу којима су уочљиви свећа и освећење у значењу "освешта(ва)ње" (дакле не освештење, етимолошки везано за морфему [с]вест).

Писање и говорење гласа х "гдје му је по етимологији мјесто", за шта се Вук определио у зрелијој фази свога стандардолошког науковања (1836), 18 година после првог издања Српског рјечника (Караџић 1986 [1818]), - много је боље прошло у потоњем, одн. савременом, језичком стандарду него глас ћ уместо старословенске секвенце шт. У ствари, глас х бива у језичком стандарду само понекад замењен са ј (нпр. кијати, промаја) и в (мува, сув), односно изостављен, махом у позајмљеницама (историја, сат). Фонема х бива заправо замењена или изостављена "по изузетку", док ћ уместо шт у стандарду не остаје "по својству нашега језика", него опстаје по веома ретком изузетку.

Изузетку би, међутим, ваљало придружити и ликове опћен и опћени, и то не само због поштовања Вуковог начела опћена правилност него и због чињенице да се суфиксом -ен и -ени успоставља двовидност тога тако важног придева, слична оној код придева друштвен(и), где двовидност производи и значењску разлику (друштвен = склон дружењу: друштвени = који припада друштву, који се односи на друштво). Осим тога, прилог опћено попунио би једну преводну празнину (енг. generally speaking = опћено говорећи, где не задовољава ни опште, ни генерално, ни шире, које се толико раширило у шаљивој поштапалици "а и шире").

4 "Савремене нормативне граматике" нисмо имали ни пре 40 година, а немамо је ни данас. На то, као и на неке друге проблеме, упозорила је овако Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1957]: 15-16), узимајући за прву базу Једног поређења […] Вуков Правитељствујушчи совјет сербски (Караџић, 1969 [1860]): "Фиксирати другу базу - савремени књижевни језик - много је тежи посао. Савремене нормативне граматике, као што је познато, немамо. Ослонити се на језик каквог модерног писца не би било довољно сигурно. Књижевници потичу из свију крајева наше земље носећи са собом своје локалне језичке особине; уз то, они себи допуштају разне слободе у писању, а често су под међусобним језичким утицајима. Најпогодније је, у ствари, узети као мерило за поређење језик који се огледа кроз штампу, радио, филм, другим речима - онај језик наше данашњице који се због масовног карактера више стандардизовао од језика лепе књижевности." Велика Стевановићева двотомна граматика (Стевановић 1964, 1969), иако драгоцена, остала је, првенствено, дескриптивна граматика српскога књижевноуметничког стила с краја 19. и у првој половини 20. века.

5 Тај 10-фазни модел, без обзира на то што свака фаза није (била) обавезна у сваком стандарднојезичком случају нити је обавезан такав редослед фаза, изгледа овако: селекција = одабирање, дескрипција = описивање, прескрипција = прописивање, елаборација = разрађивање, акцептација = прихватање, имплементација = примењивање, експанзија = ширење, култивација = неговање, евалуација = вредновање, реконструкција = преправљање. Последње три фазе, заправо, барем потенцијално, увек су актуелне.

6 Део стручне и културне јавности доживео је као слабост, одн. као странпутицу, и одлуку српских власти у Републици Српској, донесену за време рата, у јесен 1993, да се у традиционалној ијекавској средини даде социолингвистичка предност екавском изговору и правопису српског језичког стандарда. (Тај стандард, упркос ијекавици Вука Караџића, готово митолошке личности српске културе, и поред великих ијекавских подручја у самој Србији, већ сто година влада у највећој српској земљи.) Међутим, у тој се одлуци Републике Српске устрајало, па је она чак и озакоњена. Додуше, на српском језичком подручју данас постоје два закона о службеној употреби језика, у Србији (Закон о службеној употреби 1991) и Српској (Закон о службеној употреби 1996), који се суштински не разликују. Унификацији српског језичког стандарда, која је потпуно природна последица распада бивше СФРЈ и рационалан одговор на новонасталу социолингвистичку ситуацију, стављене су, углавном, две начелне примедбе, које се своде на ово:

1. Можда није изабран прави тренутак за тако значајну одлуку и

2. Могле би настати штетне последице за националну културу у том смислу што би отцепљене истојезичке земље могле "преотимати" српско ијекавско књижевно наслеђе.

Одговор стручних и у стандардологију (социолингвистику) упућених људи, мада није био једногласан, сводио се на следеће закључке:

1) Што се тиче тренутка, њега и иначе бира историја, тј. осмишљени народни покрет или овлашћена државна установа, а не појединац, о ма коме да је реч, премда је важно ко усмерава историјске догађаје.

2) Што се пак тиче могуће штете по националну културу, она је већа ако се остане при стандарднојезичкој разједињености, која, и иначе, у српском језику има два вида, ћириличко-латинички и (право)изговорно-правописни (екавско-ијекавски). Управо та разједињеност крије опасности по интегритет српске језичке културе.

3) Српска језичка култура унифицира се само на нивоу стандардног језика, и то међу последњима у Европи.

4) Осим тога, установили су чврсто опредељени поборници унификације, српски литерарни корпус остаје онакав какав јесте, дакле и ијекавски, онолико колико је такав био, јер се неће "преводити" са српскога на српски.

5) Не постоји никаква запрека да ијекавски изговор остане и у новом литерарном стваралаштву (напротив!), и то не само у Црној Гори него и на целом српскоме говорном подручју.

6) И, најзад, али не и на последњем месту, нема никаквог ограничења да ијекавица, где год је подупире дијалекат, остане за вечност у говорним идиомима, руралним и урбаним, "чистим" и супстандардним. (Да додам у овој прилици: И нема разлога за то да и званични, а не само Караџићев и Даничићев, превод Библије не остане заувек ијекавски, те да се ијекавица у српском језику тако сакрализује.)

7 Сву деликатност црногорског питања битно друкчије уочава и доживљава проф. др Слободан Вукићевић у своме дугом, фељтонизираном, тексту с наднасловом Посљедњи поход на Црну Гору (Вукићевић 1997), бранећи своју републику од "великодржавних насртаја" што долазе од двојице угледних правника - академика Миодрага Јовичића, који се залаже за претварање србијанско-црногорске федерације (СРЈ) у регионалну државу са 13 јединица (Јовичић 1996), и Гавра Перазића, који право на самоопредељење признаје "ширем етносу" (тј. свим Црногорцима у СРЈ), а не етнички разноликим становницима Црне Горе, међу којима се само 380.467 (62%) њих изјашњавају као Црногорци (Попис становништва 1993 [1991]).

8 Милка Ивић особито истиче луцидно мишљење С. Новаковића да је Вук "излетао напред за 'јужни говор'", а онда "непрестано попуштао онима који тај говор не би хтели примити", као и његов закључак да су "дискутабилне" неке Вукове тврдње о предностима "јужног наречја". Још је оштрији Новаковићев прекор, упућен Караџићу у истом контексту, да "интересе народног уједињавања" није увек држао у видном пољу (Ivić M. 1997 [1995]: 112–113), мада су они важнији од сваке језикословне појединости.

9 Напросто, П. Ивић није могао да не упути благ прекор Вуку Караџићу што је и сам пристао ("морао пристати") на екавско-ијекавско "двојство" кад је увидео да "свесрпско решење" с ијекавским изговором "није могло проћи", док "на трећу солуцију, уопштавање екавице, он није ни мислио, или није хтео да мисли" (Ивић П. 1995 [1994]: 51). Да невоља буде већа, Караџић је могао, али ни то није хтео, одступити од строго фонолошког начела у корист очувања графеме јат (п), која би обезбедила "уједињену писменост" уз очување "разуђене усмености" и ослободила нас толиког трошења националне енергије у толико небитну ствар, која би и даље, буде ли зле среће, могла дејствовати као политички динамит.

 

 

Српски језик

Етно-конфесионални, културноисторијски, правно-политички
и социолингвистички оквири настанка, опстанка и развоја српског језика

Српски и хрватски сматрани су деценијама једним језиком и називани српскохрватским у земљи и иностранству. Да би страни, нарочито нејужнословенски, корисници овог приручника могли што лакше разумети како се један (индо)европски и словенски језик, с распадом бивше Југославије,1 готово (или можда - привидно) одједном, 90-их година XX в. почиње сматрати трима језицима и називати се са три (национална) имена, - мора се дати сажет приказ (културно)историјских и социолингвистичких оквира настанка, опстанка и развоја тог феномена. Разумети те оквире једнако је важно колико и упознати чисто лингвистичке чињенице, фонемске, графијске, ортографске и опште граматичке категорије.

У словенском свету, осим на његовом јужном крилу, није се догодио случај да два народа добију исти језик, исти књижевни језик, одн. исти стандардни језик. Та истост језика - идеолошки припремана у првој половини XIX в., декларативно обзнањена тачно 1850.2 а, фактички, разговетно и неопозиво успостављена у последњој деценији тог века - десила се двама старим јужнословенским народима, Србима и Хрватима.

Одлуку да се створи један књижевни језик за оба народа (о трећем и четвртом истојезичком народу тада није могло бити ни говора) нису донели Срби, него Хрвати, прихвативши модел књижевног језика који је за Србе утемељио и нормирао Вук Караџић (1787–1864).3 Нарочито важну улогу у одлуци Хрвата да прихвате Караџићев модел српскога језичког стандарда играла је 1878. година (Берлински конгрес). Те је године Босна и Херцеговина ушла у састав Аустроугарске. Тако је постало готово очевидно да Караџићев српски стандарднојезички модел може најбоље послужити ширењу и хрватског утицаја и националне свести у БиХ, а тиме и амбицији хрватских политичких стратега да Хрватство постане реалан кандидат за тријалистичко преуређење Монархије.

Када је четрдесет година после тога Аустроугарска уништена и кад је силом прилика створена прва заједничка држава Јужних Словена (без Бугара), испрва под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918), на дневни ред хрватске националне политике одмах је дошло питање отцепљења од те државе, тј. њено разбијање, уз истовремено нерасположење према српско-хрватскоме књижевнојезичком јединству, које је нову државу чинило комуникацијски "природном" заједницом. Одупирући се делатном успостављању те државе, планери хрватске политике имали су у виду да ће у случају разбијања Југославије заједно са Хрватском поћи и сви они крајеви који су у међувремену били освојени или придобијени за Хрватство акцијом Римокатоличке цркве и претходно мудро вођеном језичком политиком. И не само ти крајеви.

Заједно с политичким издвајањем требало је да иде и језичка дезинтеграција. Осим тога, тада, у новим државним околностима, борба против проблематичнога језичког заједништва, колико год парадоксална, била је један од најбољих облика борбе против политичког заједништва. Исте политичке тежње, латентно или јавно, остале су и након 1945, у "новој" Југославији (понешто проширеној, и то у корист Хрватске и Словеније). Југославија је обновљена под вођством Комунистичке партије Југославије, на чијем је челу од 1939. стајао хрватски комуниста Ј. Б. Тито (1892–1980), својевремени аустроугарски наредник, вођа партизанскога антифашистичког покрета (1941–1945) и потоњи председник Савезне владе ФНРЈ (1945–1963), једини маршал Југославије, први, једини и доживотни - председник Републике (1953–1980), врховни командант њених оружаних снага, вођа револуције и вођа једине партије, Савеза комуниста Југославије, три пута проглашаван за "народног хероја".

Да би се језичка, етнографска и политичка проблематика на словенском југу у XX в. још више компликовала, комунистичка етнологија у бившој (социјалистичкој) Југославији, на самом почетку своје владавине, па и пре тога, нашла је за потребно да Црногорце4 прогласи засебним, трећим, а у својој зрелој фази, крајем 60-их година, и Муслимане - као оделит, четврти, истојезички народ, формално само у БиХ а фактички и изван ње.

Муслимани, претходно национално неопредељена верско-културна заједница, поткрај 60-их година XX в. признати су, заправо "октроисани", као засебан (конститутивни) народ СФРЈ. У симболичкој равни то је признање озваничено начином писања њиховог имена. Наиме, припадници верских заједница у "српскохрватском", словеначком и македонском језику пишу се с малим почетним словом, али су муслимани, кад су проглашени засебним народом, морали бити писани с великим почетним "М" - МУСЛИМАНИ.

Непрекидна језичко-политичка борба Хрвата имала је три кулминационе тачке: 1) у доба непосредно пре него што је Други светски рат захватио Југославију, а поготову у време хитлеровске окупације и програмиране геноцидне политике вођене све време у Независној држави Хрватској (НДХ), испостави Трећег рајха у југоисточној Европи; 2) у време Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), која је претходила тзв. масовном националном покрету, на чијем су челу били хрватски комунисти (1969–1971), када је на прилично отворен начин формулисана амбиција да Хрватска крене у сецесију; 3) у доба кад се приступило остварењу "повијесног сна хрватског народа", формулисаног у инаугуралном говору првог председника (Републике) Хрватске Фрање Туђмана (1990).

Хрватску језичко-политичку борбу олакшала су друга два национална покрета у Титовој Југославији, један, стари (словеначки), и други, нови (македонски), организован још током антифашистичке борбе у Другом светском рату и озваничен у новој ФНР Југославији. У ту борбу су, на специфичан начин, биле укључене политичке олигархије свих бивших југословенских република, па и оне у двема аутономним покрајинама, Војводини и Косову, које су после 1974. само формално остале "у саставу" Србије.

У новим приликама, насталим с рушењем бољшевичког социјализма у свету (крајем 80-их и почетком 90-их година XX в.), планери хрватске политике могли су поново рачунати на савезништво с Муслиманима, будући да су се и они желели ослободити заједништва са Србима. Муслимани, који говоре језиком истоветним са српским, држали су у злопамћењу честе устанке Срба у БиХ, који су поткопавали турску власт у томе турском "пашалуку" и угрожавали њихове привилегије у њему, а муслимански феудалци и њихови исламски поданици у 19. в. управо су из БиХ водили неколико неуспешних турских похода преко реке Дрине на устаничку Србију. Књижевни језик Хрвата одавно је био такав да није представљао препреку за савезништво с Муслиманима. Осим тога, огромна већина Муслимана била је свесрдно укључена у Павелићеву НДХ (1941–1945), при чему су и многи Муслимани активно суделовали у државном терору и програмираним покољима Срба.

Међутим, у догађајима који су настали 1992. муслиманско вођство није водило политику усклађену са хрватским националним интересима, већ се често сукобљавало са хрватским вођством и мирило се с њиме само уз велики притисак западног света. Осим тога, у БиХ је вођен жесток оружани сукоб између Хрвата и Муслимана 1993–1994, смирен у пролеће 1994. њиховим присилним уједињавањем у федерацију на делу територије бивше БиХ. Ново држање Муслимана у БиХ, па и изван ње, и њихова тежња да се у најновије време и етнички нормално номинирају нашли су упориште у моралном препороду муслимана у свету, који је настао поглавито 70-их година овог века као резултат огромног повишења цене нафте, наглог богаћења многих исламских земаља и нарасле свести о зависности Запада од арапске и уопште исламске нафте.

Политички процеси у бившој СФРЈ у раздобљу 1967–1974. водили су битном смањивању уставних надлежности савезне државе и јачању република као националистичко-етатистичких творевина. При томе су аутономне покрајине унутар СР Србије "избориле" готово истоветан статус као републике, укључујући и стварање паралелних армија названих "јединицама територијалне одбране". Стога је овакво декомпоновање савезне државе нарочито погађало Србију и српски народ, који је од давнина живео у пет (од укупно шест) југословенских земаља. (Осим у Србији и Црној Гори, Срби су у великом броју живели у СРБиХ, где су сачињавали између 45%, 1948, и 32% становника, 1991, док је њихов број у СРХ варирао између 15% и 12%, а у СРМ износио је формално око 3%, али су се многи Срби на пописима становништва изјашњавали као "Југословени", Македонци или друкчије.)

Иако су привидно били добро заступљени у партијско-политичком, државном, војном и полицијском апарату Титове Југославије, Срби су у њој били и политички, и државноправно, и културно, и језички потискивани. У једнопартијској (комунистичкој) држави сваки је алтернативни друштвени и национални покрет био јавно потискиван, а потенцијално најмоћнији, српски, био је не само највише потискиван него и свесно окривљиван за све и свашта што у тој држави није ваљало. Аутономне покрајине биле су успостављене само у Србији, наводно ради заштите етничких мањина, али не и у Македонији, Хрватској и БиХ, где за заштиту посебних етничких ентитета није било мање него чак и више разлога. Зашто су Срби у другој Југославији били толико потискивани? Титова неограничена моћ и изузетна политичка вештина (као и фаворизовано хрватско и словеначко политичко окружење, које није скривао) играли су у томе важну улогу. У два маха Тито се жестоко обрачунао с истакнутим и моћним српским вођама у партијском и државном врху, најпре с М. Ђиласом и његовом либералном (1954) а потом с А. Ранковићем и његовом конзервативном струјом (1966), док су еквивалентни хрватски и словеначки олигарси остајали на власти све до смрти (Е. Кардељ, 1979, и В. Бакарић, 1983). Српска политичка елита добро је разумела шта јој се може догодити ако се евент. жустро буде залагала за српску националну ствар. Слом јој се, и без таквог залагања, догодио 1972, кад је друга генерација комунистичке елите, с М. Никезићем и Л. Перовић на челу, оптужена за "либерализам" и макнута с власти десетак месеци након што је Ј. Б. Тито срушио хрватско вођство (1971), са С. Дабчевић-Кучар и М. Трипалом на челу, оптужено за "национализам" и "сепаратизам". Практично, све промене у устројству Југославије у Титово доба биле су усмерене на постепено погоршавање политичког положаја Срба у Југославији, што је истовремено водило слабљењу јединства земље. Слабљење политичког положаја Срба било је чврсто повезано и с онемогућавањем српске језичке и културне целовитости. На историји ће остати да пресуди да ли се свемоћни и дуговечни неприкосновени владалац Ј. Б. Тито приклањао лукавим предлозима својих хрватских и словеначких саветодаваца не схватајући да тиме припрема и рушење властитог дела, или је можда распад Југославије био и његова жеља.

Да свега тога није било, да није било толико системских припрема за разлаз и слабе стручно-политичке оспособљености заједничке националне армије (ЈНА) да му се адекватно супротстави, тј. да бар она понуди и зајамчи оквир мирољубивог изласка из кризе, ни распад СФРЈ почетком 90-их година не би текао на онако хаотичан и крвав начин. Не би било ни покушаја да се невештом спољном интервенцијом на развалинама СФРЈ одржи Босна и Херцеговина, оптимистички виђена и обликована, док је цветао комунизам, као "мала Југославија", средиште и борбено језгро велике јужнословенске социјалистичке државе, у ствари језгро лишено државотворне традиције5 (Kisindžer: 1997 [1996]). Што се пак тиче заједничког језика за већину становника СФРЈ, "српскохрватскога", он је у наведеном раздобљу (1967–1974), остајући без додатних атрибута једино у Уставу СР Србије, бројним уставним амандманима већ био овако разједначен и преименован у уставима трију других република: "хрватски књижевни језик, стандардни облик народног језика Хрвата6 и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски" (чл. 38 последњег социјалистичког устава Хрватске), "српскохрватски односно хрватскосрпски језик ијекавског изговора" (чл. 4 последњег устава СРБиХ) и "српскохрватски језик ијекавског изговора" (чл. 182 последњег устава СРЦГ). Међутим, изван те уставноправне сфере, у оптицај су улазили и следећи називи истог језика: "стандардна новоштокавштина" (у [квази]научним дискурсима, поглавито у Хрватској), "босанскохерцеговачки стандарднојезички израз српскохрватског односно хрватскосрпског језика" (у политичком, [квази]социолингвистичком дискурсу у Босни и Херцеговини) и (сасвим ретко) "црногорски стандарднојезички израз", односно (најређе, такорећи "дисидентски") "црногорски језик" (у Црној Гори), лансиран и подржаван из Загреба, чак с највишега политичког места (Bakarić 1978 [1977]).7

Хрватска је још 1991. захваћена међуетничким оружаним сукобима због агресивне дискриминације и грубе обесправљености српског становништва, као и због свог противуставног отцепљења и самопроглашења за суверену државу. Међутим, Хрватска је награђена међународним признањем већ почетком 1992. упркос сецесији од међународно признате СФРЈ. Када је и Босни и Херцеговини понуђено међународно признање ако се и она на референдуму, и без српског учешћа, за њега изјасни, избио је дуготрајан међуетнички и интерконфесионални рат априла месеца 1992. У том рату све три стране, Срби, Хрвати и Муслимани, биле су међусобно оружано сукобљене. Био је то суров рат, дубоких домаћих корена, који је међународна заједница фактички "заказала" и све време преносила на телевизији. Оба та међусобно повезана рата трајала су до у јесен 1995. и завршила се пропашћу РС Крајине и поделом БиХ.8 Након распада бивше Југославије, из јавног оптицаја убрзо излазе сви лингвистички украси титоизма (1945–1980) и посттитоизма (1980–1990). На сцену се "враћају" српски језик (у Србију и Црну Гору, уз уставну и законску подршку) и хрватски језик (у Хрватску). Ти су називи унесени у правно-политичке документе Републике Српске и Републике Српске Крајине, односно Хрватске Заједнице/Републике Херцег-Босне, које су формиране на територији бивше СРБиХ, односно бивше СРХ.

Фактичка подела БиХ на три етно-конфесионалне територије током 4-годишњег рата (1992–1995) и њена формална, правно-политичка подела на два државна ентитета, једну федерацију и једну сепаратну републику, под одлучујућим америчким утицајем (март 1994), природно су субјективизирале и опуномоћиле и трећи народ, (само)проглашен за Бошњаке, у најновије доба и с "новим", оделитим језиком, који им је у америчком граду Дејтону (Dayton) признат под називом - босански језик.9 После међународног споразума у Дејтону, 21. новембра 1995, Муслимани/Бошњаци и званично располажу засебним називом језика, али не располажу засебним, самосталним, већ само, са Хрватима успостављеним, заједничким државним ентитетом - Муслиманско-хрватском федерацијом. Та федерација, званично названа Федерацијом Босном и Херцеговином, издељена је на хрватске и муслиманске кантоне. Српски државни ентитет, под називом Република Српска, није подељен на кантоне.

Новија историја српског и хрватског језика, у коју улази и најновије успостављање бошњачког, има и своју нормативно-терминолошку предисторију, донедавну и давнашњу.10 Ова три језика, у своме стандардном виду, могу се и даље сматрати етничким, односно националним варијантама истога стандардног језика. Тај сложени, сада троназивни, стандардни језик заснован је на данас "заједничком", претежно (некад скоро искључиво) српском новоштокавском дијалекту, односно на српском штокавском вернакулару.11

Донедавно је постојала општа сагласност сербокроатиста у СФРЈ и изван ње око тога да у српскохрватском језику постоје три основне дијалекатске групе, односно три дијалекатска комплекса, у новије време називана - нар(ј)ечјима. Реч је о чакавском, одувек само хрватском и, по мишљењу истакнутих слависта старије генерације, А. Лескина (Leskien 1914), Ф. Миклошича и др. (упор. Белић 1925: 32–33), првобитно једином изворном хрватском језику; затим о штокавском, у новије време српско-хрватском,12 односно, у најновије доба, српско-хрватско-бошњачком наречју; и, најзад, о кајкавском наречју, у многим елементима блиском или чак једнаком словеначком језику, тако да је то наречје могло послужити као основа хрватско-словеначке стандарднојезичке симбиозе.13 Ако су, а јесу, холандски и фламански језик (као унеколико засебни стандардни видови истог језика) - националне варијанте низоземског језика, онда су српски, хрватски и бошњачки језик националне варијанте српскога, односно штокавскога српскохрватског језика. Припадност чакавског, штокавског и кајкавског наречја једноме језичком систему, једноме "народном језику", проистекла је из тога што је штокавски стандардни језик био виђен и доживљаван као један ентитет, једно биће, један језик. Осамостаљивање српскога и хрватског језика, прецизније хрватскога од српског, већ има за последицу друкчије виђење дијалекатске слике "српскохрватскога језика". Она је сада таква да се може, и мора, рећи да Срби и Бошњаци имају само један, заједнички, вернакулар. Међутим, Хрвати имају три вернакулара (од којих су чакавски и кајкавски остали засебни "бесплодни језици", без свога стандардног лика), које само Хрвати могу посматрати и доживљавати као један вернакулар. То је природна, законита последица језичког разлаза Срба и Хрвата, односно Срба, Хрвата и Муслимана/Бошњака, без обзира на то што је тај разлаз, како би рекли хрватски језикословци, само вредносна, дакле друштвена, односно политичка, социолингвистичка (Katičić 1986 [1974]: 41–64), а не чисто језичка стварност.

Чињеница да се једним језиком изворно служе, као родни говориоци/енг. native speakers, два, три или више народа - није никакав изузетак у светским размерама. Енглески, шпански, португалски а донекле и француски језик доживели су трансконтиненталну експанзију и постали "родним језицима" већег броја народа и држава, односно нација. Није изузетак ни у унутаревропским размерама. Фламанци или фламански Белгијанци и Холанђани истојезички су народи, чији вернакулар реално сеже далеко изван Фландрије и Холандије, у доњонемачко море, које се стандардолошки оплодило изван СР Немачке (СРН/BRD). У СРН, Швајцарској и Аустрији средњонемачки и горњонемачки дијалекти основица су високонемачкога стандардног језика; стога Немци, Аустријанци и етнонемачки Швајцарци баштине исти језик, исти високонемачки језички стандард, у којем се могу, нарочито у лексици, распознати "националне варијанте". Изузетак је у југоисточној Европи само то што се у кроатистици, па и у целој сербокроатистици, нарочито у другој половини XX в., настојало порећи суштински моноетничко извориште штокавског вернакулара и моноцентрично порекло модерног вишеетничкога језичког стандарда - српско. Или се излазило с недоказаном (јамачно и недоказивом) хипотезом да су пре турског освајања југоисточне Европе постојала два новоштокавска наречја (Brozović 1978: 11–12), источно ([про]српско) и западно ([про]хрватско), која су се, због миграције источноштокавског становништва на запад, стопила у једно.

Сваком је очигледно да је Енглеска извориште и енглеског вернакулара и енглескога стандардног језика, као што су и Кастиља и Португалија изворишта својих вернакулара и својих стандардних језика, шпанскога (кастиљанског) и португалског. Историјско Српство,14 слично томе, родни је оквир древнога српског језика, а Србија изворна земља српскога језичког стандарда. То је тако, без обзира на етно-конфесионално диференцирање, потоње доименовање и преименовање српског језика, старије и новије, и његово варијантно подешавање и преудешавање његовог лика. Све се то, уосталом, збивало у складу с потребама несрпских националних покрета, старијега, хрватског, и новијег, или сасвим новог, муслиманског, одн. бошњачког. Савремени бошњачки покрет на српском говорном подручју, којем снагу даје подршка исламског света, долази сувише касно да би могао, осим голом спољном силом, обухватити православне и римокатоличке хришћане, одавно уклопљене у српски и хрватски народни (и национални) корпус. Сувише касно, нарочито за Србе, којима су помесна (регионална), заправо етничка, хришћанска црква, и пре и после турског освојења, дуга предтурска средњовековна државна традиција, као и потоње непрестано одупирање исламу, оличеном у турској владавини, - столећима обезбеђивали њихово етничко распознавање и очување. (Наравно, дијахроно, историјско Српство један је феномен, а синхроно, актуелно Српство - други. Примерице, грађани Дубровника - увећаног крајем XIII в. спајањем двају насеља, ранијега романског и у његовој близини створеног словенског, односно српског, који ће потом [почев од XV в. као република, с територијалним проширењем и пре и после тога] постојати све до почетка XIX в., до 1806, када су Дубровник окупирали Французи и укључили га 1808. у Илирску провинцију - имали су, све време, поред локалног, и осећање [нај]ширега словенског припадања. Међутим, десетине списа сачуваних у Дубровачком архиву на латинском језику сведоче о томе да су стари Дубровчани, осим латинскога, употребљавали и етнички језик у комуникацији с околним светом, који су означавали синтагмом lingua serviana [никада - lingua croata]. То не значи да су стари Дубровчани, током трајања Дубровачке републике, уз српски језик, разговетно чували и српску етничку свест, али указује на то да је кроатизација Дубровника, крајем XIX и почетком XX в., заправо новија појава. Она није нелегитимна због саме чињенице да се збила, без обзира на то што је много угледних Дубровчана до смрти устрајавало у своме српском осећању и самоодређењу - и у XX в. Колико је оправдано назив хрватски језик ретроспективно "придавати" старим Дубровчанима - друго је питање. Са ширега европског становишта, наравно, друго је питање и то колико је уопште нормална појава преименовање једнога језика. Немачком и енглеском језику такво се преименовање нигде није десило - ни у Аустрији ни у Швајцарској, ни у Америци ни у Аустралији.)

Хрватска није аутентични родни оквир савременога хрватскога језичког стандарда. Она би то била да је тај језички стандард заснован на каквом амалгаму трију хрватских вернакулара, или бар да је тај стандард остао при самосвојном еволутивном путу, и том путу примереној разради и интегративној стилизацији локалних штокавских књижевних идиома. Тих идиома, које су баштинили штокавски католици (били они Словени/Словини/Словјени, Хрвати или кроатоидни Срби), било је много. Настајали су на простору данашње Хрватске и, делимично, Босне. Међутим, догодио се социолингвистички преокрет, прави језички рез, који су поткрај XIX в. учинили хрватски вуковци (присталице језичког модела српскога језичког реформатора Вука Караџића и његовог српског наследника Ђуре Даничића [1825–1882], делатног доста година у Загребу [1867–1873, 1877–1882]). Да се ишло еволутивним путем, лик хрватскога језичког стандарда био би знатно другачији, а не суштински подударан са српским, караџићевским.

Сличан, али и различит, социолингвистички преокрет код Срба збио се у првој половини XIX в. И код Срба, у њиховим развијенијим срединама, у јужној Угарској и Србији, крајем XVIII и почетком XIX в., било је покушаја да се крене еволутивним путем - постепеном вернакуларизацијом црквенословенских идиома. Тих црквенословенских идиома било је више: српскословенски и рускословенски, као и њихова мешавина с руским вернакуларом и српским народним идиомима. Та мешавина називана је славеносрпским језиком. Еволутивна фаза која је непосредно претходила револуционарном захвату Вука Караџића назива се доситејевски језик, по Доситеју Обрадовићу (1742–1811), књижевнику, филозофу и народном просветитељу из Баната (тада јужна Угарска), који је био први министар просвете у устаничкој Србији (1811). Савремено Хрватство у језичком смислу изједначило се са Српством својом вољом, и знатно пре стварања Југославије.15 Међутим, та стандарднојезичка интеграција никад није била праћена реалним етногенетским и културолошким уједињавањем, а још мање стварним расположењем да се гради заједничка државна кућа. Због њиховог изостанка, с распадом бивше СФР Југославије, бива радикално оспорено и стандарднојезичко јединство, вредносно порекнуто и много раније, знатно пре распада те државе, због чега је оно, нарочито у БиХ, означавано еуфемизмом заједништво.16

Какав језички преокрет спремају Бошњаци, тек ће се видети. Ни они не могу лако искочити из колосека у којем су били док није било могућности или интереса да следе какав други, паралелни колосек, друкчији од караџићевског. Ако желе, у новим државним околностима, уистину кренути властитим колосеком, биће им знатно теже него Србима и Хрватима, с којима се нису могли национално идентификовати. Ако је судити по Правопису босанскога језика (Halilović 1996), ствар се засад своди на неколико ситница: на употребу фонеме /h/ и где јој јесте и где јој није по етимологији место, нпр. mehak: mek ,weich‘, kahva: kafa ,Kaffee', lahkomislen: lakomislen ,leichtsinnig', hudovica: udovica ,Witwe', promaha: promaja ,Luftzug' (норма у српском са /j/, јер /h/ није обавезно свугде где му је по етимологији место) итд.; даље, ту је футур код глагола на -ti (нпр. raditi ,arbeiten'), као у хрватском, где је футур такође обавезно двочлани глаголски облик, и кад му претходи помоћни глагол ht(j)eti ,werden/wollen' и кад му тај глагол следи, дакле, ja ću raditi и radit ću, а не као у српском, где је, уз двочлани лик (ја) ћу радити, једино исправна сложеница радићу - једнако и у изговору и у испису; затим, ту су нпр. ликови potjecati и utjecati (s jekavskim refleksima jata)С*, а не с превојем (i << e), као у српском, где су стандардни двозначни ликови потицати/истицати ,abstammen'/,ausfließen', одн. ,hervorheben': тећи ,flieЯen' и таћи/тицати ,berühren'. И, коначно, бошњачки нашироко отвара врата турцизмима: adet поред običaj ,Sitte', ahbab поред prijatelj ,Freund', akšam поред sumrak ,Zwielicht', amidža поред stric ,Onkel' итд. Извесно изненађење представља чињеница да се и ћирилица, барем декларативно, прихвата и као бошњачко писмо, јер је њоме "pisan i tiskan dio naљega jezičkog naslijeđa" (Halilović 1996: 16). У бившој СФРЈ код Муслимана/Бошњака била је готово сасвим потиснута свест о ћириличком наслеђу, којег има и код Хрвата, али просечну хрватску свест одавно карактерише изразита одбојност према ћирилици.

До језичког заједништва, колико год оно било и даље реално, очигледно више никоме није стало, па ни Србима, који су се према њему последњи охладили. Бивша Југославија у неком је, непотпуном, смислу била нација, заправо мултиетничка држава, али задуго у функционалном смислу и нација. Она је своје релативно дуго постојање у XX в. у знатној мери дуговала чињеници да се бар 75% њеног становништва користило истим стандардним језиком. Њиме се, као другим матерњим језиком/енг. second mother tongue, такође служила већина Словенаца и Македонаца. Наравно, они су се у ужем државном оквиру, у својим "националним републикама", слободно и без икакве сметње служили словеначким језиком, постојећим у стандардном виду много пре 1918, одн. македонским језиком, који је, као стандардни језик, успостављен 1945.17 Српскохрватским су се, разуме се, служили и припадници националних и етничких мањина у бившој СФРЈ.

Научно-културне и наставно-научне институције које проучавају и негују српски језик у СР Југославији и Републици Српској, репрезентативне новије публикације о том језику те достигнућа и слабости у језичкој науци
и језичкој политици

Данас се српски језик изучава и негује у оквиру три академије наука и уметности (Српска, САНУ, Црногорска, ЦАНУ, и, најновија, у Републици Српској, АНУРС) - у Београду, Подгорици и Српском Сарајеву (односно у Бањој Луци); под окриљем Матице српске (МС, у Новом Саду), најстарије научно-културне организације међу Србима, основане 1826. у Пешти, мађарској престоници; на два филолошка факултета (фл. ф.) - у Београду и Приштини, те на шест филозофских факултета (фз. ф.) - у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Никшићу, Бањој Луци и Српском Сарајеву; у једином Институту за српски језик (ИСЈ), који делује у саставу САНУ; и, најзад, на шест учитељских факултета у Србији (Београд, Ужице, Јагодина, Врање, Сомбор и Призрен) и једноме у Српској (Бијељина). За неке од тих институција везане су најновије периодичне публикације и/или редовни научни скупови: Речник српскохрватског књижевног и народног језика (објављено 15 књига, отприлике половина предвиђеног броја, припрема и издаје ИСЈ); годишњак Јужнословенски филолог (објављене 52 књ., издање САНУ и ИСЈ); часопис Наш језик (39 књ., изд. ИСЈ); Ријеч, Часопис за науку о језику и књижевности (2 књ., изд. Институт за језик и књижевност Фз. ф. Никшић); годишњак Ономатолошки прилози (12 књ., изд. САНУ - Одељење језика и књижевности и Одбор за ономастику); Српски дијалектолошки зборник (42 књ., изд. САНУ и ИСЈ); Зборник Матице српске за филологију и лингвистику (38 књ., изд. МС - Одељење за књижевност и језик); Прилози проучавању језика (изд. Фз. ф. Н. Сад - Одсек за српски језик и лингвистику); Научни састанак слависта у Вукове дане, редовни годишњи скуп и зборник (26 књ., изд. Фл. ф. Београд - Међународни славистички центар); и однедавно часопис Српски језик (1 књ., 1–2/1996, изд. Научно друштво за неговање и проучавање с. ј., Фл. ф. Београд - Катедра за с. ј. са јужнослов. ј. и Фз. ф. Никшић - Катедра за с. ј.), као и Језик данас (само бр. 1/1997 - с поднасловом Гласило Матице српске за културу усмене и писане речи).

Међу нарочито релевантним приручницима за с. ј. и српску језичку културу, махом новијег датума, ваља издвојити следеће: Bugarski 1996 [1989, 1991, 1995], Uvod u opštu lingvistiku, Београд [књ. написана најпре као средњошкол. уџб.]. - Ćorić 1995 [1985], Srpski za strance, peto izm. izd., Beograd. - Ћупић + 2 1996, Слово о језику (Језички поучник), Београд. - Ивић М., 1997 [1990], О Вуковом и вуковском језику, Нови Сад. - Ивић П., 1986 [1971], Српски народ и његов језик, Београд. - Ивић П., 1990, О језику некадашњем и садашњем, Београд–Приштина. - Ивић П. + 3 Језички приручник, Београд. - Клајн 1994, Писци и писмењаци, Нови Сад. - Đukanović + 4 1986, Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch, I–II, herausgeg. von U. Engel und P. Mrazović, München, Novi Sad. - О лексичким позајмљеницама 1996, Суботица. - Ostojić 1985, O crnogorskom književnojezičkom izrazu, Титоград [Подгорица]. - Петровић 1996б, Школа немуштог језика, Нови Сад. - Правопис српскога језика, I. Правила и њихови основи, II. Речник уз правопис, 1993, прир. М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Нови Сад [Матица српска]. - Radovanović 1986 [1979], Sociolingvistika, Novi Sad. - Радовановић + 7 1996, Српски језик на крају века, Београд [истовремено, 1996, књ. објављена под насловом Српски језик, Ополе, Пољска]. - Речник српскохрватскога књижевног језика, 1967–1976, књ. 1–6, Нови Сад. - Станојчић 1987, Граматика и језик, Титоград [Подгорица]. - Станојчић, Поповић, 1995, Граматика српског језика, Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе, Београд–Нови Сад. - Стевановић 1964, 1969, Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I. Увод, фонетика, морфологија, II. Синтакса, Београд. - Стијовић 1992, Славенизми у Његошевим песничким делима [књ. релевантна за историју с. књ. ј. у XVIII и у првој пол. XIX в.]. - Љipka 1975, Jezički savjetnik, Sarajevo. - Телебак 1998 [1996], Говоримо српски (С лакоћом до језичке културе), Бања Лука.

Списак је далеко од исцрпности а у наведеним књигама, часописима и зборницима радознали читалац лако се може обавестити о даљој литератури. У њима су новија српска језичка ситуација и српски језик, нарочито у његовом књижевном и стандардном виду, добро представљени и описани, не увек с особито поузданом (ре)валоризацијом лингвистичких категорија и социолингвистичких факата. За српски језик, за разлику од хрватског и, с обзиром на почетне кораке, вероватно бошњачког (чије се развојне тенденције могу тек наслућивати), нису карактеристични оштри заокрети ни у којем погледу. Нису ни у погледу норме. У норми је на снази много тога имплицитног (проистеклог из одабраног и одавно прихваћеног стандарднојезичког модела, у којем има и архаичних и иновативних елемената), и узусног, а мало експлицитног, наредбодавног, октроисаног и изричито кодификованог.

Страна стручна литература (осим последњих неколико година живота под санкцијама) и бројни преводи релевантних страних стручних књига на српски језик доступни су српским лингвистима и широј научној и културној јавности. И учествовање србиста и других српских лингвиста на домаћим и међународним скуповима, као и њихово појављивање у страним стручним публикацијама, било је често.18 Живо је и транспоновање општелингвистичких знања из света, нарочито у последње две деценије. За ту ведрију страну српских лингвистичких прилика нарочито су заслужни србисти Милка Ивић19 и Павле Ивић,20 затим њихов ученик Милорад Радовановић, србиста и општи лингвиста, Ранко Бугарски,21 англиста и општи лингвиста, и Иван Клајн,22 италијаниста с јаким србистичким набојем. Смањују се многогодишње напетости у србистици, које су кочиле или онемогућавале многе неопходне пројекте у националној науци о језику и одбијале даровите младе нараштаје од тога да се масовније опредељују за ту струку. Па ипак, напредак и модернизација српске лингвистике на добром су путу. Српски језик изучава се на многим универзитетима у свету, на којима се он и даље често предаје у оквиру предмета који се зове српскохрватски језик. И после распада српскохрватске језичке заједнице, више социолингвистичког него лингвистичког карактера, српски језик, по броју говорилаца, остаје међу значајнијим словенским језицима, уз белоруски, чешки и бугарски, одмах иза рускога, украјинског и пољског језика. Ко научи с. ј., истовремено је углавном савладао х. ј. и б. ј. Преостаје му мало додатног труда да савлада њихове разлике.

Српску лингвистику ретко су захватале буре националистичке искључивости, које у њој никад нису попримале шовинистичку злоћудност, толико честу другде у бившој СФРЈ. Међутим, и у њој је било слабости, као што је нпр. закашњење у погледу благовременог стручног реаговања на сложене проблеме вишејезичности у бившој Југославији. Каснило се и у погледу ваљаног осмишљавања нове лингвистичке ситуације, настајале током дугогодишњег видљивог распадања српскохрватске језичке заједнице у неким њеним важним видовима. Није се пружао ни адекватан отпор својевременој неподношљивој бирократизацији језика.

Слабост је донекле и то што српској језичкој науци и култури недостају неки ваљани инструменти језичке стандардности, као што су нпр. вапијуће потребни нормативни речници и нормативне граматике. Нормативни једнотомни речник израђује се у Матици српској, која је још пре двадесет година издала шест књига Речника српскохрватскога књижевног језика (С*Речник/Rječnik 1967–1976), у чијој су изради суделовали и Хрвати, али су они остали са само две књиге свога латиничког пандана с истим садржајем, под насловом Rječnik hrvatskosrpskoga književnog jezika. Хрвати су одустали од даљег издавања тог речника још поткрај 60-их година XX в., кад је у Хрватској фактички одлучено да се напусти српскохрватско језичко јединство. Једнотомни нормативни речник српског језика, неопходан и у земљи и у свету, могао би бити припремљен до краја 1997. и издат током 1998. Нормативна граматика, по свој прилици, неће се појавити у догледно време. Око Правописа српскога језика (С*Правопис 1993 [1994]) појавиле су се несугласице међу српским лингвистима које су одгодиле његову примену. Озваничен је у октобру 1996, с тим што је на снагу ступио 1. јануара 1997. године, засад само у Србији.

Једно важно подручје националне лингвистике остало је готово сасвим непокривено, неистражено. То су урбани дијалекти, урбани супстандардни говори, који су, за разлику од изворних народних говора, тзв. органских дијалеката, дуго истраживаних и добро истражених, остали изван пажње лингвистичких установа, недовољно добро стручно екипираних. Нешто боље прошли су функционални стилови, односно регистри стандардног језика, мада ни о томе нема неопходних монографија.

И још нешто веома важно за с. ј. Део стручне и културне јавности доживео је као слабост, одн. као странпутицу, и одлуку српских власти у Републици Српској, донесену за време рата, у јесен 1993, да се у традиционалној ијекавској средини даде социолингвистичка предност екавском изговору и правопису српскога језичког стандарда. Тај стандард, упркос ијекавици Вука Караџића, готово митолошке личности српске културе, и поред великих ијекавских подручја у самој Србији, већ сто година влада у највећој српској земљи. Међутим, у тој се одлуци Републике Српске устрајало, па је она чак и озакоњена. Додуше, на српском језичком подручју данас постоје два закона о службеној употреби језика, у Србији (Закон о службеној употреби 1991) и Српској (Закон о службеној употреби 1996), који се суштински не разликују. Унификацији српскога језичког стандарда, која је потпуно природна последица распада бивше СФРЈ и рационалан одговор на новонасталу социолингвистичку ситуацију, стављене су, углавном, две начелне примедбе, које се своде на ово: 1) Можда није изабран прави тренутак за тако значајну одлуку и 2) Могле би настати штетне последице за националну културу у том смислу што би отцепљене истојезичке земље могле "преотимати" српско ијекавско књижевно наслеђе. Одговор стручних и у стандардологију (социолингвистику) упућених људи, мада није био једногласан, сводио се на следеће закључке: 1) Што се тиче тренутка, њега и иначе бира историја, тј. осмишљени народни покрет или овлашћена државна установа, а не појединац, о ма коме да је реч, премда је важно ко усмерава историјске догађаје. 2) Што се пак тиче могуће штете по националну културу, она је већа ако се остане при стандарднојезичкој разједињености, која, и иначе, у с. ј. има два вида, ћириличко-латинички и (право)изговорно-правописни (екавско-ијекавски). Управо та разједињеност крије опасности по интегритет српске језичке културе. 3) Српска језичка култура унифицира се само на нивоу стандардног језика, и то међу последњима у Европи.23 4) Осим тога, установили су чврсто опредељени поборници унификације, српски литерарни корпус остаје онакав какав јесте, дакле и ијекавски, онолико колико је такав био, јер се неће "преводити" са српскога на српски. 5) Не постоји никаква запрека да ијекавски изговор остане и у новом литерарном стваралаштву (напротив!), и то не само у Црној Гори него и на целом српскоме говорном подручју. 6) И, најзад, али не и на последњем месту, нема никаквог ограничења да ијекавица, где год је подупире дијалекат, остане за вечност у говорним идиомима, руралним и урбаним, "чистим" и супстандардним.

Унификација српскога језичког стандарда није, дакле, никаква странпутица у српској језичкој култури, него историјска неминовност, јер Срби хоће да остану не само један народ него и једна нација. Издвајање хрватског и бошњачког језика, на етно-конфесионалној основи, чин је више (и спољне) дуго делујуће силе. Даља деоба на територијалној основи, тј. евент. деоба на "србијански", "црногорски" и "србљански" [језик], била би неподношљива (унутрашња) катастрофа, коју нико не би смео изнудити нити допустити.

Основне категорије језичке делатности

С обзиром на ограниченост простора, у овом поглављу биће изложене само неке основне карактеристике српског језика (с. ј.), језичке делатности и језичке културе, с посебним освртом на разликовне појединости спрам хрватског језика (х. ј.).

1. Алфабети

Носиоци с. ј. служе се двама писмима, ћирилицом, која код Срба има хиљадугодишњу традицију, и латиницом, која се у XX в. учврстила у српској култури. Два узајамно конвертибилна писма имају неједнак поредак слова и различит статус у јавном животу.

Ћирилица има 30 слова, монографа (лат. еквиваленти у загради): Аа (a), Бб (b), Вв (v), Гг (g), Дд (d), Ђђ (đ), Ее (e), Жж (ž), Зз (z), Ии (i), Јј (j), Кк (k), Лл (l), Љљ (lj), Мм (m), Нн (n), Њњ (nj), Оо (o), Пп (p), Рр (r), Сс (s), Тт (t), Ћћ (ć), Уу (u), Фф (f), Хх (h), Цц (c), Чч (č), Џџ (dž), Шш (љ). Ћир. је примарно српско писмо, чија је садашња постава утврђена у 2. дец. XIX в. (њени реформатори - Сава Мркаљ и Вук Караџић). У с. ћир. само шест слова специфичан су српски додатак: ј (преузето из лат.), љ, њ (две једине лигатуре, настале стапањем л и н с танким јер [ь], одн. меким знаком у руској терминологији), затим слова ђ, ћ и џ, којима је коначан лик утврдио В. Караџић. Сва остала ћир. слова заједничка су за сва предстандардна раздобља овога древног слов. писма и постоје у свима слов. ћир. графијама.

Латиница је секундарно српско писмо, преузето од Хрвата, мада су у његовом коначном обликовању у др. пол. XX в. и Срби имали удела. Српск(охрватск)а лат. има следећи редослед: Aa, Bb, Cc, Čč, Ćć, Dd, Dž/dž, Đđ, Ee, Ff, Gg, Hh, Ii, Jj, Kk, Ll, Lj/lj, Mm, Nn, Nj/nj, Oo, Pp, Rr, Ss, Šš, Tt, Uu, Vv, Zz, Žž. Лат. дакле има 27 слова и три диграфа, lj (љ), nj (њ) и dž (џ), који се такође називају словима и засебно се наводе у речницима, енциклопедијама и телефонским именицима.

Ћир. има искључив службени карактер у управи, судству, на државној телевизији те у основном и средњем образовању. Лат. је ушла у модерну с. културу практично тек 1918. г. (оснивање прве југ. државе), и то у свим подручјима јавног живота. Мада је, с распадом СФРЈ, било појединачних залагања за искључивање лат. из јавног живота и њено свођење на помоћно писмо, то се није догодило.

Развој електронике решио је проблем активне употребе ћирилице у свим видовима јавне комуникације. Заправо, компјутери олакшавају одржавање оба писма у јавном животу. Срби су данас једина темељно двоазбучна нација у Европи, са свим предностима и недостацима који из тога проистичу.

2. Дијалекатска слика

Иако би било добро да се у овом приручнику нађе последња дијалекатска слика сх. ј., коју су заједно израдили и одговарајућим бојама илустровали водећи с. лингвиста Павле Ивић и један од водећих х. лингвиста Далибор Брозовић (Brozović, Ivić 1990 [1988]) за потребе II изд. Enciklopedije Jugoslavije, она данас има само дијахронијску вредност. Ту слику је начео Други светски рат, у којем је страдало и расељено много света, нарочито Срба, она је озбиљно нарушена, милом или силом, и у међуратном раздобљу, а у много чему нова слика успостављена је током и после најновијег рата (1991–1995).

Засад је немогуће дати прецизно најновију дијалекатску слику српскога јез. подручја, а простор у овој књизи допушта да стару слику само овлаш опишемо, изостављајући изоглосе у западном делу тог подручја, јер их је, на етничкој основи, и иначе тешко наћи у штокавском континууму, који се уопште не граничи са словеначким језиком.

После најновијег рата, Срби, Хрвати и Бошњаци разлучили су се као никада пре, тако да су неке мање релевантне или сасвим ирелевантне унутарштокавске изоглосе отишле у дијахронију. Изоглосе према чакавском и кајкавском наречју, бројне и веома релевантне, тичу се заправо само Хрвата и њиховог језика, њихових језика.

Српско дијалекатско подручје, које у целини припада штокавској дијалекатској групи, дели се на основу комбинације двеју крупних диференцијалних константи (замена прасл. вокала п и акцентуација) на неколико дијалеката: шумадијско-војвођански дијалекат (Ш–В) - с екавском заменом јата (семе, деца, белина, брег, сено, петао) и новом (или новоштокавском) акцентуацијом; косовско-ресавски дијалекат (К–Р) - с екавском заменом јата и старом акцентуацијом; источнохерцеговачки дијалекат (ИХ) - с врло разуђеном (и)јекавском заменом јата, која често води новом јотовању (дјеца >> ђеца, тјерати >> ћерати, сјеме >> ćеме, изједи >> из'еди), и с новом акцентуацијом; ловћенско-комски дијалекат (Л–К) - с (и)јекавском заменом јата и старом акцентуацијом. Све те дијалекте карактерише постојање квантитетских и (различито стилизованих) тонских контраста, а прогресивнији међу њима повезују Ш–В и ИХ, и они су се нашли у основи с. јез. стандарда, док су се, на другој страни, као архаичнији изван те основе нашли К–Р и Л–К. Посебно место међу српским дијалектима припада призренско-тимочкој дијалекатској зони (П–Т), која се карактерише екавском заменом јата, али су у њој истрвени сви поменути контрасти, уз начелно чување старога акценатског места. Ту дијалекатску зону карактерише аналитичка деклинација, аналитичка компарација, губљење инфинитива и много других појединости по којима се она укључује у тзв. балкански језички савез.

П–Т се граничи на југу с македонским а на истоку с бугарским језичким подручјем, и од њих се одваја серијом појединости, од којих се овде помиње само неколико изразитијих: стари словенски полугласници ь и ъ у разним српским дијалектима изједначени су различито (дан, сан - ддн, сдн - дəн, сəн), а у буг. и мак. њихови су рефлекси различити (буг. дън, сон, мак. ден, сон); стари носни вокал ö у с. ј. рефлектован је у у (рука, пут), док је у буг. ръка а у мак. рака; прасл. палатализовани дентали *ť, *ď у с. ј. реализују се као ћ, ђ (свећа, међа), у буг. као шт, жд (свешт, межда), а у мак. као ќ, ѓ (свеќа, меѓа); заменичким облицима ми, њега одговарају у мак. и буг. облици ние и него; у буг. и мак. развијена је постпозитивна употреба члана (жената ,die Frau': жена ,eine Frau'), док је у неким пограничним говорима на југоистоку П–Т позната само употреба постпозитивне заменице (женава, женана, жената).

3. Гласовни систем

Са 30 ћир. слова и њихових лат. еквивалената бележи се исто толико сегменталних фонема, 25 консонаната и 5 вокала /а, е, и, о, у/ + слоготворно // као шести вокал.

Међутим, у с. ј. паралелно егзистира сложени прозодијски систем, чији се елементи бележе само у стручној литератури. Карактеристике овог система јесу: 1) место акцента - које не може бити на последњем слогу, 2) тонски квалитет - на акцентованом слогу и 3) квантитет - у свим слоговима. Посреди је инвентар од четири акцентоване (^ ć ´ ` ) и две неакцентоване ( Ї ˘) прозодеме. Оне се владају у складу с овим дистрибуционим правилима: силазне прозодеме, дуга и кратка (^ ć), могу се наћи на једином слогу (једносложне речи) и на почетном слогу вишесложница, а узлазне, дуга и кратка (ґ `), на почетном и средишњем слогу. Унутрашњи акцентовани слог обавезно је тонски узлазан, а крајњи слог обавезно неакцентован; кратка неакцентована прозодема (˘), која се ретко бележи, може се срести и испред акцента и иза њега (плăнмнă "Gebirge"), а дуга (Ї) једино иза акцента (планìнēг. sg.), зàпūшēм 1. л. sg. през. од запсати ,aufschreiben', трèнтāкā г. pl. од тренýтак ,Augenblick').

Шематски приказ дистрибуције акцената изгледа овако:

слогови →

акценти ↓

једини

први

унутрашњи

крајњи

^ ``

+

+

–

–

´ `

–

+

+

–

Српски акценат је слободан и, ако се изузме крајњи слог, покретан у истој лексичкој парадигми (нпр. млàдūћ ,Jüngling', младћа sg.), а нису ретке ни дублете (нпр. сдбина/судбна ,Schicksal'). Вреди навести: примере за интонацијску опозицију - сŷда г. sg. за сŷд ,Gefäss': сýда г. sg. за сŷд ,Gericht', мöћи г. sg. за мôћ ,Macht': мòћи ,können', кви г. sg. за кв ,Blut': кви л. sg.; примере за квантитетску оп.: грâд ,Stadt': грд ,Hagel', сéдети ,sitzen': сéдети ,grau werden', лста г. sg. за лст ,Blatt': лста ,Liste', пŷт ,Weg': пт ,Hautfarbe'; и примере за постакценатске квантитетске разлике: жèнē г. sg. од жèнă ,Frau': жèнӗ н. pl., сèстрē г. sg. од сèстрă ,Schwester': сèстрӗ н. pl.

Многи носиоци стандардног језика из одређених предела с другачијим акценатским системом лакше савладају морфолошке, лексичке, ситактичке, стилистичке и семантичке него фонолошке, одн. прозодијске категорије, које се, обично редундантне, срећом не означавају у писању. Стандардна прозодија припада класичном, "идеалном" караџићевско-даничићевском моделу с. књиж. ј., тешко примењивом у ужурбаном градском животу. Чињеница да су у Србији за базу књижевног језика и језичког стандарда узети екавски говори шумадијско-војвођанског типа, као и велики социјално-културни преокрет изазван општом урбанизацијом и мешањем становништва, чији знатан део нема тај прозодијски систем у дијалекту, и престижно место Београда у с. ј. култури - уносе битне промене у стандардни језик (Петровић 1996а: 106–108). У говору нових нараштаја, тонско-квантитетски контрасти, упркос школи, позоришту, филму и радио-телевизији (где се класични контрасти колико-толико чувају), све се мање негују, тако да код многих говорилаца с. ј. дистинктивну вредност има, пре свега, место акцента.

Иначе српски вокални и, уопште, гласовни систем врло је транспарентан. Сви се вокали нпр. јасно изговарају, независно од њиховог квантитета и квалитета. Све се вок. као, уосталом, и конс. алтернације региструју у правопису, тако да готово нема случајева да се једно пише, а друго изговара, као у руском и неким другим слов. језицима.

Што се тиче сугласника, нема обезвучавања звучних на крају речи, као нпр. у немачком, а свако једначење по звучности сматра се фонемском променом, коју региструје правопис ([брод] ,Schiff'; [пуж] ,Schnecke'; [друштвени] ,gesellschaftlich' << *дружтвени, [отаџбина] ,Vaterland' << *отачбина << отац ,Vater' + -бина [чест суфикс], с обавезним обезвучавањем звучног конс. када стоји пре безвучног, уз редак изузетак [мозга] << [мозак] ,Gehirn', а не *моска). Странцима, као и многим Хрватима и Бошњацима, тешко је разликовати конс. /ч/ и /ћ/ (који обично стоје у гласовној вези са /к/, одн. /т/, нпр. мрак ,Finsternis' >> мрачан ,finster', брат ,Bruder' >> браћа ,Brüder'), као и конс. /џ/ (само у позајмљеницама, нпр. џамија ,Moschee', џунгла ,Dschungel', или као алофон фонеме /ч/ на граници слогова, нпр. [враџбина] ,Zauberei' << *врачбина << [врач] ,Wahrsager' + -бина [суфикс]) и /ђ/ (које обично стоји у гласовној вези са /д/, нпр. тврд ,hart': тврђи комп., посуда ,Gefäss': посуђе збирна им.). Разликовање фонема /ч/ и /ћ/, међу Словенима с посебним словима још само код Пољака и Лужичких Срба, не постоји нпр. у кајкавском наречју код Хрвата, па је њима зато и тешко разликовати те конс. у станд. ј.

С друге стране, под утицајем страних језика, у с. ј. далекосежно се преуређује структура конс. група (којих изворно има само 4 на крају речи), ст, шт, зд, жд, у вернакулару често редуцираних на први конс., нпр. прс << прст ,Finger', гроз << грозд ,Traube', приш << пришт ,Hauteitergeschwür', даж << дажд ,Regen' итд.). Сви образовани људи одавно су навикли на двојне конс. групе кр, нч, вн, кл (масакр, клинч, кловн, монокл), а у унутрашњим слоговима и на тројне конс. групе псц, ксц, хшт (опсцени, ексцентрични, хохштаплер), па чак и четворне кстр, пстр (екстракт, апстракција). Тројних па и четворних конс. група има понекад и унутар слов. речи (опстати, одбранити, ропство).

4. Правопис

У српском правопису примењује се фонолошки принцип, наравно само на нивоу лексике, али не и синтагме/реченице (нпр. Страст ће те уништити ,die Leidenschaft wird dich vernichten' [страшће те уништити]), с изузетком футура писаног у облику сложенице, тј. онда кад се енклитички облик помоћног глагола хт(ј)ети употреби после главног глагола с крњим инфинитивом, нпр. Мислићу о томе сутра ,Ich werde morgen darüber denken', а не Mislit ću o tome sutra, као у х. ј.). У ствари, правопис на нивоу лексике региструје све фонолошке промене настале услед: једначења сугласника по звучности (нпр. истерати ,austreiben': *изтерати, открити ,entdecken': *одкрити); једначења по месту творбе (пажња ,Achtung‘': *пазња, ражџилитати се ,Lust zum Spielen bekommen': *разџилитати се); истовременог једначења по звучности и по месту творбе (рашчистити ,aufräumen': *расчистити << разчистити, рашћердати ,vergeuden': *расћердати << разћердати); преласка фонеме л у фонему о на крају морфеме или речи (сеоски ,dörfisch' : *селски << село + ски [чест суфикс], со ,Salz' : *соо << сол); јотовања (трње - збирна им. од трн ,Dorn', рођен ,geboren' << *родјен); палатализације (брци ,Bärte‘ н. pl. << брк н. sg., Боже в. sg. << Бог ,Gott‘); испадања сугласника у неким конс. групама (нужда ,Not' >> *нуждно >> нужно ,nötig').

Ограничених одступања од фонолошког начела у корист морфофонолошког има и у домаћој лексици и у позајмљеницама (д не прелази у т испред с и ш: представа ,Vorstellung', а не *претстава, *прецтава, *престава, како се иначе та реч изговара; предшколски ,vorschulisch', а не *претшколски, *пречколски, *прешколски; драгстор енг. ,drugstore', а не *дракстор; постдипломски ,nach der Diplomaprüfung kommend', а не *поздипломски, како се најчешће чује; Оберсдорф ,Obersdorf', а не *Оберздорф, како се изговара, али Хабзбурзи ,Habsburgers').

Транспарентном гласовном систему с. ј. одговара фонолошки правопис, тако да се, уз доста разумљивих изузетака, већина речи пише онако како се "говори" или "чује".

Још две ствари вреди истаћи: писање удвојених слова и страних властитих имена.

Ако се изузме чињеница да се прозодеме не бележе, што је такође својеврсно одступање од фонолошког начела (јер прозодеме, одн. супрасегменталне фонеме, врше значењски разликовну функцију попут сегменталних), српски правопис најчешће истовремено региструје и правилни изговор. Зато се, у принципу, не пишу ни удвојени вок. ни удвојени конс., осим у ретким случајевима. А кад се пишу, то се чини зато што би неписање отежавало разумевање или зато што морфолошки, па и ортоепски, разлози изискују удвојено писање (најјасније ,am klärsten': јасан ,klar'), једнообразан ,einförmig', нуззарада ,Nebenverdienst', у Перуу ,in Peru').

Страна власт. имена - без обзира на порекло, ћириличко, латиничко или какво друго - не пишу се изворно, него се транскрибују, при чему се не води рачуна само о томе да с. изговор странога власт. имена буде колико је могуће близак страном изговору него и о томе да се што више очува страни графички лик (Минхен: München, Лондон: London, Љермонтов: Лермонтов, Ришков: Рижков, Лењин: Ленин итд.). Те две блискости није увек лако постићи (Шекспир: Shakespeare, Џејн: Jane).

5. Аналитичка и синтетичка средства у морфологији и синтакси

С. ј., на доста уравнотежен начин, комбинује аналитичка и синтетичка језичка средства и има слободан распоред реченичних делова. Именице, заменице, придеви, глаголи и већина прилога за начин сматрају се синтетичким средствима, која, респективно, подлежу деклинацији, конјугацији и компарацији, док остали прилози, везници, предлози, узвици и речце припадају аналитичким средствима. Парадигме синтетичких језичких средстава (тј. низови синтетичких ликова који изражавају различите категоријалне граматичке односе) чине морфолошки (или - флективни) инвентар с. ј. У том инвентару распознајемо 7 различитих типова парадигми: 1) парадигме падежних односа, са 7 наслеђених падежа, мада их у чисто морфолошком смислу има највише 6 у sg. и 3 у pl. код именица женског рода на -а (нпр. девојка) и највише 5 у sg. и 4 у pl. код именица мушког рода (нпр. момак), јер нема разлике у сегменталним фонемама између д. и л. sg. и pl., нити пак разлике између г. и а. живих, одн. н. и а. неживих, им. м. рода sg., а нема ни разлике између н. и в. pl. било које им.; 2) парадигме граматичког рода (тај, та, то и сл.); 3) парадигме придевског вида, морфолошки, акценатски и комуникацијски релевантне и добро очуване само у н. sg. м. рода, уз обавезан неодређ. прид. вид у именском делу предиката (млад човек: [тај] млади човек, [он је] вечито млад); 4) компарацијске парадигме придева и прилога за начин (позитив, компаратив и суперлатив); 5) парадигме граматичког броја, sg. и pl. (с највећим захватом код именица, придева и глагола); 6) парадигме граматичког лица (само код глагола, нпр. пишем, пишеш, пише, итд.); 7) парадигме граматичког времена, начина и других глаголских категорија (у с. ј. има седам времена - презент, имперфекат, аорист, перфекат, плусквамперфекат, футур и футур егзактни; три начина - императив, потенцијал и потенцијал други; два глаголска придева - радни и трпни; два глаголска прилога - садашњи и прошли; и једна неодређена форма - инфинитив).

Што се тиче синтаксе, која је у с. ј. веома гипка, и то не само у погледу реда речи у реченици, вреди поменути разне наслеђене дублете и триплете (нпр. морам учити: морам да учим; волим учити: волим да учим: волим учење; поправљам: вршим поправке; долазећи: док сам долазио; дошавши: пошто сам дошао); Оне се одликују малом информацијском, али великом стилском носивошћу, подложне су и пожељној и непожељној варијацији и варијантизацији, европеизацији и балканизацији с. ј.

Многи елементи у морфологији, творби речи и синтакси подлежу слободној варијацији како унутар с. ј. тако и у оквиру комплекса трију истородних језика (с. ј., х. ј., б. ј.). Х. ј. је нпр. изразито склон чувању архаичних црта у деклинацији неодређ. прид. вида (dobar čovjek, dobra čovjeka, dobru čovjeku), што у с. ј. припада стилској резерви, коришћеној понајвише у књижевноуметничком регистру. Међутим, у с. ј. морф. разлика између два прид. вида у н. sg. редовно се чува (добар човек: [тај] добри човек) али је у ж. и сред. роду та разлика ионако само прозодијска (млâда жена: /та/ млáда жена, лêпо дете: /оно/ лéпо дете). С. ј., за разлику од х. ј., није много склон тзв. словенском генитиву (нпр. у х. ј. Он не говори ниједнога страног језика ,Er spricht keine fremde Sprache‘). Уместо њега, у с. ј. обично стоји европеизам, дакле а. sg. ([…] ниједан страни језик), при чему је код неживих именица н. sg. м. рода идентичан са а. sg. (код живих им. м. рода једнаки су г. sg. и а. sg.). У с. ј. готово је обавезан морфолошки маркирани и. sg. именица ж. р. на -ост >> -ошћу (нпр. с таквом радошћу ,mit solcher Freude'), док се у х. ј. најчешће прибегава синкретизму, тј. лику radosti, идентичном у г., д., в., и. и л. sg.

Надаље, х. ј. прибегава задржавању више узастопних инфинитива (Nadam se da ću moći nastaviti pjevati), док се у с. ј. понекад догађа нагомилавање везника да с презентом.* ([…] моћи да наставим да певам). И српска прескриптивна норма у новије је време дала изричиту предност инфинитиву као пожељном европеизму (исп. Ивић П. + 3 1991: 21, 30, 32, 125–131), и то не само кад је реч о избегавању више узастопних везника да него и иначе ([…] моћи наставити да певам, Он мора отићи и пријавити квар).

Заправо, граматичке разлике међу трима истородним језицима, односно трима варијантама истога језичког стандарда, више су у честоти јављања појединих јез. категорија него у њиховом укључивању или искључивању. Употреба ове или оне јез. категорије неретко је условљена стилистичким разлозима, особито у с. ј., док у х. ј. влада начело строге, обавезујуће књишке норме, која заправо омета функционалностилско раслојавање. То се раслојавање у с. ј. слободно и неспутано развијало, мада се слабо проучавало, а још слабије нормирало.

Коначно, разлике између с. ј., х. ј. и б. ј. најуочљивије су и најучесталије у лексици.

6. Лексика

Општа лексика савременог с. ј. ужега је, српског, и ширега, словенског, постања. Утицај црквенослов. лексике далеко је мањи у с. него у руском и бугарском ј. У општем лексичком фонду разлике између с., х. и б. ј. такође су невелике. Сви народи с којима су Срби били у блиском додиру оставили су лексичког трага и у дијалектима и у станд. ј.: Грци, Турци, Мађари, Немци, Италијани и др. "Органски" дијалекти далеко су од чистоте, али је врста и густина позајмљеница различита - од дијалекта до дијалекта, од регије до регије, па је и потискивање или ишчезавање преузете лексике зависно од тога кад су одлазили они који су владали српским просторима. У БиХ нпр. Турци су оставили најдубље корене, па се то и данас добро осећа у изворним народним и супстандардним идиомима, и српским и несрпским, о чему сведочи и фолклорна и модерна уметничка књижевност. О утицају енглеског језика после Другог светског рата, и без директнога класичног додира, није ни потребно говорити.

О свему томе постоји обиље литературе, а у најновије време и један (већ поменути) опсежан зборник (О лексичким позајмљеницама 1996) и изванредно компетентан прилог И. Клајна књизи Српски језик [на крају века] (Клајн 1996: 37–86).

У овој прилици могуће је указати, пре свега, на три ствари: 1. позајмљенице у с. ј.; 2. однос према кроатизмима (кр.) и 3. систематизовано поређење различитих лексичких парова и/или подсистема, с. и х., при чему ће као илустрација послужити само по неколико фреквентних лексема: 1.1. англицизми - ваучер, еркондишен, клиринг, компјутер, стјуардеса, супермен, тинејџер, фришоп, чартер и стотине других на свим подручјима јавног живота, међу којима су нарочито упадљиви тзв. англолатинизми, као што су нпр. апликација, контрапродуктиван, ретардација, структура и многе др., а особито лексика која долази с компјутерима (хардвер, софтвер, фонт, дисплеј, дискета, мегабајт и сл.), ретко превођена (као нпр. миш/mouse); 1.2. бохемизми - збирка, наслов, одраз, појам, улога, часопис; 1.3. галицизми - ансамбл, бутик, дезен, жанр, омаж, сида; 1.4. германизми - векна, виц, гастарбајтер, рајсфершлус, реш, шлајм, шлагворт, штимунг; 1.5. италијанизми - бијенале, кантаутор, пицерија, ћао; 1.6. русизми - виновник, горд, искрен, подозрив, невин, предострожан, уравниловка, чистка; 1.7. турцизми - бȁр, бајат, занат, кашика, макар, сат, тȅк, топ, чамац, чарапа; 1.8. хунгаризми - лопов, соба, ципела.

Што се пак тиче односа према кроатизмима, у начелу с. ј. је био отворен према њима, али на различит начин: 2.1. кр. примљени тако да се потпуно изгубило њихово првобитно х. обележје - бројка, возило, гласина, дрворед, здравство, одвећ и многе др.; 2.2. кр. примљени тако да остаје њихов х. призвук - дојам, знатижеља, конобар, мучнина, напокон, одгој, одгодити, плес, расв(ј)ета и многе др.; 2.3. повремено употребљавани кр. - изнимно, надоместити, натукница, осебујан, посудити, разина, текућина, урота; 2.4. лексеме које се, као изразити и непожељни кр., не прихватају - bedast, glazba, nazočan, prosvjedovati, tiskati, uhititi и многе др., а нарочито имена месеци (siječanj, veljača итд.).

И, најзад, вреди навести српско-хрватске типове и парове дублетизама чији се чланови сасвим или готово сасвим искључују: 3.1. потпуно иста реч с различитим значењским пољем - научник (с. ,Wissenschaftler', х. ,Lehrling'), вилица (с. ,Kiefer', х. ,Gabel' + ,Kiefer'), обрт (с. ,Umkehr', х. ,Gewerbe'); 3.2. (готово) иста реч, с каквом гласовном разликом (првонаведени ликови и овде и даље с.) - глув/gluh, пос(ј)ета/posjet, ко/tko, четворо/četvero, варварин/barbarin, хроника/kronika, океан/ocean, Христос/Krist; 3.3. парови истих лексема са два лика, оба у с. ј., различитог значења, док је у х. ј. само други лик са два значења - чистота/čistoća, капитен/kapetan, полиса/polica; 3.4. исте лексеме с различитим афиксима - слушатељка/sluљateljica, столица/stolac, оковратник/ovratnik, зависан/ovisan; 3.5. позајмљеница у с., преведеница у х. - амбасадор/veleposlanik, опозиција/oporba, портпарол/glasnogovornik, фирма/tvrtka; 3.6. црквенословенско-народнојезички парови - општи/opći, свештеник/svećenik, али, супротно, тачка/točka; 3.7. потпуно различите речи за исти појам - воз/vlak, услов/uvjet, хлеб/kruh.

У општој лексици, материјалној и интелектуалној, разлике нису изазивале "шумове у каналу", тј. нису доводиле до неразумевања и неспоразума, али су се појављивали терминолошки слојеви који су отежавали разумевање, поготову људима изван конкретне струке. Размах разликовних потенцијала, оличен у изразитој склоности хрватске језичке културе према пуризму и неологизмима, као и битно смањивање комуникације међу двема културама после државног разлаза, води умножавању разлика и отежаном комуницирању. Међутим, у тој оријентацији к повећању дистанце међу фактичким варијантама истога језика, сада несумњивој, политичка кретања смером економске и тржишне интеграције у региону и у Европи уопште могла би довести и до друкчијих тенденција.

Овај текст, довршен у рано пролеће 1997, објављен је на немачком језику под насловом Das Serbische, 1999, у оквиру пројекта који је у Лајпцигу водио Уве Хинрикс (Uwe Hinrichs), директор лајпцишког Института за славистику (Institut für Slavistik), преводилац мог прилога са српског на немачки. У зборнику проистеклом из пројекта посвећеног југоисточноевропској лингвистици (Handbuch 1999) - са 43 наручена прилога, међу којима је и прилог Светозара Стијовића Српска ономастика/Serbische Namenforschung (Stijović 1999: 775–784) - српски језик представљен је први пут напоредо са хрватским (Das Kroatische), чији је аутор Радослав Катичић, и бошњачким (Das Bosnische), чији је аутор Сенахид Халиловић. Нажалост, бошњачки је представљен као "босански", упркос мом настојању, доследно израженом и у оригиналу и у преводу, да трећа варијанта истога стандардног језика буде названа Das Bosniakische, јер је и у немачком савршено могуће и неопходно разлучивати атрибуте бошњачки и босански. Мада су носиоци пројекта и издавачи добро разумели моје аргументе, јача је била логика више силе, која не држи до (социо)лингвистичких аргумената, оне силе чији се аргументи боље слажу с политичким тежњама муслимана/Муслимана/Бошњака, склоних да привремено жртвују свој новоуспостављени етно-језички идентитет зарад "освајања" државног идентитета, који се у спољном свету, преко неодрживог "наднационалног" назива "босански језик", жели поистоветити с њиховим "великодржавним" амбицијама.

 

Оскудице и расходице

ДТ: У књизи Српски језик на крају века један од аутора (Милорад Радовановић) каже да, "на неки начин, лингвополитички, број словенских језика закономерно расте (по једним у свакој деценији, просечно)". Како коментаришете тај податак? Који би словенски језик у будућности могао бити озваничен?

- Књигом Српски језик [на крају века], објављеном истовремено у Ополу (Пољска) и Београду, 1996, без синтагме "на крају века" у пољском издању, свестрано је представљен наш језик у раздобљу 1945–1995. Било је то у оквиру свесловенског пројекта и публикацијске серије која треба да прикаже све словенске језике у 12 књига (српски и хрватски засебно; два лужичкосрпска језика заједно, у истој књизи; бошњачки језик без обраде, јер је пројекат заснован раних 90-их). Просек пораста броја словенских језика формална је, статистичка, величина, а у самој ствари намирен је новоуспостављеном тројезичношћу (бившега) српскохрватског говорног простора. Та тројезичност јесте, заправо, социолингвистички, а не "чисто" лингвистички феномен. Сада имамо посла са три истојезичке етикете, али се структура заједничког језичког бића порекнуте етикете (српскохрватске) није знатније променила.

"Бели" прашак са "црним" називом

Својевремено је у нас лансиран и звучно рекламиран црни бик, детерџент за прање рубља, који је био беле боје и истог састава као други детерџенти. Та реклама, јамачно, била је корисна за произвођаче и трговце. Колико су корисне и смислене три етикете за донедавни један језик (српскохрватски) судиће, боље од нас, нови нараштаји његових говорилаца. Када је посреди ново језичко(називно) стање, нове социолингвистичке чињенице морају се уважавати и хладнокрвно описивати. При томе је основна брига србиста - нека то буде мој коментар - да се ваљано баве српским језиком у све три временске димензије (прошлост, садашњост, будућност) и на три његова нивоа (дијалекти, супстандардни говори и стандарднојезички текстови). Ни стандардни језик није хомогено ткиво. И он баштини различите стилове, односно регистре (пет основних: књижевноуметнички, публицистички, административни, научни и разговорни), с небројеним мноштвом подстилова.

Лично ме не опседају носталгичарске приче о пропуштеним приликама и старим добрим временима, а понајмање она да би међу католичким и муслиманским штокавцима требало тражити масе старих и нових Срба. То је чудна и јалова механика, која не повећава наталитет, ни ретроспективно ни перспективно. Ако та механика у будућности буде "рађала" Србе, они се њоме неће омасовити. Буде ли и тих Срба, и колико их год буде, они су добродошли, као и раније, јер српска култура није заснована на етничкој и конфесионалној искључивости, нити је шовинистичко етничко чишћење у њеној традицији.

Нема кандидата за нове језике

Не верујем да има нових реалних кандидата који би повећали број словенских језика. У Пољској постоји још један засебан словенски народни језик, кашупски, који би се, у начелу, могао стандардизовати као оделит језички ентитет. За то ипак реалних изгледа нема: ни Кашуби, којих је неколико стотина хиљада, ни пољска држава, ни Римокатоличка црква, ни паралелограм спољних сила - немају у глави такав пројекат. То не значи да кашупски није жив. Он живи, али одумире, јер нико моћан није заинтересован да га "озваничи", да га успостави као ново "национално" биће. Још је мање вероватно озваничење чакавштине или кајкавштине као алтернативног хрватског (стандардног) језика.

ДТ: Шта мислите о иницијативама за званично увођење црногорског језика?

- Званичних иницијатива за црногорски језик није било ни у Титово доба, а нема их ни данас. Додуше, Владимир Бакарић, Јаго на политичкој сцени Титовог режима (у једном интервјуу Радио Београду 1977), лансирао је идеју о босанском и црногорском језику пошто је у СРХ, још 1972, једним уставним амандманом по(т)копан српскохрватски, одн. хрватскосрпски. Босански је озваничен Дејтонско-париским споразумом (1995) и Pravopisom bosanskoga jezika (1996). У Црној Гори објављен је Pravopis crnogorskog jezika (1997), латиницом и с корицама зелене боје, чији је аутор један аутиста и загребачки његошолог штедимлијског кова.

С тим у вези није било "званичне" иницијативе, а још је мање уследила службена потврда "новог језика" и његовог правописа у Црној Гори. Без "званичности" је остала и Црногорска православна црква, основана неколико година пре као посмрче бившег режима, мимо "званичних" канона, црквених или државних.

"Воће и јабуке"

Црногорско политичко вођство - док је било јединствено, "младо, мудро и лијепо", збратимљено са србијанским - није стало иза тих идеја, иницијатива и разисторијских јаловина. Не стоји ни данас, након расцепа, нити све зависи од вођстава, домаћих (мада се и сам бојим, пре свега, "од зла домаћега"). Што се пак тиче страних вођстава, претпостављам да међу њима има "бакарићеваца", али ни од њих не зависи све, нити су та вођства јединствена у својим жељама, намерама и евентуалним пројектима.

Ако се догоди да се на Кипру (9 251 кв. км), подељеном између Грка и Турака (грчки део, од 1974, након турске инвазије, захвата 63% острва, турски 37%; укупно 659.000 становника: Грка 77%, Турака 18%, осталих 5% - сви подаци према попису из 1983), - прокламују нови језици (нпр. јужнокипарски, за Грке, и севернокипарски, за Турке) повероваћу у могућност "озваничења" и иницијативе за "увођење" црногорског језика.

Као што је познато, давнашњих иницијатива (осим у иностранству, на Конгресу КПЈ, у Дрездену, 1928) за проглашење народне засебности Црногораца, ни у Кнежевини, одн. Краљевини, Црној Гори, ни у (тронародној) Краљевини СХС није било. Па ипак, и Црногорци су се 1945, мимо (осталих) Срба, појавили међу "званичним" оснивачима бивше ФНРЈ. Кад се 1991. распала СФРЈ, говорило се о шест народа (плус Муслимани, признати 1967), али нових држава наследница СФРЈ данас има пет, или их је седам ако се узме у обзир реално постојање Републике Српске и Федерације БиХ у засад имагинарној БиХ, октроисаној (дејтонско-париској) државној творевини. У данашњој Црној Гори католици су Хрвати (под духовним вођством надбискупа барског и "примаса српског"), муслимани су званично и даље Муслимани (велико почетно слово), односно Шиптари, "подељени" (само у српском језику) на Албанце, Арбанасе и Шиптаре.

Православци у Црној Гори, па и у Србији, побожни, обожени или (и даље) разбожени, деле се на Црногорце и/или Србе. Шта је ту "и" а шта "или" није моје да пресуђујем. Ја нисам Црногорац, ни родом ни пореклом, али ми је супруга "пореклом" Црногорка по оба родитеља. И она је "родом" Српкиња и Србијанка, као и њени родитељи, упркос Авноју и Танјугу. И она "припада" српском народу, још од времена "пре него што смо пошли у основну школу" (како би рекао давно, још 1970, један, данас славан, песник, рођен додуше у Сенти, 1939, "пореклом" и "раним детињством" из Вељега Дубоког). На њено национално осећање нисам имао утицаја.

Хоће ли се Црногорци одуховљени Пећком патријаршијом у будућности владати у складу с везником "и" или везником "или" - показаће време. Како ствари видим, чујем и доживљавам, упркос новој Побједи, авиокомпанији Montenegro Airlines, резултатима најновијих избора и реформаторским достигнућима, Црногорци се већином управљају по логици коју налаже везник "и". Дакле, већином су и Срби. Они који тргују везницима воле декламовати паролу "Са Србијом увијек, под Србијом никад". Кад им не затаји логика и граматика, говориоци српског језика те зналци народне књижевности и свеколиког нашег списатељства предлоге "са" и "без" доводе у контрастивни значењски склад, баш као и предлоге "над" и "под", али не и "са" и "под".

Носиоцима тих парола логика и достојанство нису у првом плану, па их не узбуђује ни синтагма "воће и јабуке", с којом поједини афористичари доводе у везу синтагму "Срби и Црногорци", док неки други у њој Црногорце замењују "Титогорцима". Ствар постаје сувише запетљана да би је афористичари, макар били мудри језикословци (лингвисти и песници), могли распетљати.

ДТ: Лингвисти кажу да српскохрватски језик данас признају само на катедрама у иностранству. Неки савремени писци и даље пишу тим језиком (Бора Ћосић), а он није могао тек тако нестати из свакодневног говора (нити из свести људи). Каква је, с обзиром на то, будућност српскохрватског језика?

Уљудба и војишница

- Назив српскохрватски језик лоше стоји у садашњости, осим, како кажете, на катедрама у иностранству, где штедљиви људи процењују да би било нерентабилно српскохрватске катедре делити на српске, хрватске и бошњачке. Службеном називу ни прошлост није блистава. Будућност му није нимало извесна. Назив је међутим, шта год о томе мислио и говорио Бора Ћосић, - само етикета, готово као код оног белог детерџента са црним атрибутом. Сложени назив, осим донекле у бившој СРБиХ, никада није био нарочито жив у свакодневном говору (и у БиХ је свођен на скраћеницу сх., ес-ха). Ни латински није нигде жив у свакодневном говору, па ипак жив је не само као етикета.

Премда сам се својевремено, у контексту битно друкчијем од данашњег, ревно залагао за сложеницу видевши у њој решење за леопардову кожу и квадратуру круга, данас не видим шта се њоме решава. После свега, ни сам немам расположења према њој, као, уосталом, ни наука ни култура у којој живим, мислим и делујем.

ДТ: С обзиром на кроатизацију хрватског језика, да ли ћемо за 10 година моћи, без превода, читати загребачка издања?

- Проблем хрватског језика није његова (додатна) кроатизација у стилу уљудбе на основу зракомлата, постројбе и војишнице. Његов је првенствени проблем сувремена, тј. својевремена, темељна србизација (у последњој деценији 19. и првој години 20. века). Тада су се Хрвати, без "малосрпске" понуде, а камоли "великосрпске" принуде, издашно послужили вуковским моделом српскога књижевног језика одбацивши утемељење свог језичког стандарда на корпусу (додуше разноликих) католичкоштокавских књижевности, оних које нису биле и српске (као дубровачка), а камоли само српске.

Проблем је Хрвата колико ће загребачка издања бити читљива изван Хрватске и несрпског простора у БиХ. Проблем је и Срба и Хрвата, и свих екс-Југословена, како ће се заштитити од инојезичких империјализама у ближој и даљој будућности. Ти империјализми не глобализују само привреду и трговину него и све друго, и то на начин који зацело доноси веће материјално богатство, али разара сву разноликост духовног живота малих народа и њихових држава.

ДТ: Шта мислите о увођењу фонеме "јат" у српски језик?

- О свему што се односи на нормалну интеграцију српскога језичког стандарда ја мислим лепо, дакле позитивно. Да нам је језички стандард, у европском смислу, нормалан, он не би био хаотично двоизговоран ни несређено двоазбучан, него ваљано интегрисан.

За нормалну интеграцију

Када бих имао политичке моћи, питао бих, референдумски, наш народ и (нарочито) његову интелигенцију да ли је разборито да српски језик (наравно само на нивоу што уже дефинисаног језичког стандарда у службеној употреби), једини у Европи, остане располућен, заправо дезинтегрисан, јер смо 20. век утрошили на пропале пројекте братствојединственске државотворности. Ако би се на то, референдумско, питање добио негативан одговор, требало би поставити ново питање, нпр. ово: Шта мислите о томе како је најбоље интегрисати српски језички стандард - 1) уопштавањем стандардне ијекавице, на шта је циљао Вук, 2) уопштавањем стандардне екавице, коју је прихватила трочетвртинска већина Српства, 3) обновом слова "јат" (не фонеме "јат", што би било немогуће), тако да испис појединих речи или њихових ликова с различитим изговором буде једнак, а да изговор остане разнолик и разуђен? Сваки одговор био би добар ако би се прихватио, и признао, у све три републике (РСб, РЦГ, РСп).

Лако је претпоставити који би одговор имао највише присталица. Био би то онај под тачком 2, који нуди језички најекономичније и данас најраспрострањеније решење. Да је првонаведено решење имало изгледа на успех, доживело би "опћену правилност" још у 19. веку. За ту конкретну правилност залагао се, додуше колебљиво, и сам Вук Караџић. Трећенаведено решење - мада би начелно лакше прошло од првонаведеног, (и)јекавског, које вас нагони да погађате где (треба да) стоји "је" а где "ије", око чега често нису сигурни ни изворни ијекавци - било би одвећ крупно оптерећење за екавце. Узме ли се у обзир укрштање двоизговорности са двоазбучношћу, мора се уочити да српски језички стандард, као целину, није могуће представити ни у истом речнику, а камоли у истом тексту, јер би сваку реч која има двострук изговор требало исписати четири пута!

Стога је сваки избор међу трима начелним могућностима боље решење од постојећег, тј. непостојећег, јер "четворство", односно "вишеструкост" (нпр.: цио, цијела, цјелина, вријеме, времена / цео, цела, целина; cio, cijela, cjelina, vrijeme, vremena / ceo, cela, celina) није нормално стандардолошко решење. Разуме се, онај ко се весели "растројству", због незнања или злурадости, а јежи се "јединства", целу ствар може превидети, тј. видети је друкчије. У сваком случају, једна је ствар "чисто" лингвистичко, а друга је - ваљано социолингвистичко решење. Прво је лако смислити, а друго тешко - постићи.

Ни у једном случају латиница се не би "укидала" нити би ћирилица "испадала" из службене употребе, као што је испадала нпр. у бившој СРБиХ, па и у САПВ. Једноставно, латиница би била угледно и неопходно помоћно и/или секундарно писмо, понекад и обавезно, напоредо с ћирилицом (нпр. у саобраћајним знацима). Ијекавица би такође била обавезна у претходном списатељству које се прештампава и потпуно слободна у новонастајућој уметничкој књижевности, као, уосталом, и екавица у случају позитивног одговора на прво или треће референдумско питање.

Нико ко је паметан не би ништа "укидао", "избацивао" и "забрањивао", јер и у приватном и у (неслужбеном) јавном животу може и мора живети све. То поготову вреди за народну и уметничку књижевност, у којој ни досад није било, нити би икад смело бити, "превођења" са српског на српски. Изговор и писмо нису језик, него су звук и одећа сваког језика, па и српског.

ДТ: Какав је ваш став према увођењу (декретом) екавског изговора у РСп?

- Није било прохибитивног декрета, али јесте било "трапавости" у разјашњавању смислености "увођења" екавице, као и у "операционализацији" интегративне језичке политике и праксе.

"Трапавост" и "смотреност"

Још више - било је зле воље а понекад и ступидног неразумевања, тј. пренаглашавања поменуте трапавости, на чему су инсистирали неупућени или злонамерни људи, чак и они којима не мањка лингвистичко знање. При језичкој стандардизацији и интеграцији увек се понешто "губи". Ствар је у томе да добици буду што већи а губици што мањи, као и другде, у развијенијем свету, који се не храни илузијама, незнањем, заосталошћу и неслогом. Губитака заправо нема ако има слободе за све језичке цветове и специјалног заливања неких од њих. Нови "декрет", који је недавно донет у Српској, и без измене закона, његовом суспензијом, у ствари сведочи о вишку трапавости и мањку "смотрености".

Један министар у РСп каже недавно ово и овако: "Увођење екавског изговора као некакав начин разликовања Срба у РС од осталих народа у БиХ било је вјештачко. Враћањем ијекавског изговора учвршћујемо темеље РС. (…) Насилно увођење екавице је извлачење темеља Срба и српства у РС и БиХ" (Васић 1998: 3). Да је стандардизација сама по себи "вјештачки" поступак и на неки начин "насиље" над природним и спонтаним говором људи, зна сваки лингвиста, али не мора знати министар, нарочито ако се консултује само са самим собом. "Ко прима ијекавску плату, треба и да говори ијекавски", мислио је Бранко, суфлирао Хамдија, а говорио Ољача, српски писац из БиХ, који је избегао у Београду 1991. и умро у њему 1994.

Да резимирамо: збило се најпре трапаво "увођење"; сада се збива још трапавије "извођење", с новим штеточинским "завођењем" и "развођењем". Нажалост. Још прецизније: на жалост и Србијанаца, и Црногораца, и Србљана, били они Срби или Југословени (потоњи с наводницима или без њих).

Српство мора и трговати и туговати због изгубљених илузија, али се њиме не би смело радосно и заносно трговати ни у добру ни у злу. Нити се оно сме видети где га је мало било, још мање где га уопште нема. Оскудица народне слоге не сме се претварати у нову расходицу народне супстанце, нити се европска улазница сме плаћати српском разлазницом.

Интервју што сам га дао Игору Маројевићу (у другој половини септембра 1998. године) - који ми је остао дужан објављивања интервјуа у подгоричком "Монитору" (у пролеће 1996), што га сада објављујем у седмом поглављу ове књиге ("Његошева сјенка" над језиком Црногораца) - појавио се са знатним краћењем у "Дневном телеграфу" (ДТ), који је престао излазити, па не знам где сада ради тај новинар и песник. (Пуну верзију објавио је новосадски часопис Језик данас, III/9, 1990.) Претходно је И. Маројевић, у несрећним временима, био смештен у подгоричком "либералистичком гнезду", које му је било и неугодно и тесно, страно његовом разумевању наше културне историје и савремене културне стварности. И. Маројевић умео се на време отрести оног менталитета који баштине "титогорски" (Бећковићев израз) сепаратисти. "Титогорци" се још нису изборили за озваничење "монтенегринског" језика мада се, и у земљи и у иностранству, око тога свесрдно труде. Засад су успели прибавити полицијску верификацију "нове цркве" (ЦПЦ), секте с православним атрибутом, без изгледа да тај атрибут и ту цркву пуноважно озваниче. "Нов" језички назив лакше ће озваничити него што ће нов језик успоставити, без обзира на то што такву антиевропску оријентацију неће следити, нпр., ни кипарски Грци ни швајцарски Немци (тј. немачки Швајцарци).

Фусноте

1 Да се подсетимо: Југославија је настала 1918. након слома Аустроугарске и звала се најпре Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929) а потом Краљевином Југославијом. Растурена је и раскомадана с продором Вермахта (Wehrmachta) у априлу 1941, а затим подељена између Немачке, Мађарске, Италије и Бугарске. Обновљена је после Другога светског рата у оквиру поделе интересних сфера међу силама победницама (1944–1945) као комунистичка, одн. социјалистичка (квази)федерација. Мењала је атрибуте и политичку оријентацију, понајвише зависно од међународних прилика: Демократска Федеративна Ј. [ДФЈ] (1944–1945), Федеративна Народна Република Ј. [ФНРЈ] (1945–1963) и Социјалистичка Федеративна Република Ј. [СФРЈ] (1963–1991), са шест народних/социјалистичких "република" (скраћенице: НР/СР) у свом саставу (Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија).

2 Реч је о тзв. Бечком књижевном договору између двојице тада водећих српских филолога, Вука Караџића и Ђуре Даничића, и петорице хрватских књижевника и културних делатника (Иван Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стефан [Стјепан] Пејаковић), заједно с једним словеначким филологом светскога гласа (Франц [Фрањо] Миклошич). Том приликом је "утврђено" да су Срби и Хрвати један народ, који треба да има један књижевни језик и једну књижевност. Тај договор, разуме се, није носио званично "међународно" и "међудржавно" обележје, нити је, без обзира на углед његових потписника и делатника двају националних покрета, одмах произвео постулиране језичко-књижевне и политичке последице. Међутим, он је касније играо немалу, мада умногоме прецењивану, улогу у борби за српску и хрватску националну интеграцију и државно уједињавање.

3 Када се већ догодило да Хрвати и Срби добију исти књижевни језик, Срби, и стручњаци и лаици, примили су ту чињеницу к знању и сматрали је неком врстом језичког аксиома. Међутим, помоћу тог аксиома готово сви католици између данашње словеначко-хрватске и српско-македонске, одн. српско-бугарске, границе, без обзира на стварно етничко порекло, обухваћени су оним ентитетом који се зове хрватски народ. Истоветност хрватскога језика са српским оверила су три пресудна хрватска језичка приручника: Pravopis […]S* (Broz 1892), Gramatika […]S* (Maretić 1899) и двотомни Rječnik […]S* (Iveković–Broz 1901). У међувремену, међу хрватским интелектуалцима и језичким стручњацима било је немало оних који су стварно језичку истоветност покушали, макар унеколико, оспорити или барем релативизовати. Међу живима и најугледнијим хрватским језикословцима вреди с тим у вези првенствено поменути Р. Катичића (Katičić 1986 [1972], [1974], [1978]). Катичић нпр. налази да је у тој кључној деценији преуређени језички стандард у хрватским земљама (1892–1901) потврђивао своју истоветност са српским, караџићевским (Katičić 1986 [1978] : 110–111), без обзира на то што је "bio od početka pod […] jakim utjecajem štokavske narodne književnosti". Д. Брозовић (Brozović 1970, 1978, 1979–1980) сведочио је у целој једној књизи (1970) о томе зашто су и како су хрватски и српски постали и остали један стандардни језик, дакако с варијантама, које су само "adaptacija jedinstvenog standardnog jezika tradiciji i suvremenim potrebama nacija kao definiranih socio-etničkih formacija" (1970: 35). Брозовић је касније донекле релативизовао то своје становиште више пута поновљеним исказом како је "standardna novoљtokavљtina" (његов термин као замена за тада званичне називе српскохрватски/хрватскосрпски стандардни језик) - "isti jezik samo u smislu ,isti = taj, ne drugi'", а не у значењу "isti = takav, ne drukčiji" језик (Brozović 1978: 70). Међутим, то је убрзо ревидирано становиштем да су "varijante", заправо, "konkretni realizacioni oblici" једнога "apstraktnog modela standardnog jezika", тј. да су оне "konkretni standardni jezici" (Brozović 1979–1980: 52). Можда је у оспоравању наведеног аксиома понајдаље отишао један трећи хрватски лингвиста, Ј. Силић, иначе коаутор последњег хрватског правописа истога, двоназивног, заједничког стандардног језика у СФРЈ (Anić–Silić 1986). Силић крајем 1996. налази да су "oduvijek […] hrvatski i srpski bili posebni i različiti, i to ne ovoliko i onoliko, nego potpuno, kao standardni jezici" (Silić 1996). "Jezikom kao sustavom upravljaju lingvističke, a jezikom kao standardom sociolingvističke zakonitosti" - стоји код Силића, непосредно пре исказа о "потпуној" посебности и различитости. То је начелно исправан закључак, али адверб "потпуно" не би био тачан ни кад је реч о трима хрватским дијалекатским комплексима (чакавском, кајкавском и [предоминантно српском] штокавском), а камоли кад је реч о (и даље) "истоме", заједничком стандардном језику Срба и Хрвата (наравно и Муслимана/Бошњака, па и оних Црногораца чије је српско осећање битно ослабило под утицајем комунистичке идеологије). За разлике у та три језика (српском, хрватском и бошњачком), без обзира на то што их има доста на различитим нивоима структуре, особито у лексици, могло би се рећи да су само једним незнатним делом - "потпуне".

4 Целој политички обавештеној Европи било је познато да је Црна Гора још од краја XVIII в., на територији која је обухватала ширу околину Цетиња, средишта древне православне митрополије, постојала као српска теократска етатоидна творевина. Она је пркосила одумирућој Турској империји и ширила се, напоредо с њеним слабљењем, на суседне српске крајеве. Црна Гора се до 1878. толико увећала и оснажила да су велике силе одлучиле да је признају као суверену државу. Иако је 1878. била присиљена да Аустроугарској уступи БиХ, задржавајући номинални суверенитет над њом, Турска је вољом европских сила задржала шири појас између Црне Горе и Србије ("Новопазарски санџак"), чиме је онемогућен територијални додир двеју српских држава, којима је тада призната независност. Та одлука садржала је очиту стратегијску намеру ондашњих великих сила да се две српске државе, које су истовремено признате, држе територијално раздвојене. У међувремену, Црна Гора је, као и Србија, и даље ратовала с Турцима, и знатно се проширила (Балкански ратови 1912–1913). У њима је Црна Гора суделовала заједно са Србијом, Бугарском и Грчком. Након победе српске војске у Првом светском рату, Црна Гора се 1918. ујединила са Србијом и пре ширега јужнословенског уједињења. Наравно, Црна Гора је следила српску језичку стандардизацију, а српском називу језика у њој није било никакве конкуренције.

5 Хенри Кисинџер (1923), амерички научник и државник немачкојеврејског порекла те потоњи саветник америчких председника за националну безбедност (1969–1973) и министар спољних послова САД (1973–1977), последњих година више се пута оглашавао са својим мишљењем о развоју политичких и ратних прилика у Босни и Херцеговини (1992–1995). Кисинџер је подсећао на то да велике силе ни 1878. г. (Берлински конгрес) нису знале шта је најбоље чинити с том посттурском (делимично исламизираном) територијом, насељеном одискона православним и католичким хришћанима (али и бројним богумилским "јеретицима") истог језика, тј. Србима и Хрватима у време етничког самоосвешћивања и потоње националне интеграције, па су је предале на управу Аустроугарској. Од тих хришћана у време турске владавине на подручју Босне (1463–1878), а и шире, откидане су "потурице", исламизирани хришћански староседеоци, али и досељеници, словенског (најчешће српског) и несловенског порекла, који су се ту настањивали под притиском Турака. Поткрај 1996. Кисинџер се огласио интервјуом у загребачком недељнику "Globus", који преноси београдски полумесечник "Duga" (Kisindžer 1997 [1996]: 38). У њему се, поред осталога, каже:

"Ako se stanovnici Bosne i Hercegovine žele ujediniti ili ako Federacija želi nastaviti postojati, meni će biti drago. No, ako se oni ne žele ujediniti i ako se svaka nacionalna grupa želi odvojiti, ja mislim da bi i Sjedinjene Države trebale slijediti njihov izbor."

6 У тој опсежној и необично вишесмисленој синтагми (важећој у раздобљу 1972–1990), мања унутрашња синтагма "народног језика Хрвата" могла се читати, и била је читана, у значењу - "свих Хрвата", а не само оних у Хрватској. Том синтагмом Срби (од давнина настањени у Хрватској) "одсецани су" од осталих Срба у бившој СФРЈ. Радикално одсецање чекало их је, међутим, у августу 1995. након "Олује" хрватске војске, подупрте споља, и слома РС Крајине, која је Хрватску учинила, раније незамисливо, "етнички чистом".

7 Владимир Бакарић (1912–1983), уз Ј. Б. Тита најистакнутији хрватски политичар после Другога светског рата (на врху власти 1945–1983), јавно је, три године пред Титову и шест година пред своју смрт, обелоданио идеје о широј језичкој дезинтеграцији, једну, касније успелу ("босански језик"), и другу, досад неуспелу ("црногорски језик"), рекавши, између осталог, и ово: "Međutim, nastala su miješana područja" (речено тако као да су она само изван Хрватске и Србије). "Tu su i Crnogorci, pa Bosanci, koji su stvorili tezu bosanskog jezika" (у БиХ та теза тада није била створена, или барем није била обзнањена). "Srbi u BiH, kao љto vam je poznato, govore ijekavicom, a ne ekavicom kao Srbi u Srbiji, ili kao što je u književnom jeziku Srba. Hrvati u BiH, a mislim da se to uglavnom odnosi i na Muslimane, govore ijekavicom" […]. И даље: "I oni su" (Босанци) "donijeli jednu pametnu odluku, da ipak puste ljudima da i piљu onako kako govore i da se ne natežu oko toga, da ne nameću, kao, recimo, dok se mislilo da su Srbi većina" (они су и били већина пре покоља у Другом светском рату, али не и тада, 1977), "da ne nameću srpsku ekavicu. - Crnogorci govore isto ijekavicu. Imaju svoj način izražavanja. Do sada smo mi svi znali da Crnogorci govore srpski, međutim, pokazuje se da govore crnogorski. Jer, taj se razlikuje od književnog jezika srpskog. I, po mom mišljenju, tu treba pustiti punu slobodu […]" (Bakarić 1978 [1977]: 337–338). "Пуна слобода" значила је поделити, заправо раздробити, српски језик тако да се "заснују" још два језичка стандарда, "босански" и "црногорски", за које би било важно да буду, тј. да остану, "ијекавски", попут хрватскога језичког стандарда, а да се "српски језик" симболички сузи на "екавски изговор", тј. да се у истој држави стандардни језик једног те истог народа симболички и вредносно раздели, те да буде изложен "цепању" и "преотимању". (Да парадокс буде већи, ијекавица је на нивоу дијалекта неоупоредиво више српска него нпр. хрватска и муслиманска заједно. Што се пак тиче "наметања", стандардизација и кодификација прихваћених облика увек су "наметање". Међутим, за Бакарића је, разуме се, било непожељно свако "наметање" које уклања српске деобе, које Србе културно уједињује, али је било пожељно све оно што друге, несрбе, одваја од Срба и што се њима супротставља.)

8 Узроке тих оружаних сукоба многи виде у нерашчишћеним рачунима из Другога светског рата, у којем је, у логорима и јамама, страдало неколико стотина хиљада Срба и неколико десетина хиљада Јевреја и Рома, понајвише од усташке, хрватско-муслиманске СС-солдатеске. Ти масовни геноцидни злочини, програмирани у главном граду Независне Државе Хрватске, изазвали су гнушање чак и код представника Трећег рајха у Загребу. Реприза сличних злочина у тек завршеном рату, који се понегде назива Трећим балканским ратом, упркос великом разарању материјалних добара и огромном броју избеглих и прогнаних људи, однела је неупоредиво мање људских живота него премијера у раздобљу 1941–1945. Даљи и дубљи узроци најновијег рата сежу у 19. в., у којем је, за разлику од стандарднојезичке, изостала једнозначна етничка и национална интеграција не само етнички сродног него, кад је реч о штокавцима, и етнички истородног света. "Nacije proklamovane kao zajednice jezika nisu u balkanskom svetu, koji je joљ živeo religioznim merama, mogle izbrisati granice koje je crkva vekovima duboko ucrtavala. Religija je ostala vododelnica nacija na srpskohrvatskom području, a učeni lingvisti i cela kultura bili su preslabi da tu staru granicu pređu. […] U tom duboko konzervativnom agrarnom društvu nije bilo ujedinjujućih faktora […]" (Božić + 3: 243). Ни у XX в., ни у првој Југославији (1918–1941) ни у њеној другој, комунистичкој (социјалистичкој) варијанти (1945–1990), није пронађен кључ стварања модерног грађанског друштва. Тај кључ није ни тражен у другој Југославији. Грађанско друштво можда би успешно надилазило етно-конфесионалне разлике, уважавајући их, али их не узимајући као основу изградње целокупног државног и друштвеног живота.

9 Зашто је народ добио ознаку Бошњаци/енг. Bosniacs, а не Босанци/енг. Bosnians, а језик босански/енг. Bosnian, остаје да се види. Међутим, лако је претпоставити да се у томе нескладу скрива муслиманска/бошњачка претензија на целу БиХ. То се Србима и Хрватима - који су стекли право да заснују специјалне паралелне односе/енг. special parallel relationships са суседним државама, с матичним државама Срба и Хрвата - не свиђа нити им се може свиђати. Они "трећи" језик стога радије зову усклађено с именом тога, "новог", трећег народа, бошњачким.

10 Хрвати су, за разлику од Срба, више пута имали проблема с преусмеравањем развоја свог језика и његовим називом, тј. називима. Пуни списак тих назива има двадесетак јединица, с различитим варијантама неких од њих (Петровић 1996: 303 [1989]), укључујући и или-синтагму ("хрватски или српски језик"). Срби у Србији или Црној Гори свој језик нису никад називали или-синтагмом. Хрвати дугују или-синтагму српском филологу Ђури Даничићу. Даничић је ту синтагму видео као братски уступак Хрватима, јер они преузимају караџићевски српски језик, али би им одвећ тешко пало да преузму и његов назив. На тој синтагми Хрвати су много година инсистирали и у школству и у јавном животу, и пре готово свеобухватне државе Јужних Словена и за време њеног живота. Уосталом, и највећи речник међу Словенима уопште - започет у Загребу 1880. и довршен у том граду 1976. г. - носи наслов Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (S* Rječnik 1880–1976). Срби нису свој језик "наметнули" Хрватима, али га Хрвати јесу "преузели" од Срба. Међутим, "наметања" једночланог, хрватског, назива Србима било је у Хрватској, и у рату и у миру, и у XIX и у XX в., а заједнички сложени назив, ако је заједнички, није се могао сматрати "наметањем". Уосталом, колико се зна, сложени, двочлани назив први је у једној лингвистичкој књизи употребио један Дубровчанин (Budmani 1867), који је био новоштокавац-ијекавац и римокатолик, један од оних који нису пристајали на кроатизацију Дубровчана, али јесу били за народно и државно јединство Јужних Словена, првенствено Срба и Хрвата. Назив бошњачки језик, који би обухватио и Србе и Хрвате (наравно и Муслимане), има кратку предисторију - на почетку аустроугарске владавине у БиХ. Њиме је Аустроугарска покушала, без успеха, да потисне и искључи из јавне употребе називе српски народ и хрватски народ, њихове називе језика и њихове верске школе. О томе пластично сведочи један акт аустроугарске земаљске владе из 1880, у којем се каже: "Влада у односу на домаће становништво у Босни и Херцеговини зна само за Бошњаке, који се по вјери дијеле на муслимане, источно-православне и католичке хришћане" (Папић 1978 : 118–119 [узето из Архива БиХ, Заједничко министарство финансија, бр. 6687/БиХ, 1880]).

11 Термин вернакулар употребљавам у значењу "скупина дијалеката који реално припадају истом језику", истоме "народном језику", одн. језику-дијасистему, дакле у значењу српског и хрватског термина нар(ј)ечје (комплекс истојезичких дијалеката или дијалекатска група), који се користио све донедавно, док су српски и хрватски (данас би се рекло и - бошњачки) сматрани једним стандардним језиком. Тада су три наречја, штокавски, кајкавски и чакавски, сматрана једним језиком-дијасистемом.

12 О уклапању штокавских католика у хрватски народ, односно о хронологији ширења хрватског имена међу католицима који су с православнима и муслиманима делили исти штокавски језик, прецизно говори најистакнутији живи српски лингвиста П. Ивић (Ивић П. 1990: 103 [Paris 1984: 873]): "Од раног средњег века: […] добар део штокаваца икаваца, нарочито оних ближих јадранској обали. - Средином и у другој половини XIX века: Славонија и они католици у некадашњој млетачкој Далмацији који нису одраније имали хрватско опредељење. - Између 1878. и 1914: Босна, Дубровник а затим и Бока Которска. - У XX веку, нарочито после првог светског рата: Бачка, Крашовани, Јањево" (Бачка и Јањево данас су у Србији, а Крашовани су у Румунији). Чувени немачки слависта А. Лескин, у уводу своје књиге (Leskien 1914: XX), изашле у години избијања Првога светског рата, не улази у периодизацију ширења хрв. имена међу штокавским католицима, али је недвосмислен у погледу српског карактера књижевног језика, који је постао заједнички за цело подручје "хрватских и српских племена": "Es ist weder für die ältere Zeit der Überlieferung noch in der Gegenwart möglich, zwischen den Mundarten der alten kroatischen und der serbischen Stämme eine Grenzlinie zu ziehen. Dazu kommt, daß im 19. Jahrhundert die Bewohner des gesamten Sprachgebiets eine im engeren Sinne serbische Mundart als Schriftsprache angenommen haben."

13 О "распаду хрватско-српско-словенске заједнице" у средњем веку, без било каквог прецизирања, говори истакнути хрватски лингвиста Д. Брозовић (Brozović 1978: 11), али његов српски колега П. Ивић (Ивић П. 1990 [1984]: 10) прецизира да се хрватско име међу кајкавцима раширило "у другој половини XVII века: кајкавска северна Хрватска". (Сви су Словенци кајкавци, али данас - с другим језиком, књижевним, односно стандардним.) Истини за вољу, српско-словеначке језичке заједнице није било, није је ни могло бити, а што се тиче чакаваца, они су хрватско име носили "од раног средњег века" (Ивић П. : 1990: 10). Нису га губили нити су тај идиом уступали другим етничким заједницама. Међутим, Брозовић (1978: 11) говори и о два засебна новоштокавска наречја, о западноштокавском и источноштокавском, смештајући њихов "konvergentni razvoj" у раздобље "od 13. do 15. stoljeća", без прецизирања њихове етничке припадности, осим у виду не нарочито уочљиве контекстуалне имплицитности. Та имплицитност упућивала би на рану хрватско-српску новоштокавску располућеност, коју су својим продором сузбили Турци.

14 Историјско Српство (разуме се - племенско, с различитим називима племена, међу којима је оно са српским атрибутом било најраспрострањеније и ширило се на друге) масовно је настањено и пре средине средњег века у југоисточном делу Европе, махом на територији Источног римског царства. Ту је у доба развијеног феудализма створено неколико српских државних заједница, међу којима се истичу - Рашка, Зета и Босна. Прве две биле су обједињене, под династијом Немањића (XII–XIV в.), у снажној средњовековној Србији. Границе Србије у време њенога највећег успона, с државним језгром на подручју данашње Аутономне Покрајине Косово и Метохија (на југу данашње Републике Србије), сезале су до реке Дунава, на северу, реке Неретве, на западу, те до Егејског, Јонског и Јадранског мора, на југу.

15 Зато је српска хегемонија, донекле постојећа између два светска рата (особито у војсци, полицији и администрацији, али не и у привреди, банкарству, култури и просвети), била мит. Тај мит обнављан је и тенденциозно оживљаван у Титово доба, чак и онда када је свака национална и етничка група у бившој социјалистичкој Југославији уживала какву-такву државну и верску заштиту, већинску и мањинску, осим Срба, нарочито оних у Хрватској и Босни и Херцеговини, и кад су све републике, осим Србије, биле јединствене државе, све стварније државе (републике) у све нестварнијој савезној држави.

16 Норвежани добро сведоче да могу бити нација и са два језичка стандарда, једним који баштини данску традицију (Данци су дуго владали Норвешком), под називом Ricksml (Bokml), и другим, домаћим, званим Landsml (Nynorsk), насталим док су се Норвежани борили за независност, политичку и културну. Кад је политичка независност изборена (1905), код једнога немалог дела норвешког становништва ослабила је воља да се одбаци Ricksml. Тако та два језика и данас живе напоредо, с плански смањиваним разликама, које се не дају укинути.

17 Данас је свакоме јасно да нације нема без државе, о чему најбоље сведоче Курди, којих има више од 10 милиона, распршених по Турској, Ираку, Ирану и другде. Неће је бити ни за Бошњаке ако се не заложе за оделит државни ентитет унутар бошњачко-хрватске федерације, одн. Федерације Босне и Херцеговине, успостављене још у пролеће 1994. Уосталом, та федерација ни три године након оснивања не показује знаке нарочито здравог живота. Сами Бошњаци засад више верују у засебност језичког стандарда под називом босански језик, са што живљом употребом турцизама у језичком стандарду, него у своју самосталну државну заједницу унутар Федерације или изван ње.

18 Један од најновијих и најзначајнијих славистичких пројеката у последње време заснован је, под покровитељством Пољске академије наука и Међународног славистичког комитета, у Ополу (Пољска), под насловом Wspólczesne przemiany języków slowianskich 1945–1995 (Савремене промене словенских језика [1945–1995]). Пројекат обухвата 12 словенских језика и треба да се реализује у истом броју монографија. Последње заседање одржано је у септембру 1996. у Ополу. На њему је представљена прва довршена монографија - Српски језик (Радовановић [+ 7] 1996). У тој монографији, првој таквој у словенском свету, свестрано је и опсежно представљен српски језик у задатом раздобљу (1945–1995). Тако ће бити обрађени и други словенски језици, међу којима и хрватски, мада су пољски носиоци пројекта испрва мислили да српски и хрватски језик могу бити обрађени у једној књизи, под насловом Српскохрватски/Srpskohrvatski [језик/jezik]. За то није било ни могућности ни интересовања, ни код Срба ни код Хрвата.

19 Милка Ивић (1923), члан САНУ и још неколико других академија наука, мада србиста (семантичар и синтактичар), доживела је ретку част да јој књига Pravci u lingvistici (Ivić M. 1990 [1963]), у ствари историја светске лингвистике, буде објављена не само у осам издања на српском (права реткост за малу културу каква је српска) него и у десетак издања на другим језицима, међу којима су и светски, енглески и немачки, али и јапански. Милка Ивић ушла је и у својевремену антологију најважнијих радова светских синтактичара (Ivić M. 1972б), једина од словенских лингвиста.

20 Павле Ивић (1924), члан САНУ и већег броја других академија, спада у српске лингвисте с најширим интересовањем за све лингвистичке дисциплине и с највећом репутацијом у свету, особито словенском. Кад му је било 45 година, говорило се за њега да је "ветеран славистике". Павле Ивић доживљава ретку част у српској култури: први је србиста чија се сабрана дела припремају и постепено издају (Ивић П. 1991–). Међу једанаест предвиђених, четири књиге већ су објављене. Међу новообјављеним делима налази се и српски превод књиге Die serbokroatischen Dialekte (Ivić P. 1958), објављене 36 година касније на матерњем језику аутора (Ивић П. 1994). Германистика је увек била заинтересована за суседну јој славистику.

21 Ранко Бугарски (1933), проф. Филолошког факултета у Београду, јесте српски лингвиста (англиста и општи лингвиста) с великом међународном репутацијом, који је доживео ретку част у српској науци и култури: објављена су му сабрана дела у 12 књига (Bugarski 1996–1997). Бугарски је веома заслужан за транспоновање лингвистичких знања из света, на чему је радио дуги низ година.

22 Иван Клајн (1937), проф. Филолошког факултета у Београду, јесте италијаниста с великом међународном репутацијом, особито заслужан за српску језичку културу, одн. за српску стандардологију, у којој је имао премца само у недавно преминулом академику Митру Пешикану. Српску језичку културу задужио је већим бројем књига и многим стотинама нормативистичких текстова расутих по новинама и часописима у последњих четврт века.

23 Последњи су били Грци, који су се, међу двама језичким стандардима (катаревуса и димотики), 1974, после пада пуковничког режима, определили за онај ближи народном говору и већини људи (димотики). Пре Грка унификацију су извршили Албанци, који су у својој државној раскомаданости открили снагу и вредност онога језичког стандарда који повезује све Албанце (јужноалбанског, који је пре 1968, када је донета одлука о унификацији, владао у Албанији, матичној држави албанског народа).

>>

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]